Blic: U Kragujevcu otkrivena masovna grobnica žrtava komunista

Preko 600 ljudi ubijeno u Kragujevcu

Posle 65 godina, potomci žrtava komunističkog terora, prvi put u Srbiji zapaliće u Kragujevcu sveće za pokoj duša iznad groba u kome su sahranjeni njihovi najmiliji. Kako „Blic“ saznaje iz pouzdanih izvora, otkriveno je mesto na kojem su zakopane kosti više od 600 ljudi koje su Titovi partizani mučki ubili posle navodnog oslobođenja grada, počevši od 21. oktobra 1944.

Reč je o grobnici na Varoškom groblju, iznad koje stoji neugledni kameni spomenik, a ovu informaciju je potvrdio i gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović, koji kaže da je na istom mestu sahranjeno i više od 100 partizana. Grad planira da napravi „obeležje pomirenja“, sa spomen-pločom na kojoj će biti isklesani i krst i petokraka.

Kako saznajemo od ljudi koji su radili u Službi DB, „iz arhiva koje su čuvane kao najstroža tajna, procurila je informacija da su kosti građana Kragujevca koji su ubijeni nakon Drugog svetskog rata, premeštane iz kruga fabrike ‘Zastava’ decenijama“.

- Iz grobova koji su iskopani u samoj fabrici vađene su kosti, pakovane u džakove i onda noću tajno premeštane i zakopavane na Varoškom groblju. To je trajalo u serijama, od pedesetih godina prošlog veka pa sve do kraja devedesetih kada su poslednji džakovi preneti i pokopani, kaže izvor „Blica“.

Petar Simović je imao 17 godina kada mu je otac odveden iz kuće. Dragoslav Simović je bio ugledni trgovac, heroj srpske vojske, odlikovan pet puta.

- Moj otac je ubijen zato što je klicao kralju i otadžbini. Kada su bile demonstracije 27. marta 1941. godine, on je na Trgu kod krsta stao na stolicu i klicao kralju. Tada sam bio gimnazijalac, profesorka gimnastike je, sećam se, plakala, dugo, a onda nam je rekla da pokupimo knjige i krenemo na ulicu. Znao sam da neće biti dobro... Uveče, kada se otac vratio kući, pričao nam je da su mu komunisti pretili ubistvom. Bio je predsednik opštine, tokom okupacije, samo dva i po meseca. Smenili su ga fašisti - kaže Petar Simović.

Drama Kragujevca je počela 16. oktobra 1941. godine, kada su partizani i četnici zajedno napali nemački pešadijski puk na krivini između sela Ljuljaka i Bare. Tada je ubijeno deset, a ranjeno 27 Nemaca, kako stoji u istorijskim podacima, agresori nisu uspeli da izvuku svoje mrtve, pa su leševi masakrirani. Vojnicima su odsekli polne organe, povadili oči, iščupali jezike... Fotografije takvih vojnika su stigle do ruku Adolfa Hitlera, koji je odmah naredio odmazdu...

- Sećam se kada je u grad stigla kaznena ekspedicija. Tog dana, 19 oktobra 1941. je moj otac smenjen. Pozvali su ga u opštinu, pričao je da su svi službenici držali ruke podignute uza zid. Od tada više nije izašao iz kuće - kaže Petar Simović.

Nemci su u znak odmazde streljali 2.795 građana Kragujevca, među kojima više stotina maloletnika. Ljudi su skupljani po kućama, školama, na radnim mestima, po kafanama... Tek nakon hapšenja su im uzimana dokumenta, i pravljeni su spiskovi...

Grad koji je zavijen u crno 1941. doživeo je novu tragediju na dan „oslobođenja“. Istog dana, posle četiri godine, u Kragujevac su ušli Rusi. Vojnici Crvene armije su dočekani kao junaci, ali su, kako kažu oni koji pamte te teške dane, „prvo pobili sve nemačke vojnike, većinom maloletne, koje su našli, a onda su krenuli sa pljačkom i silovanjima. Nakon par dana, kada su Rusi otišli, komunisti su zaveli novu vlast. Istog dana su pohapšeni svi viđeniji ljudi, svi bogati, trgovci, bolje zanatlije. Oni koji su imali novac da potplate, pušteni su kućama, a ostali su završili u zatvoru.

- Svog oca sam video poslednji put živog na dan kada sam mobilisan u partizansku vojsku. Bio je 6. novembar 1944. godine. Pustili su me da uđem, i moj otac je bio u sobi broj jedan. Krcata viđenim ljudima, načelnicima srezova, profesorima, tu je bio i direktor gimnazije. Zagrlio me je i poljubio, onda se okrenuo ka prozoru sa rešetkama. Plakao je, nije hteo da vidim suze... Saznao sam da je streljan kada sam bio u Bosni. Tada sam bio pripadnik Šeste bosanske proleterske brigade. Sretne me komšija iz susednog sela, prepozna, i kaže da mi je otac streljan. Plakao sam, a kada su me „drugovi“ pitali šta mi je, rekao sam da je umro. Nisam smeo da kažem šta se desilo da me ne ubiju ili proglase neprijateljem. Ubijen je istog dana, 27. marta, četiri godine nakon što je ispred krsta klicao kralju - priča Petar Simović.

Mnogima se ne zna grob

U novijoj istoriji je kao broj streljanih rodoljuba u kragujevačkim Šumaricama figurirao broj koji mnogi i dalje rado pominju - od 7.000 ljudi. Međutim, istorija i uredna nemačka dokumentacija, potkrepljena spiskovima streljanih u znak odmazde, pokazuje da je u oktobru 1941. godine ubijeno 2.795 građana. Zašto je Tito, zajedno sa svojim istoričarima, taj broj uvećao, jasno je kada se zna da je baš njegova vojska ubila najmanje još toliko Šumadinaca. Njima se, za razliku od žrtava fašizma, još uvek ne zna grob.

(Blic)