Бивши сувласник компаније за прераду литијума Лука Ерцег: Не видим логику за литијум у Србији. Не бих улагао у тај пројекат

 Магистар права и економије и бивши сувласник компаније за прераду литијума Лука Ерцег, на питање да ли би саветовао некоме или улагао у пројекат у Србији, рекао је у "Иза вести" да не би.

Према његовим речима, „нормално је да се људи забрину кад год се улази у било какво питање о рударењу“.

„Екстракцији, ресурсима, поготово што је већи пројекат, то су већа питања, то је нормално. Увек морамо пазити да не улетимо пребрзо да не улетимо пребрзо у такве приче“, каже он.

Мишљења је да је врло тешко да се било ко одвикне од Кине.

„Кина је сада огроман произвођач катоде, аноде, велики корисник литијума… Прича да ћемо да будемо независни од Кине у данашње време је немогућа. Америчка влада је за време мандата Барака Обаме уложила милијарде долара да се одвикне од Јапана, Кине, Јужне Кореје, за нове технологије, литијум, стратешке минерале и нису успели“, наводи.

Како каже, „питање да ли такав пројекат треба да се унапреди је више питање да ли је то стратешко за земљу“. На питање да ли је стратешко да се копа литијум из стена, каже да он то не види.

Рио Тинто је јака компанија, не могу да кажем да је то лоша компанија, имају јаке производње у другим сферама, ми кад гледамо пројекте за литијум, ако тај пројекат кошта 2,4 милијарде долара да се све угради, то ће да има могућност 58.000 тона литијума, то значи да око 41.000 долара по тони мора да се уложи да би та фабрика опстала. То је далеко скупље него било која фабрика из слане воде. Шири се масовно у Америци сада, осим ако немају добру рачуницу од бората, претпостављам да је овај пројекат предвиђен да имају добру зараду од бората

„Не видим ко ће да користи то у Србији, ко у Европи, вечито су муштерије у Азији и они имају одакле да се снабдевају, не видим шта ће овај пројекат да попуни на тржишту. Литијум се најпре производи најефикасније из слане воде, овакав пројекат из камењаре, да се вади из камена, то може само да попуни колико тржишту фали, док се не прошири производња из слане воде“, каже он.

Не види, каже, логику за литијум у Србији.

„Рио Тинто је јака компанија, не могу да кажем да је то лоша компанија, имају јаке производње у другим сферама, ми кад гледамо пројекте за литијум, ако тај пројекат кошта 2,4 милијарде долара да се све угради, то ће да има могућност 58.000 тона литијума, то значи да око 41.000 долара по тони мора да се уложи да би та фабрика опстала. То је далеко скупље него било која фабрика из слане воде. Шири се масовно у Америци сада, осим ако немају добру рачуницу од бората, претпостављам да је овај пројекат предвиђен да имају добру зараду од бората“, каже Ерцег.

Објашњава да постоје три, четири степена да би се стигло до батерије.

 „Не могу да смислим како ће све то да се изради у Србији у неком краћем времену. Јефтиније је из слане воде због хемије. Хемијски инжењеринг је лакши да се извади литијум из слане воде, него из камена“, наводи. Како додаје, литијум има велики отпад – „и из слане воде, за сваку тону можете да имате 12, 15 тона отпада, од соли“.

На питање да ли би улагао у пројекат у Србији, каже да не би.

„Литијум као литијум јесте интересантно, ми улажемо у компаније које производе литијум, али карактеристике овог пројекта нису нешто где бисмо ми улагали. Сматрам да опет Србија, као земља, мора да се пита да ли је рударење стратегија“, истиче он.

Шта су све они морали да ураде у САД

На питање да ли су се у Америци сусретали са протестима локалног становништва, каже да су морали да пролазе кроз комисије на нивоу града, општине, државе Калифорније и државе Америке.

„На сваком нивоу смо имали различиите захтеве, ми смо морали да имамо еколошко истраживање око птица, око корњача, бубица, да не би пореметили тај амбијент еколошки за те животиње. Ми смо чак нашли птице где смо морали да платимо да их неко премести… Морали смо да дајемо извештаје, на наш рачун смо морали да узмемо инжењеринг компаније, да истражимо како ће наш пројекат да ради. Пре грађевинске дозволе ми смо морали да докажемо да имамо 30 година право да носимо отпад у неки центар у Аризони, да они могу да приме тај отпад“, каже Ерцег.

Каже да код њих није било протеста.

„Али разлог је, ми кад смо покренули, пре него што смо и изјавили наш пројекат у општини, ја сам као генерални директор звао све те групе и сео са њима – све те разне еколошке групе, савезе за запошљавање, ушао сам у уговор са њима. Имали смо поверљиве уговоре да би могли да прегледају наше технологије и шта радимо. Ми смо скоро седам месеци сарађивали са тим групама да бисмо дошли до општине. Они су тада сви били задовољни и нико није протестовао, до тог момента су сви имали прилику да протестују, али нико није хтео, јер смо све радили транспарентно“, каже он.

Истиче да треба поставити велики број питања, између осталог и „ако пројекат једног дана пропадне, ко ће то да размонтира“.

„Не морате у Србији да измишљате нови систем како да регулишете рударење, само гледајте шта Америка ради данас, шта Немачка ради, и питајте се да ли би они радили на овај начин у својој земљи“, закључује саговорник Н1.

(Н1)