Biljana Stepanović: Licemerje „stare dame“

Hiljadu i sto trideset pet profesora vodećih univerziteta evropskih zemalja, na čelu sa čuvenim francuskim profesorom i najčitanijim ekonomistom Tomom Piketijem i dobitnicom Nobelove nagrade za književnost Eni Erno, potpisalo je peticiju kojom od vlasti u Srbiji traži da „sprovede hitnu i transparentnu istragu o događajima na protestu, da pozove na odgovornost za upotrebu nedozvoljenih sredstava protiv demonstranata i da obezbedi bezbednost studenata, fakulteta i svih građana koji se bave mirnim izražavanjem svog nezadovoljstva“.

Ispaljivanje zvuka tokom tišine na subotnjem protestu profesori evropskih univerziteta tretiraju kao očigledan pokušaj zastrašivanja kako bi se ućutkali kritičari u visokom obrazovanju, uz podrivanje autonomije akademskih institucij

Ispaljivanje zvuka tokom tišine na subotnjem protestu profesori evropskih univerziteta tretiraju kao očigledan pokušaj zastrašivanja kako bi se ućutkali kritičari u visokom obrazovanju, uz podrivanje autonomije akademskih institucija. Posebno „najoštrije osuđuju zastrašivanje i blaćenje rektora Univerziteta u Beogradu i eskalaciju u otvorenu kampanju koju vode prorežimske javne ličnosti za njegovo hapšenje“.

U isto vreme evropska komesarka za proširenje Marta Kos sa vinovnikom svega ovoga Aleksandrom Vučićem razgovara o „konkretnim koracima na evropskom putu Srbije“ uz još niz fraza iz čuvenog „mesidž boksa“ (da, i oni ga imaju) kao da se savršeno ništa ne događa.

Nekako u isto vreme grupa poslanika Evropskog parlamenta traži od predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen da otkaže posetu Aleksandra Vučića jer „tajming ovog sastanka šalje veoma zabrinjavajuću i štetnu poruku, s obzirom na dubinu političke krize u Srbiji“. Ali Fon der Lajen ne odustaje. Evropski savet će, pak, tek u aprilu možda razmatrati „situaciju“ u Srbiji. Pridev „zapaljiva“ izbačen je iz dokumenta na insistiranje Viktora Orbana.

Teško da je ikome nejasna činjenica da je Srbija duboko i nepremostivo podeljena na poštene i normalne građane sa jedne strane i ono najgore što se nataloži u jednom društvu sa druge strane

Teško da je ikome nejasna činjenica da je Srbija duboko i nepremostivo podeljena na poštene i normalne građane sa jedne strane i ono najgore što se nataloži u jednom društvu sa druge strane. Ovo nije borba političkih opcija, još manje je borba za vlast. Učestvujemo u borbi većine naroda da svoju zemlju izvuče iz smrtnog zagrljaja mafije. Kome ni posle 13 godina nije bilo jasno koje vrednosti zastupa vladajuća klika, imao je prilike da pogleda izložene primerke branitelja tih vrednosti ispred same zgrade Predsedništva Srbije, u sad već međunarodno poznatom Ćaci parku.

Procep između mislećih ljudi koji u svim civilizovanim zajednicama predstavljaju „savest društva“ i birokratije koja je zabavljena sobom, postao je sasvim očigledan i u samoj Evropskoj uniji. Paradoksalno, tu činjenicu je na svetlost dana iznela srpska studentska omladina za kojom je pošao i narod.

Možda to zapravo i nije paradoks, već se tako moralo dogoditi. Upravo oni traže poštovanje vrednosti na kojima evropska civilizacija počiva (pravda, zakon, institucije) i žele da žive tamo, ako već ne mogu normalno u svojoj zemlji. I zato je toliko razočaravajući izostanak bar elementarnog razumevanja i podrške iz evropskih institucija i zemalja članica čije vrednosti srpski studenti pronose peške, na svojim leđima, kroz celu Srbiju.

Godinama gledamo, sa teškom rezignacijom, kako nam se iz Evrope šalje poruka: evropske vrednosti važe za nas, ali nemojte misliti da važe i za vas

Godinama gledamo, sa teškom rezignacijom, kako nam se iz Evrope šalje poruka: evropske vrednosti važe za nas, ali nemojte misliti da važe i za vas. Vama je dovoljna stabilokratija: vladar umesto predsednika, vladar i umesto institucija, vladar koji može da vas gazi dokle god pred nama šeni. Rezultat takve politike je istorijski najniža podrška Evropskoj uniji među građanima Srbije, a evrofanatika teško da uopšte više i ima. To je postala stvar elementarnog zdravog razuma, a ne ideologije.

Sve je to tako do sad moglo da traje jer „stara dama“ Evropa ima svojih problema na koje još nije našla odgovor, da mafijaški režim u Srbiji nije u prošlu subotu prešao granicu koja se nije smela preći. Žmurelo se na činjenicu da njihov štićenik krade izbore, uvozi i seli birače, vucara po Srbiji autobuske konvoje, uvodi opštu korupciju na velika vrata i šta sve ne.

Nije smetala ni činjenica da je doslovno okupirao sve nacionalne frekvencije, da čak i u Drugi dnevnik ulazi kad hoće i izlazi kad mu dosadi, a u međuvremenu priča šta hoće. Okretala se glava od najveće fabrike skanka u Evropi i od proganjanja policajaca koji su je pronašli. Nije zaparao uši ni konstantni govor mržnje i prema svojim građanima i prema susednim državama. Ima još sijaset primera. Ništa. Muk.

Ali tragedija koju je vlast nameravala da izazove tokom mirnih protesta, baš u vreme tišine stotina hiljada okupljenih ljudi u znak pijeteta prema žrtvama opšte korupcije i nemara te iste vlasti, prevazilazi sve do sad viđeno: ispaljivanje zvučnog topa (baš me briga kako se stručno zove i koja mu je oznaka) u leđa ljudima koji zbijeni mirno stoje i ćute ne sanjajući šta ih čeka, jeste ogoljeni državni terorizam. Tako i nikako drugačije. Svi koji su, na bilo koji način, doprineli da se izbegne teška tragedija, narodni su heroji.

Ovo je tačka sa koje nema povratka. Vreme se skratilo, događaji će se ubrzati, a odgovornost se ne može izbeći

Ovo je tačka sa koje nema povratka. Vreme se skratilo, događaji će se ubrzati, a odgovornost se ne može izbeći. To će sigurno, možda i nevoljno, morati da prihvate i evropske birokrate. Ne zbog Srbije, to smo shvatili, nego zbog njih samih. Nije isto kad se protiv nekog tamo balkanskog vlastodršca digne misleći deo zemlje, pre svega profesori i nastavnici, kao kad se to dogodi u njihovom dvorištu. Reč njihove akademske zajednice se sluša, ne šalju joj se preteća pisma i ne oduzima plata. Ni u snu. Nije isto ni kad tamo neki korisni balkanski vlastodržac svim sredstvima gasi medije u svojoj zemlji, kao kad njihovi sopstveni mediji krenu o tome da pišu.

Zašto? Pa zato što će ih njihovi građani uskoro upitati – da li vi ovo podržavate u naše ime? Iz kojih razloga? A oni neće imati dobar odgovor. Talas je krenuo, studenti svih zemalja se lako razumeju, stvar može biti zarazna. Zato treba očekivati da evropske birokrate ovog balkanskog vlastodršca uskoro više neće poznavati.

A mi građani Srbije? Sami smo u ovoj borbi. To je teško, ali je i pravedno. Red je da bar pošteno priznamo – sve smo ovo mi dozvolili i ostavili sopstvenoj deci da rešavaju.

(N1)