Бернар-Анри Леви: Паклени план Владимира Путина за Сирију

 Доброг решења нема још од оне црне среде у августу 2013, када је ратна машинерија сиријског председника Башара ал Асада употребом хемијског оружја прешла "црвену линију" за коју је амерички председник Барак Обама упозорио да ће бити окидач војног одговора Америке. Умерена опозиција се још увек држи, а Исламска држава још није изашла из сенки. Ипак, Обама је у последњем тренутку преиначио одлуку на изненађење свих и одбио да интервенише.

Из тога произилази да циљ руске интервенције није давање доприноса "борби против тероризма", како то пропагандисти Кремља тврде, већ по сваку цену повратак политичке контроле режима који је превасходно и посејао тероризам. Прецизније речено, циљ Русије јесте да спаси (након дугог периода пружања подршке на дистанци) диктатуру коју америчке и француске власти представљају као одговорну за смрт више од 250.000 људи од 2011. Режим је својим поступцима несумњиво подстакао и застрашујући успон Исламске државе тако што је Асаду обезбедио кец из рукава када је реч о његовом настојању да задобије међународну подршку, а Русији покриће.

Можда би могло да се каже да је прошлост прошлост и да ће у погледу опште катастрофе у Сирији корист од руске интервенције бити заустављање "слободног пада" земље. Али прва последица Путинове офанзиве, која користи методе опробане у два рата у Чеченији и која није оптерећена, благо речено, превентивним мерама којих се држе оружане снаге Западе, биће повећање, а не смањење броја цивилних жртава.

Свет је с правом био ужаснут недавном брљотином Америке приликом бомбардовања болнице Лекара без границе у Кундузу у Авганистану. Али колико ће сиријских Кундуза бити резултат ваздушних напада Русије уколико Кремљ буде и даље фаворизовао ненавођене бомбе у односу на навођене ракете? (Ово је само један пример руских тактика, али он доста говори о тиме како Путин намерава да спроведе своју најновију авантуру у иностранству.)

И може ли било ко да поверује, чак на тренутак, да ће интервенција Русије ублажити, а не продубити сиријску избегличку кризу? Због Путинових метода десетине хиљада људи је присиљено на бег од безобзирних ваздушних напада, крчећи пут ескадрону смрти режима који је последњих месеци показивао знаке исцрпљености и распршујући сваку наду за стварање безбедних зона у северном Јордану и јужној Турској.Сада ће се чак и последњи отпораши међу противницима режима појавити на путевима Европе. Само пазите, они се неће појављивати на путевима Русије - за разлику од Немачке и Француске Путин неће оклевати да сутрашњим избеглицама залупи врата пред носем док их буде истовремено терорисао. Нити се Путин стиди својих намера у Сирији. Вест коју су објавили руски медији, али која зачудо није игнорисана на Западу, јесте да је ракетна крстарица Москва распоређена у Латакији.

Али Исламска држава није без ичијег знања осим Путиновог успоставила ваздушне снаге које је потребно неутралисати. Уместо тога, Кремљ ће очито све летелице које буду прелазиле преко територије за коју он сматра да је под његовом контролом сматрати легитимном метом. А пошто би сваки такав авион обавезно носио заставу САД, Уједињеног Краљевства, Француске, Турске или било које друге чланице коалиције која се бори против Исламске државе, није тешко предвидети како би учешће Русије могло да доведе до међународне ескалације грађанског рата у Сирији. Срећом, још нисмо дотле дошли. Али немојте да се претварамо да су војне операције Русије, чији је до сада једини циљ био да Русија успостави контролу над ваздушним простором Сирије и заштити своје интересе на земљи, охрабрујући напори за пораз Исламске државе.

Путин није само ватрогасац који пали ватру; он је империјалиста старе школе. Његова операција у Сирији је делимично осмишљена тако да скрене пажњу од његовог комадања Украјине. А његове недвосмислене претње балтичким државама, Пољској, Финској и сада Турској, чији су ваздушни простор и односе са НАТО истражиле руске летелице, откривају стратегију агресије чији је главни циљ слабљење Европе. Европљани морају да схвате које су Путинове намере пре него што буде исувише касно. У Француској чар попуштања постаје национални слоган, од редова екстремне деснице Националног фронта до елемената екстремне левице, као и међу све већим бројем мејнстрим политичара свих профила. Заправо, Путин вредно негује партијске секретаријате широм Европе. Мрежа невидљивих веза постаје оно што би се могло назвати "Путинова партија" у Европи.

Довољно би било лоше и ако би Путинова партија намамила само уобичајене европске популистичке демагоге, од Најџела Фаража у Уједињеном Краљевству до Виктора Орбана у Мађарској. Али када чак и лидери који се обично сматрају одговорним државницима, као што је италијански премијер Матео Ренци, правдају Путинове поступке, Европа ризикује да прокоцка безбедност на којој почива њен просперитет.

Аутор је један од оснивача покрета "Nouveaux Philosophes" (Нови филозофи). Његов рад је и "Остављени у мрачним временима: Став против новог варваризма".

(Данас)