Београд: Трибина „Србија 1914-2014“ у парохијском дому Храма Св. Саве

Београд - У понедељак увече, у у парохијском дому Храма Св. Саве, одржана је трибина у организацији Српског либералног савета, под називом „Србија 1914-2014“ , на којој су говорили историчар Мирослав Свирчевић, пуковник авијације у пензији Драган Крсмановић, новинар и публициста Славољуб Качаревић и професор Универзитета у Београду Мило Ломпар.

Мирослав Свирчевић је, подсетивши још једном да је у Првом светском рату српски народ уз велики напор и жртве, али и уз помоћ савезника, успео да ослободи себе и своју јужнословенску браћу, направио и осврт на савремене трендове у западној историографији, у којој су све чешћи покушаји да се Србија и Русија окриве за његов почетак.

- Тако се светска историографија вратила на тумачења историје која су била својствена за 19. век, односно, на империјална тумачења ове науке, и то је обележје овог времена, које можемо назвати постдемократским. Србија је, нажалост, закаснила у одговору на те оптужбе, или то није урадила на адекватан начин – приметио је Свирчевић, додавши да се поводом тога нешто мора учинити.

- Неки историчари данас, као Маргарет Мекмилан, „Младу Босну“ из 1914. пореде са Ал Каидом, а Србију с почетка 20. века са данашњим Ираном. „Млада Босна“, међутим, није била терористичка организација, већ антиколонијални покрет, јер се Аустро-Угарска према Босни понашала исто онако како су се европске државе понашале према својим колонијама у Африци и Азији, и тога су тамошњи Срби били свесни – рекао је Свирчевић, закључивши да су победе које је тадашња Србија извојевала најбољи пример и за данашње генерације како се брани и ослобађа отаџбина.

Драган Крсмановић је своје излагање углавном посветио повлачењу паралела између понашања тадашње Аустро-Угарске и данашње ЕУ, као и тадашње и данашње Србије.

- Тада је Аустро-Угарска у потпуности окружила Србију, са бројним гарнизонима, али је Србија била спремна, и створила је војску која је могла да се у перспективи носи са таквим проблемима. Данас често чујемо да улазак у ЕУ нема алтернативу, јер смо економски сувише зависни од трговине са том организацијом. Међутим, нико не спомиње да је 1905. године 87 одсто српског извоза било у Аустро-Угарску, да би, отварањем нових тржишта и убрзаном индустријализацијом земље, 1908. тај проценат био свега 17 одсто. У овом периоду тадашња Србија је такође имала велике политичке проблеме, али је успевала да различите интересе артикулише преко Скупштине, док је данас наша Скупштина само нека врста параде, у којој се само потврђује одлука коју је непосредно пре тога донео само један човек, или нека групица људи – приметио је Крсмановић, рекавши да је и више него очигледно да су одговори данашње генерације изузетно лоши када су сличне претње и изазови у питању.

- Ипак, ових дана смо видели да је српски народ надрастао своје политичке вође, па у томе можемо видети неку наду да ће исти народ успети да артикулише и стварање неке нове опције која ће бити у стању да свим овим изазовима спремније приступи – закључио је Крсмановић.

Славољуб Качаревић се такође осврнуо на реваншизам и историјски ревизионизам који узима маха у западној штампи и историографији.

- Као што су већ ранији учесници приметили, данас је ситуација врло слична оној од пре 100 година. Због тога морамо да се запитамо, да ли су сукоби у нашем простору завршени, или нису, а нажалост, то нама нико не може да гарантује. Због тога, следеће питање које себи морамо да поставимо јесте да ли смо у овим условима спремни за неки евентуални нови рат, да ли бисмо уопште у њега требали да улазимо, како бисмо требали да се поставимо итд. Нажалост, чини се да ми у овом тренутку немамо апсолутно никакав одговор за неки нови велики рат – закључио је Качаревић.

Мило Ломпар је своје излагање посветио анализи у кретањима српске политичке мисли у периоду непосредно пре Првог светског рата, па све до краја Другог светског рата.

- У српској политичкој елити је након Првог светског рата дошло до промене у размишљању, па је тако српски национални интерес постао средство за остварење југословенског, док је пре рата било супротно. Та промена је постала практично неупитна, иако су преостала два народа у Краљевини СХС, Словенци и Хрвати, Југославију видели као нешто што само по себи није нужно. Повремено су се јављали гласови против таквог виђења ствари, да би се после Другог светског рата потпуно изгубили, и та опијеност југословенством је отишла до те мере да се у СФРЈ често могло чути да су „сви национализми опасни, али поготово српски“, иако су злочини НДХ били емпиријски доказ да то није тачно – истакао је Ломпар, закључивши да се српска елита још увек није у потпуности одрекла неупитног југословенства, док је максима да „ЕУ нема алтернативу“ постала делимична замена за такав смер промишљања.

Трибини „Србија 1914-2014“ је присуствовала бројна публика од преко 150 људи, а поред осталих, присутни су били и др Смиља Аврамов, др Драгољуб Кавран и Милојко Будимир.

(НСПМ)