Anđelina DŽoli: Imate pravo da napravite film i da ga posvetite srpskim žrtvama

Glumica i rediteljka Anđelina DŽoli rekla je za Pres da Srbi imaju pravo i da treba da naprave film o srpskim žrtvama stradalim u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, da njena osećanja nisu antisrpska, a da to nije ni njen film „U zemlji krvi i meda".

- Zadovoljna sam filmom, znam na šta sam htela da ukažem. Ovaj film ima za cilj da skrene pažnju na žrtve, iako nije fokusiran na srpske. Jasno mi je da bi ljudi iz Srbije voleli da vide druge u filmu, ali ovaj film nije o tome. Vi imate pravo da napravite film i treba da ga posvetite srpskim žrtvama. Ima mnogo divnih srpskih reditelja koji to mogu da urade - rekla je Anđelina DŽoli i potvrdila da bi to mogao da bude Emir Kusturica, koji ju je nedavno pozvao da napravi upravo takav film.

Na našu konstataciju da je veliki broj građana u Srbiji ogorčen jer smatraju da je njeno debitantsko ostvarenje u suštini antisrpsko, ona je odgovorila:

- Problem je što svi imaju mišljenje o ovom filmu, a niko ga nije gledao. Nadam se da će ga ljudi u Srbiji pogledati otvorenog srca i uma, mada znam da će to biti veoma teško zbog različitih priča i izveštaja, ali ipak se nadam. Ja sam kao scenarista pisala o onome što sam otkrila dok sam istraživala ovu temu i o tome što se zaista dogodilo. To ne treba poricati. Razumem ljude iz zemlje koja je obeležena kao agresorska, znam za komentare i vaše reakcije, ali to nije fer. Podsetiću da skoro polovinu glumaca u filmu čine Srbi, oni su postali deo naše ekipe, deo moje porodice, volimo se i veoma smo bliski. Mislim da to dovoljno govori šta osećam prema Srbima.

Rediteljski debi holivudske zvezde Anđeline DŽoli posle projekcije za novinare na Berlinaleu podelio je izveštače u dve grupe: one koji misle da je u pitanju loš film, jer prema mišljenju pojedinih kolega iz zapadnoevropskih zemalja „ima samo jednu stranu priče", i one koji su ostali šokirani naglašeno brutalnim scenama.

Izuzetno posećena novinarska projekcija donela je nekoliko spontanih aplauza, ali i nekoliko snažnih zvižduka. Ostaje da se vidi kako će film doživeti publika na sutrašnjoj premijeri.

Za nas, uvučene u rat na ovaj ili onaj način, veoma je teško gledati ovaj film i ostati ravnodušan. Da, Srbi jesu veoma opaki momci u filmu koji počinje, ironično, kultnom pesmom „Ekaterine Velike", „Zemlja", a koju - još veće li ironije! - pevaju izgleda jedine žrtve, muslimanke, sestre Lejla i Ajla (glumi je Žana Marjanović).

Ajla će završiti kao zarobljenica srpske vojske, jedine vojske koja se vidi u filmu, i u kojoj ima i dobrih i loših momaka. To je pre svega Danijel, sin generala srpske armije. On će Ajlu zaštititi, gazeći sve čime je zadojen zbog tragedije svog oca, a čemu se svim srcem opire. Na kraju će joj pucati u glavu, budući da ga je izdala i time zamalo ubila, jer svako, na kraju krajeva, drži svoju stranu.

Utisak je da je Anđelina kroz dijaloge, šturo i nepotpuno pominjanje istorijske pozadine, kao i likove Danijela (glumi ga Goran Kostić), Darka (Nikola Đuričko) i Aleksandra (Branko Đurić) pokušala da pokaže da i među Srbima postoje „dobri momci". Pokušala je da pokaže i da među nekima od „nas" koji su „loši momci" (takav je general Nebojša, koga tumači Rade Šerbedžija) ima onih koji su zatočenici svojih demona, iz prošlosti krvlju natopljene zemlje.

Na našu žalost, nije sasvim uspela u tome. Izgleda da je za to potrebno odrastati na Balkanu.

Koliko god Srbi bili crni u filmu, još gore su prikazani „zapadnjaci". U svakoj sceni u kojoj je to bilo izvodljivo, pominjalo se njihova bahatost, dok samo stotinak kilometara dalje besni jedan, kako Anđelina primećuje, besmisleni rat. Na kraju filma ponovo se apostrofira odgovornost međunarodne zajednice rečima da mira ima, ali ne i pomirenja, i tako otkopava još jedna krasta na našim ranama. 

Zorica Marković

(Pres)