Aleksandar Tijanić: Da nema RTS-a, sve ćerke bi bile kao Stoja, a sinovi kao zaštićeni svedoci

Tekst pripremljen, potom improvizovan i delimično pročitan studentima druge godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu

Da Srbiji nema RTS-a, kakav god da je, sve ćerke bile bi kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana.

Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja?

Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas?

Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni SMS-om, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare "komodor", Dilena, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, DŽajića, "konkord", Pikasa, prvi deo Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije.

Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije budete mutavi silikonski naraštaj?

Utešno. Za sada. Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko loša. Vas su preparirali. Vi ste eksponati. Zamorčići. Najpre, komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti nema građanske hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti, nema demokratije.

Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje u dresuru srpskog javnog mnjenja doprinoseći atmosferi u kojoj je sve moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu, većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra. Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci. Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva.

Pristaju ili mučki ćute kad se pomoću krupnih društvenih distorzija i lomova, svakih desetak godina, obavlja prinudna socijalna promocija neukih, neupitanih a poslušnih. Šta je tu nejasno? Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevno omamljivanja televizijskim programom.

Kakav god da je, da Srbiji nema RTS-a, sve ćerke bile bi kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana. Kismet, valjda.

Možete se spasti samo pojedinačno. Talentom ili rmbačenjem, svejedno. Budite bolji od drugih. Bolji od nas. Iskoristite ovaj haos. Proniknite u suštinu društvenog dirigovanja, opsenarstva, ukidanja svake spontanosti ili slučajnosti. O tome vam glasno ćute. Paradoksalno, nikad lakše nije bilo napraviti karijeru u medijima. Odvojte sebe od mase pismenošću i integritetom. Sve pod uslovom da niste mrzovoljni. I da ste pismeni. I da ne dirate suštinu sistema. Nije lako.

Izabrali ste poslednju robovlasničku profesiju na svetu. Uvek zavisite od nekog urednika koji na vama leči sve komplekse svog, takođe, jadnog života. Naravno, ima i drugačijih u ovom poslu. Neki su mrtvi. Ubijeni, jer su bili drugačiji. Drugi se tvrdoglavo drže svoje sujete; zbog sebičnosti, bolesne želje da se izdvoje, da budu uočeni, pamtljivi, uticajni - nemilice ugrožavaju mir, fizičku sigurnost i finansijsku stabilnost svojih porodica.

Da biste razumeli kako funkcionišu stvari o kojima ćete pisati, poželjno je bar da ih jasno vidite. Na Balkanu, svako bogatstvo je, uglavnom, plod snalaženja, nevaljalstva, korupcije, Alchajmerove bolesti ("ne sećam se odakle mi pare") ili državne milosti. U središtu obrnute društvene piramide, koju na glavi drže gubitnici tranzicije i pokojna srednja klasa, funkcioniše novac. Veliki.

Desno od novca su stranke i država. U tom delu, gotovo svaka grupacija, tokom mandata, uradi za sebe više nego za Srbiju. Levo od novca su škola, crkva i mediji. Desni održavaju postojeći poredak. I strah. Levi proizvode inerciju, društveni konsenzus te iluziju kretanja ka boljem. Koje tek što nije. Korupcija, ispod koje viri mafija, povezuje - poput otrovnog bršljana - sve spratove piramide.

Ova šema važi za sva vremena, sva društva i sve sisteme. Samo je pitanje gustine otrovnog bršljana i sposobnosti sistema da sebe odbrani potkresujući, jako povremeno, to ukrasno bilje. Eto, sad znate zašto svima ide tačno kako nam jeste. Sad znate da vam roditelji nisu krivci. U najgorem slučaju, samo su saučesnici. Ili bar svedoci. Ili, slutim, žrtve.

Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju ga na ekran, ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su "uplaćene", "tipovane" i naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o svima. Dajte nam još tabloida, ako mislite dobro Srbiji. U njima je, dakle, istina. Delić po delić, pa sami slažite lego-kocke otkrovenja.

A sad kliše: novinari nisu umetnici, još manje istoričari. Šta bi neki budući analitičar našeg vremena mogao da sazna o današnjoj Srbiji i nama, proučavajući ovdašnje novine? Šta bi zaključio o našoj kulturi, ekonomiji, pismenosti? Verovaće da smo sekta, pleme koje je radilo sebi o glavi, sve dok nam to nije pošlo za rukom? Mi smo ćate, pisari sadašnjosti. Zato, uz retke izuzetke, živimo u svom vremenu i iščeznemo sa njim. Nepovratno, jer tako treba.

Neka digne ruku svako od prisutnih ko je čuo - ne čitao, čuo - za Veselka Tenžeru. Niko? Dobro. Bio je najbolji novinar svog vremena, sedamdesetih, u velikoj Jugoslaviji. Da vas pitam ko je čitao Tirketa, javiće se vas desetak. Ima li smisla da vas pitam za Vinavera? Nema?

Ne usuđujem se da kažem: Ima li ikoga, da je prisutan, a da je pročitao neki moj tekstić? Siguran sam da nema, jer bismo se prepoznali po obostranom neadekvatnom izgledu, ponašanju i dizajnu. Zato sam, tokom tri decenije, svođen na izložbeni uzorak jako lošeg primera. Zato sam danas ovde. Da vi ne budete ovakvi. Moram da priznam, finalni udarac zadat mi je nedavno. Naime, neopozivo je odbijena moja molba da postanem član Fejsbuka.

Kolege, možda sam vam ovim razgovorom ubrzao sazrevanje. Možda sam vas zaplašio. Ali, nisam vas lagao. Nisam povlađivao. Iskreno, voleo bih da me generacijski demantujete u svakoj tvrdnji. Neki među vama, znam da hoće. Talenat je nesavladiva prirodna sila. Uprkos urednicima, bršljanu, obrnutoj piramidi i tranziciji. Ili ćete uspeti, ili vas neće biti. Nemojte da budete upadljiva generacija, jer stojite na planini nepročitanih knjiga.

Hvala vama, hvala Nedi, što ste me pozvali da govorim u školi čiji sam student i danas.

(Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme 8. novembra 2012. godine.)

Poslednji oproštaj od Tijanića

Porodica, prijatelji i kolege oprostili su se danas od generalnog direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, jednog od najboljih srpskih i jugoslovenskih novinara.

Uz zvuke pesme Arsena Dedića "O, mladosti", porodica, prijatelji, kolege i brojni poštovaoci oprostili su se danas od novinara Aleksandra Tijanića.

Na oproštaju su govorili njegova kćerka Zara, novinar Slavoljub Slava Đukić i Tijanićev kum Vasa Jeremić. Opelo je držao episkop jegarski Porfirije.

"Naš tata je nama pružio sve, ljubav, sigurnost, nežnost, snagu, činio da stvari koje su delovale nemoguće postanu moguće", rekla je Tijanićeva ćerka Zara. Ona je navela da su ponosni što su njegovi i što je on njihov.

Novinar Slavoljub Đukić rekao je da je Tijanić ostao upečatljiv deo novije istorije našeg novinarstva. Na svoj način, kako je rekao, bio je gigant u novinarskoj profesiji, svojim duhom, verom, ponašanjem, božjom darovitošću.

"Imao je britko pero ali i dobru dušu, i u potpunosti je davao sebe u poslu", rekao je Đukić.

Đukić je naveo da je Tijanić bio jedinstven i po tome što je bio ne samo dobar novinar, nego i odličan urednik, što, kako je rekao, nije čest slučaj. "To što je bio dobar urednik govori o tome da su svi voleli da rade s njim", rekao je Ćukić.

"Tijanić je originalnošću i buntovnom prirodom uspevao da ostane svoj, uvek na nogama. Trošio se bezmerno, iznad svih razumnih preporuka. Toliko se trošio da mu se i srce istopilo, a cena je slom na pragu svoga doma", rekao je Đukić.

Prema njegovim rečima, Tijanić je ostavljao utisak "robusnog, odbojnog čoveka kome je sve ravno do Kosova, a zapravo je imao milosrdno srce koje je imalo razumevanja za ljudske nevolje".

Đukić je rekao i da je Tijanić priredio svoja memoarska sećanja "Ja i niko moj", knjigu koja će sigruno biti dočekana sa izuzetnim interesovanjem i nikoga neće ostaviti ravnodušnim, baš ono što je on želeo.

"Dragi Saša, radio si i živeo uspravno u vremenima koja uspravnima nisu bila naklonjena. Visok rastom bogat duhom, najviši inteligencijom", rekao je Tijanićev kum Vasa Jeremić.

Episkop jegarski Porfirije, govorio je o mnogim susretima sa Tijanićem u kojima su, kad god su bili sami, odvajali poneki trenutak za razgovore o večnim pitanjima, o smrti i životu.

Tijanić je u jednom od svojih poslednjih intervjua rekao - "čekaju me Dečani", rekao je episkop i dodao da su Dečani za njega mesto gde je on duhovno progledao, to je mesto gde se on duhovno rodio, gde se krstio.

Tijanić je bio istinski tragalac za suštinom, za istinom, a to znači za bogom. "Neka Gospod da da Dečani kao simbol carstva nebeskog budu prostor u koji je primljena njegova duša", rekao je episkop jegarski Porfirije.

Sahrani su prisustvovali premijer Srbije Ivica Dačić, bivši premijer Vojislav Koštunica, ministri Rasim Ljajić i Branko Ružić, lider Demokratske stranke Dragan Đilas, predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković sa suprugom Danicom i veliki broj poznatih ličnosti.

Urna će, naknadno, biti položena u Aleji zaslužnih građana. 

Tijanić je bio kolumnista, pisac, ministar, savetnik, generalni direktor. Voleo je da se predstavlja samo kao novinar. Lucidan, oštar, direktan, ciničan, hrabar, duhovit. Za mnoge je Aleksandar Tijanić najautentičniji i najprepoznatljiviji novinarski jezik od Beča do Atine.

Rođen je u Đakovici 1949. godine. Živeo je u Podujevu i Prištini. Studirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odakle je pozvan u nedeljnik NIN, gde započinje profesionalnu karijeru. Tekstovi iz tog perioda danas su udžbenici za sve one koji se bave novinarstvom. Suvereno je vladao gotovo svim oblastima od spoljne i unutrašnje politike, kulture, do sporta.

Pisao je za najznačajnije listove na prostoru bivše SFRJ. Devedesetih je bio i ministar za informisanje, ali na tu funkciju daje ostavku.

Posle petooktobarskih promena bio je savetnik predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice za medije i informisanje.

Aleksandar Tijanić bio je početkom 90-ih jedan od voditelja emisije "Umijeće življenja", koja se još pamti.

Bio je direktor tri televizije - Politike, na kojoj je radio od 1993, BK televizije, koju je osnovao, i RTS-a, kojem je vratio ugled i poverenje gledalaca.

Od 2004. pod njegovom palicom, Radio-televizija Srbije je najuspešnija televizija. Borbu za opstanak Javnog medijskog servisa smatrao je borbom za normalnu i pristojnu Srbiju.

Aleksandar Tijanić se poslednji put u javnosti pojavio pre nekoliko dana, na raspravi o medijskim zakonima. Prvi tekst objavio je 1976. godine, a poslednji rukopis završio je nedavno.

Knjiga "Ja i niko moj", trebalo bi da bude objavljena krajem godine.

"Računam da će knjigu čitati moji protivnici. Tiraž je, dakle, obezbeđen. Tu je i stotinak javnih ličnosti sa tajnim sklonostima o kojima sam pisao tokom tri decenije. Bez obzira na naslov, nisam glavna ličnost knjige, već mali novinar rastrzan željom da preživi i manjkom hrabrosti da bude kukavica", pričao je Tijanić.

Iza sebe je ostavio suprugu, sina, ćerku i dvoje unuka.

(RTS)