Aleksandar Stanković: Vučiću živci sve tanji - kriza sve dublja

Bizmark je jednom prilikom ukazao da pametan čovek uči na tuđim greškama, a kada je dolazio na vlast, predsednik Srbije Aleksandar Vučić dojmio se baš takvim, čak su ga i pojedini sadašnji opozicionari videli na taj način. U nekom od ranijih protestnih talasa nezadovoljstva, jedan oštrouman čovek ukazao je na podršku dela liberalnih kružoka Vučićevom usponu, pri čemu mu je odvraćeno da to nije bio ovaj Vučić.

Po ko zna koji put se ispostavlja tačnom presuda srpskom narodu na večito ponavljanje sopstvene sudbine, samo u različitim alotropskim modifikacijama. Predsednik Vučić samo je privremeni akter i jedino što je upitno kada će i kako otići sa vlasti. Pre ili kasnije, svi odu.

Ova istorijska iteracija drugačija je po senzibilitetu uzrokovanom softverskim upravljačkim rešenjima naprednjaka. Ukoliko na vlasti dočekaju 2027. godinu, biće to 15 dugih godina apsolutne radikalizacije diskursa i potpune stratifikacije iza koje je ostao tek poneki drveni mostić između antagonizovanih slojeva društva. Ako i to.

Tkivo je iritirano. Svaki kontakt izaziva alergijsku reakciju koju često karakteriše prenaglašeno crvenilo, a trenje od češanja izaziva obilno krvarenje. Napredna stranka se ispostavlja glavnim alergenom zbog sistemske postavke softvera kojim bespoštedno sprovodi vlast. Povratak na pređašnje stanje je nemoguć.

Kriminalni pad nadstrešnice u Novom Sadu samo je varnica koja je upalila vatru. Atmosfere je bila zagušena zapaljivim materijama godinama. Iako pokušavaju da ispričaju priču iz drugog ugla, naprednjaci ostaju slepi za činjenično stanje. Došlo je do prezasićenja. Svaki dalji voluntarizam izneće srpsko društvo na žrtvenik.

Softversko vlastodržačko rešenje je do sada bilo precizno, ali naprednjaci bi morali da shvate da je došlo do greške 404. Ne postoji više solucija da oni upravljaju društvom kako su to do sada radili. Njihovi jalovi pokušaji zasnivaju se na usamljenom procesoru, članu stranke, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, a on je počeo da zakazuje. Sve aplikacije se ažuriraju s vremena na vreme, ali je za ovaj naprednjački naum prilično kasno. Ako pokret i zaživi, njegova intelektualna zaleđina ne može da se meri sa ranijim idejnim pokretačima mašinerije. Čini se da predsedniku nema više ko da šapuće Veberove i Lajbnicove misli.

Posle decenije je došao logičan, očekivan, zamor materijala, a Aleksandar Vučić ne uspeva da pronađe motivaciju da nastavi dalje. Poslovično okrenut istoriji, on zaboravlja kako je Taljeran upozoravao Napoleona da sa bajonetima može sve osim da sedi na njima. Nije bitno čiji su, dok god su vidljivi, neće biti mira među ljudima.

Toliko toga se dogodilo u zemlji, pa i svetu, da se čini kao da je Miki Manojlović nekog drugog poredio sa Šarlom de Golom. Tada je poređenje izgledalo apsurdno, a sada je potpuno bespredmetno. Razlika u odgovorima na društvenu krizu Vučića i De Gola je dijametralno suprotna. Treba, dakako, biti objektivan i reći da se predsednik Srbije zaglavio u moru nepoznatih i rešenje jednačine je mnogo kompleksije od degolovskog.

Iz njegovih nastupa je jasno da su mu živci sve tanji. On ne uspeva da disciplinuje sopstvene redove koji su se uljuljkali u plodove decenijskih kombinacija. Antologijska je ostala scena iz predizborne kampanje u kojoj Vučić rezignirano poručuje naprednjačkoj vrhuški da skinu njegovo ime sa liste i vide koliko će onda glasova dobiti, dok mu pokuđeni revnosno aplaudiraju. Možda su se delimično i doveli u red tih dana, ali sada je Aleksandar Vučić ponovo počeo da gubi kontrolu i muči se da je povrati, uz to što ne uspeva ni sebe da obuzda.

Kao operativna tehnika rada sa saradnicima, njemu je kinjenje prešlo u naviku. U tome nisu pošteđeni ni koalicioni partneri. Sve to je razumljivo ako se zna da je njegovo ime najprokazanije i gotovo sigurno, za razliku od drugih, neće se moći oprati od vremena vlasti.

Suprotna strana epifanije kojom je Vučić godinama manipulisao jeste evokacija. Bilo je samo pitanje trenutka kada će od totema postati tabu. S obzirom na njegovu rastrojenost i odsustvo jezuitske samodiscipline koju je beskrupulozno rabio, teško da mu je ostalo dovoljno političke veštine da se izvuče kao mračni princ srpske politike. To je pošlo samo Diku Čejniju za rukom.

Skoro je Nina Hruščova podsetila kako je njenog dedu Staljin terao da igra gopak, uz konstataciju da je Josifa Visarionoviča bilo glupo odbiti. Voleli su i drugi da siluju ljude sa kojima rade i demonstriraju svoju moć. U seriji Naslednici vidi se ideja o „ljudskom nameštaju“ i ne može se reći da je maltretiranje svojstveno samo autoritarcima i diktatorima.

Za to je moguće kriviti bicikliste, oni su, uostalom, krivi za sve, kako piše Svetislav Basara. U nekom drugačijem poretku okolnosti, Vučić bi mogao da bude ibijevski tragični član te družine. Na čelo države je došao sa pričom o svojoj „prvosti“. Bio je najmlađi, najuspešniji, prvi se budio, najviše je izgradio, sve do trenutka kada je njegov graditeljski poduhvat postao smrtonosan. Neimar je postao Azrael, a njegova naratološka magija se tu završila. Šeherezada je uspevala da sebe održi u životu tako što je svake večeri priču ostavljala nedovršenom podražavajući znatiželju ozlojeđenog kralja Šahrijara.

Predsednik Srbije je bio majstor u pričanju priča, ali se njegova 1001 noć završila i deluje da nema više šta da ispriča građanima. Sa druge strane, studenti uspevaju da zainteresuju javnost svojom nedorečenošću. Biće teško da se ponovo okupi ljudstvo od 15. marta, ali je nada napumpana i sve zanima šta će se desiti. Dok drugi strepe, u onim neodlučnim se budi voajerska bit na kojoj počivaju i rijaliti programi. Titani predvođeni Kronom sukobili su se sa mladim bogovima Olimpa, a mnogo je onih koji žele da posmatraju okršaj.

Za njih nije baš izvesno kojoj će se strani prikloniti. To se ne vidi ni iz istraživanja Đorđa Vukadinovića. Ostaje nejasno zašto ni u jednoj istaknutoj tabeli nema projekcije kako bi se biračko telo ponašalo kada bi videlo samo Aleksandra Vučića jer SNS odavno kaska za ličnošću. To potvrđuje i nervozna gospođa u Ćićevcu koja istovremeno uvažava „visokog“ predsednika i osporava „male mišiće“ oko njega.

Aleksandar Vučić hoda iza svog zenita. Koliko god ga bilo u srcima velikog broja ljudi, mnogi ga ne vole. Još važnije, veliki je broj onih koji su prestali da ga se plaše. Studenti su odbili da idu kroz institucije, a Vučić, navijač, prihvatio je ulicu zaboravljajući da mu za takvo premeravanje treba ljudi u broju koji on već dugo ne može da okupi. Bilo koji skup, veličanstven po naprednjačkim merilima, truo je ako estetski ne parira studentskim protestima. Volter Lipman je odlično znao da ljudi misle u slikama, a fotografije krcatih centralnih beogradskih ulica mogu da nadglasaju jedino one približne semiološke bremenitosti.

Predsednikov hubris je povređen i to ga je zaslepilo. Na ruku mu ide jedino to što protesti do sada nisu iznedrili nikog ko bi u očima stranaca mogao da zameni njegovu isporuku. Ta činjenica nije mogla da zaustavi njegovu krajnju metamorfozu u totalnog nihilistu. Odatle više ništa ne može proizaći, a ipso facto nihilizam negira realnost i istinu.

Još uvek Vučić jeste kredibilan sagovornik, ali je temelj njegovog legitimiteta pukao po sredini. Kasno je shvatio potrebu za reinstaliranjem i ažuriranjem softvera. Narodni vapaj za odgovornošću dobio je odgovor da traženo nije pronađeno. Po ko zna koji put došlo je do greške 404 u softveru, koji očito nikada nije ni predviđao mogućnost da delovi sistema odgovaraju. Ni iz čega ne može nastati nešto, pa se tako iz ništavila neodgovornosti, laži i manipulacija, nikada neće moći izgraditi bolja budućnost Srbije.

* Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka.

(Danas.)