Aleksandar Konuzin: Ne mogu da kažem ni da Rusija podržava put Srbije u Evropu

Ambasador Ruske Federacije Aleksandar Konuzin posle četiri godine odlazi iz Beograda. Uoči odlaska, dao je intervju za emisiju Oko. Razgovor je vodio Bojan Brkić. 

Vaša ekselencijo, hvala vam za ovaj intervju. Počećemo ga od vašeg međunarodnog iskustva. Sada kada napuštate Srbiju i imate iskustvo službovanja ovde, kako rad u našoj zemlji za ruskog diplomatu izgleda u poređenju sa zemljama u kojima ste do sada službovali?

Ja bih radije da na pravim poređenja. Svaka zemlja u kojoj sam bio je po nečemu specifična i svaka je bila etapa u mojoj karijeri. U svakoj od njih ja sam se sa velikim interesovanjem zanimao za politiku, istoriju i, obavezno, kulturu tih zemalja. To što sam karijeru počinjao u malim afričkim zemljama uopšte ne znači da je to bilo manje vredno iskustvo. Ja sam tamo živeo ispunjenim životom, interesovao se za sve.... Ali, naravno, i srpska etapa ima svoju specifičnost.

Kao prvo, ovde sam radio kao ambasador, dakle bio sam na čelu diplomatske misije, određivao njenu politiku i u potpunosti bio odgovoran za to što radim. Osim toga, u Srbiju sam došao kao već zreo čovek, sa velikim iskustvom, iskustvom rada u održavanju bilateralnih odnosa ali i multilateralne diplomatske delatnosti. Ja sam nekih deset godina radio pri Ujedinjenim nacijama. I iskustvo sa, kako mi to kažemo, bilateralom i multilateralom mi je bilo od koristi jer je Srbija za mene bila zemlja u kojoj sam mogao da dam lični pečat svom radu.

Dakle, nisam bio diplomata koji samo izvršava naređenja i bavi se uobičajenim poslovima jednog diplomate već sam hteo nešto svoje da uradim. I uspelo mi je jer sam video da ljudi ovde pokazuju interesovanje. Bilo mi je od koristi i iskustvo sa međunarodnom diplomatijom jer Srbija, nažalost, ima problem Kosova koji se razmatra u Organizaciji Ujedinjenih nacija i tu mi je iskustvo rada u toj organizaciji bio od koristi.

I Vi se prema tom problemu Kosova odnosite i emotivno, neki bi rekli isuviše emotivno za jednog diplomatu. Pamtiće se ovde vaš nastup na jednom okruglom stolu kada ste pitali publiku da li su Srbi. Znate o kojem skupu govorim. Da li je ta epizoda bila lični pečat o kojem ste govorili ili ste izvršavali naređenje iz Moskve?

Objasniću vam. Kao prvo, ne samo Kosovo, već i celu Srbiju doživljavam emotivno. Jednom Rusu je nemoguće da boravi u Srbiji i da ostane ravnodušan prema zemlji i narodu. Imamo toliko toga zajedničkog i sa čisto ljuske strane. A sada o toj konferenciji. Ja uopšte nisam imao nameru da na njoj govorim. To je bila prva konferencija o bezbednosti održana u Beogradu. Tema je bila vrlo zanimljiva - opšta bezbednost regiona i Evrope.

Rusija je vrlo zainteresovana za problem bezbednosti u Evropi. Imamo konkretne predloge u toj oblasti, i meni je bilo veoma zanimljivo da dođem u čujem šta o tome imaju da kažu predstavnici drugih zemalja, a pozvani su predstavnici visokog ranga, čak na nivou ministara inostranih poslova. Međutim, u nekom trenutku, diskusija na konferenciji dobila je antiruski karakter. Jer, oni koji se sedeli u prezidijumu konferencije, a to su bili ljudi iz sekretarijata NATO-a, iz zapadnih zemalja, istočnoevropskih zemalja, nevladinih organizacija, vrlo visoki predstavnici...

I svi su, jedan za drugim, počeli da govore da je Rusija glavna opasnost za razvoj međunarodnih odnosa. Ja nisam mogao da ne reagujem na takav obrt, tim pre što su posle izlaganja eksperata iz prezidijuma, reč uzeli ljudi iz publike. Srbi su počeli da ponavljaju iste optužbe na račun Rusije i da govore da Rusija ima samo svoje interese i da oni ne bi nikad živeli u Rusiji. Ja nisam mogao da ostanem po strani. Hteo sam da odgovorim na optužbe na račun Rusije.

Posle istupanja Srba u publici morao sam da ih pitam kako mogu tako da govore. Svaki dan su tih dana slušali na radiju i televiziji, čitaju u novinama da snage NATO-a, zajedno sa policijom iz Prištine, formiraju vojne i policijske jedinice sa ciljem da na silu preuzmu kontrolne punktove na administrativnoj liniji između Pokrajine i centralne Srbije i odseku desetine hiljada Srba od njihove otadžbine, a Srbi govore o opasnosti koja im, navodno, preti od Rusije. Otud moje pitanje ima li u sali Srba koji bi zaštitili interese svoje domovine i onih hiljada Srba koji vape za pomoć od svoje zemlje. Tamo to nikoga nije interesovalo.

Ipak, neke ljude u Srbiji uvredila je ta Vaša reakcija jer smatraju da na taj način podstičete Srbe da se sukobljavaju sa moćnim zapadom, a kada do tog sukoba dođe, Rusija će nam, baš kao i 1999. godine pružiti samo moralnu i verbalnu podršku. Šta vi mislite o tim komentarima?

Vrlo mirno primam takve komentare. Kao prvo, taj moj nastup dobio je veliku podršku Srba. Dobio sam stotine pisama, telegrama i drugih poruka podrške. Kao drugo, Rusija ni na šta ne podstiče Srbiju. Mi samo podržavamo Srbiju. Što se nas tiče, Kosovo je srpska zemlja.

Srbija će odlučiti kakvu će politiku voditi prema njoj. Kako god da odluči, dobiće našu podršku. Ako Srbija nađe neka druga rešenja u vezi sa statusom koji Kosovo sada ima, mi ćemo i to podržati. Ni na koji način nikada nećemo podsticati Srbiju ni na šta, samo ćemo podržavati njene odluke.

Nije li to bila i politička poruka...

Nije bilo nikakvih poruka, niti sam ja uoči konferencije dobio bilo kakve smernice kako da na njoj nastupim. To je samo bila moja reakcija na optužbe da Rusije predstavlja globalnu opasnost međunarodnoj bezbednosti.

Neki analitičari tvrde da je diplomatija Rusije bila nezadovoljna jer dolazi u neprijatnu situaciju da podržava politiku Srbije prema Kosovu koja su u nekim segmentima drastično i često menja. Je li to istina?

Samo ću ponoviti istu poziciju koju sam već pomenuo. Podržavaćemo politiku Srbije. Kako će se ta politika formulisati, na Srbiji je da odluči. U mehanizam donošenja odluka o kosovskoj politici nećemo se ni na koji način mešati jer kada bismo se umešali preuzeli bismo odgovornost za tu politiku jer je podstičemo, a to ne želimo. Hoćemo da Srbi sami odrede svoju poziciju i da ta pozicija odgovara interesima onih Srba koji žive na Kosovu.

A čini se da će sve teže biti pomiriti interese tih Srba i interes Srbije da postane članica EU. Ovih dana se pojavljuju otvoreni zahtevi da Srbija praktično prizna nezavisnost Kosova da bi dobila članstvo. Rusija podržava put Srbije u Evropu, ali ne i nezavisnost Kosova. Mislite li da se mogu pomiriti te dve politike?

To su problemi koje Srbi sami treba da reše. Ja ne mogu čak ni da kažem da Rusija podržava put Srbije u Evropu. Srbi treba da podrže put Srbije u Evropu. Drugo je to što mi nemamo ništa protiv. Kao i uvek, Rusija će podržati onu odluku koju donese Srbija. A, ako pri donošenju tih odluka naiđete na konflikt interesa, na argumente za i protiv, sami morate da odlučite.

Nemojte se obraćati stranim faktorima, ni Evropskoj uniji ni Rusiji, da vam šapnu odgovor. Sami morate da odlučite šta je to što hoćete i koliku ste cenu spremni za to da platite. I setite se reči patrijarha Irineja koji je rekao koliku cenu Srbija može da plati.

Iz svih reakcija na vaše reči verovatno ste već osetili da ne pokazuju svi Srbi takav entuzijazam za razvoj srpsko-ruskih odnosa kao oni ljudi koji su bili na vašem oproštajnom prijemu. Naprotiv, može se reći da je naše društvo podeljeno na rusofile i rusofobe. I jedni i drugi tvrde da je danas doba pridruživanja, posebno za male zemlje i da moramo da se odlučimo između Zapada i Rusije. Da li su u pravu?

Nisu. Ali prvo moram da kažem da se ne slažem da su polovina Srba rusofobi. Takvih nema, to mogu sa sigurnošću da vam kažem. Drugo je to što postoje ljudi koji smatraju da treba više sarađivati sa Rusijom, a drugi smatraju da će Srbiji biti korisnije da bliže sarađuju sa Evropskom unijom. A ja smatram da nije neophodno posmatrati odnose sa EU i sa Rusijom kao alternative.

Mislim da će za Srbiju biti najkorisnije da sarađuje i sa jednima i sa drugima i za to postoje materijalne mogućnosti. Možemo da radimo na međunarodnim projektima, na teritoriji Srbije, od kojih će koristi imati i Srbija i Unija i Rusija.

Ipak, postoji mišljenje u Srbiji da bratska osećanja i prijateljstvo naša dva naroda ne utiču na realne odnose naših zemalja već da se oni grade na surovim interesima. Često se čuje, pa i ovih dana, da Nemačka plaća ruski gas 280 dolara za kubni metar a bratska Srbija čak 500 dolara. Eto našeg prijateljstva. Kako komentarišete takve izjave?

Mislim da su takve izjave, u najboljem slučaju nepromišljene, a u najgorem slučaju su to... Trudim se da ne koristim izraze iz vremena vladavine ideologije, ne želim to ali izgleda da ću morati... U najgorem slučaju te izjave su provokacije. Evo i zašto. Cenu gasa ne određuju ni Rusija ni ruska država već otvoreno akcionarsko društvo "Gasprom". Komercijalna firma koja pregovara sa državama i cena zavisi od mnogih faktora.

Spomenuli ste Nemačku. Koliko ona gasa kupuje? Te količine ne mogu ni da se porede sa količinom koju kupi Srbija. I onda je "Gaspromu" mnogo unosnije da tako velikom potrošaču da cenu kojom će obe strane biti zadovoljne. A u Srbiji "Gasprom" isporučuje određene količine, zna se srednja cena gasa a vode se pregovori oko krajnje cene. I to su poslovni pregovori kojima se sve određuje. Mi nikome ne određujemo, ne diktiramo cene, već su one predmet pregovora. To je proces tržišnih odnosa.

Srbija nije jedina zemlja koja se žali na taj način. Zašto? Zato što su svi navikli da se u prošlosti cena gasa određivala politički, iz ideoloških razloga. Sada sve naše odnose u privredi prenosimo u domen tržišta i sve su tržišni uslovi i dogovori. Cena koju plaća Srbija i na koju je Srbija pristala je cena koju su nametnuli uslovi tržišta.

Na sastanku dvojice predsednika u Sočiju pre nekoliko dana rečeno je da odnosi naših zemalja moraju da uzimaju u obzir ekonomske interese obe države i oba naroda. Da li mislite da prihvatanjem te realnosti i sa novim vladom u Srbiji zaista otvaramo novo poglavlje u odnosima i da imamo šansu da poboljšamo ekonomske odnose koji su dobri, ali su zastali u poslednjih godinu dana što se tiče prometa roba?

Da kažem to ovako. Otkad sam ja ovde, nešto više od četiri godine, mi predlažemo srpskoj strani da otvara nove pravce saradnje. To je bila tema svakog zasedanja Međuvladinog komiteta o za trgovinu i naučno-tehničku saradnju.

Nismo uvek uspevali da nađemo nove projekte kojima bismo otvorili nove pravce trgovinske, naučne i tehničke saradnje. Ne radi se o tome da se u nekom trenutku stvore uslovi da se saradnja poboljša sama od sebe. Treba da obe strane pokažu interesovanje za neki projekat koji bi unapredio saradnju. Na sreću, takvi projekti su se konačno pojavili. U vreme prethodne vlade, na primer, bio je to projekat modernizacije železnice, pored energetike.

Sada smo došli u tu fazu kada se ugovaraju konkretni projekti i konkretni ugovori. Nadam se da će do kraja ove godine biti potpisan sporazum, biće prebačen novac i počeće radovi, a, prema grafikonu aktivnosti,u prva tri meseca sledeće godine počeće konkretni radovi.

Ja sam četiri godine predlagao da veliki broj poljoprivrednih proizvođača u Srbiji na neki način dovedemo u trgovinski kontakt sa potrošačima u Rusiji. Osamsto hiljada porodica kod vas živi na selu i život im zavisi od rada na zemlji. Proizvode ono što ruskom tržištu treba. Neophodno je stvoriti mehanizam koji bi te robe izvozio na rusko tržište.

Ali, taj mehanizam nije napravljen. To potvrđuje i naša Privredna komora.

Nije ga ni lako napraviti. Kod vas je previše malih proizvođača koji nude male količine i nisu udruženi. Ali sada se radi na ukrupnjavanju ponude. Otvaraju se velika, industrijska gazdinstva, prave se udruženja i zadruge. Inicirali smo nastavak rada Radne grupe za poljoprivredu unutar Komiteta za trgovinu. I ona već radi. Nadam se da će doći do nekih konkretnih predloga koji će unaprediti našu saradnju u toj oblasti.

I u drugim oblastima ima mesta za napredak. Na primer, zdravstvo. Jugoslavija je oduvek u Sovjetski Savez izvozila lekove. Mi ih i sada kupujemo od firmi iz Srbije. A mogli bismo i više i spremni smo na tu vrstu saradnje. Ovih dana sam razgovarao sa ljudima koji su spremni da dođu ovde i, opet u zdravstvene svrhe, koriste vaše mineralne vode.

Turizam je isto šansa. Ovde dolazi mnogo Rusa, ali njihov broj ograničavaju ograničene mogućnosti vaše turističke infrastrukture. I tu bismo mogli da sarađujemo. Takvih primera je mnogo. Šta je važno? Nova vlada je vrlo pragmatično pristupila razvoju odnosa sa Rusijom. Vrlo pragmatično pregovara, predlaže i energično razmatra pitanja i probleme koji se jave i mi već vidimo napredak u unapređenju ekonomskih odnosa. Zato sam optimista i čini mi se da smo ušli u etapu u kojoj ekonomske odnose podižemo na kvalitativno viši nivo.

I na kraju, da li mislite da ćete nekada poželeti da se vratite u Srbiju?

Ovde sam stekao mnogo prijatelja, negde kroz posao, negde privatno. Kada tako dugo živiš u nekoj zemlji, deo emocija i deo života se ostavlja u njoj. Uvek čovek poželi da vidi kako su se stvari odvijale dalje, posle tvog odlaska. Poželiš da vidiš mesta koja si zavoleo tokom boravka. Ja uopšte ne isključujem da ću se ovde pojavljivati.

(RTS)