Александар Дикић: Устав је важнији и од политичких размирица и од ЕУ. Заокруживањем „НЕ“ стављамо до знања Вучићу шта мислимо о његовој десетогодишњој девастацији Србије

Збуњујуће мноштво догађаја оставља просечног бирача у недоумици коме пре да верује, себи и својим очима или хвалисавим демијурзима стварности који манипулишу јаким речима у недостатку јаких аргумената.

Навикли смо на психоделичне конференције за медије актуелног председника државе, али изненађује склоност опозиционих лидера да невешто имитирају власника српског имагинаријума.

Уздизање изнад равни стварности неспретно води ка произвољним калкулацијама.

Превише је произвољности, површности, примитивног маркетинга и статистичке алхемије у прогнозама да је 3. април дан када Вучић 2022. попут Прозора 1943. „мора пасти“.

У праву су они који тај дан маркирају као „Дан Д“, али треба на време упозорити мобилисано грађанство да је Хитлер остао на власти и пружао тврдоглави отпор још скоро годину дана након чувеног десанта.

Дан Д није освајање Рајхстага, он треба бити антиципиран као Дан почетка Вучићевог краја, а не сам крај.

Ниједно истраживање не даје реалну наду да опозиција може победити на парламентарним и председничким изборима, макар и изборила фамозни други круг.

У најгорој варијанти Вучића могу (не)очекиване недаће и друштвени потреси лишити ланд-слиде победе, али ће он тај мањак гласова лако надокнадити у реваншу.

Разлог томе је по њега повољна дисперзија гласова, јер присталице десничарских организација већински гравитирају ка СНС-у, пошто су традиционално неповерљиви према „жутим“ кандидатима маскираним у патриотске одоре, а још традиционалније поткупљиви, што Вучић мајсторски зна да искористи.

Логика политичке тактике налаже да оно за шта се бориш треба да представља реалан циљ.

Опозиција је без већих последица направила салто мортале и пребацила се из бојкот мода у групацију странака спремну на институционални вид борбе и отпора.

У том савезу не постоји ни идејна чврстина, ни колективна солидарност, ни међусобно поверење ад хоминем, али је свест о погубности опстанка ове гарнитуре на власти довољан кохезивни фактор за синхронизовано деловање у готово немогућим условима.

Психоза ћорсокака спојила је нагомилано народно незадовољство и одбачену политичку елиту. Закључак је један – велике кризе решавају се великим заокретима.

Бојкот више није опција и њега заговарају они који се скривају иза радикалистичког опортунизма.

Запаљивим фразама прикрива се јалова пасивност која је доказ немоћи оних који се свесно изолују од реалности.

Никоме не одговара да се радикализам претвори у апсолутни принцип и ниједна власт коју инсталира улица не може бити сигурна у свој легитимитет. Стихијом неконтролисаних догађаја неретко „уличне“ владе заврше управо  на улици, а револуције у рукама нових Кромвела и Наполеона.

У овом тренутку задатак традиционалних странака јесте ефикасна синтеза револуционарног ентузијазма и рационалног реализма.

Бојкот претвара опозицију у беспомоћног посматрача, а дуготрајније насилне демонстрације у субјекат ван закона.

Зато је неопходно да овај морални банкрот власти због коруптивног пројекта „Јадар“ не остане „бура у чаши“ која се просула на блокираним мостовима, већ олуја у леђа опозиционој јавности која треба да траје барем до априла.

Лидери опозиције морају личити на оне који су сишли са висина одакле се види слобода, одакле се назире обећана земља у коју желимо да одведемо заробљени народ.

Иако је пуно доказа да се овај режим спрема за непрекидно трајање, Србију незаустављиво захвата напад беснила који прети да читаво друштво извади из лежишта.

Ако је опозиција одустала од герилског начина борбе, или је истом придодала и марш кроз институције, онда је несхватљив бојкот референдума који режим користи као показну предизборну вежбу, али и образац за много веће хируршке захвате над друштвеним уговором.

Оваква одлука може бити донета из два разлога и оба су погрешна.

Први је – нелегитимност скупштине која је расписала референдум. Очигледна је контрадикторност у том ставу, јер исти ти легалисти излазе на изборе које организују и спроводе чланови РИК-а изгласани већином те „нелегитимне“ скупштине.

Други – референдум је наставак реформе правосуђа која се спроводи због европинтеграција, противници референдума индиректно су противници ЕУ.

Овде нема контрадикторности, али има бескичмењаштва.

Нама је Устав важнији и од политичких размирица и од ЕУ.

Устав се доноси и мења у демократској атмосфери, а не у околностима хладног грађанског рата чија температуре непрекидно расте. Уставне промене су израз друштвеног консензуса и потребе да се кодификује нормативни напредак у одређеним областима. Оне не смеју бити последица диливери-дила компрандорске владе и бриселских налогодаваца.

Ми овим чином не гурамо ЕУ прст у око, већ тај прст стављамо на чело да бисмо добро размислили о нашем будућем партнерству које може функционисати само на равноправним основама.

Заокруживањем НЕ јасно стављамо до знања Вучићу шта мислимо, не о његовој наводној реформи правосуђа, већ о његовој десетогодишњој девастацији Србије.

То НЕ је упућено и оним бирократским калкулантима из Брисела као опомена да се аутократије не могу шминкати макар шминкери имали ЕУ-комесарску лиценцу и употребљавали најквалитетније пудере.

Ваше коруптивно улепшавање  шешељоидног нај-Европљанина траје исувише дуго, коначни резултат тог маскирања је трагикомични кловн у разбијеном српском огледалу које ви покушавате да игноришете.

Када је реч о изборима, треба имати рационалне амбиције и неуздрману вољу.

Резултат који би Србију вратио на споредни, али дефинитивни колосек промена била би победа у Београду, трећина посланичких мандата у опозиционим рукама и други председнички круг. Све изнад тога био би дар од Бога, све испод тога значило би да не треба коренито променити власт, већ коренито и системски променити опозицију.

(Аутор је лекар, члан Главног одбора ДС)

(Данас)

Видети још: Ђорђе Вукадиновић: Није безначајно, није готово и није свеједно. Изаћи на референдум и гласати „НЕ“; Срето Малиновић: Овој власти не треба дозволити да мења ни скупштински јеловник, а камоли Устав