Strah pod maskom tolerancije

Evropa u koju su imigranti počeli da pristižu tokom pedesetih, još uvek ošamućena od užasa Drugog svetskog rata, bila je zaokupljena izgradnjom institucija koje bi sprečile da se tako nešto ponovi. Među tim institucijama, NATO je bila najvažnija. EU je bila najambicioznija. Rat je evropske mislioce opskrbio moralnim kategorijama i kriterijumima. Izbegavanje još jedne eksplozije značilo je da  evropske zemlje  treba očistiti od nacionalizma, a „nacionalizam“ je uključivao sve ostatke rasizma, militarizma i kulturnog šovinizma, ali i patriotizam, ponos i neprimerenu konkurentnost. Pevanje nacionalnih himni i mahanje nacionalnim zastavama postalo je, u nekim zemljama, delokrug skinhedsa i fudbalskih huligana.

Podstaknute od strane SAD, koje su se u to vreme bavile sopstvenim rasnim pitanjem, i pod pretnjom komunizma koji im je zaokupljao umove, Evropljani su počeli da artikulišu kodeks „evropskih vrednosti“, kao što su individualizam, demokratija, sloboda i ljudska prava. Ove vrednosti nikada nisu precizno definisane. Činilo se, međutim, da one omogućavaju društvenu koheziju, a njihovo usvajanje poklapalo se sa šezdesetogodišnjim periodom mira.

Evropa je za imigrante predstavljala privlačno mesto. Ali privlačnost i divljenje nisu sinonimi. U devetnaestom veku, i Otomansko carstvo i Kina imali su za zapadnjake „privlačnu moć“. Evropljani, međutim, nisu potpisivali sporazume, naseljavali se i rušili nacionalni život tih zemalja zbog divljenja prema njihovim sistemima upravljanja ili njihovim idealima ljudskih prava. To su činili zato što su bili bogati, ali preslabi da se za sebe pobrinu.

San o EU nije uključivao imigrante, ali se završio s pravilima prema kojima su oni dobrodošli. Posleratna Evropa izgrađena je na netoleranciji netolerancije, a takav stav bio je hvaljen kao antirasistički i antifašistički i ismevan kao politička korektnost. Mi ovde ne želimo ni da ga branimo kao zdravorazumski, ni da ga odbacimo kao besmislicu. Pre svega nas zanima da razumemo šta je Evropa mislila kada je primala tako veliki broj imigranata – što ni u jednom trenutku svoje prethodne istorije nikada ne bi učinila – i kakve je razloge imala da sa pridošlicama često postupa na naivan i suviše popustljiv način.

Posleratna Evropa ponašala se kao da ni jedna kultura nije bolja od druge. Godine 1996. holandska vlada je smatrala da se „rasprava o multikulturalizmu mora voditi polazeći od principa da su sve kulture jednako vredne.“ Država bi se suočavala sa pitanjima imigracije i etniciteta sa brižljivom neutralnošću, uz pomoć skupa „univerzalnih vrednosti“, koje su navodno svim kulturama zajedničke. Činilo se neprikladnim prinuđivati – pa čak i ubeđivati – imigrante da se asimiluju u stare nacionalističke okvire koje su i sami Evropljani upravo napuštali. „Nećemo valjda tursku decu opterećivati sa okupacijom?“ upitao je član holandski vlade tokom rasprave o obrazovanju.

To što su se imigranti selili u Evropu nije značilo da oni prihvataju, razumeju, pa čak ni da primećuju evropski projekat koji je trebalo da „istoriju ispisanu krvlju“ ostavi za sobom. Upravo suprotno, mnogi imigranti, kao i njihova deca i unuci, smatrali su svojom dužnošću da na sav glas uzvikuju parole o palestinskoj državi ili kurdskoj domovini ili islamskom Alžiru. Oni su sačuvali svoje snove o kulturnoj, nacionalnoj, pa čak i rasnoj slavi, koji su prevazilazili razumevanje Evropljana.

U ime liberalnog univerzalizma, mnogi zakoni i običaji koji su evropska društva držali na okupu naprosto su odbačeni. Toleranciji je dat prioritet u odnosu na bilo koju drugu tradicionalnu preokupaciju države i društva – poredak, slobodu, pravičnost i umnost - i počelo se s njenim promovisanjem po cenu ovih drugih. Poslednjih godina, međutim, evropska ideologija neutralnosti posrnula je pod teretom masovne imigracije i postala izvor, ne snage, već onog što je Alsana, bengalska domaćica iz romana Beli zubi, Zadie Smit, nazvala „običnim besmislom.“ Posmatrajući svoje šaroliki konzervativni londonski komšiluk, Alsana razmišlja: „Niko nije liberalniji od bilo kog drugog. Jedino što ovde, u Vilesdenu, nema dovoljno jednih koji bi se udružili protiv drugih i naterali ih da se sjure u podrum dok pršte stakla na prozorima.“

Termin „politička korektnost“ preuzet je iz američkih rasprava o vitoperenju logike koje je evropski univerzalizam zahtevao. Niko nije bio sasvim zadovoljan tim izrazom. Možda je to prestrog izraz za opisivanje bezazlenih laži i sitnih krivotvorenja koja smo nekada zvali „pričanje gluposti“. Muzičar Bili Breg, na primer, izjavio je na jednom forumu o britanskom identitetu, „Kada je Čerčil govorio o „najsvetlijem času,“ mislio je na 500 muškaraca i žena s različitim jezicima i kulturama, koji dolaze na naše malo ostrvo da bi se borili protiv fašizma.“ (Ne, nije, neko bi odgovorio.)

Politička korektnost je često smešna. „Holandsko društvo za odbranu časti i odštetu“ vodilo je kampanju protiv Zvarte Pita (Crnog Petra), tamnoputog pomoćnika Deda Mraza, koji, prema drevnoj bajci, trpa špansku decu u vreću i odvodi ih u nepoznatom pravcu. U britanskoj pokrajini Midlends, grad Dadli zabranio je držanje nekih igračaka i slika u opštinskim prostorijama pošto se jedan muslimanski službenik žalio zbog slike Praseta (jedan od junaka romana Vini Pu) na svom stolu. To su priče koje plasiraju konzervativni mediji. Neke od njih su istinite, a neke manje ili više izmišljene. Međutim, čak i kada je politička korektnost pokazivala sklonost ka ekscesima, njeni izvršioci pre su podsećali na likove iz komičnih opera Gilberta i Salivena nego na sledbenike staljinizma.

Uprkos tome, do kraja prošlog veka, imigracija je bila područje gde je čak i blagi otpor datom stanju mogao da naiđe na oštre optužbe. Raspon mišljenja koje ste mogli da izrazite u vezi sa imigracijom i etnicitetom nesumnjivo se dramatično suzio. Da li je to sužavanje nešto na šta je evropska javnost pristala ili nešto čemu je bila podvrgnuta? Da li su Evropljani ubeđeni ili su prinuđeni? Da li su stekli manire ili su izgubili slobodu? Između toga je uvek teško povući oštru liniju.

***

Vremenom se ideologija tolerancije promenila na dva načina. Najpre je proširila domen. Umnožile su se klase ljudi sa pravom na zaštitu od netolerancije, a ono što je predstavljalo kršenje tolerancije postalo je proizvoljno i ad hoc. U istrazi Makferson, koju je naložila britanska vlada povodom surovog i nerešenog ubistva tamnoputog Londonca Stivena Lorensa 1993. godine, rasistički akt je definisan kao „bilo koji akt koji žrtva ili neko drugo lice smatra takvim.“ Ova definicija postala je radna norma u mnogim evropskim zemljama.

Drugo, ideologija je postala tvrđa. Ona je dobila moć prinudnog izvršenja, delom zato što je zakonski kodifikovana, a delom zato što su nevladine grupacije nastupile kao nezavisni izvršitelji. Kršenje tolerancije sada je bilo praćeno ne samo kritikom i ostrakizmom, nego i mogućnošću gubitka posla i suočavanja sa predstavnicima vlasti.

Tamo gde su se te dve tendencije preplitale, rezultat je bila kazna za ponašanje koje bi se još nedavno smatralo normalnim. Prava homoseksualaca su najekstremniji primer. Godine 2006, policija je 80 minuta ispitivala tim hrišćanskih evangelista u Britaniji, koji su činili bračni parovi, pod sumnjom da je literatura koju su delili imala „potencijalno homofobične stavove“; šezdesettrogodišnji luteranski propovednik u Švedskoj osuđen je na mesec dana zatvora zbog citiranja odlomaka iz Biblije u kojima se ne odobrava homoseksualnost; a Kristijan Vaneste, član francuske Skupštine koji je rekao da „heteroseksualnost smatra moralno superiornijom od homoseksualnosti,“ postao je prvi Francuz osuđen zbog homofobije. Ono što je nekada bilo vladajuće uverenje čovečanstva, još od osvita civilizacije pa sve do kraja 20. veka, iznenada je, početkom 21. veka, postalo zločin.

Po pitanjima rase i imigracije, pravila su se menjala gotovo jednako brzo. Godine 1984. Rej Haniford, učitelj u etnički mešanoj školi u Bredfordu, objavio je članak u kome je napao ono što je nazvao „lobijem rasnih odnosa.“ On je tvrdio – u velikoj meri isto ono što je američki sociolog (a, kasnije, senator) Danijel Patrik Mojnihan izneo u izveštaju Crnačka porodica iz 1965. – da mere vlade mogu da nanesu štetu upravo onim manjinama kojima treba da pomognu. Neuspeh studenata iz Pakistana i sa Kariba ne može se objasniti zanemarivanjem, ravnodušnošću i neprijateljstvom, pisao je Haniford. S obzirom na to da su morali da se prilagode britanskom načinu učenja, programi koji su ih podsticali da se ponose svojim kulturama – što bismo danas nazvali „multikulturalizam“ – mogli su da ih ometaju u školi i dodatno izoluju od društva. Haniford je, ispostavilo se, bio u pravu. Ali to što je bio u pravu, pa ni to što je bio omiljen među studentima različitog porekla, nije ga spasilo od privremenog gubitka posla.

Godine 1990. francuska Narodna skupština stupila je na još jedan nepoznati teren. U interesu potiskivanja „svih rasističkih, antisemitskih ili ksenofobičnih postupaka“, donela je zakon – sponzorisan od strane predstavnika komunista Žan-Klod Gesoa – kojim su unazađena neka od istorijski garantovanih prava slobode štampe. Gesoov zakon kriminalizovao je ne samo čin, nego i verovanje, a naročito poricanje (ili minimiziranje ozbiljnosti) nacističkog holokausta. Nekoliko zemalja se, zatim, povelo za francuskim primerom. Kada je donet Gasoov zakon, postalo je teško naći odbranu za nebrojene slučajeve kriminalizovanja mišljenja. Slučajevi kojima su tužitelji nastojali da nametnu zvaničnu istinu – masakri u Jermeniji, kolonijalizam, trgovina robljem – bili su, na kraju krajeva, isto tako realni kao i holokaust.

Gesoov zakon donet je da bi se zastrašilo strašilo. On je bio usmeren na populizam i fašizam tridesetih godina dvadesetog veka, koji su odavno diskreditovani i ograničeni na nekolicinu ekscentričnih šarlatana. Problemi  21. veka (imigracija, islamizam, propast države blagostanja, finansijska panika i osećanje izolovanosti ljudi u potrošačkom društvu) bili su nešto drugo. Sada je postojala nova garnitura ekstremista od kojih su mnogi vešto izigravali pravni sistem fokusiran na boljke od pre 75 godina. Svaka nova zvanična komemoracija pozivala je na još veći „moralni lobi“, kako su postali poznati u Francuskoj, koji je svoje zahteve ispostavljao sa sve većom upornošću, u najvažnijim oblastima političkog života. I dok je Evropa držala na oku skupinu ostarelih „fašističkih“ komedijaša, mogle su iskrsnuti mnogo ozbiljnije pretnje. Upravo se to i dogodilo.

***

Tokom tri decenije koje su prethodile finansijskoj krizi iz 2008, iz razloga povezanih sa globalizacijom i tehnološkim promenama, autoritet se sa vlade preselio na privatne interesne grupe. Ovaj pomak bio je deo duha vremena. On se sprovodio pod svim političkim partijama, u domenima koji su išli od diplomatije (setite se Bonoa i pomoći za razvoj) do stambenih kvartova (setite se širenja „zatvorenih zajednica“ sa razrađenim kodeksom privatnog zakona). U poslovima povezanim s tolerancijom i rasnim odnosima, nevladine grupacije takođe su preuzele važne državne funkcije i raširile se do tačke kada su, na francuskom, naprosto nazvane les associations.

Pokret protiv rasizma i za prijateljstvo među narodima (MRAP), na primer, osnovan u Francuskoj 1949. u cilju borbe protiv rasizma i antisemitizma i nadahnut komunizmom, počeo je poslednjih decenija da igra jednu drugu ulogu. Godine 2002, novinarka Oriana Falači žestoko je reagovala na napade na Svetski trgovinski centar u dnevnom listu Corriere della Sera, čije je sedište u Milanu. Kada je njena reakcija objavljena u formi knjige „Bes i ponos“, to je postala jedna od najprodavanijih knjiga u Evropi. MRAP ju je tužio na osnovu zakona protiv podstrekivanja rasne mržnje i tražio da se objavljivanje spreči.

U knjizi Falačijeve bilo je rasizma. „Hvala Bogu,“ piše ona u jednoj fusnoti, „nikada ništa nisam imala s nekim Arapinom. Po mom mišljenju, ima nečeg odbojnog u arapskim muškarcima za ženu dobrog ukusa.“ Ali Falačijeva nije napadnuta samo zbog rasizma. Jedno od mišljenja koje je uvredilo MRAP, na primer, bilo je sledeće: „Svaki teolog će vam reći da Kuran odobrava laž, klevetu i licemerje u odbrani vere.“ Drugo je bilo da su radikalni muslimani „svuda, a najtvrdokorniji žive među nama.“ Iako se o njima može diskutovati, to su stavovi koji se mogu braniti.

Tužba MRAP-a bila je plasirana kao deo kampanje protiv „islamofobije“ – neologizma koji se često mogao čuti u mesecima posle 11. septembra. On je pretio da izbriše razliku između kritikovanja manjine na osnovu netolerancije i kritikovanja bilo koje manjine iz bilo kojih razloga. On je pretio da cenzuru koja je već postojala u vezi sa pitanjima rase proširi na pitanja religije, pa i šire – na politički čin počinjen u ime religije. Evropski zakoni o toleranciji počeli su da deluju za račun netolerantnih.

Afera Finkelkraut, koja je izbila u Francuskoj 2005. nakon pobuna u getima širom zemlje, bila je još jedna prekretnica. Ona je pokazala da, radi navlačenja besa „antirasističkog“ establišmenta, nije potrebno da pokažete čak ni trunku rasizma. Filozof Alan Finkelkraut dao je intervju izraelskim novinama Ha’aretz, u kome je izrazio neslaganje sa preovlađujućim mišljenjem da su nemiri „pobuna“ protiv socijalnih uslova. Finkelkraut je primetio da protestanti nisu sebe opisivali na taj način. U njihovim rep stihovima i njihovim sloganima protiv Francuske i francuštva, mnogi su svoje postupke izrazili u etno-religioznim terminima. „Zamislite na trenutak da su oni belci, kao u Rostoku u Nemačkoj,“ dodao je on. „Svi bi odmah rekli: „Nećemo tolerisati fašizam.“Finkelkraut je doveo u pitanje i logiku u osnovi argumenta da je savremeno izopštenje imigranata samo produžetak kolonijalnih uslova. „OK,“ rekao je on, „ ali ne smemo zaboraviti da je integracija arapskih radnika u Francuskoj tokom kolonijalne vladavine bila mnogo lakša.“

Finkelkraut je umeren i blagih manira, a veliki deo svoje karijere proveo je razmrsujući etičke probleme koji proizlaze iz totalitarnog nasilja. Međutim, kada je Le Monde preneo izveštaj o intervjuu, uz nekoliko odlomaka, protiv Finkelkrata je pokrenuta kampanja ruženja. Časopis Nouvel Observateur ga je nazvao „neo-reakcionarom“. U pismu upućenom uredniku dnevnog lista Liberation Finkelkraut je upoređen sa funkcionerom fašističkog Nacionalnog fronta Žan-Mari Le Pena. Sve je to normalan, iako grub, deo francuske javne rasprave. Ono što je čitav slučaj učinilo ozbiljnim bio je pravni aspekt. MRAP je objavio nameru da pokrene tužbu protiv Finkelkrauta i Helen Karere d’Enkos – člana Francuske akademije nauka, koja je dala prilično ishitrene izjave o nemirima i povezanosti sa praksom poligamije među muslimanskim imigrantima - zbog podstrekivanja rasne mržnje.

To što je MRAP povukao pretnju samo nekoliko dana po objavljivanju pokazuje da slučaj i nije imao neku osnovu. Ali, slaba je to uteha. Niko nije poverovao da će to zaustaviti rutinsko sudsko uznemiravanje nekog intelektualca ili običnog građanina koji je dovoljno nesmotren da iznese neslaganje sa objašnjenjem najtežeg socijalnog problem Francuske.

***

Politika tolerancije nije imala ugrađene granice, a ni očiglednu logiku. Zašto je „etnički ponos“ vrlina, a „nacionalizam“ bolest? Zašto je iznenada zločin postavljati pitanja koja su pre deset godina smatrana građanskom dužnošću? Obrazovani filozofi tolerancije, kao što je Jirgen Habermas, možda bi mogli da raspletu takva pitanja i povuku odgovarajuću distinkciju. Političke elite mogle bi da ih reše dekretom. Ali čovek prosečnog intelektualnog i socijalnog statusa pred njima ostaje zbunjen i nemoćan. Jedan demokratski sistem ne može dugo da toleriše stanje u kome je diploma iz sociologije ili visok položaj u vladi preduslov za izražavanje i najmanje zabrinutosti koju biste mogli imati u vezi sa prilikama u zemlji.

Vrline multikulturne ere bile su elitne vrline. Britanski sociolog DŽef Denč je osnovano sumnjao da je favorizovanje elite činilo veliki deo samog pitanja multikulturalizma. Konfliktima u jednoj meritokratiji u razvoju, primetio je on, „verovatno se lakše može upravljati tamo gde postoje grupe čije je pripadništvo nekoj naciji nejasno, koji veoma zavise od sponzorisanja elite, i čije prisustvo podstiče u masama etnocentrične reakcije koje se onda moraju upotrebiti protiv masa.  Stoga društvo povezano s idejom meritokratije može imati izraženu potrebu za manjinama.“

I tako je imigracija sve više postajala okosnica celokupne evropske politike, a ne samo politike imigracije. To je bila velika razlika između izazova koji su stajali pred Evropom i sličnih izazova u Americi. U SAD postoji „rasni problem“ i „problem imigracije“, a ova dva problema nisu uvek mnogo povezana. U Evropi je problem imigracije bio rasni problem. Tako je proglašavanje imigracije uspehom i „obogaćenjem“ postalo jedino prihvatljivo mišljenje. Smatrati imigraciju neuspehom, znači da ste rasista; izraziti sumnju u vezi s imigracijom, znači da priznajete sklonost ka rasizmu. Filozof Pjer-Andre Tagif skovao je termin imigracionizam da bi opisao ideologiju prema kojoj je imigracija uvek „i neizbežna i dobra.“ Stvarne rasprave o sve većoj „raznolikosti“ evropskog društva i da li je to dobro ili loše bile su ugušene.

Raznolikost je opisivala kako sociološku stvarnost (bilo je više prisutnih „stranaca“), tako i ideologiju (trebalo bi da bude više prisutnih „stranaca“). Ideologija je bila u savršenom skladu sa neutralnošću među kulturama koju su podržavali graditelji evropskog ideala. Raznolikost, međutim, nikada nije mogla da bude stabilan ili neutralan ideal, jer Evropljani nisu dovoljno poznavali druge kulture. Iako su Evropljani lako mogli da razveju sopstvene predrasude, predrasude drugih etničkih grupa za njih su, sasvim prirodno, bile nevidljive. U srcu evropskog univerzalizma bio je evropski provincijalizam.

Evropljani, koji su crkve smatrali sedištem gluposti, seksizma i sujeverja, nisu dovoljno poznavali džamije ili ašrame da bi o tome mogli da oforme sud, i nisu se njima bavili. Oni su ukinuli stare i izvikane lekcije nacionalističke škole o vrlinama nos ancetres les gaulois, ali su sa detinjom lakovernošću usvojili nove lekcije o vrlinama drugih kultura i pravednosti i plemenitosti egzotičnih političkih pitanja. Imigranti su mogli da se prepuštaju nekim utešnim predrasudama i mitovima zbog kojih bi ovi drugi bili disciplinovani, kažnjeni, izopšteni ili zatvoreni. Kao rezultat, raznolikost se svela na preokretanje starih hijerarhija.

Evropska opsesija problemom trećeg sveta bila je u funkciji novog evropskog moralnog poretka zasnovanog na osećanju krivice. Imigranti i njihova deca imali su slobodu da politički izražavaju svoje želje kao narod, na način koji Evropljanima nije bio dopušten. Oštra cenzura uvek je spremno čekala Evropljane koji bi izrazili i najmanju nostalgiju, kao u slučaju britanske Nezavisne partije, čija se radikalnost svodila na zahtev da Britanija izađe iz EU. Jedini nacionalni zahtevi koji su mogli da se ispostave a da ne izazovu optužbe o nacionalizmu, rasizmu ili ksenofobiji, bili su zahtevi stranaca.

Tamo gde je bila u sprezi sa imigracijom, raznolikost je u sebi sadržavala nelogičnost. Ako je raznolikost „obogaćivala“ i „ojačavala“ nacije onoliko koliko se tvrdilo, zašto bi ijedna nacija ikada želela da se imigranti integrišu u širu zajednicu? To bi značilo gušenje dragocenog izvora raznolikosti nacije. U tom smislu, Etiopljani treba da jedu etiopljansku hranu i potkrepljuju hvalisanje uprava lokalnih škola kako „naši đaci govore 170 jezika“ – a ne da rade kao market menadžeri ili zubni tehničari. Ili je priliv raznolikosti – putem imigracije – trebalo da ostane trajan? Ni jedan Evropljanin to nije želeo. Tako su evropski lideri branili masovnu imigraciju, govoreći da će ona njihove zemlje učiniti drukčijim (putem raznolikosti), i istovremeno govorili da će one ostati iste (putem integracije).

Raznolikost je najbolje prihvaćena na nivou konzumerizma – pre svega u oblasti kulinarstva i mode. Tokom pedesetih i šezdesetih godina, pre nego što su imigranti značajnije prodrli u evropsku kulturu, Evropljani su sa zahvalnošću dočekivali njihove novitete – od hašiša do baba ganuša. Ali početkom šezdesetih, imigracija je od takvih kurioziteta prodrla u ključne strukture društva – sistem socijalnog osiguranja, napredak važnih industrija, principe prava na kojima počivaju poslovi među ljudima. Začudo, iako je imigracija počela da menja ekonomsko i kulturno jezgro Evrope, politički vokabular ostao je isti kao u vreme kada je imigracija predstavljala samo marginalni fenomen. Ljudi su nastavili da govore o restoranima.

***

Nemački pravnik Udo di Fabio upozorio je 2005. godine da jezik multikulturalizma i raznolikosti „otvara kapije novog srednjeg veka, u kome uzor nije ljudska individua, već harmonično uređenje grupa.“ A zbog načina na koji su se grupe uređivale, Evropljani su se često osećali kao drugorazredni građani. Prema zvaničnom izveštaju britanske vlade objavljenom 2008, „Belci manje osećaju da mogu da utiču na odluke na lokalnom nivou od ljudi koji pripadaju manjinskim etničkim grupama (37% naspram 45%). Belci takođe manje osećaju da mogu da utiču na odluke na nivou Britanije /19%, u poređenju sa 31%).“ Relativni pesimizam belaca u vezi sa sprovođenjem njihovih prava trebalo bi da nas zbuni ili iznenadi, ali nas naravno, ne iznenađuje. On je odraz verovanja da njihove težnje nisu pravi predmet britanske politike.

Poruka da većina takođe ima potrebe često nije dobrodošla. Basam Tibi, nemački sociolog rođen u Siriji, sugerisao je da nemačku kulturu treba razumeti kao glavnu ili vodeću kulturu (Leitkultur) u nemačkom plurikulturnom društvu. Tibi je ismejan zbog sugestije da Betoven i Tomas Man zaslužuju veću ulogu u oblikovanju nacionalne svesti od glasova sa strane.

Vrednosti od kojih se očekivalo da oslobode Evropljane držale su ih paralisane sve dok mogućnost Evrope da zahteva da se imigranti adaptiraju na evropski stil života nije dovedena u pitanje. „Mi više ne smatramo bilo kakav ljudski postupak legitimnim, pa čak ni razumljivim,“ pisao je filozof Pjer Manon, „ukoliko ne možemo da pokažemo da on podleže nekom univerzalnom zakonu ili nekom univerzalnom etičkom principu.“

Gordon Braun je sugerisao svojim zemljacima da budu eksplicitniji u pogledu vrednosti i običaja koje svi u društvu treba da poštuju, bez obzira na poreklo. Kasno je, međutim, za takav predlog. Stare kulture Evrope, zasnovane na religiji, obavljale su upravo tu funkciju o kojoj govori Braun, sve dok tokom šezdesetih i sedamdesetih nisu izazvane u ime lične slobode i autonomije, da bi tokom osamdesetih i devedesetih bile odbačene u ime evropske pristupačnosti prema manjinama. Kako sada Braun može da očekuje da imigranti i njihova deca doprinesu oživljavanju kulture kojoj su se njegovi zemljaci i njihova deca tako podsmehivali?

Ovaj članak je izvod iz knjige Kristofera Kaldvela „Razmišljanja o revoluciji u Evropi: imigracija, islam i Zapad,“ koju je izdavačka kuća Allen Lane objavila 7. maja.

(S engleskog prevela: Vesna Todorović)