Rat protiv tolerancije

Kad "tolerancija" postane pojam koji se zloupotrebljava u zemlji kao što je Holandija, znate da su stvari zaista krenule naopako. Holanđani su se oduvek ponosili da su najtolerantniji narod na svetu. U manje burnim vremenima od sadašnjih, niko verovatno ne bi obratio pažnju na govor kraljice Beatriks prošlog Božića, u kojem je ona pozvala na toleranciju i "poštovanje manjina". Ali Gert Vilders, lider desničarske, antimuslimanske Partije slobode, bio je toliko iziritiran "multikulturalnim smećem" holandske kraljice da je zatražio da joj se oduzme njena ustavna uloga u vladi.

Vilders, poznati larmadžija čija partija ima devet mesta u holandskom parlamentu, upoređuje Kuran s Hitlerovim Majn kampfom, želi da zaustavi doseljavanje muslimana u Holandiju i gromovito proziva one koji se već nalaze u zemlji da iscepaju Kuran ako žele da ostanu. On smatra da je tolerancija prema islamu kukavičko povlađivanje. Misli da je Evropa u opasnosti da bude "islamizovana". "Uskoro će biti više džamija nego crkava", kaže on, ako pravi Evropljani ne budu imali hrabrosti da se usprave i spasu zapadnu civilizaciju.

Mada pozivaju da se zabrani Kuran, Vilders i njegovi obožavaoci tvrde da veruju u nesputani slobodni govor kao urođeno pravo Zapada. Beatriks je rekla da pravo na slobodu govora ne znači automatski i pravo na vređanje. Vilders se ne slaže s tim. Nikakva kritika islama, ma koliko uvredljiva, nikad ne treba da bude ograničena političkom korektnošću.

Vilders koristi svaku priliku da testira (često veoma ograničenu) toleranciju muslimana. Njegova poslednja provokacija je jedan kratki film u kome se osuđuje islam, koji tek treba da bude prikazan, ali koji je već na sve strane izazvao paniku. Izuzetno za nekog holandskog političara - pri tom, prilično minornog - vesti o Vildersovoj provokaciji dospele su vrlo brzo u svetsku štampu. Zato se holandske ambasade pripremaju za nasilne demonstracije, a vlada razmatra specijalne mere bezbednosti.

Neki komentatori sugerišu da je Vilders, koji je rođen i odgojen kao katolik u jednom holandskom provincijskom gradiću, poput njegovih muslimanskih neprijatelja, pravi vernik, koga vodi cilj da Evropa ostane "judeohrišćanska". Možda, ali to verovatno samo odrvaća pažnju od suštine. Njegov rat protiv islama je takođe, a možda i najvećim delom, rat protiv kulturnih i političkih elita, holandskog intelektualnog establišmenta, evrokrata u Briselu i liberalno orijentisane kraljice.

I zaista, njegovi govori su prepuni naznaka o arogantnim elitama koje nisu u kontaktu s osećanjima običnog čoveka. "Tolerancija" se tumači kao slabost i elitizam, tipična za ljude koji žive daleko od gorkih realnosti ulice, gde nasilni i neukrotivi stranci ugrožavaju časne holandske ljude.

Ova primedba o elitizmu nije ograničena samo na Holandiju. U Izraelu obrazovani jevrejski aktivisti koji kritikuju izraelsko zlostavljanje Palestinaca, mirovnjaci koji veruju da su pregovori bolji od nasilja i da čak i Arapi imaju prava, nazivaju se, sa svesnim podsmehom, "lepe duše". Običan čovek, ukorenjen u stvarni svet, navodno zna bolje: beskompromisna črvstina, tvrda linija jeste jedini način da se postignu rezultati.

U Sjedinjenim Američkim Državama reč "liberal" u ustima populističkih radio voditelja i desničarskih političara postala je gotovo sinonim za "beskrvnog snoba s Istočne obale" ili, još gore, "njujorškog intelektualca". Po ovom mišljenju, liberali nisu samo popustljivi, već su na neki način uočljivo neamerički.

Povezivanje elita sa onim što je strano, s tolerancijom i gradovima metropolama nije nikakva novost. Elite često govore strane jezike, a veliki gradovi su tradicionalno tolerantniji i otvoreniji prema mešanom stanovnišvu. Moderni populizam - američki političari koji se bore, ili pretenduju da se bore, "protiv Vašingtona", ili francuski populisti koji govore o "dubokoj Francuskoj" - bez izuzetka je neprijateljski raspoložen prema prestonicama. Brisel, prestonica Evropske unije, predstavlja oličenje svega što mrze populisti, bez obzira da li dolaze s leve ili desne strane. A muslimanski imigranti žive u Amsterdamu, Londonu ili Marseju, ne u malim gradovima u kojima desničarski populisti imaju najveću podršku.

Ali, politika podsticanja nezadovoljstva najbolje funkcioniše kada se može uklopiti u stvarne strahove. Ima razloga da ljudi budu zabrinuti zbog ekonomske globalizacije, panevropske birokratije, velikog i ne uvek delotvornog kontrolisanog priliva imigranata i agresije radikalnog političkog islama. Ove zabrinutosti se suviše često ignorišu.

Među mnogim Evropljanima, ne samo u Holandiji, postoji osećanje da su napušteni u svetu koji se brzo menja, da su multinacionalne korporacije moćnije od nacija-država, da je gradskim bogatašima i visokoobrazovanima veoma dobro, a da obični ljudi u provinciji propadaju, dok demokratski izabrani političari nisu samo bespomoćni već su se sramno predali tim većim snagama koje ugrožavaju običnog čoveka. Tolerancija se ne doživljava samo kao slabost, već kao izdaja.

Muslimanska pretnja, naravno, nije fantazija. Mali broj ideoloških ekstremista počinio je stvarno nasilje u ime islama i nastaviće to da čini. Ali nezadovoljstvo među ljudima zbog islama ide dublje i šire.

Vilders, i drugi poput njega, ne napadaju samo islamske ekstremiste. Njegov uspeh zasnovan je na tom osećanju tolerancije kao izdaje. I, kao što se često događa, optuživanje elita našlo je izlaz u optuživanju onih koji dolaze sa strane, koji izgledaju drugačije i koji se čudno ponašaju. Mi se moramo boriti protiv islamskog terorizma, ali ne tako što ćemo se utopiti u najtamnija osećanja gomile koja ne razmišlja. Iz toga nikad nije izišlo ništa dobro.

Autor je profesor ljudskih prava na koledžu Bard u državi Njujork

(Danas)