Posle fatve – rat oko slobode govora

Oktobra 1989. Muslimanski institut u UK pomogao je organizovanje velikog skupa posvećenog slučaju Salmana Ruždija u zgradi opštine u Mančesteru. Bile su prisutne i TV kamere. Na podijumu je bio osnivač Instituta Kalim Sidiki. Fatva je, rekao je on publici, pravedna, i Ruždi mora da umre. Koliko vas, pitao je on, podržava smrtnu kaznu? Većina je podigla ruke. Koliko bi vas, pitao je Sidiki, bilo spremno da je sprovede? Skoro isti broj je podigao ruke. Trenutak je bio zapaljiv, snimljen kamerama i prikazan tokom večeri u vestima.

Advokat Fransis Benion telefonirao je Fransizi de Suzi, predsedniku Međunarodnog odbora za odbranu Salmana Ruždija. Benion je sugerisao da su Sidikijevi komentari i njegovi postupci protivzakoniti. Zašto ne izvršiti pritisak na britansko javno tužilaštvo da protiv Sidikija pokrene tužbu za podstrekivanje na ubistvo?

Nekoliko meseci pre toga, Benion je naglasio, Sidiki je branio fatvu i ubistvo Ruždija u televizijskom programu Hypotheticals posvećenom moralnim dilemama, koji je te nedelje razmatrao Ruždijev slučaj. A na doslovno svim protestima protiv Ruždija, od kojih je neke organizovao i sam Sidiki, plakati i slogani nisu mogli biti jasniji: „Smrt Ruždiju.“

Odbor je razmotrio problem. „Ja sam imala određeno mišljenje“, kaže de Suza, „koje nije odmah prihvaćeno, a ponajmanje od strane Salmana.“ Prema njenom mišljenju, „Sidikove reči, iako šokantne i odbojne, nisu bile podstrekivanje budući da ni on niti iko od njegovih sledbenika nije bio u poziciji da fatvu sprovede, niti je bilo ikakve verovatnoće da će se u takvoj poziciji naći. Oni nisu imali oružje, nisu znali gde Salman boravi, i nisu imali neposrednu nameru da svoje pretnje sprovedu u delo. Stoga, koristeći se čuvenom presudom američkog suda u vezi sa podstrekivanjem, nije bilo „jasne i prisutne opasnosti“ da bi Sidikijeve reči mogle da pređu u delo.“ Odbor je ozbiljno shvatio de Suzine reči i o pitanju se više nije raspravljalo.

Osamnaest godina posle toga, policija Londona zauzela je potpuno drugačiji stav kada se suočila sa grupom muslimanskih demonstranata koji su protestovali protiv danskih karikatura. Oktobra 2007, oko 300 muslimanskih demonstranata okupilo se ispred danske ambasade u Londonu. Policija je snimila Abdula Muhida, navodnog vođu demonstracija, kako skandira „Bombardujte, bombardujte UK“ i maše posterom sa sloganom „Uništite one koji vređaju islam“.

Mizanur Rahman uzvikivao je da britanski vojnici treba da se vrate iz Iraka u kovčezima. „Hoćemo da vidimo njihovu kriv kako teče ulicama Bagdada“, izjavio je pred gomilom. „Hoćemo da vidimo kako mudžahedini obaraju njihove avione onako kako pucamo na ptice. Hoćemo da njihovi tenkovi gore na isti način na koji spaljujemo njihove zastave.“ Umran DŽaved je uzvikivao, „Bombardujmo, bombardujmo Dansku. Bombardujmo, bombardujmo SAD.“A Abdul Salem: „7/7 je na putu“ i „Evropo, platićeš krvlju“.

Ovi protestanti još manje su bili u poziciji da svoje pretnje sprovedu u delo ili da druge na to podstaknu nego što je to bio Kalim Sidiki. Nije bilo jasne i prisutne opasnosti. Uprkos tome, Rahma, DŽaved i Muhid bili su osuđeni na šest godina zatvora za „podsticanje na ubistvo“, dok je Salem osuđen na četiri godine za izazivanje rasne mržnje.

Kontrast između tretmana anti-Ruždijevih protestanata i onih koji su protestovali protiv karikatura je priča o tome kako se shvatanje slobodnog govora promenilo tokom proteklih 20 godina. To je takođe i priča s poukom: vodite računa za šta se zalažete. Cenzurisanje uvredljivog mišljenja koje su zahtevali protestanti protiv Ruždija upravo je ona vrsta cenzurisanja uvredljivog mišljenja koja je protestante protiv karikature odvela u zatvor. Ograničenje govora, čiji je navodni cilj zaštita kulture i dostojanstva manjinskih zajednica, sada se koristi za narušavanje građanskih sloboda istih tih zajednica.

Osuda demonstranata protiv karikature pokazuje kako su, tokom protekle dve decenije, vlasti koristile zakon kako u proširenju pojma „mržnje“ tako i u labavijem značenju „podstrekivanja“. Zakon se sada koristi za kriminalizovanje ne samo govora koji direktno dovodi do povrede, nego i govora koji bi indirektno mogao da dovede do povrede, ili takvog koji se smatra moralno neprihvatljivim.

Demonstranti protiv karikature nisu jedini muslimani koji su osuđeni zbog loših misli. Godine 2006, radikali propovednik Abu Hamza, čije su zapaljive mise u DŽamiji Finsberi Park u severnom Londonu navodno uticale na bombaše u slučaju 7/7, osuđen je na sedam godina zatvora zbog podstrekivanja na ubistvo i rasnu mržnju. „Osoba koja ometa Alahovu vladavinu“, propovedao je on, „mora biti eliminisana“. Njegov advokat, Edvard Ficdžerald , tvrdio je da Hamza naprosto navodi citate iz Kurana, podnoseći kopije Svete knjige kako bi i sami mogli u to da se uvere. „G. Hamza je izgovorio nešto što većina ljudi smatra krajnje uvredljivim i odbojnim“, rekao je Ficdžerald poroti. „Ali njemu se ne sudi zbog toga što je Englesku opisao kao toalet. To što koristite uvredljive reči naprosto nije zločin.“

Jedan drugi „propovednik“, Abu Izaden, snimljen je kako slavi džihad i „odgovornost svakog pojedinog muslimana“. „I tako smo mi teroristi“, rekao je on. „Zastrašite neprijatelje Alaha. Amerikanci i Britanci razumeju samo jedan jezik. To je jezik krvi.“ Osuđen je na četiri i po godine.

Takvi slučajevi doveli su do povika da je na delu „islamofobija“. Britanska vlada, prema tvrdnjama mnogih, svesno cilja na muslimane zbog gajenja neprihvatljivih misli. Tačno je da se rat protiv terorizma koristi za veće ograničavanje ljudskih sloboda. Kada je vlada donela novi Zakon protiv terorizma 2006, jedan od njegovih najkontroverznijih delova bio je onaj koji se odnosio na „glorifikaciju“ terorizma. Direktno, svesno podstrekivanje na terorizam – bilo da se on dogodi kao rezultat ili ne – već neko vreme je bilo krivično delo. Novo je bilo to što je sada krivičnim delom proglašeno „indirektno podstrekivanje“ – slavljenje ili odbrana terorističkog čina. Zakon o terorizmu iz 2006. je namerno nejasan u vezi s tim šta se smatra glorifikacijom ili terorizmom, i ne zahteva ispoljavanje namere kod onih koji su optuženi za krivično delo.

Bilo bi, međutim, pogrešno, ako bismo za takvo ograničavanje slobode izražavanja okrivili samo rat protiv terorizma. Zakoni protiv terorizma samo su iskoristili kulturu cenzure koja je već postojala. Proširenje pojmova podstrekivanja i mržnje počelo je mnogo pre jedanaestog septembra, baš kao i mešanje kategorija uvrede, izazivanja mržnje i podstrekivanja na nasilje. Neki od najoštrijih kritičara rata protiv terorizma bili su među najglasnijima u zalaganju za ograničenje slobode govora, tražeći da se proglasi nezakonitim, na primer, podstrekivanje na rasnu ili versku mržnju.

U raspravi oko Satanskih stihova, mnogi su sugerisali da Salman Ruždi izaziva mržnju korišćenjem uvredljivih reči na račun islama. DŽabir Aktar nazvao je Ruždijev roman „inferiornim primerom književnosti mržnje“. Istaknuti američki akademik i liberalni musliman, Ali Mazrui, uporedio je Satanske stihove sa Main Kampf-om. Obe knjige, pisao je on, su „dela otuđenja i u osnovi dovode do podela kako po nameri tako i po uticaju“. Obe su „anti-semitske, ali su usmerene na različite segmente semitskog naroda“. A ako se, prema Mazruiu, upućivanje uvrede ne razlikuje od podsticanja mržnje, tako se izgleda ni izazivanje mržnje ne razlikuje od podstrekivanja na nasilje. „Knjiga može biti oružje“, pisao je Mazrui. „Olovka kojom se napišu tri provokativna teksta u Londonu može izazvati poplavu opasnih posledica širom sveta. Kada je neki pisac kriv za ubistvo iz nehata? Da li bi to možda mogao da bude trenutak samog pisanja?“

Malo njih će ozbiljno shvatiti poređenje Satanskih stihova sa Main Kampf-om, ili ozbiljno misliti da je Ruždi možda kriv za ubistvo iz nehata. Uprkos tome, u jednom manje izraženom vidu obe ove ideje probile su se u britansku kulturu i pravni sistem. Januara 2006. Ikbal Sakrani iz Muslimanskog saveta Britanije izjavio je za BBC program Radio 4 da homoseksualnost „nije prihvatljiva“ i opisao kao „štetnu“ ideju građanskog partnerstva između istopolnih parova. Jedinica za bezbednost zajednice Scotland Yard-a, koja se bavi zločinima mržnje, odmah je pokrenula istragu povodom tih komentara. Time je pokazala pravnu konfuziju koja vlada u vezi sa pojmovima uvrede i izazivanja mržnje (iako bi bilo teško tvrditi čak i to da je Sakrani bio uvredljiv). Sakranijev slučaj nije jedini te vrste. Sam pojam govora mržnje postao je sredstvo kojim se krajnje uvredljivi politički argumenti označavaju kao nemoralni, pa stoga, umesto da se takvim stavovima suprotstavljamo politički, traži se krivično gonjenje kako bi se oni proglasili nezakonitim.

Kada Mazrui kaže da bi Ruždi mogao da bude kriv za ubistvo iz nehata jer su njegove reči izazvale protestante u Indiji, on zamagljuje odnos između reči i dela. Ruždi nije imao nameru da prouzrokuje nasilje, a demonstranti su postupali prema svojim ubeđenjima, a ne prema Ruždijevim rečima. „Problem slobode govora i cenzure“, primećuje psihoanalitičar i pisac Adam Filips, „između ostalog pokreće pitanje da li možemo da kontrolišemo odjeke, interpretacije, naših reči? A odgovor na to glasi: ne možemo.“

Drugim rečima, obično ne postoji direktan odnos između reči i dela. Kako ljudi reaguju na reči uveliko zavisi od samih pojedinaca. Oni su ti koji su odgovorni za interpretaciju reči i njihovo prevođenje u delo. Između reči i dela stoji ljudsko biće, sa sopstvenim umom, sposobnošću da sudi o ispravnom i pogrešnom i odgovornošću da se suoči sa sopstvenim delima. Nisu same reči te koje proizvode događaje, već naša procena vrednosti i istinitosti tih reči. Sloboda govora daje moć govorniku. Ona takođe daje moć slušaocu, uvažavajući njegovu ili njenu sposobnost da izvaga argumente i izvuče sopstvene zaključke.

Većina ljudi bi se složila da postoji razlika između reči i dela, međutim, u post-ruždijevskom svetu zakon često postupa kao da između to dvoje ne postoji nikakav prostor. „Reči su dela“, pisao je još Ezop. A tako se čini i prema zakonu. Muslimanski demonstranti koji uzvikuju „Bombardujte, bombardujte Dansku“ ili „Smrt onima koji vređaju islam“, možda su idiotski i uvredljivi. Ali ideja da oni podstrekuju na ubistvo jednako je idiotska i uvredljiva po našu inteligenciju. Ljudi ne reaguju na reči kao roboti. Oni razmišljaju, rasuđuju i delaju prema svojim mislima i sudovima. Na zagrižene fanatike, naravno, uticaće fanatičan govor. Ali fanatici moraju da snose odgovornost za prevođenje govora u delo. U zamagljivanju razlike između govora i dela, zakoni o podstrekivanju zamagljuju ideju ljudskog delovanja i moralne odgovornosti.

Osude onih koji su protestovali protiv karikatura, Samine Malika, Abu Hamze, Abu Izadina i drugih, nisu izraz islamofobije. One su izraz izmenjenog stava prema rečima i delima, a oni koji sada protestuju protiv tih presuda uveliko su toj promeni doprineli. Liberali i antirasisti odavno već obrazlažu da ne samo štetna dela nego i loše misli i zle ideje treba da postanu predmet krivičnog zakona. Vlasti sada primenjuju to uverenje ne samo na rasističke , nego i na muslimanske fanatike.

U Americi, kolevci slobodnog govora, mnogi uticajni glasovi danas traže da se Prvi amandman dopuni kako bi „govor mržnje“ radikalnih islamista bio proglašen protivzakonitim. „Knjiga može biti oružje“, pisao je Ali Mazrui o Satanskim stihovima. „Njegovo oružje su reči“, pisao je Endrju Mekarti, viši član Fondacije za odbranu demokratije i bivši američki savezni tužilac, o govoru koji je održao islamski sveštenik Omar Abdel-Rahman. Šest nedelja pre prvog bombardovanja Svetskog trgovinskog centra, 1993, Rahman je tvrdio da je prema Kuranu prihvatljiv „džihad u ime Alaha, koji znači zastrašivanje neprijatelja Boga , kao i naših neprijatelja“. „Sa neprijateljem sklonom terorizmu“, piše Mekarti u časopisu Commentary, „zalaganje za terorizam – pretnje, reči – nije puka dogma, ili čak poziv na „akciju“. To je samo po sebi oružje – oružje podstrekivanja i zastrašivanja, često jednako efikasno u postizanju svojih ciljeva kao i otvoreno mahanje vatrenim oružjem ili eksplozivom.“ Od suštinskog je značaja, rekao je on, da se „proglasi krivičnim delom zalaganje za militantni islam i njegov zadatak ubijanja civila“.

Ovaj poziv prihvatio je Njut Gingrič, bivši republikanski govornik u Predstavničkom domu. On je zahtevao da se Prvi amandman promeni kako bi se „slomila [teroristička] sposobnost korišćenja slobode govora“. Sa kriminalizovanjem kritike islama stiglo je i kriminalizovanje islamske pobune. Sa zabranom podstrekivanja verske mržnje stigla je zabrana glorifikovanja terorizma. Daleko od toga da je posebno usmeren na muslimane, ovaj zakon preuzima na sebe određivanje toga šta bilo ko, musliman ili ne-musliman, može da kaže o drugima.

Mnogi od onih koji su se suprotstavljali zakonu protiv glorifikacije terorizma podržali su kriminalizovanje verske mržnje u zaštiti ratoborne manjine. Mnogi od onih koji su se suprotstavljali zakonu o verskoj mržnji kao zakonu kojim se ograničava legitimni govor podržali su ograničenja glorifikacije terorizma kao nužne mere u vremenima posle jedanaestog septembra. Ne možemo imati i jedno i drugo. Ako pozivamo državu da definiše granice prihvatljivog govora, onda ne možemo da se žalimo ako ne bude ograničen samo onaj govor sa kojim se mi ne slažemo. Trebalo bi da su nas dvadeset godina od slučaja Ruždi bar tome naučile.

Odlomak iz nove knjige Kenana Malika „From Fatwa to Jihad: The Rushdie Affair and its Legacy“. Kenan Malik je britanski pisac indijskog porekla.

(Prevod s engleskog: Vesna Todorović)