O Gertu Vildersu i drugim pretnjama liberalnom društvu

Pre nego što je prikazan film “Fitna”, Reason Magazine je objavio tekst Majkla Mojnihana koji vredi pročitati pošto ćemo se on i ja upustiti mini-dijalog o mnogim pitanjima koja su tu pokrenuta.

Majkl kaže da Vilders “spada medju ekstremiste određene vrste”, i da su njegovi pogledi na islam “svedeni i budalasti”, ali da se ipak treba pozabaviti “intelektualnom vrednošću njegovog filma”. A zatim kaže i da je “nepodržavanje Vildersa” isto što i pristajanje na “siledžijstvo” koje vrše “religijski zaludjenici”.

Na opštijem planu, Majkl i ja se slažemo oko toga da Vildersov film ne treba zabraniti i da treba proceniti njegovu intelektualnu vrednost.

Ja sam to i učinio u svom prikazu filma. Učinili su to i mnogi drugi, pa tako i Iršad Mandži (i na engleskom i na arapskom), Eskander Sadehi (Iranac na Bliskom istoku) i Mona Eltahavi (Egipćanka u SAD). Nijedan od ova tri disidenta muslimanstva, svi sa dugom istorijom odbacivanja muslimanskog ekstremizma, ne smatra da je Vildersov film zanimljiv ili koherentan. Taj film je intelektualno nevredan.

Tačka najozbiljnijeg sporenja sa Majklom tiče se toga što ja mislim da Vilders predstavlja pretnju za liberalno društvo, i da mu mi, zbog toga, ništa ne dugujemo. Ne mislim da bi država trebalo da Vildersovo stanovište tretira kao kriminal, ali bi trebalo da se prema onome šta on zastupa, ponaša kao nečemu što izlazi van okvira liberalnog društva i što nije prihvatljivo, na isti način na koje nije prihvatljiva polna diskriminacija. Zatim, pretnju da će se otvoriti gradjanska i demokratska diskusija – da, pretnja da će biti diskusije – o tome da li su njegovi pogledi kriminalni prekršaj, treba zadržati kao sredstvo odvraćanja. Naš cilj treba da bude da liberalno društvo oslobodimo ljudi kao što je Vilders. Ka tom cilju možemo krenuti tek kada počnemo da ignorišemo Majklovo plediranje za brigu o Vildersovim pravima i kada veći deo vremena ili ignorišemo njegove stavove ili im se podsmevamo.

Vildersovo zamagljivanje stvari je izuzetno podmuklo. On svoje ksenofobično uzdizanje domaćeg nasuprot stranom prikriva time što maše (loše prevedenim i nasumice izabranim) stihovima iz Kurana. U sred “Fitne”, za koju Vilders želi da mi verujemo kako govori o Kuranu, vidimo razbacane isečke iz holandskih novina, a njihov cilj nije ništa drugo do da izazovu emocionalnu odbojnost prema doseljenicima. Zbog toga mislim da ovaj film nema nikakve veze sa teologijom. “Fitna” nije ništa drugo do prikriven napad na one koji su najnoviji “došljaci”. Ranije su Jevreji i Kinezi, a danas su Poljaci u Londoni i Južnoamerikanci u SAD, predmet slične taktike takve vrste ideologa. Demagozi uživaju u napadima na ono što je tim doseljenicima najbliže – u ovom slučaju, to je Kuran. Sasvim sam siguran da bi Vilders, da je kojim slučajem muslimanima naročito važan film “Čarli i fabrika čokolade”, tvrdio kako su oni sigurno umpe-lumpe. Posao intelektualaca koji dela u javnosti, poput Mojnihana, jeste da prozre šta se krije iza oblandi u koje je sve to zamotano i da udje u samu srž stvari.

U ovom slučaju je srž stvari veličanje svog na račun stranog, a ne islam i ne to da li Vilders ima ničim ograničeno pravo da govori.

U današnjoj Evropi se smatra da su doseljenici iz muslimanskih takvi da nisu kadri da postanu dobri gradjani Zapada. To me podseća na kasni devetnaesti vek kada se u Evropi raspravljalo o tome kako nije moguće da Jevrejin istovremeno poštuje i talmudski zakon, i bude lojalan državi.

Isto tako, priča o pretećoj “Eurabiji”, koju propagiraju ljudi poput Vildersa, ne razlikuje se mnogo od pretnje “Aztlanom” o kome pričaju snage koje su protiv doseljenika. Nije verovatno da će se dogoditi išta od toga. Ali kada se doseljenici prikazuju kao gangsteri, silovatelji, dileri oružja i droge, podstrekači pobune i ljudi koji se umnožavaju kao borgovi, brzo se sa te iracionalne fantazmagorije prelazi na socijalnu politiku koja je ili otvoreno pristrasna ili pak slepa za brige i probleme doseljenike. Taj prelaz je specijalnost ljudi poput Vildersa.

Vilders sa priličnom lakoćom uspeva da diskusiju o pitanju raspodele vlasti i resursa izmedju doseljenika i starosedelaca izopači u pitanje o referendumu za ili protiv džihadizma. To je pogrešno i nepravično. Muslimanski doseljenici u Evropi su mahom nezadovoljni načinom na funkcioniše država – nezadovoljni su zbog nezaposlenosti, brutalnosti policije i siromaštva. Ali Vilders i njegova kohorta žele da nas uvere da postoji problem samo sa islamom, i to u čitavom svetu, te da ukoliko uznemirenost doseljenika ne posmatrate u teološko-političkom svetlu, onda ste ili “uz neprijatelja” ili ste se već pretvorili u “zimije”. To se zove promašivanje teme.

Savršen primer takvog promašivanja teme mogli smo da vidimo tokom nereda u Francuskoj. New York Times, kao i mnoge novinske agencije, bile su, i to upravo na ovom sajtu, na udaru kritike zato što učesnike tih nemira nisu zvali “muslimani” nego “mladi”. A činjenica je da je poslednji ciklus pobuna izazvan ne samo nezaposlenošću od 40 odsto (što odgovara stopi nezaposlenosti u Saudijskoj Arabiji) medju mladim doseljenicima, već i time što je policija dobila zadatak da deportuje 25 000 ilegalnih doseljenika, kao i jednim određenim, veoma bizarnim incidentom u kome su policajci praktično pregazili dvoje mladih ljudi. Kao što su primetili engleski Spectator i Rojters, ono što nije moralo da ima veze s islamom, na kraju je postalo nešto što se tiče islama.

Ako je Vilders zainteresovan za raspravu o ekstremizmu, džihadizmu ili pak islamizmu, onda je trebalo da istupi na način koji bi dozvolio mu se pridruže i muslimani koji se suprotstavljaju takvim stavovima. Medjutim, on je odlučio da namerno marginalizuje takve ljude i da se onda pravi kako oni uopšte ne postoje. Neko bi to nazvao licemerstvom. Već sam istakao da se muslimani, koji imaju odmak prema svojoj veri, slažu da Vildersa ne treba zabraniti, ali takodje smatraju da on nije neko koga treba uzeti za ozbiljno. Za to ima razloga, razloga koji imaju veze s tim što taj momak nije samo dosadan, nego i prost. Mi prostake ne stavljamo u zatvor, ali isto tako ne bi trebalo da se naročito zanimamo za ono oni pričaju.

Ljudi kao Vilders na kraju ohrabruju one najgore učesnike u raspravi, bilo da su islamofobični ili islamofilični. Na primer, uopšte me nije iznenadilo kadamo smo posle prikazivanja Vildersovog filma čuli da su islamofobi skrnavili grobove francuskih muslimana – i to ni manje ni više nego one iz Prvog svetskog rata (ranije su na njih stavljali nacističke simbole). Kao što me nije iznenadilo da su sluge diktatora širom sveta pokušale da podstaknu nasilje koje je trebalo da bude odgovor na taj film. (Naročito su odvratni protesti DŽamat-e-islami pošto su oni učestvovali na nameštenim izborima 2002. godine u Pakistanu, a bojkotovali izbore 2008, zato što su bili slobodni i fer.)

Ne mislim da bi trebalo da na nas utiče ono što govore ajatolasi i ekstremisti s druge strane planete, ali zato mislim da mi treba da govorimo tako da taj govor bude promovisanje naših vrednosti – da treba da budemo primer drugima i da promovišemo demokratiju i pristojnost. Kada su filozofi Jirgen Habermas i Ričard Rorti otišli u Teheran da kritikuju tamošnju versku oligarhiju, njihova predavanja je čulo neverovatnih hiljadu ipo ljudi. Oni koji danas kažu kako se zalažu za demokratiju ne mogu da zaborave da u današnjem svetu naši saveznici nisu ljudi poput Vildersa, već tih hiljadu ipo neistomišljenika iz Irana koji su dovoljno hrabri da se uključe u razgovor o najboljim idejama koje mi imamo da ponudimo, da se uključe izlažući se riziku da budu mučeni i zatvarani. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog njihovog emancipatorskog projekta, treba da im pružimo ruku i kažemo: dok se vi borite s vašim šovinistima, mi se borimo s našim. Jedini način na koji to pokažemo jeste da Vildersu jasno stavimo do znanja da je neprekidno “na ivici” da izgubi svoje pravo da vredja. Ne želim da se Vilders proglasi za kriminalca, ali ne mogu da razumem zašto bi trebalo da ga kuražimo.

I posle svega, Majkl, kada se siledžijski ponašam prema Vildersu, ne činim to zato što sam verski zaludjenik, ili što se uz takve svrstavam, niti zato što sam protivnik slobode govora, već zato što smatram da Vilders jeste pretnja našim liberalnim principima (a to misli i holandski parlament). Kao što si ti rekao, ljudi poput Vildersa imaju pravo da vredjaju, ali istovremeno ljudi poput mene imaju pravo da burno reaguju na onoga ko to čini. Po mom optimističkom verovanju, u liberalnim društvima ima mnogo više ljudi poput mene nego ljudi poput Vildersa, i tako će uvek i biti. I mislim da je to dobro.

Ali Eteraz, "On Geert Wilders And Other Threats To Liberal Society", 17. april 2008, www.jewcy.com