Liberalne demokratije moraju štititi slobodno izražavanje (bilo ono glupo, neprijatno ili puno mržnje)

Ali Etaraz i ja se slažemo u mnogo stvari. Uprkos generalnoj odbojnosti koju osećam prema organizovanoj religiji, i ja nemam mnogo strpljenja za argumente (u stilu Roberta Spensera), koji kažu da je islam prožet nadprirodnom željom da nevernike prisilno pretvori u “zimije”, niti spadam u one koji brinu o tome hoće li će minareti “Eurabije” uskoro okupirati evropske prestonice. Kao što sam već rekao u prethodnoj kolumni za Reason , nisam zainteresovan – niti dovoljno kvalifikovan – za takve razgovore, i diskusiju o tumačenju Kurana ostavljam teolozima i istoričarima. Ali ipak, što će stvar učiniti zanimljivim čitaocima Jewsy -a, ima dosta toga u čemu se i ne slažemo. Dozvolite mi da počnem time što ću reći kako na mene Vildersov film nije ostavio naročit utisak i kako mi njegovo razumevanje islama deluje previše pojednostavljeno i, blago rečeno, nepotpuno.

Evo odmah nekoliko tačaka za koje bih rekao da su sporne: čini mi se da Ali veruje da bih snažno osporio njegovu tvrdnju da Vilders predstavlja “opasnost za liberalno društvo” - pretnju kome? koliku pretnju? - te da postoje, kako on to kaže, neke “pretnje diskusijom”. Budući da bih mogao, pretpostavljam, imati razumevanja za njegovu želju da “oslobodi liberalno društvo ljudi kao što je Vilders”, vredi reći da u ovoj stvari Ali ulazi u teritoriju dalekosežnog, “petogodišnjeg” planiranja. Osim toga, svaki pokušaj da pristojno društvo oslobodimo ljudi koji imaju nepopularne stavove izlaže nas riziku da dobijemo sasvim suprotan rezultat.

Ali takođe savetuje da bi svakako trebalo, u cilju stvaranja harmoničnih odnosa izmedju muslimana i ne-muslimana, “ignorisati Majklovo plediranje da se vodi računa o Vildersovim pravima, i vreme posvetiti ili ignorisanju ili podrugivanju Vildersu”. Ovo je potpuno zbunjujuća tvrdnja. Ali bi trebalo da primeti kako moj tekst, koji daje podršku Vildersovom pravo da mrzi islam, pledira i za to da se udje u debatu sa njim. (Podrugivanje, u kome nema ozbiljne debate ili raskrinkavanja, verovatno ne bi bilo naročito efikasno oružje.) Ali ako Ali iskreno veruje da Vildersu ne treba suditi za zločin (drugačijeg) mišljenja – a holandske muslimanske grupe i pripadnici Balkanendeove vlade su i implicitno i eksplicitno sugerisale da bi trebalo – onda on ipak mora, u nekom smislu, da bude zabrinut za pravo slobodne govora.

Umesto toga, ti se zalažeš za to da se Vildersu preti - “Jedini način da se to uradi jeste da se Vildersu jasno stavi do znanja da je neprekidno 'na ivici' da izubi pravo da vredja” - što zvuči kao da tvoja koncepcija slobode govora podrazumeva neka ograničenja. Dakle, Ali, šta predlažes da se uradi? Ti se braniš i tvrdiš da ne treba donositi ili primenjivati zakon koji bi ograničio Vildersovo pravo na slobodu govora, ali istovremeno želiš da pretiš kako ćeš ga ućutkati zato da bi pokazao kako u liberalnom društvu postoje trenuci kada vlasti moraju biti neliberalne. Dakle, kako predlažeš da nekog prisilimo na razumni govor, ako ne silom zakona? Ko je taj ko će odrediti šta jeste a šta nije uvredljivo?

Slažem se sa Alijem da je došlo do promena u načinu na koji Holandija gleda na islam, ali njegova analiza je previše pojednostavljena i uglavnom se svodi na, kako on misli, rašireno shvatanje da “doseljenici iz muslimanskih zemalja takvi da nisu kadri da postanu dobri gradjani Zapada”. U raspravama o islamskom ekstremizmu, “uzvratnim udarcima” u spoljnoj politici i slici Amerike u muslimanskom svetu, često se čuje kako moramo najpre pogledati sami sebe i upitati se “zašto nas mrze”. Alijeva pozicija zaslužuje poštovanje; vredi ponoviti još jedan česti refren u ovom kontekstu: radikalni islamisti su u manjini.

Ali, kada se složimo oko svega toga, moramo pogledati da li je u Holandiji zaista integracija problem, moramo iskreno razmotriti da li zaista postoji percepcija kako je asimilacija ovdašnjih muslimanskih doseljenika beznadežan poduhvat. Drugim rečima, hajde da postavimo i pitanje “zašto oni mrze njih”? Ne možemo raspravljati o pitanju holandske “netolerancije” ako ignorišemo brutalno ubistvo Tea van Goga, naoružane ćelije radikala koje je razotkrila holandska policija, roterdamskog imama koji je rekao da “homoseksualnost ne pogadja samo one koji boluju od nje, već može i da se širi”. Jedno istraživanje Centra za radikalizam i ekstremizam u okviru Univerziteta u Amsterdamu kaže da “40 odsto mladih Marokanaca u Holandiji odbacuje zapadne vrednosti i demokratiju”, i ne možemo sve njih olako proglasiti samo za nusprodukt islamofobije. Vilders jeste prostak, ali to ne bi trebalo da nam zamagli pogled za stvarne probleme radikalnog islamizma i religijske balkanizacije u Holandiji.

Pre nego što odem previše u širinu, dozvolite mi da ukažem na logičku grešku u Alijevom uporedjivanju Vildersovog antiislamskog filma i javnog odbacivanja rasizma ili seksizma. Nisam prvi ko je to rekao, ali mislim da treba ponoviti da je prihvatanje neke religije, bez obzira da li ste je nasledili od roditelja ili zajednice u kojoj ste odrasli, ipak jeste stvar izbora. Ona je grupa sujevernih verovanja i moralnih pravila. Teološka pitanja su nešto oko čega se možemo žestoko sporiti i teološke odgovore možemo odbacivati. Pol i rasa su nepromenjivi, to su stvari koje se ne mogu birati. Sasvim bi drugačija bila priča da su Sem Haris ili Ričard Dokins napisali knjige koje napadaju crnce ili žene, umesto što su napisali napade na religiju i vernike.

I samo još jedna stvar: Ali kaže i da oni koji brane demokratiju imaju svoje saveznike i da su ti saveznici hrabri iranski studenti koji prkose zlom režimu pod čijom čizmom žive, a da gospodin Vilders nije saveznik (iako je i on hrabar na svoj način hrabar). Dobro. Ali, zar nije moguće verovati da i jedne i druge treba braniti? Zar ne možemo da se divimo jednima i istovremeno da tvrdimo kako ovom drugom treba dozvoliti da vredja religiju zato što veruje da je ona nepopravljivo nasilna? Demokratija, na kraju krajeva, podrazumeva odbranu prava onih koji imaju neki svoj stav, bio on pristojan ili nepristojan. Odustajanje od jedne od ove dve stvari može sa sobom povući ozbiljne posledice.

Vi želite da iranskim studentima poručimo da “dok se oni bore sa svojim šovinistima (mulama), mi se borimo sa našim (Vilders)”. Nikako ne želim da Alija optužim da pravi moralnu ekvivalenciju, ali ipak moram da se snažno usprotivim tome što sugeriše kako oni koji u Teheranu vešaju homoseksualce predstavljaju jednaku pretnju civilizaciji kao i marginalni političar koji tvrdi da ne postoji umereni islam. Tu, morate priznati, ima neke razlike.

Michael Moynihan, "Liberal Democracies Must Protect (Hateful or Dumb or Disagreeable) Free Expression", 17. april 2008, www.jewcy.com