Zašto će Grčka morati da napusti Evrozonu

(Fajnenšel tajms, 11.01.2010)

Budući da sam karijeru proveo proučavajući tržišne ekonomije u usponu, radeći u MMF-u i na Volstritu, nagledao sam se slučajeva kada navodno nepromenljivi sporazumi o fiksnom kursu završavaju neslavno. Takođe sam izbliza posmatrao vrlo definisane i predvidive faze kroz koje države prolaze dok njihovi valutni režimi propadaju. To iskustvo mi govori da, baš kao i Argentina pre jedne decenije, Grčka ulazi u završnu fazu svog valutnog sporazuma. Sve su prilike da će se u roku od dve do tri godine, nakon što se potroši većina zvaničnog novca, grčko članstvo u Evrozoni okončati uz prasak.

Prva faza na putu ka valutnoj krizi pojavljuje se kada država, motivisana željom da uveze monetarnu disciplinu iz inostranstva, usvaja fiksni kurs kome je njena ekonomija očigledno loše prilagođena. Ozbiljno zadužena Argentina to je učinila 1991, kada je usvojila strategiju konvertibilnosti kojom je pezos tesno vezala za dolar, uzaludno se nadajući da će tako zaustaviti trend hiperinflacije.

Nakon što nije uspela da ispuni kriterijume članstva u Evrozoni na njenom startu 1999, hronično rasipna Grčka uspela je da se kvalifikuje u januaru 2001, upustivši se u kreativno obračunavanje budžeta. Otišavši i značajan korak dalje u odnosu na Argentinu, Grčka je napustila svoju valutu u korist evra. Time se učlanila u klub u čijoj osnovi ne postoji nikakva izlazna opcija za države članice.

Sledeća faza na putu u propast javlja se kada država sprovodi unutrašnju politiku koja nije u skladu sa novim valutnim sporazumom. Poslednjih godina, Grčka je odbacila bilo kakvu budžetsku disciplinu. Članstvo u Evrozoni bi trebalo da obavezuje zemlju da se pridržava mastrihtskih kriterijuma i održava svoj budžetski deficit ispod 3 odsto BDP-a, a odnos između javnog duga i BDP-a ispod 60 odsto. Grčki budžetski deficit otišao je na 12,7 odsto BDP-a, dok se očekuje da će odnos između javnog duga i BDP-a u 2010. dostići 120 odsto.

Narastajući budžetski deficit, u kombinaciji sa neprimereno niskim kamatnim stopama uvezenim iz inostranstva, predstavlja pozornicu za završni čin. I to ne samo zato su što javne finansije zemlje krenule u pravcu neodrživosti, već i zato što urušavaju međunarodnu konkurentnost zemlje, što vodi ka ogromnom spoljnom disbalansu. I po ovoj stavci, Grčka je uspela da prevaziđe Argentinu, izgubivši preko 30 odsto svoje konkurentnosti konstantno višom inflacijom zarada i cena nego kod svojih evropskih partnera.

I dok kolebanja tržišta ugrožavaju održivost valutnog sporazuma, zvanični spoljni sponzori zemlje dotrčavaju u pomoć. U slučaju Argentine, sponzor je bio MMF. Za Grčku, to je Evropska centralna banka. Začkoljica je međutim u tome, što zvanični sponzor, sasvim razumljivo, neće da čuje za bezuslovnu i neograničenu finansijsku podršku, već insistira da država usvoji strategiju stezanja kaiša.

U slučaju Argentine, uslovna podrška MMF-a odložila je neizbežno za nekoliko godina, kada su predložene mere prilagođavanja dovele do uličnih nereda i kada je MMF-u postalo jasno da se ne radi uopšte o problemu likvidnosti, već i same solventnosti. Teško je zamisliti da se sadašnja kriza u Grčkoj može završiti srećnijim ishodom. Svaki pokušaj da se budžetski deficit snizi na nivo propisan u Mastrihtu još više bi produbio recesiju. Pokušaj da se Grčkoj vrati konkurentnost kroz smanjivanje plata vodio bi u godine bolne i politički neprihvatljive deflacije.

Najave o budžetskim rezovima u cilju smanjenja troškova već su izazvale opšte nezadovoljstvo na tržištu radne snage. A i izgledi za neograničeno finansiranje od strane ECB su slabi. Agencije za rejting srozale su Grčku na nivo ispod A-, dok je Jirgen Stark, zvaničnik ECB-a, nedavno rekao da, ukoliko se ukaže potreba, EU neće pomoći Grčkoj da se izvuče. 

Ako grčke vlasti išta mogu naučiti od Argentine, to je besmislenost pokušaja da se izbegne neizbežno. Ne samo da će time država biti natovarena planinom javnog duga čije se vraćanje ne može ostaviti za kasnije, već se time produbljuje i produžava recesija koja mora uslediti pre oporavka nakon devalvacije. Atini bi bilo bolje da što pre napusti Evrozonu. Međutim, to nije način na koji se grčke tragedije obično završavaju.