Zaštita potrošača u Srbiji ili napred prevaranti

Država po definiciji počiva na uređenim odnosima unutar nje same. Suštinu tih odnosa čine precizno regulisana prava i obaveze građana. Država Srbija je danas u velikim problemima, između ostalog, i zato što se svest njenih političara zadržava u sferi obaveza koje građani imaju prema državi (i njima samima). Obaveze države, kojom upravljaju na svim nivoima, za njih su nešto periferno, uzgredno i pro forma. Građani bi, po njima, i na toliko trebalo da im budu beskrajno zahvalni, jer su se potrudili da se i time bave pored tolikih svojih drugih obaveza. Dali su građanima čak i instituciju ombudsmana (kakva divna strana reč), koji štiti interese građana sa efektom manjim od onog koji imaju tri rečenice objavljene u novinskim rubrikama tipa “među nama“.

Kad je reč o zaštiti potrošača, silno su se potrudili i doneli proevropski zakon. Ali, samo na prvi pogled. Već na prvo ozbiljnije čitanje, vidite da su u njemu zbrda-zdola napabirčene opšte fraze, preuzete iz evropskog pozitivnog prava. Pojedinačno su vrlo korektne, neke čak i savršene, ali su ipak samo opšta mesta. Pogotovo ovako kao kod nas, na gomili, one ne znače ništa. Sve prosto vapi za dodatnim podzakonskim propisima. Ali, njih nema ...

Možda se zato, pre neko veče, mladić u jednoj menjačnici nasuprot pijaci Banjica usudio da odbije da me usluži, iako ima dovoljno “sitnog“ novca, jer mu je “više muka da tako usitnjava ljudima“! Šta da čovek uradi na ovakvu bahatost? Sredine nema – ili izađete napolje ili idete do kraja, garantovano gubeći i vreme i živce. Već sutradan, u mom kraju ispod Hrama, jedna ljubazna prodavačica u prodavnici gotove hrane mi saopštava jednu cenu (pošto nije istaknuta), a druga na kasi kuca za 40% veću. Znam da će sad mnogi čitaoci reći “ovaj nam otkrio toplu vodu“ i smesta nabrojati bar po deset slučajeva kada su oni do kase u radnji doneli robu po jednoj ceni, a kod kuće na uvećanom računu videli neku sasvim drugu. Moje pitanje njima glasi: Jeste li se, možda, već navikli na to? Neka dobro razmisle, pre nego što sami sebi daju odgovor ...

Ako pokušate da za ovakvo stanje okrivite odgovarajuće inspekcijske službe, one će svoj odgovor pretvoriti u jadikovke o nedovoljnom broju zaposlenih u tim službama. I, tu su u pravu. U zemlji u kojoj postoje ogromni viškovi zaposlenih u državnoj administraciji i oko milion nezaposlenih, ne otvaraju se radna mesta koja sama sebe višestruko otplaćuju! Tu nešto zaista smrdi. Ali, vratimo se na ocenu rada inspekcija zasnovanu na njihovim postojećim kapacitetima i rezultatima. Počnimo od vaga za merenje u radnjama i prastarog trika da se zaklone izloženom robom, i savremenije varijante gde je vaga jasno vidljiva ali postavljena dublje unutra, pa je prodavac zakloni telom pri merenju. U svakom trgovinskom lancu (držimo se prehrambenih proizvoda, jer bi nas opisi prevara kod prodaja tehnike, konfekcije ili nameštaja daleko odveli) imate sanduke/vitrine za hlađenje u kojima je roba bez cene, samo sa naznačenom težinom (obično komadi kačkavalja i skupljih salama). Za njih je cena, po kilogramu, napisana na jednom od milion papirića koji su prilepljeni na tom sanduku/vitrini. Gospodo inspektori, piše u zakonu da se kod robe u refuzi može naznačiti samo cena po kilogramu, ali ovo nije takav slučaj! Ovo je prodaja izmerene i upakovane robe koja mora na sebi imati jasnu cenu. Niste valjda toliko neuki, pa da zato ne reagujete? Slično je i kad vam za izmerenu robu na papiru napišu težinu i šifru robe, pa je takvu nosite do kase (a neki trgovački lanci, pogotovo u unutrašnjosti, samo tako posluju!).

Dalje, da li smatrate da je neka cena jasno naznačena i kad se nalazi na najnižoj polici na rafovima, bukvalno na 3 cm od poda? Ne pomaže ni da kleknete pred njenim veličanstvom – cenom. Morali biste da legnete na pod da biste je pročitali, a obično je pisana i izuzetno malim slovima (velika čuvaju za natpise “na akciji“). Ili, koliko puta ste prisustvovali scenama u kojima potrošač juri prodavce po radnji da mu odgovore “pošto je ovo?“. Sve to su sistemske prevare, prevare koje se ponavljaju u kontinuitetu. Samo jedan inspektor može, kad unapred zna nepravilnosti koje traži, da u smeni obiđe i do dvadeset ovakvih prodavnica. Gde su, onda, kazne? Dvadeset kazni (svaka sa po nekoliko prekršaja) svakoj trgovačkoj kompaniji su dovoljna packa da ne gurne i drugu ruku u džep potrošača. Ponavljam - jedan inspektor, jedan dan. I proizvođači prehrambenih proizvoda (ostanimo i dalje kod prehrane) krenuli su putem izigravanja zakona. Sve je više čokolada, i posebno salama na komad, koje na svojoj ambalaži uopšte nemaju odštampanu fabričku težinu. Doduše, neki manje hrabri proizvođači je stidljivo kriju, obično kod sirovinskog sastava (dva kvadratna santimetra za tekst na pet jezika). Kakav je to užasno veliki trud potreban za otkrivanje ovakvih proizvoda? Samo jedan pronađeni komad je dovoljan za primerenu kaznu proizvođaču i povlačenje svih takvih proizvoda iz prodaje. Zašto opstaju u rafovima? Bilo bi interesantno da nam inspekcijske službe objasne kako to da je stanje ovako loše, a one dobro rade svoj posao, zakon je pro-evropski, trgovinski lanci poštuju potrošače ...

Pre nego što stignemo do samih građana, moramo bar pomenuti Udruženja za zaštitu potrošača. Teško je, i malo nekorektno, kritikovati nekog ko bar pokušava da nešto uradi u opštem mrtvilu. Međutim, njihov učinak je evidentno ravan nuli. Skoro da ne opravdavaju smisao svog postojanja. Sigurno da nemaju dovoljno finansijskih sredstava, sigurno da nemaju ni odgovarajuću medijsku podršku, ali ...

Ključni igrač u čitavoj priči je, ipak, građanin u ulozi potrošača. Kod njega sve počinje i završava, radi njega sve ovo postoji. A, on? Pre neku godinu bio sam službeno u Nemačkoj. Moj kolega, kao dobar domaćin, proveo me kroz omaleni gradić, skoro pa varošicu. Ispred jedne samousluge, zatekli smo neku gužvu. Srednjovečna žena je u rukama imala transparent, a oko nje se okupljali pridošli ljudi i uglavnom vraćali ne ulazeći u samouslugu. Pošto slabo znam nemački, kolega mi je na engleski preveo tekst na transparentu, koji bi otprilike glasio: ne kupujte ovde, ovde su prevaranti, ovde su me pokrali. Pošto je od njih čuo o čemu se radi, domaćin mi objasni da je ta žena juče nakupovala gomilu robe i kad je došla kući primetila da je jedno bezalkoholno piće skoro duplo skuplje nego u ostalim radnjama. Po njenom mišljenju to je prevara, jer ljudi ne gledaju cenu misleći da je slična kao kod svih ostalih. Kao pravi Balkanac, odmah sam ponudio rešenje i rekao mu da bih joj ja, da sam poslovođa, iz svog džepa nadoknadio razliku i dao gratis celo pakovanje tog pića, videći koliku je štetu firmi već do sad napravila. Neće ona to, odgovorio mi je domaćin, ona traži da spuste cenu na uobičajenu i da više ne kradu kupce. Poslovođa je sigurno, kaže on, već pozvao centralu i sad se čeka odluka da li će se u svim njihovim radnjama sniziti cena, a to je ipak malo duži postupak. Tako to tamo. A, nekoliko dana potom, u tad elitnoj beogradskoj samoposluzi prisustvovao sam raspravi gospodina, treba li reći sa stranim naglaskom, sa prodavcem koji mu je robu izmerio prethodno je umotavši u tonu nekakvog pak-papira. Gospodin je bio uporan i izborio se za svoje pravo, uz krajnje uvredljiv komentar prodavca da će mu, ako baš nema para, robu izmeriti i bez ambalaže.

Žena koja je sledeća na redu, i koja je bila očevidac cele svađe, pre nego što je uopšte rekla šta želi da kupi, izrekla je neverovatnu rečenicu. Rekla je prodavcu, tom sitnom lopovu: Jao, nije vama lako, ima nas svakojakih! Ona mu se dodvoravala! Pri tom ne shvatajući da tom rečenicom automatski postaje njegova nova žrtva! Tako to kod nas nekad. A, sad? Jutros sam se setio ovih scena kada sam u samousluzi, pošto sam poranio, zatekao grupu kupaca koja strpljivo čeka da prodavačica na police prvo poređa baš sve hlebove i peciva koje je doterala u velikim kolicima. Pri tom je tako stala i “parkirala“ kolica da je potpuno zatvorila prilaz policama (da joj kupci ne smetaju dok radi, što da joj se tu muvaju). Pošto nisam bio raspoložen da se divim njenom radu, smatrao da je trebalo to da uradi pre nego što je samousluga uopšte otvorena i, što je najbitnije, da se istovremeno može i kupovati i slagati roba, ljubazno sam je zamolio da se malo pomeri, pomerio kolica, uzeo hleb sa police i krenuo dalje. A, ona je zbunjeno, ne znajući kako da radi dalje, pogledala u ljude koji su čekali, na šta su joj oni skoro u glas rekli: Neka, neka, samo vi radite svoj posao, ima nas svakakvih! Znači, kod nas: kako nekad, tako i sad. Mnogi dobronamerni bi ovde meni rekli: Aman, profesore, ko može da ispravi ovaj narod! I pomenuli petsto godina ropstva, period komunističke poslušnosti, obrazovnu strukturu stanovništva ...

Obaveza je svakog političara bio na vlasti ili u opoziciji, svakog intelektualca, bio on istinski ili umišljeni, svakog profesora i učenog studenta da obrazuje svoj narod, gde god se zatekao i u kojem god vremenu živeo. Nije ovo nikakva fraza, ovo je jedan od preduslova opstanka nacije. I, nije u ovom tekstu reč samo o zaštiti prava građanina dok je u ulozi potrošača, nego o građaninu svesnom prava na dostojanstvo i sopstveno JA. Moćne su sile koje se ovome protive, sile kojima odgovara da na svaki njihov neuspeh, glupost ili lopovluk, narod podanički odgovori: Neka, neka, samo vi i dalje radite svoj posao, ima nas svakojakih.