Visoka cena pohlepe „magova“ sa Volstrita

(Danas, 19.10.2009)

Smrt Normana Borlauga koji je zbog zelene revolucije, koja je milione ljudi spasila gladi i izmenila globalni ekonomski pejzaž, dobio Nobelovu nagradu za mir, podstiče na razmišljanje o osnovnim vrednostima ekonomskog sistema. Pre njega svet je bio suočen s pretnjom od maltuzijanske noćne more - rasta broja stanovnika u državama u razvoju i nedovoljnim zalihama hrane.

Zamislite posledice tog scenarija u državama poput Indije, gde se broj stanovnika dvostruko uvećao, dok su rezerve hrane ostale na postojećem nivou.

Pre pokretanja zelene revolucije, Nobelovac Gunar Mildar predviđao je Aziji mračnu budućnost i tvrdio da će se taj kontinent naći „do guše u blatu siromaštva“. Uprkos tako sumornim prognozama Azija postaje ekonomska sila. Takođe, odlučnost ljudi iz Afrike da odnesu pobedu u ratu protiv gladi moglo bi da posluži kao svojevrstno zaveštanje Borlauga, s obzirom na to da bi činjenica da zelena revolucija još nije uistinu zaživela na najsiromašnijem kontinentu na svetu gde je poljoprivredna proizvodnja trostruko manja nego u Aziji, trebalo da predstavlja dokaz da je potrebno uložiti dodatne napore. Utoliko pre što se procenjuje da je zelena revolucija samo privremeno rešenje i što je nagli skok cena hrane, pre izbijanja globalne finansijske krize, predstavljao svojevrsnu opomenu svetu, baš kao i pad produktivnosti u poljoprivredi. Naročito snažan udarac doživeo je poljoprivredni sektor Indije, što je bilo praćeno smanjenjem nivoa podzemnih voda, neophodnih za razvoj države.

Borlaugova smrt svojevrsni je podsetnik na nepravde s kojima se suočavamo. Kada je ovaj Nobelovac primio vest o nagradi, vredno je radio na meksičkim poljima, u stalnoj potrazi za unapređenjem poljoprivrede. Njegov motiv nije bio novac, već žeđ za novim otkrićima. Za razliku od Borlauga, „magovi“ s Volstrita su, svojim postupcima, doveli svet na ivicu propasti. Oni su tvrdili da je potrebno da dobiju velike svote novca kao stimulans za rad. U nedostatku druge ideje vodilje, mere koje su sproveli uistinu su ih motivisale - ali ne da osmisle nove proizvode za unapređenje života običnih ljudi, već da dovedu u opasnost globalnu ekonomiju i sve to zahvaljujući uskim vidicima i pohlepi. Štaviše, novine koje su uveli uglavnom su se svele na to da se pronađe način kako da se nadmudre finansijska pravila, osmišljena u cilju uspostavljanja transparentnosti, efikasnijeg rada i stabilnosti, kao i sprečavanja eksploatacije slabije informisanih ljudi.

Takođe, za razliku od Borlauga, naša društva tolerišu nejednakosti jer smatraju da je to prihvatljivo a neoklasična ekonomska teorija, koja je na Zapadu odigrala najvažniju ulogu, temelji se na gledištu da je novac koji zarađuje pojedinac srazmeran njegovom doprinosu društvenoj zajednici. Ali, Borlaug i savremeni bankari dokazali su da je takav stav pogrešan. Jer, da je neoklasična teorija bila valjana, Borlaug bi se našao u grupi najbogatijih ljudi na svetu, dok bi bankari, zbog siromaštva, završili u narodnim kuhinjama. Ipak, postoji i izvesna doza istine u tim načelima, jer u suprotnom neoklasična teorija ne bi tako dugo opstala, iako se neretko događa da i loše zamisli dugo žive u ekonomiji. Nesumnjivo je, međutim da su ekonomska načela koja su vladala u 18. i 19. veku, u vreme pojave neoklasičnih teorija, sasvim neprimerena 21. veku. U velikim korporacijama uglavnom je teško utvrditi doprinos koji daju pojedinci i te kompanije suočavaju se s nizom problema, jer oni koji donose odluke moraju da vode računa o interesima deoničara, i da istovremeno ostvare sopstvene ciljeve.

Za razliku od bankara koji mogu da pronevere milione dolara, svi drugi predstavnici našeg društva – deoničari, poreski obveznici, vlasnici nekretnina i radnici, trpe posledice lošeg ponašanja rukovodstva kompanija. Da li zaista postoji neko ko smatra da je bilo opravdano da bankari dobiju tolike povišice tokom protekle decenije? Pitanje je takođe da li je neko poverovao da su direktori američkih kompanija mnogo uspešniji nego oni u drugim državama, čije su zarade znatno skromnije.

Autor je profesor na Univerzitetu Kolumbija i dobitnik Nobelove nagrade