Ekonomska politika | |||
Učiniti bankarstvo dosadnim |
ponedeljak, 13. april 2009. | |
Pre trideset i više godina, kada sam bio student završne godine ekonomije, samo najmanje ambiciozni među mojim kolegama iz klase jurili su karijere u svetu finansija. Čak i tada, investicione banke su pružale bolju zaradu nego prosveta ili državna služba – ali ne baš mnogo bolju – no svi su ionako znali da je bankarstvo, pa, dosadno. Naravno, u godinama koje su usledile, bankarstvo je postalo sve osim dosadnog. Cvetalo je mešetarenje, zarade su otišle u vis, odvlačeći mnoge od najboljih i najbistrijih mladih ljudi nacije (u redu, nisam toliko siguran za ono “najboljih”). I bili smo uvereni da je naš gigantski finansijski sektor ključ našeg napredka. Međutim, umesto toga, finansije su se pretvorile u čudovište koje je pojelo svetsku ekonomiju. Nedavno su ekonomisti Tomas Filipon i Ariel Rešef objavili studiju koja bi mogla biti naslovljena “Uspon i pad dosadnog bankarstva” (zapravo, naslovljena je “Zarade i ljudski kapital u finansijskoj industriji Sjedinjenih Država, 1909 – 2006”). Oni su pokazali da je bankarstvo u Americi tokom proteklog veka prošlo kroz tri ere. Pre 1930. godine, bankarstvo je bilo uzbudljiva industrija u koju su bile uključene mnoge izuzetno značajne ličnosti, koje su izgradile ogromna finansijska carstva (od kojih se za neke ispostavilo da su utemeljena na prevari). Ovaj zalet finansijskog sektora doveo je do stalnog povećavanja zaduživanja: udeo dugovanja domaćinstava u BDP-u se gotovo udvostručio između Prvog svetskog rata i 1929. godine. Tokom ove prve ere visokih finansija, bankari su u proseku bili mnogo bolje plaćeni nego njihove kolege u ostalim industrijama. Ali, finansije su izgubile svoju glamur kada je bankarski sistem propao tokom Velike depresije. Bankarski sektor koji je iznikao nakon kolapsa bio je čvrsto regulisan, mnogo manje uzbudljiv nego što je to bio pre Depresije, i daleko manje unosan za one koji su njime upravljali. Bankarstvo je postalo dosadno, delom i zbog činjenice da su bankari bili veoma uzdržani kada je u pitanju pozajmljivanje. Zaduživanje domaćinstava, koje je drastično smanjilo svoj udeo u BDP-ju tokom Depresije i Drugog svetskog rata, ostalo je daleko ipod nivoa iz tridesetih. Zvuči neobično, ali ova era dosadnog bankarstva takođe je bila i era zapanjujućeg ekonomskog napretka za mnoge Amerikance. Međutim, posle 1980. godine, kako su počeli da duvaju drugačiji politički vetrovi, mnoga ograničenja u pogledu poslovanja banaka su ukinuta – a bankarstvo je opet postalo uzbudljivo. Zaduživanje je počelo stalno da raste, polako stigavši do nivoa udela u BDP-u iz 1929. A finansijski sektor počeo je da poprima ogromne razmere. Do sredine ove decenije, sačinjavao je trećinu svih korporativnih profita. Kako su se odvijale ove promene, tako su finansije ponovo postale visoko isplativa karijera - spektakularno isplativa za one koji su izgradili nova finansijska carstva. Zaista, skok zarada u finansijama imao je je važnu ulogu u nastanku drugog američkog “pozlaćenog” doba. Nije ni potrebno pomenuti da su nove zvezde bile uverene da su svoje bogatstvo zaista i zaslužile. “Mislim da rezultati koje je naša kompanija postigla, a koja je i izvor najvećeg dela moga bogatstva, opravdavaju ono što sam ja stekao", izjavio je Senford Vejl 2007, godinu dana nakon svog povlačenja iz “Sitigrupe”. I mnogi od ekonomista su se složili. Samo je nekoliko ljudi upozoravalo da ovaj prenaduvani finansijski sistem može loše da završi. Jedan od najuglednijih proroka bio je Raghuram Radžan sa čikaškog univerziteta, bivši glavni ekonomista MMF-a, koji je 2005. godine na konferenciji istakao da stalni rast finansijskog sektora povećava rizik od “katastrofalnog kraha”. Međutim, drugi učesnici na konferenciji, uključujući i Lorensa Samersa, sadašnjeg direktora Nacionalnog ekonomskog saveta, izrugivali su se Ra džanovoj zabrinutosti. A onda je stigao krah. Mnogo onoga što je delovalo kao uspeh finansijskog sektora, sada se pokazalo kao iluzija. (Akcije “Sitigrupe” izgubile su više od 90% svoje vrednosti nakon što je g. Vejl čestitao sebi.) Što je još gore, rušenje finansijske kule od karata dovela je do razaranja ostatka ekonomije, pa svetska trgovina i industrijska proizvodnja beleže mnogo brži pad nego u vreme Velike depresije. Takođe, katastrofa je dovela do poziva za mnogo većom regulacijom finansijske industrije. Ali moj utisak je da kreatori politike i dalje razmišljaju uglavnom samo o reoganizaciji nadzornih bankarskih organa. Oni uopšte još nisu spremni da urade ono što je potrebno – a to je da bankarstvo opet učine dosadnim. Deo problema je u tome što bi dosadno bankarstvo značilo i siromašnije bankare, a finansijska industrija i dalje ima mnogo prijatelja na visokim pozicijama. Ali to je takođe i pitanje ideologije. Uprkos svemu što se dogodilo, mnogo ljudi na pozicijama moći i dalje brka finansijske egzibicije sa ekonomskim napretkom. Može li se njihovo mišljenje promeniti? Hoćemo li naći volju da sprovedemo ozbiljne finansijske reforme? Ako je ne pronađemo, trenutna kriza neće biti samo jednokratna; ona će postati naša budućnost. (Tekst pruzet iz Njujork tajmsa, http://www.nytimes.com/2009/04/10/opinion/10krugman.html?hpw) |