Tržišna cena berze

Berze opet divljaju, ovoga puta naviše. Decembar je počeo sjajno, jer se cena akcija u Njujorku i Frankfurtu popela gotovo za pet procenata već prvog dana ovog meseca, na radost pre svega malih ulagača, koji sada opet imaju utisak da su bili u pravu kad su verovali da je berza jedino pravo i realno mesto koje određuje cenu svega, pa ponekad i samog života. Nanovo su poverovali da je neko tržište, na kome „veliki igrači“ – nacionalne banke i neki ljudi iz senke[1] – znaju i imaju instrumente, te mogućnost za novu veliku kreiranu dolarsku injekciju u prezaduženi deo sveta (!?) (Jugoslavija je bila jedno od legendarnih mesta kreiranja para, pa je tako i završila). Otkud baš dolarska injekcija, i kome se pare stvarno duguju? Dolari su opet povratili ravnotežu sistema, i opet pokazali da je neoliberalizam večan dok su mu deca verna. Sigurno da je njihova zabluda dobra za njih, male akcionare, kao način da povrate psihološku ravnotežu, bar nakratko. Naravno, uzroci kriza, koji sada potresaju zapadni svet, sasvim su drugačije prirode – civilizacijske. Desila se promena moći na planeti u skladu s večnim „zakonom“ od početka sveta i veka: „Ko jači, taj tabači.“

Glorifikovana i od strane neoliberala obožavana do neba, berza danas, kao i juče, ima svoju cenu. Tržište je od svog postanka, preko kasnije stvorene berze, koja je postala njegovo otelotvorenje, ostvarivalo moć, ali i izazivalo propast pojedinaca i država. Svi navodni uzroci svetske krize, koji beže od suštinskih geopolitičkih promena, svode se na tačno konstatovane finansijske naduvane balone, katastrofe tržišta nekretnina, zaduženosti državnog sektora skoro svih zemalja Zapada. No to su samo vidljive posledice stvarnog uzroka ove krize. Zapravo, sva službena objašnjenja određenih pojava koje zaista postoje samo su najbolje vidljiva posledica tektonskih geopolitičkih promena nastalih svaljivanjem tereta sa azijske ploče, a Boga mi i sa drugih, na američku ploču.

Pozitivno očekivanje, kao osnovni motor rasta berze, deluje od samog njenog nastanka. Stvarnu vrednost i zaradu od tih očekivanja imali su zapravo samo oni što su dobili tačnu informaciju (ništa nisu očekivali, sve su znali), kao i oni koji su kreirali takva očekivanja. Prevara „Vaterlo[2] i Rotšildi” udarila je temelje takvom načinu poslovanja. J.P. Morgan i njegova saradnja s Teslom[3] pokazuje, opet, kako su beskrupulozni motivi i načini korišćeni za sticanje vodećih pozicija na berzi. Očekivanje je utkano u najstarije gene ljudskog roda (kasnije je to u komunikaciji prikrivala reč „ljubav“), pa je organizatorima berze utoliko lakše da manipulišu na tom polju. Psihološkaosnova kretanja cena akcija na berzama danas se može itekako masovno programirati. Profesionalno dobro organizovani advertajzing, sa usklađenim realnim akcijama, kod prosečnog malog ulagača na berzama stvara očekivanja kakva žele vlasnici berze. To onda otvara mogućnost velikih mahinacija. Tako i očekivanje zasnovano na uverenju da se u geopolitičkom smislu ništa nije promenilo, i da su jedino SAD sposobne da očuvaju sebe i naše bogatstvo, u isto vreme predstavlja motor pokretač Vol Strita zbog pozitivne, predvidljive aktivnosti malih ulagača. U poslednjih šest meseci u privredi i nauci nije se ništa spektakularno desilo, a za to vreme indeks akcija na Vol Stritu porastao je sa oko 10.000 na 12.000.

Očigledno je da su očekivanja na neki način pogurana. Realno, očekivanja se menjaju uprkos neizmenjenim realnim pomacima u američkoj privredi. Nezaposlenost iznosi preko devet procenata, a bruto društveni proizvod, obračunavan na stari način – što je preduslov za manipulaciju i finansijske derivate – minimalno raste, sa prenaduvanim finansijskim balonom. Političko stanje blokade republikanaca i demokrata nije ambijent koji bi u normalnim okolnostima podstakao pozitivna očekivanja. Odakle je i kako onda stvoreno očekivanje da će sve biti bolje? Optimistička očekivanja ponajviše, uz pomoć vizuelnih efekata, šire mnogobrojne TV voditeljke kanala koji redovno prate stanje na berzi. One se, sa usiljenim smeškom ili sasvim izveštačenom maskom oduševljenja na licu, prilagođavaju situaciji i ulivaju optimizam mnogobrojnim (milionskim) gledaocima (isto kao i Tijanićeve voditeljke Jutarnjeg programa, te vesnice razvedravanja u tamnosivoj Srbiji).

Za to vreme i na drugoj strani očigledno besni rat (uspostavljena „zona zabranjenog leta”, kasapljenje Libije, ratne igre oko Irana i Sirije, pa svakojake krize Evropske unije, najava novog velikog rata – i sve je to odlična scena za rast očekivanjaod angažmana Sjedinjenih Američkih Država.Scena na kojoj treba da se vidi kako je jedino Amerika u stanju da opet zaštiti individualna i državna bogatstva usred svetskih nesreća. Kao što danas znamo iz američkih izvora, to, dakle, više nije nikakva tajna, Amerikanci fingiraju događaje kako bi mogli da na kontrolisanu krizu odgovore agresijom na pojedine zemlje. Simulirani napad na brod u Tonkiškom zalivu bio je povod Vijetnamskom ratu, navodni (poneki i stvarni) Sadamovi zločini u Kuvajtu, pa Merkale (Jasuši Akaši i izveštaj UN) u BiH, pa Račak (izveštaj Rente[4]), pa navodno oružje za masovno uništenje opet u Iraku, pa ugnjetavanje u Libiji – najbolje odslikavaju način na koji to funkcioniše. Sve se organizuje radi zaštite viših interesa SAD i njihove nacionalne bezbednosti.

Isto tako, sasvim je normalna pretpostavka da predsednik SAD, i neko u njegovo ime, ima pravo da se umeša u rad superkompjutera koji se bave svetskim berzama i da sume pogura naviše ili naniže kada proceni da je to neophodno iz ugla američke nacionalne bezbednosti. „U prošlosti, postojali su neprijatelji; danas, postoje tržišta“ – tako se može opisati ovaj trenutak u istoriji[5] Habermas). Svi smo nebrojano puta u holivudskim filmovima gledali američke „ratne sobe“ u kojima nebrojeni generali, često u društvu američkog predsednika, zabrinuto posmatraju početak nuklearnog napada na Ameriku i odlučuju kako će odgovoriti na tu pretnju. Lako mi je da zamislim, mada to ne videh ni u jednom holivudskom filmu, kako u ogromnoj, ili zbog vrhunske tehnologije sasvim maloj odaji, sedi supertim za praćenje situacija na svetskim berzama i na onoj glavnoj, njujorškoj, štiti američku nacionalnu bezbednost. Jednosatni loš trend berze može im naneti mnogo veću štetu nego bilo koji ograničeni atomski udar.

Kako se reaguje u dramatičnim trenucima naglog pada berzanskih pokazatelja akcija, kao što se desilo marta 2009. godine, kad je pred kraj berzanskog dana indeks Dau DŽons za samo dvadesetak minuta izgubio oko 7,5 odsto vrednosti? Zamišljam paniku koja je nastala i odluku predsednika, koji je sa svog blekberija poslao šifrovanu poruku da se može intervenisati i umešati se u berzanski sistem „superkompjutera“, što je rezultiralo naglim skokom akcija u sledećih pola sata, pa se berzanski dan završio beznačajnim padom od oko dva procenta. Ugroženu nacionalnu bezbednost spasli su iz tajne sobe manipulatori bez generalskih oznaka. Ako su agenti CIA ranije imali odobrenje i mogli da ubijaju predsednike drugih država (Aljende, Lumumba, a Kastro im je izmakao), ili da organizuju i vode ratove (Tonkiški zaliv – Vijetnam, Račak – Jugoslavija, oružje za masovno uništavanje – Irak, narodni bunt – Libija) sve zbog američke nacionalne bezbednosti (stvori krizu i upravljaj njom!), zašto ne bi mogli malo i da poguraju Vol Strit u kritičnim trenucima, kao u proleće 2009, posle sloma berze 2008? Takav krah Vol Strita u jednom danu zasigurno bi doveo do totalnog kraha američke privrede, a sigurno i privreda širom sveta. Ko od tada prati Vol Strit, može da se uveri kako se pozitivna kretanja na srednji i dugi rok dešavaju uvek kad bi, po preporuci advertajzing majstora, trebalo izazvati pozitivno očekivanje.

No ono što mali američki akcionari ne znaju jeste činjenica da se na Vol Stritu više ne dešavaju najvažnije stvari. Trend se ne može na duži rok ispraviti, niti vrednost akcija na berzi može rasti kad je osnovni sistemski uzrok u stvari opadanje američke globalne moći, što po sebi povlači nemogućnost štampanja dolara bez realnog pokrića. Danas smo svedoci da se ekonomija vraća u jedino moguće realne okvire. Finansijske prevare svetskih razmera, organizovane po principu finansijskih usluga (izmišljenih u vreme dominacije Funte i njenog gazde, kasnije zamenjene Dolarom i njegovim gazdom), a sprovedene preko tržišta i bankarskog sistema – pripadaju prošlosti. Ovo ne važi za delove sveta gde američki bič još uvek može da žacne, a bogami i da dobro sprži, kao u Srbiji 1999. godine. Izduvavanje dolar balona i njegovo svođenje na parametre realne ekonomije nezaustavljivo teče. Nove krize, veštački izazvane, pomažu dolaru samo u sferi američkog uticaja, jer su u tom delu sveta SAD i ekonomski i vojno najdominantnija sila pa njeni voljni i nevoljni sledbenici u njima vide spas, čak i uz oslabljeni dolar. Uzbuna je nastala zato što ne može više da funkcioniše demokratski sistem „Slobodan svet”, koji je Zapadu, to jest Americi omogućavao da zahvaljući vojnoj i tehnološkoj dominaciji iskorišćava ostatak sveta. Sva panika oko finansijskih tržišta i dugova u stvari je prilagođavanje stanju koje je nastupilo civilizacijskim preokretom. Realno najjača ekonomija Kine (uz pomoć ostalih iz BRIK-a), u poziciji je da nametne nove parametre svetskih, pre svega ekonomskih poslova.

Odluka da se međusobna plaćanja u okviru BRIK-a obavljaju u nacionalnim valutama, a to su vrednosti od desetina i stotina milijardi dolara, samo je jedan od koraka koji polako, u skladu sa interesima, i ne samo Amerike, učvršćuje stvorenu, neizbežnu svetsku multipolarnu scenu. To naravno vodi „snižavanju doživljaja” građana u atlantsko-evro alijansi, što mnogo boli. Visoki zvaničnik kineske vlade kaže da su Evropljani lenjivci koji malo rade i rano idu u penziju. To je siguran znak da se najjača ekonomska sila sveta sada pita koja je realna cena radne snage. To takođe znači i da se danas odnos prema radu meri kineskim aršinima, što u vidu pre svega treba da imaju radnici u Srbiji. Tobožnji pokušaji spasavanja nekih valuta i sređivanje finansijskih tržišta nisu ništa drugo do civilizacijsko vraćanje realnoj ekonomiji, koja je danas najjača upravo u Kini.

Mali akcionari sada moraju dobro da razmisle gde da ulože svoj novac i šta da očekujuod toga, jer je razotkriven sistem kako berze u stvari funkcionišu. Posle 11. septembra 2001. Buš Mlađi je rekao da je shvatio da okeani ne štite Ameriku. Mnogobrojni neprijatelji sada mogu da ugroze sve američke gradove daleko opasnije nego onih nekoliko aviona pre deset godina. Rusija, Kina, Indija, Pakistan, pa čak i Izrael i njegov atomski arsenal, govore da Amerika i njen finansijski sistem ni najmanje nisu neranjivi. To, svakako, znači i da su drugi počeli da razmišljaju taj način. Novi psihološki udar na Ameriku, to jest potencijalne ulagače, jeste Čavezovo povlačenje desetak tona zlata iz Pariza i Londona, koje ima pre svega simbolički karakter Čavez se priprema da ih pošalje u Rusiju i Kinu, danas bar isto tako sigurna mesto kao što je Amerika. Sve dok se ne uspostavi neka nova sveopšta mera vrednosti, a ja mislim da je najbolji predlog izneo još Kejns 1944. prilikom stvaranja Svetske banke, koji je predložio upotrebu korpe nekoliko najvažnijih svetskih valuta. Iz danas znanih razloga – stvaranja dolara bez pokrića – predlog nije prihvaćen.

 Sada, međutim, glavna ideologija može da bude jedino normalan život, koji želi ubedljivo najveći broj stanovnika sveta, i to je najopštije očekivanje. U vreme interneta i masovnih komunikacija, kada se sve brzo demistifikuje, svako može lako da se uveri u vrednost bilo koje ideologije kroz istoriju. Stvaranje novih oblika funkcionisanja društva uveliko je opšta tema na internetu. Umrežena svetska, a ne oficijelna pamet, počinje da traži i naći će rešenje. Odgovornost za raspodelu i rešavanje problema, a pogotovo za korišćenje svetskog znanja, tehnologije i koristi koje iz toga slede, baštiniće svi stanovnici Zemlje. Pokret „Okupirajmo Vol Strit”[6](6*) poručuje na svom sajtu 11. oktobra 2011: „Zapamtite, naša osnovna poruka je da nam je dozvoljeno da razmišljamo o alternativama.” Svako ko zanemaruje signal ovoga za sada simboličnog pokreta greši. Peking je pre neki dan izazvao paniku među inostranim kompanijama kada je saopštio inicijativu za osnivanje velikih državnih preduzeća u mnogim oblastima, od telekomunikacija do „vetroenergije”. To je očigledan pandan i maksimalno veliki konkurent zapadnim, pogotovo američkim multinacionalnim kompanijama. I očigledna namera da se demonstrira alternativa.

I da zaključim: tržišna cena berze je na nizbrdici. Očekivanja da je to mesto gde mali akcionari sebi obezbeđuju dobar život i sigurnu starost bledi i gubi se u maglama, ne samo beogradskim. Mi u Srbiji još smo dobro prošli, jer ta neoliberalna berza nije uspela da se do kraja instalira i pokupi ušteđevine naših građana.