Sumrak srpskog zdravstva

Proteklih dana prisustvovali smo pravoj Rašomonijadi oko toga da li pacijent Srećko Ranković (34) iz Lazarevca, koji o svom zdravstvenom statusu poseduje dva oprečna nalaza, iz dve najuglednije zdravstvene ustanove u zemlji, Kliničkog centra Srbije i Vojno-medicinske akademije, ima ili nema levi bubreg!? Naime, Rankoviću je 2005. u KCS operisana trbušna aorta, što je nesumnjivo spaslo njegov život, ali mu tada niko nije predočio mogućnost da bi funkcija njegovog bubrega mogla biti ugrožena. Nakon pregleda na VMA saznao je da na snimku levog bubrega – nema! Javnost je za Rankovićev zdravstveni problem saznala nakon emisije „Uvećanje“ na TV B92 (04.03.09) u kojoj je predsednica Udruženja za zaštitu pacijenata „Reakcija“, Jasmina Lehlajtner, iznela ovaj slučaj, pozivajući se na medicinsku dokumentaciju koju poseduje.

U prilogu koji je TV B92 emitovao narednog dana, čuli smo više detalja. Ranković se, kako je naveo, sa novim nalazima sa VMA obratio lekarima KCS, očekujući objašnjenje o tome kako je bubreg „nestao“, međutim, to je kod lekara izazvalo ljutnju, zašto se uopšte obratio drugoj ustanovi, na njega su vikali, vređali ga, a kada su shvatili da pacijent neće odustati od potrage za istinom, „džentlmenski“ su mu ponudili invalidsku penziju!!??

Umesto da dobije relevantno objašnjenje, pa i izvinjenje hirurga Instituta za kardiovaskularne bolesti KCS koji je Rankovića operisao, jer mu blagovremeno nije objasnio koje ga potencijalne opasnosti vrebaju, usledila je i dodatna prava lavina napada na medije, udruženje „Reakcija“, pa i samog pacijenta!?

Ministar zdravlja (ili samo ministar lekara?) dr Tomica Milosavljević – odmah je najavio krivičnu prijavu protiv predsednice „Reakcije“, optužio je medije, NVO, ali ni pacijent nije pošteđen. Nakon tri dana, naložio je da se uradi konzilijarni pregled kako bi se došlo do verodostojnog medicinskog nalaza. Ranković je pristao da se pregled obavi na VMA. U utorak (10.03.09) pregled je urađen u 8.20h pre podne, ali ni nakon konsultacija, do 15.30h lekari VMA nisu tom čoveku stavili na uvid medicinski nalaz!!! U trenutku dok autor piše ovaj tekst, Ranković još uvek čeka na svoj nalaz u holu VMA. Šta mu preostaje, da sve analize obavi na neutralnom terenu, negde van Srbije.

Oni koji duže pamte, setiće se slučaja Martinović. Nesrećnog čoveka sa Kosova koga su Albanci na najsuroviji način izmasakrirali pivskom flašom, da bi kasnije on bio optužen da je sam sebe provredio! Niko od lekara, u ime lažnog mira i „bratske solidarnosti“, nije smeo, ali ni hteo da kaže istinu. Nije bilo zgodno, iz političkih razloga. Istinu su nam saopštili lekari iz Londona, nakon što je urađena ekspertiza, u kojoj je jasno navedeno da Martinović nije mogao sam sebe da povredi na tako brutalan način. Slučaj „Martinović“ , koji se dogodio pre gotovo tri decenije, ušao je u istoriju beščašća srpske medicine.

Kao u Beketovim komadima – da nije tragično, bilo bi smešno do suza. Slučaj „nestali bubreg“ paradigma je srpskog zdravstva – pacijent sve plaća (preko doprinosa, sve češće i sve više iz svog džepa), zauzvrat, od njega se očekuje da ćuti, da ništa ne pita, da trpi, arči svoje vreme u nedogled (nikada mu neće precizno reći kada će stići na pregled, za koliko sati, dana, nedelja, meseci…) da zaboravi na svoje dostojanstvo, jer se tu uvek nađe neko kome je do vike, ružnih reči i bahatog ponašanja, a ako nešto pođe kako ne treba, da prihvati svu odgovornost na svoja pleća!

Ukoliko do sada nismo znali, vreme je naučimo – u državnom zdravstvu rade Bogovi, sišli su direktno s neba, za svoj rad ne odgovaraju nikome, na pacijente po svom nahođenju mogu da viču, da ih vređaju, ponižavaju, ucenjuju – bez ikakvih posledica. Kolektivno ćutanje bolesnih i unesrećenih u dobroj meri je kumovalo sumraku jednog od najvažnijih javnih servisa građana, uz nesagledive posledice.

Ruku na srce, još uvek ima lekara koji časno rade svoj posao, pravih sledbenika Hipokrata. Njima treba odati priznanje, jer etičnost još nisu spremni da pogaze. Ipak, brine to što ih je iz dana u dan sve manje, posebno na rukovodećim funkcijama, gde se jako retko viđaju.

Nedavno je uhapšen predsednik Upravnog odbora Univerzitetske dečije klinike u Beogradu, dr Boris Stajkovac. Između ostalog, saznali smo da su njemu, ali i svim članovim UO mandati, prema slovu zakona, istekli još 2005! Pune četiri godine svi članovi UO (dva člana se nikada nisu pojavila ni na jednom sastanku UO, a ne zna se ni ko su?!) nelegalno su upravljali jednom od najznačajnijih dečijih zdravstvenih ustanova u zemlji, koja je I nastavna baza Medicinskog fakulteta u Beogradu. Čija je to krivica? Medija? NVO? Možda pacijenata koji se u ovoj ustanovi leče? Republički poverenik za informacije, Rodoljub Šabić, nedavno se požalio da nije mogao da dobije medicinsku dokumentaciju trudnice iz Kraljeva, koja je umrla na porođaju. Direktor Zdravstvenog centra Kraljevo, dr Dragan Arsić, odbio je da gosp. Šabiću dokumentaciju stavi na uvid?! Ko je kriv? Mediji, NVO, pacijentkinja?

Ipak, u oštroj konikurenciji za „direktora meseca u državnom zdravstvu“, najviše izgleda za titulu ima dr Dragan Stanojević, prvi čovek bolnice „Narodni front“ novim merama za borbu protiv korupcije. Iskustva koja bivše porodilje nose iz ove ustanove, a mogu se naći na sajtu građanske inicijative „Majka hrabrost“, zaslužuju visoko mesto kod Riplija. Ostaje gorak utisak da se u Srbiji žene ne porađaju, već se tele. Na buduće majke, nečije supruge, u državnom porodilištu lekari, sestre, tehničari, mogu da viču, da ih vređaju, da od njih iznuđuju novac, sve to se smatra takoreći, „folklorom“, dakle, ništa loše. Prisustvo oca na porođaju u ovoj bolnici nije poželjno. Ukoliko neko baš insistira, cena je 17.000 dinara! Bezbolan porođaj, uz, takozvani „epidural“ (cena injekcije u apoteci kojim se ova intervencija izvodi ne prelazi pet evra), u bolnici košta, takođe 17.000 dinara. Nečija mesečna plata.

Protiv korupcije isti direktor bori se legalizacijom korupcije – ubuduće, uz „podrazumevajućih“ 500 evra ginekolozima, porodilje će moći da plate i bolnici dodatnih 20.000 dinara! Dr Stanojević najavljuje adaptaciju jednog broja soba soba u VIP apartmane, po „pristupačnim“ cenama (100 evra na dan)?!

Sav taj „biznis“ prolazi bez problema u državnom resursu. Porodilje koje nemaju novca za apartman ići će u sobe, koje će, s obzirom na to da zgrada nije harmonika da se rasteže, u sobe sa većim brojem postelja. Svi plaćamo doprinose, a samo će povlašćeni imati sav komfor. Gde su tu pravednost, jednakost, dostupnost u javnom zdravstvenom sektoru?

Zašto Srbija nema privatna porodilišta, kao sve evropske zemlje? Nema odgovora. Da li smo vlasnici naših odluka, naših novčanika, naših života, ili neko drugi odlučuje u naše ime? Lekara možete izabrati samo i jedino u državnom domu zdravlja, a ako neko odluči da se leči kod privatnika, Ministarstvo zdravllja nema za to razumevanja. Da li je tu reč o diskriminaciji? Naravno.

Ustvari, sve je to u skladu sa nedavnim apelom predsednika države Borisa Tadića da svi moramo učiniti napor da zaštitimo siromašne! Zdravstvo, na tom planu daje svoj doprinos. Novi cenovnici za „vanstandardne“ usluge, „večernje“ klinike u državnom resursu, uzurpacija državne imovine u koju smo svi ulagali, ali sada samo „posvećeni“ mogu da je koriste u svoje privatne svrhe, trebalo bi da bude deo nekakve reforme zdravstva.

Državni zdravstveni sistem otuđio se od građana u najgorem smislu te reči. Sam sebi je postao svrha. Pacijenti u njemu nisu ljudi, već objekti na kojima se izvodi intervencija. Tehnička. Novac koji svakog meseca uplaćujemo u državnu zdravstvenu kasu, ne vredi ništa. Za nas, kad god nam treba, njega nema. Plaćamo sve više iz svog džepa. Zdravlje u državi Srbiji nije, kao u većini uređenih država, posebna društvena vrednost. Samo roba. Pouzdano znam, živela sam u Minhenu, to nema nikakve veze sa Evropom.