Socijalizam za buržoaziju

(9.04.2009)

U savremenoj Rusiji, u modi su rasprave o ekonomskoj krizi na različitim okruglim stolovima i forumima. Na jednom od takvih sastanaka, naleteo sam na predstavnika krupne banke koji je učesnicima patriotski rekao da je u Rusiji sve u redu i da je rublja stabilna (što je pokazala nedavna devalvacija). Taj izliv optimističkih reči ne bi me iznenadio da na kraju nije izjavio nešto što me je zaista zaprepastilo. Bankar je rekao da su „pre svega, sami ljudi krivi za krizu. Da se narod nije uspaničio i da nije povukao novac sa bankarskih računa, ne bi došlo do finansijskih problema. Tako su nas sami depozitari doveli u nevolju. A potrošači su nas izneverili kada su počeli manje da kupuju. Da nisu to uradili, do krize ne bi ni došlo“.

Na jidišu postoji reč „hutspah“ koja označava osobu koja je ubila roditelje, a onda, na suđenju, moli sudiju da mu ublaži kaznu zbog toga što je siroče. Verujem da ova reč najbolje opisuje moral krupnih ruskih biznismena i većine vladinih službenika.

Međutim, ovde je nivo analize mnogo značajniji od morala. Najgore od svega je što visoki zvaničnici i biznismeni zaista tako i misle! Po njihovom mišljenju, razlog za krizu je neprimereno ponašanje običnih ljudi i, pre svega, žrtava krize. Borba protiv krize svodi se na zaštitu „prijatelja“ od „stranaca“. „Prijatelji“ su bankari, čelnici velikih korporacija, visoki službenici vlade i menadžeri. „Stranci“ su svi ostali.

Ova logika u osnovi je odluka donetih na Londonskom samitu G-20, od kojih jedna predviđa davanje 5 biliona dolara za finansiranje oporavka svetske ekonomije. Jedan bilion biće potrošen odmah, kao pomoć kompanijama i njihovim šefovima koji prolaze kroz teška vremena.

Pre nego što se počnemo diviti količini novca koje su neke zemlje spremne da daju, treba se podsetiti da širom sveta „problematična imovina“, koja će biti otpisana u bliskoj budućnosti, prema proceni stručnjaka vredi mnogo više od jednog biliona dolara. Na taj način, novac poreskih obveznika iz celog sveta biće potrošen za nadoknadu neisplaćenih dugova, obaveza koje se ne mogu izmiriti, i devalviranih zaloga, pre nego na porast proizvodnje i stimulaciju potrošnje. Naravno, ljudi su krivi što kupuju manje robe, što drsko ostaju bez posla i što povlače novac sa nepouzdanih bankarskih računa. Ali biznismeni se izvlače sa svim svojim greškama, uključujući protraćen novac, neodgovorne investicione poslove i prevare. Mi ćemo platiti za njihove greške, direktno ili indirektno, ili putem poreza ili kada inflacija koja bude pratila masovno ubrizgavanje državnog novca u ekonomiju devalvira našu štednju.

Teši nas to što će novac koji bude dat za spasavanje banaka i kompanija pozitivno uticati na ekonomiju. Kompanije će moći da jedna drugoj isplate dugovanja i izmire uzajamne obaveze, što će sprečiti novi talas bankrotstva. U smislu taktike, sve je u redu. Trenutna delimična stabilizacija rezultat je ubrizgavanja 2 biliona dolara u svetsku ekonomiju. Međutim, ishod prve serije anti-kriznih mera omogućava nam da shvatimo kuda bi njihovo ponavljanje moglo da dovede.

Pad proizvodnje neće prestati, nezaposlenost raste, a preduzeća se zatvaraju. Davanje novca finansijskim korporacijama ne samo što neće uspeti da otkloni osnovne razloge depresije, nego će ih čak i podstaći. Štaviše, finansiranjem korporacija, koje se ispostavilo neefikasnim, i podržavanjem institucija koje su odgovorne za krizu, vlade mogu da pogoršaju situaciju. Ako ljudi koji u tim institucijama rade nisu znali da efikasno koriste sopstveni novac, kako da budemo sigurni da će novac vlade koristiti kako treba?

Osnovno pitanje je koju će strategiju vlade jednoglasno usvojiti, pre nego količina novca koju su te korporacije dobile. Poželjno je da vlade zaumu jasan stav. Ako se vladini predstavnici zalažu za slobodno tržište, onda neka oni koji su greške napravili bankrotiraju. Vlade ne bi trebalo da podržavaju biznismene. Ali, ako se zalažu za državnu intervenciju, onda treba da prestanu da pričaju o slobodnoj trgovini, svetosti privatnog vlasništva i konkurenciji.

Svetski lideri odlučili su da podrže tu strategiju kombinujući najgore osobine tržišnog kapitalizma sa najneefikasnijim oblicima državne regulative. To je na neki način socijalni, klasni izbor, a ne samo eklektičko jedinstvo dva pristupa. Danas konkurencija i tržište rada postoje za obične radnike, ali državna odbrana, protekcionizam i regulativa – za krupni kapital. Socijalizam je pred vratima, ali taj socijalizam je samo za kapitaliste. Proleteri će morati da žive u vreme kapitalizma, sa svim njegovim užasima koji izgledaju upravo kao ilustracije stare sovjetske propagande.

Na jednom sastanku u Istočnoj Evropi održanom pre petnaest godina, jedan od zagovornika slobodnog tržišta, pošto je iscrpeo sve argumente, apelovao je na predstavnike vlade: ako sve vlade sveta slede ovu politiku, kako je moguće da greše? Moj engleski kolega, koji je imao manje poštovanja za rang od istočnoevropskih liberala, odgovorio je „Naravno da mogu. Tako nešto događalo se u istoriji mnogo puta“.

Ako bismo o tim pitanjima raspravljali danas, mislim da bi moj kolega odgovorio drugačije: „Oni slede takvu politiku jer su svi zajedno protiv nas, protiv većine“.

Boris Kagarlicki je član Transnacionalnog instituta i direktor moskovskog Instituta za globalizaciju i socijalna kretanja.

(Prevod s engleskog: Vesna Todorović)