Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Put u ropstvo (drugi deo)
Ekonomska politika

Put u ropstvo (drugi deo)

PDF Štampa El. pošta
Nenad Bjelanović   
petak, 12. septembar 2008.
„Postalo je skoro aksiomom da globalna ekonomska integracija – posebno integracija finansijskih tržišta – ozbiljno ograničava sposobnost država da vode autonomnu makroekonomsku politiku. U svetu visoke mobilnosti kapitala, bilo koja nacija koja isuviše iskače iz okvira želja međunarodne valute i tržišta kapitala biva smesta kažnjena njima.“ Ovaj citat, preuzet iz relativno nove knjige jednog američkog profesora političke ekonomije, precizno opisuje međunarodnu okolnost pod kojom se danas nalaze nacionalne privrede i njihovi finansijski sistemi, i ostavlja nas bez imalo iluzija u kojoj je meri neoliberalna ekonomska politika vršila i još uvek vrši uticaj na nacionalne vlade i njihove ekonomske programe. Glavne poluge sprovođenja liberalizacije ekonomskih politika jesu davanje podstreka tržišnim silama kroz privatizaciju, deregulaciju i uopšte smanjivanje ekonomskih intervencija države. 

Ujedinjenje nacionalnih tržišta u jedno svetsko tržište, što je najbolja definicija globalizacije, ne utiče samo na makroekonomsku politiku jedne države, već vrši pritisak na sve nivoe ekonomske aktivnosti; direktno utiče na organizaciju i proizvodne strategije preduzeća, tj, zadire u samu strukturu nacionalnih privreda. Ceo ovaj proces odvija se pod oreolom demokratije koju je slavnom učinila Amerika u 20. veku. Usisavanje domaće privrede u globalne svetske tokove dokaz je ekonomskih sloboda koje uživaju pojedinci datog društva, zajedno sa pregrštom drugih, koje garantuju njihovo lično dostojanstvo itd. Međutim, šta ako je demokratija izigrana u Americi? Šta ako pod starim oblicima moći traju novi? Kolika je njihova moć? Da li je ta moć legitimna? To su pitanja za ovaj i buduće tekstove. 

Pre nego što krenem dalje, moram da napomenem da bih voleo da se ovaj tekst pre shvati kao novinski i zasnovan na intuitivnoj analizi, nego kao tumačenje ogromne empirijske građe koja je autoru nedostupna i koja zahteva ozbiljnu naučnu analizu. To što ovaj rad, u tom smislu nije naučan, ne smatram nečim što bi trebalo da me spreči u iznošenju svog stava, jer mi se čini da su ukupna metodoligija rada na istraživanju uzroka bogatstava i njihovog rangiranja potpuno promašeni i da daju lažnu sliku o strukturi svetskog bogatstva. Dakle, ne moramo isuvuše mariti za Forbsovu listu najbogatijih ili za zvanične državne statistike privrednih kretanja, ako nam ti podaci ne omogućuju nikakav dalji analitički rad i ako nismo u stanju da na osnovu njih izvedemo dublje zaključke. 

Maks Veber, verovatno prvi, pokazao je da vladajući sistemi vrednosti jednog društva, makar u određenoj meri, (naravno, ukoliko nisu samo javno proklamovani ili licemerno prihvaćeni), jesu nezavisan i stvaralački činilac njegovog ekonomskog razvoja (što je, naravno, posredna kritika „vulgarnog marksizma“, kako ga je hajdelberški profesor nazivao). Mi smo krenuli intuitivno (ali, i istorijski), da tragamo za onim vrednostima koje su mogle da učine moderan razvoj kapitalizma tako različit u različitim društvima. Rezultati su sledeći:

Sada moramo preći na malo poznatu razliku kapitalističkih sistema, koji se mogu podeliti na koordinisane kapitalističke sisteme i liberalne kapitalističke sisteme; ona, u krajnjoj instanci, počiva na vrsti i obimu delovanja države u privredi.

Za „koordinisane“ tržišne privrede svojstven je visok stepen koordinacije između firmi i sposobnost za njihovo udruženo delovanje. 
Pretpostavka ovakve koordinacije jeste snažna i široko ukorenjena nacionalna svest, jer se ovakvo koordinisanje privredne aktivnosti i solidarisanje jednih privrednih subjekata sa drugima, vrši jedino i samo po diktatu nacionalnog interesa. Ova vrsta koordinacije u privredi samo je podvrsta jedne šire solidarnosti u kojoj učestvuje celo društvo sa svim svojim podsistemima i društvenim grupama koje ga čine. Takva vrsta solidarnosti između inače suprotstavljenih društvenih grupa kao što su radnici i kapitalisti, ili bankari, po pretpostavci u svojstvu poverioca, i firmi, u svojstvu dužnika, može se racionalno objasniti samo ako se uzme pretpostavka da oni u takvim slučajevima nastupaju sa svešću da ih udružuje jedan viši interes od njihovog sopstvenog. Stoga, kada kao najuspešnije primere ovakvog tipa kapitalizma navedemo Nemačku i Japan, ako smo i najpovršnije upoznati sa kulturama tih dvaju naroda, nećemo biti nimalo iznenađeni.

Drugi tip predstavljaju liberalne privrede u kojima je prisutan daleko manji stepen društvene, time i ekonomske solidarnosti, nego u koordinisanim privrednim sistemima. Takvim slobodnim i individualističkim privredama svojstven je nizak stepen koordinacije i udruženog delovanja među privrednim subjektima. Tu nema primera da je jedna firma sa viškom kapitala kupila akcije druge, trenutno posrnule firme, koja ima status preduzeća od nacionalnog značaja, da bi se izbeglo ono što se u privredi naziva „neprijateljskim preuzimanjem“. Naravno, i u liberalnim privredama koristi se taj pojam, ali on tu nema nacionalnu, već tržišnu konotaciju. 
Sloboda koju ovakvi sistemi daju pojednicima, pa i ekonomske slobode koje važe u takvim sistemima slobodnog tržišta, u izvesnom smislu jesu efikasniji, jer nijedan član sistema nije odgovoran, moralno ni ekonomski, za bilo kojeg drugog člana istog sistema, i to upravo stoga, jer je svakom data sloboda sa kojom ide i odgovornost za sopstveni (i ekonomski i socijalni) položaj u datom sistemu. Etički sistem koji pojedincu daje slobodu, savršeno je uklopiv sa ekonomskim interesima engleske aristokratije ili njenog finansijskog korelativa na američkom kontinentu. U Americi solidarnosti nije moglo biti zbog konglomerata nacija doseljenika, u Engleskoj zbog ekonomske i političke dominacije engleske aristokratije.

Model liberalnog kapitalizma najbolje prestavljaju Sjedinjene Države i Velika Britanija. U tom smislu ova društva jesu u većoj meri demokratska, jer su istinska načela demokratije i slobode, u suštinskoj suprotnosti sa istinskim načelima ekonomskog života, kome je imanentan hijerarhijski model upravljanja, tj, privreda „traži“ set institucija koji bi rukovodili njenim razvojem. Ustvari, ova razlika je samo prividna, jer su anglosaksonska društva nisu manje hijerarhijska (što znači, nisu više demokratska), već je hijerarhijska vertikala sprovedena po drugim kriterijumima, do nje se došlo u drugim istorijskim uslovima i pod drugačijim političkim prilikama. Iscrpan opis procesa nastajanja nacionalnih hijerarhijskih sistema, svakako bi bio rezultat vredan truda uloženog u njega, ali mi to nismo u stanju da učinimo. Najviše što možemo da učinimo je da ukažemo da funkcionisanje tih društava nije obezbeđeno slobodama pojedinca. Štaviše, slobode koje građani u tim društvima uživaju, uglavnom su jalove, tj, društveno neproduktivne i njihova je glavna vrlina što trenutno ne nose nikakvu političku opasnost po vladajući sloj.
Na vrhu hijerarhije moći tih društava nije država i koncentrisan državni i društveni kapital, već su to privatni kapital i privatne interesne grupe.

Imamo primer američkih Federalnih rezervi, koje poseduju vrhovnu monetarnu vlast u zemlji, dakle vrše sve funkcije centralne banke, a koja je u privatnom vlasništvu. Čuvenim Zakonom iz 1913. godine koji je potpisao Vudro Vilson, 12 velikih privatnih banaka podelilo je kolač ukupne i nekontrolisane (od strane bilo kog drugog državnog organa, u ime nezavisnosti CB) monetarne vlasti. Od tada, tih 12 banaka izdaje novac, limitira likvidnost banaka i privrede, kontroliše novčanu masu i vrši sve druge bitne funkcije centralne banke, bez ikakve zvanične državne kontrole. Kongres nema prava da zahteva bilo kakvu reviziju njihovog poslovanja.

Kako svaka hijerarhija sputava slobodu onih pojedinaca koji joj pripadaju, jer moraju da se povinuju pravilima koja važe unutar tih hijerarhijskih sistema, razlika u pogledu slobode pojedinca izlazi trivijalna. Čak se može izvesti, naizgled, paradoksalan zaključak, da što je više slobode zajemčeno ustavom, to društvo je, možda, u većoj meri totalitarno, jer čak ni najveći stepen političkih sloboda ne predstavlja pretnju za hijerarhiju političke i ekonomske moći. Ko je vičniji zloupotrebi moći koja se koncentriše u vrhu hijerarhijskih sistema, država ili privatne grupe, pitanje je na koje ovde ne moramo tražiti odgovor. Treba reći istinu da, usled horora prošlosti, koncentrisana moć u rukama države izgleda strašnije, međutim, to je samo relativna istorijska perspektiva. Dakle, ne znači da se nešto slično ne može ponoviti, samo sa drugim akterima na vrhu hijerarhije moći. Bitna razlika je u sledećem: državna moć, ma kako velika i strašna, jeste javna, dok je privatna moć anonimna, tj, nije podložna društvenoj verifikaciji i samim tim ju je teže detektovati. Korisnici državne moći bivaju birani i u principu su smenjivi, bilo na izborima ili u revolucijama.

Privatna moć konstituiše se kroz proces ovladavanja resursima, a zakoni o nasledstvu i neprikosnovenosti privatne svojine obezbeđuju već nastalim bogatstvima kontinuitet i stavljaju ih van domašaja nekog novog koncepta društvene pravde i raspodele. To znači da bi bilo kakva promena sadašnjeg stanja svetske raspodele bogatstava, morala da počne od promene društvenog ugovora i ustava, koji važe u zapadnim društvima. Koliko smo od toga daleko, procenite sami.