Privatizacija komunalnog sektora - slede poskupljenja, otpuštanje i pad kvaliteta komunalnih usluga

Nacrtom  zakona o komunalnim delatnostima predviđa se uvođenje javno-privatnog partnerstva u preduzećima koja pružaju komunalne usluge. Reč je vodosnabdevanju, javnoj rasveti, održavanju puteva i dr. Odnosno, građani Srbije će i sa privatnicima ugovarati isporuku vode, grejanja, odnošenje smeća, održavanje groblja, puteva, javne rasvete, ulica i parkova. Od petnaest komunalnih usluga privatnici bi devet isporučivali  kao koncesionari prirodnog bogatstva u javnoj svojini, a šest po osnovu uloženog kapitala u zajednička preduzeća po modelu javno-privatnog partnerstva.

Ovaj zakon predviđa da privatne firme koje putem koncesije ili javno-privatnog partnerstva uđu u sistem vodosnabdevanja, javne rasvete, održavanja javnih površina, proizvodnje i distribucije toplotne energije, obezbeđenja javnog osvetljenja, održavanja puteva, ulica i parkova, upravljanje pijacama i grobljima, mogu i da ispostavljaju građanima Srbije račune za svoje usluge, tj. da ih naplaćuju.

Ovim zakonom postojeća vlast teret održavanja komunalnih sistema u Srbiji prebacuje u potpunosti  na već potpuno osiromašeno stanovništvo, a  tzv. “preduzetnicima”  bliskim vlasti omogućuje bogaćenje na račun radničkih porodica i putem eksploatatorske radne prakse.

Neverovatno je da u Srbiji u kojoj vlada potpuni nedostatak finasijskog kapitala, što ističe i sama Vlada prilikom afirmisanja politike stranih direktnih investicija, postoje grupe ili pojedinci koji raspolažu znatnim sredstvima koja su potrebna za modernizaciju komunalnih sistema u Srbiji. Iz toga prizilazi da će strani investitori da se uključe  u eksploataciju komunalnih sistema u Srbiji i ostvare veliki profit sa malim ulaganjima  na račun građana Srbije. I to stoga, što se u praksi  stranih direktnih investicija vrši  repatrijacija profita, a ne njegovo reinvestiranje.

Usvajanjem ovog zakona  doći će do velikog poskupljenja komunalnih usluga, otpuštanja radnika iz javnih komunalnih preduzeća, uz istovremeno znatno opadanje kvaliteta komunalnih delatnosti.

Malo je verovatno da bi privatizacija komunalnih sistema u Srbiji doprinela racionalzaciji poslovanja i efikasnosti rada ovih preduzeća, imajući u vidu iskustvo evropskih zemalja.

Naime, u Italiji je širokom društvenom akcijom sprečena privatizacija vodosnabdevanja, a u Bugarskoj njegova privatizacija dovela do znatnog skoka cena i pada kvaliteta snabdevanja vodom, a za pojedina domaćinstva voda je postala luksuz.

S druge strane, ovakav zakon je potpuno u suprotnosti  sa savremenim masovnim evropskim društvenim pokretima koji se zalažu za jačanje javnog sektora i javnih usluga radi njihove modernizacije, podizanja efikasnosti poslovanja i dostupnosti građanima, kao na primer u Velikoj Britaniji. Poznato je da su građani Londona, početkom 2000-tih godina davali veliku podršku suprostavljanju gradonačelnika uvođenju modela javno-privatnog partnerstva u održavanju metroa. Građani Amsterdama su se na referendumu izjasnili protiv privatizacije gradskog saobraćaja.

Više je nego očito da vlast koja nije u stanju da osmisli i sprovede razvojnu ekonomsku politiku zasnovanu na tehnološkim inovacijama, međunarodnoj konkuretnosti i visokoj društvenoj produktivnosti rada, uz otvaranje kreativnih, stalnih i dobro plaćenih radnih mesta sa punim radnim vremenom, pokušava da privatizacijom komunalnog sektora, omogući njegovo kakvo takvo funkcionisanje, bez suštinskih ulaganja i modernizacije, i ostvari dodatne prihode putem visokih cena komunalnih usluga. Na taj način Vlada nastavlja politiku eksploatatorske radne prakse, ekonomskog iscrpljivanja radničkih domaćinstava, te omogućavanja lake zarade “preduzetnicima” u čijem interesu danas i jedino deluje državna struktura Srbije.