Pravi novac je nekreditni novac

Monetarna vlast i njena politika mogu po prirodi stvari jednom društvu doneti veliko dobro, ali isto tako i veliko zlo i nesreću, ako se sistematski zloupotrebljavaju. Nažalost, već duže vreme na delu imamo ovo drugo. Nedavno objavljeni podaci NBS govore da oko 60% firmi u Srbiji ima blokiran račun, a prosečan rok plaćanja za robu i usluge iznosi preko 120 dana. To su u najmanju ruku frapantni podaci. Kako je to moguće, pitaće se mnogi, kada su nas u proteklom periodu prosto zasipali kreditima, kako građane tako i privredu, a novca u opticaju ipak nedostaje. Odgovor je vrlo jednostavan. Krediti i novac su dve sasvim različite stvari, samo narodu to niko nije objasnio.

Kredit je dug, obaveza, teret... nešto što nam direktno smanjuje kupovnu moć, jer podrazumeva da vratimo ne samo glavnicu nego i kamatu. Kako se popunjava tako nastala praznina i nedostatak novca? U postojećem sistemu to se postiže emitovanjem novih kredita (dugova). Banke daju kredite, ali ne daju novac potreban za servisiranje kamate, čime su ukupni dugovi na nivou društva uvek veći od postojeće mase novca u opticaju upravo za iznos kamate. Na taj način su ljudi i firme danas primorani da se „kolju“ oko novca kojeg jednostavno nema dovoljno u opticaju. To se u pravnoj nauci zove „nemoguć ugovor“ i kao takvi, ugovori o kreditima su ništavni, jer ne postoji pretpostavka za njihovo izvršenje.

Da bi se postojeći krediti vratili, neko u sistemu mora da propadne (pojede svoju supstancu) ili se dodatno zaduži, čime samo odlaže neizbežno. Čitav monetarni sistem je tako podešen da se dugovi nikada ne mogu otplatiti.

Ovakvom praksom, čitavo društvo vremenom ulazi u jedan začarani krug zaduženosti i besparice, kupovna moć slabi, preduzeća se gase, jer nemaju kome prodati svoju robu i usluge sa svim ostalim negativnim posledicama. Posle se država čudi zašto joj je privreda u kolapsu?!

S druge strane, pravi novac je samo nekreditni novac. Čist, svež, neopterećen dugovima i kamatama to je jedini lek za posrnulu privredu koja pati od nestašice novca. To je i logično, ako znamo da je novac za privredu isto što i krv za organizam. Ako ga nema dovoljno, sve drugo staje i propada. Banke se danas ponašaju kao pijavice koje čitavom društvu sišu krv putem kamata, a posle toga je „zgrušnjavaju“ ucenjivačkom i restriktivnom politikom oko dodele sredstava.

Postoji varijanta da jedan deo novca država zajmi preduzećima uz kamatu kao vid obezbeđenja da će pare biti utrošene u produktivne svrhe, ali onda je dužna da tu nedostajuću razliku (u visini ukupnih kamata) emituje i pusti u opticaj svome društvu kao poklon – za dečije dodatke, penzije, za zdravstvo, prosvetu, itd, čime donosi dvostruku korist. Umanjuje potrebu za porezima i doprinosima (ili ih čak u potpunosti ukida), a sa druge strane obezbeđuje dovoljno novca za nesmetanu razmenu uz celokupno pokriće dinara novostvorenom vrednošću, što se ogleda u rastu BDP-a.

Iz ovoga vidimo da održavanje optimalne količine novca u opticaju mora biti prioritet za svaku vlast koja želi blagostanje svom društvu! Kreditima kao jedinom izvoru finansiranja se to ne može postići. Oni guše i slabe privredu neumitno je vodeći ka propasti, dok se bogatstvo i realna dobra sve više koncentrišu u rukama bankara. Istorija ovo nedvosmisleno potvrđuje i za to postoji bezbroj primera, uključujući i Veliku ekonomsku depresiju početkom '30-tih godina prošlog veka. Ono na čemu ljudi treba da insistiraju i da po tom pitanju „pritisnu“ odgovorne na vlasti jeste da emitovanje novca pređe iz ruku privatnih banaka u okrilje države, a u sistem da se pušta zdrav, nekreditni novac i to najpre budžetskim korisnicima, jer ne zaboravite, problem je u tražnji i slaboj kupovnoj moći, a ne u ponudi.

Takav nekreditni (trajan) novac bi brzo prešao u ruke proizvođača i trgovaca i neopterećen kamatama i dugovanjima konačno počeo da vrši svoju pravu ulogu u društvu, a to je nesmetana razmena dobara i usluga uz rast standarda, što je do sada bilo nemoguće. Inflacije nema, jer se novac dodaje kontrolisano po tačno određenim kriterijumima, a to su: rast bruto domaćeg proizvoda i smanjenje brzine opticaja novca. Građani treba da budu svesni da je čak i mali višak novca neuporedivo bolji nego hronična nestašica koja prosto uništava našu i svetsku ekonomiju.

Ljudi obično misle da poslovne banke plasiraju sredstva na osnovu prethodno prikupljenje štednje, samo uz veću kamatu. Međutim, štednja čini jedan mali deo sredstava iz koga banke daju kredite. One zapravo poseduju vrlo malo pravog novca (papirnog i kovanog), u nekim zemljama ispod 5%. Šta to onda pozajmljuju i na koji način, pitaćete se? Banka kreira novac onog momenta kada vi to zatražite od nje, tj. kada vam odobri kreditni zahtev! Takve nepostojeće pare se zovu kredit, a čitav proces kreditna multiplikacija (fractional reserve banking) ili prevedeno na srpski – stvaranje para „iz vazduha“ koje postoje samo kao zabeleška u njihovim „knjigama“ i koje, nakon što se dug izmiri, bukvalno isparavaju iz sistema. Ostaje samo kamata bankama.

To znači da najveći deo „novca“ u opticaju čine dugovi, odnosno privremeni novac koje banke stvaraju jednostavnim upisivanjem nekog fiktivnog iznosa na vaš račun čime je ona stekla "imovinu", a vi kao klijent obavezu da to odradite. Njena imovina se zapravo svodi samo na vaše obećanje i potpis da ćete joj vratiti sredstva koje je ona tog momenta kreirala „ni iz čega“. Papira i kovanica koji bi to pokrili nema nigde u sistemu. Zato banke na sve načine forsiraju bezgotovinske (potrošačke) kredite i načine plaćanja ili međusobno zajme gotovinu, kako bi stvorile iluziju o likvidnosti, jer keša jednostavno nemaju. Sada znate zbog čega se u medijima često može čuti kako se bankarski sistem bazira na „poverenju“.

Priče o "zlom i naopakom" štampanju dinara su stoga komične i posledica neznanja i sistematskog ispiranja mozga. Gotovina danas u Srbiji čini oko 30% novčane mase, sve ostalo su krediti. Problem je što Narodna banka čak i takav keš novac emituje kao dug. Kada na to dodate kreditni (privremeni, tj. fiktivni) novac poslovnih banaka koji se štancuje "iz vazduha" i zajmi uz kamatu, onda neizbežno mora doći do privrednog sloma i recesije svuda gde se primenjuje takav nakaradni koncept. Ekonomija zasnovana na eksponencijalnom rastu dugova kao jedinom izvoru finansiranja je siguran put u propast i to svaki matematičar može da potvrdi.

Sve se to obavlja uz blagoslov Centralnih banaka koje povremeno samo priskaču u pomoć zajmeći im malo gotovine, da ne bi bilo suviše očigledno da je u pitanju velika prevara koja počiva na zelenašenju čitavog društva. Zašto Centralne banke sve to tolerišu, pitaćete se? Iz prostog razloga što su i one često u privatnim rukama, kao što je i dan danas to slučaj sa američkom centralnom bankom (FED) ili nekada engleskom „Bank of England“. Tamo danas besne najveći „finansijski požari“. Sve druge Centralne banke koje su formalno državne, pa i naša Narodna banka, samo kopiraju takvu štetočinsku praksu emitovanja dugova umesto pravog (nekreditnog) novca, pa je čitava kriza zato globalna.

Zašto bi država samoj sebi zajmila dinare i vraćala ih uz kamatu privatnim bankama?! Gde je tu logika ili korist za društvo? Od izuzetnog je značaja razumeti da je današnji novac apstraktan (logično, jer se uglavnom pravi od papira ili je u elektronskoj formi) što znači da njegova vrednost ne proističe iz supstance, tj. materijala od kojeg je napravljen, nego po osnovu zakona, dekreta, tj. autoriteta svake države ili nekada u prošlosti vladara. I to je samo po sebi idealno rešenje za jedno društvo sa aspekta troškova izrade i mogućnosti da se u svakom trenutku pribavi. Loše je, da ne kažem katastrofalno po privredu to što se on isključivo emituje kao dug.

Danas imamo jednu, na prvi pogled, paradoksalnu situaciju u kojoj vlada velika nestašica dinara u opticaju, a cene i pored toga rastu. Razlog je što su kamate te koje guraju cene na više, jer se proizvođači i trgovci grčevito bore da namaknu pare za servisiranje kamate kojih u sistemu jednostavno nema dovoljno, što je veliki apsurd i nepravda, ako znamo da su troškovi štampanja novčanice od 100 dolara oko 3,7 centi, a u slučaju elektronskog novca ni toliko, zapravo ravni nuli. Novac, dakle, nije vrednost sam po sebi, on je samo medijator koji služi da se istinske vrednosti (roba, usluge, resursi, ljudski rad i kreativnost) razmenjuju na tržištu na dobrobit svih, uz postojan rast standarda. Ovakav kakav je sada, monetarni sistem odgovara samo interesima privatnih banaka i njihovim vlasnicima.

Država bi mogla bez ikakvih problema da zaobiđe banke u procesu kreiranja dodatnog novca, čime bi, ne samo oslobodila svoje društvo i privredu nepotrebnog tereta kamate (zelenašenja), već bi preuzela direktnu kontrolu nad novčanom masom i time jednostavno i trajno rešila problem nelikvidnosti. Novac time postaje javno dobro, kako je i bilo ranije kroz istoriju sve dok privatni bankari nisu uzurpirali isključivo pravo države da emituje sopstveni novac raznoraznim spletkama i manipulacijama javnosti, čak i one stručne. Svedoci smo da je postojeći monetarno-kreditni sistem dostigao krajnje granice održivosti i da se nalazi na ivici pucanja usled masovne i nametnute prezaduženosti, što se može sanirati samo korenitom monetarnom reformom i promenom svesti o prirodi novca nalik onoj Kopernikovoj. To bi išlo daleko brže kada bi profesori i ekonomisti prestali da se ponašaju kao "sveštenici bankarske teologije" i počeli malo da misle svojom glavom, a ne da večito ponavljaju jedne te iste mantre koje su nas i dovele tu gde jesmo.