Poraz neoliberalnog tržišnog fundamentalizma

(Danas, 13.12.2008)

Prognoza dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju (2001) DŽozefa E. Štiglica (65) o (bližoj) perspektivi svetske ekonomije i budućnosti globalne privrede, izrečena ovih dana u Beogradu, nije zvučala nimalo optimistički. Naprotiv, ona je bila preteća, poput nadolazećeg talasa izazvanog cunamijem. Epicentar potresa i generator krize su, po Štiglicu, SAD.

Talas ekonomskog potresa, posebno će osetiti periferija, u koju Štiglic ubraja veliki broj zemalja u tranziciji, kao i jedan broj nerazvijenih, i zemalja u razvoju. Po njemu, talas privredene krize iz Amerike preliće se i u razvijenu Evropu.

Ni Kina neće biti imuna od „ekonomskog udara“, ma koliko da je donedavno verovala u suprotno. Dokaz toga je rapidan pad kineskog izvoza u SAD i EU. Kolika je to suma govori i podatak da je do sada, prema kineskim statistikama, 19 odsto izvoza Kine išlo u SAD, a 20 odsto u zemlje EU. Kina je u 2008. suočena i sa opadanjem rasta prvirede na devet odsto, što je prva jednocifrena stopa rasta kineske ekonomije u poslednjih šest godina. Kina je zbog svetske krize preusmerila izvozni kapital na unutrašnjost zemlje. Ona je izvukla pouke iz istočnoazijske krize od pre deset godina (1997-98) koja je izbila zbog prerane liberalizacije tržišta kapitala. Međutim, prema Štiglicu, uzroci današnje krize mnogo su dublje prirode, a njene posledice biće pogubnije od onih koje je proizvela „azijska kriza“.

Ekonomista DŽozef Štiglic - inače profesor na Univerzitetu Kolumbija, autor nekoliko knjiga iz oblasti ekonomije prevedenih na brojne jezike, i danas najcitiraniji ekonomista u svetu - odnedavno je imenovan za šefa novoformiranog Komiteta UN, tela koje će tragati za rešenjima izlaska iz svetske finansijske krize. Da li će on uspeti da „progura“ kroz UN svoje ideje o hitnom redefinisanju uloge MMF-a i Svetske banke, kao i o promeni pravila „Vašingtonskog konsenzusa“, velika je nepoznanica i njemu samom.

Komitet Ujedinjenih nacija

Između redova izlaganja misli Štiglica, kao crvena nit provlačilo se i pitanje: Da li su UN sposobne i spremne za makroekonomsku kordinaciju koja bi vodila izlasku iz krize? Zemlje pripadnice grupe G-20, po njemu, nisu dovoljne za donošenje rešenja. To je pokazao i novembarski skup G-20 u Vašingtonu. Istaknuti ekonomista traži u „reformskim zahvatima“ - ne samo unutar SAD, već i na multipolarnom planu, preko UN - podršku novoizabranog predsednika SAD Baraka Obame, koga je podržao u izbornoj trci.

Prema Štiglicu, nije tačna činjenica, koju danas mnogi apostrofiraju, da je pohlepa američkog društva uzročnik krize. Ona je bila samo vrh ledenog brega koji je ispod površine nosio i krio mnogo veće opasnosti. Pogrešna monetarna politika SAD, sa kratkoročnim rešenjima vodila je u izuzetno nestabilnu likvidnost celu ekonomiju SAD. Ulazak SAD u rat pospešio je nestabilnost tržišta. Bušov rat u Iraku doveo je do apsurdnog skoka cene nafte. Svetsko tržište, ne samo američko, nije bilo spremno i sposobno za enormni rast cene nafte. Hipotekarni krediti samo su uzrokovali i podstakli ljudsku pohlepu. Na „lelujave“ hipoteke se preko deceniju i po oslanjao Alan Grinspen, predsednik američkih federalnih rezervi. Prema nobelovcu, ti krediti su bili „moderna verzija ekonomske alhemije“. Prevelika potrošnja i nezajažljivi krediti ugušili su štednju kod građana Amerike. Najnovija kriza predstavlja kraj ekonomskoj „teoriji“ o privrednom prosperitetu, bilo koje zemlje, ne samo Amerike, podsticanom pomoću kredita.

Finansijska alhemija

U ekonomiji nema alhemije, posebno ne finansijske. Pokazalo se da su krediti obični mehuri od sapunice koji su se rasprsnuli pri jačim udarima „tržišnih vetrova“. Hartije od vrednosti razletele su se Volstitom kao listići toalet papira. Dan kada je Volstrit postao „džombav“, 15. 9. 2008. Štiglic je uporedio sa rušenjem Berlinskog zida 1989. Državna administracija i Federane rezerve sa zakašnjenjem su reagovle. Gasili su požar papirima, i to bezvrednim.

Država je „poklonila“ dva, nazovimo ih, stimulativna paketa - jedan na početku, a drugi na kraju 2008, finansijske pomoći bankama u cilju obuzdavanja krize. Ali to su bile palijativne mere, kasno prispele. To je bilo kao da se davljenik hvata za slamku. Smanjivanje poreza nije bila prava terapija. Pravu dijagnozu o uzrocima američke monetarne krize odgovorni nisu postavili, a ona mišljenja koja su otkrivala istinu kuda ide privreda SAD, odgovorni nisu uvažavali. Američko društvo počiva, prema DŽozefu Štiglicu, na izuzetno blagim zakonima, koji su pospešili finansijsku krizu. Sjedinjenim Američkim Državama potrebni su strogi zakoni, koji bi ne samo povratili poverenje, već i smanjili mogućnost da se ovakva kriza ponovi.

Greške Alena Grinspena

Alen Grinspen je na kraju priznao da je pogrešio zato što je verovao da tržišta mogu sama sebe da regulišu. Temeljni stav neoliberalizma o tržištu koje samo po sebi može da bude samokorigujuće u cilju „odanog služenja“ javnom interesu, američkom pogrešnom ekonomskom politikom pukao je po mnogim šavovima. Srušen je mit o nezavisnim tržištima.Taj tržišni fundamentalizam čiji je generator „sui generis“ famozni „Vašingtonski konsenzus“ počivao je na pogrešnim postavkama o sveobuhvatnoj i neizbežnoj privatizaciji, liberalizaciji tržišta i nezavisnosti centralnih banaka koje su se fokusirale isključivo i samo na inflaciju. Liberalizacija tržišta kapitala na globalnom planu donela je više štete nego koristi. Nije došlo do rasta svetske privrede, već do njene nestabilnosti. Najveću korist „izvukla“ je Kina od vremena kada je ušla u STO (2001).

Neoliberalni tržišni fundamentalizam, prema mišljenju Štiglica, uvek je bio politička doktrina koja služi određenim interesima. U iole ozbiljnoj ekonomskoj teoriji nikada i nije podržan, a „nema ni podlogu u istorijskom iskustvu“. Shvatiti njegovu suštinu od velikog je značaja, prema mišljenju ovog nobelovca, „zbog oblaka koji se nadvio nad globalnom ekonomijom“.

Priznanje greške od strane Alena Grinspena, preko decenije i po „ikone ekonomije“ SAD, stiglo je sa velikim zakašnjenjem i po cenu ogromnih žrtava u Americi, ali ne samo u njoj. Bez posla, samo u SAD, ostaje preko dva miliona ljudi, a to je tek početak. Milioni Amerikanaca su izgubili svoje domove (kuće), a taj broj će rasti iz meseca u mesec i u 2009, poreski obezenici izgubili su bilione, penzioneri su osiromašili. Po njegovom mišljenju privredno-finansijska bura tek je otpočela u Americi, sa tendencijom „prelivanja“ u ostali deo sveta.

Očekivanja od Baraka Obame

Rešenja treba tražiti od onih koji bolje shvataju mehanizme tržišta, uključujući tu i sva tržišna ograničenja i njegovu nesavršenost. Ne mogu ljudi koji su bili „generatori krize i haosa“ da danas, i ubuduće, budu i nosioci novih ideja. Od novog predsednika SAD B. Obame i njegovog tima, očekuje nove ideje na trasi strukturalnih promena ekonomsko-monetarnog sistema, koje bi vodile izlasku iz krize. SAD će i dalje biti najveća svetska ekonomija, ali ona neće više biti generator globalnog svetskog rasta. Ukoliko se Vašington na vreme okrene drugima u traženju pomoći, biće bolje ne samo po SAD već i za ostali deo svetske privrede.

Zemlje u razvoju „tradicionalno“ loše prolaze u monetarno-ekonomskim krizama čiji su generatori razvijene zemlje, a ovoga puta to su SAD. Primer pogubne retorike SAD o slobodnom tržištu na svojoj koži osetile su više puta zemlje u razvoju, a tako će biti i u 2009. Vladama ovih zemalja rečeno je da prestanu sa intervencijama u poljoprivredi čime su izložile svoje poljoprivrednike razornoj konkurenciji SAD i Evrope. Poljoprivrednici su možda mogli da se takmiče sa farmerima SAD i Evrope, ali nisu mogli sa subvencijama koje daju SAD i EU. Otuda nije iznenađujuće, kaže Štiglic, „što su iščezle investicije u poljoprivredu u ZUR“.

Svetu su potrebna „tri simetrična kruga“, a ne asimetrična unipolarna političko-monetarna politika Amerike. To su fundamentalna reforma sistema svetskih trgovinskih monetarnih rezervi (reforma MMF i Svetske banke) - novi, pravedniji globalni trgovinski ugovor (redefinisanje „Vašingtonskog konsenzusa“); i veće pravo zemalja u razvoju pri odlučivanju u međunarodnim finansijskim institucijama (oslobađanje od protekcionizma i reforma STO). Iz predavanja održanog u Beogradu nije se mogao steći utisak da nobelovac DŽozef Štiglic veruje u postizanje konsenzusa na globalnom planu o tome kako sprovesti u delo ovu ideju o „tri simetrična kruga“.