Oporavak tek 2012.

(NIN, 12.03.2009)

Pol Samjuelson, 93 godine, dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju (1970) i počasni je profesor MIT-a (Massachusetts Institute of Technology). Njegov mentor tokom studija na Harvardu bio je profesor Jozef Šumpeter, dok je njegov nećak Lari Samers nekada obavljao funkciju dekana na istom univerzitetu. Profesor Samjuelson je danas vodeći ekonomski savetnik predsednika Obame. Njegovo sada već klasično delo iz 1948. «Ekonomija: Uvodna analiza» (jedan je od najčitanijih udžbenika iz ekonomije). Sa urednikom Global Economic Vienpoint – Natanom Gardelsom razgovarao je o Obaminom planu za ekonomski oporavak.

Nadživeli ste Miltona Fridmana (preminuo 2006), a sada su i vaše kejnzijanske ideje nadživele njegovu radikalnu ideologiju slobodnog tržišta. Da li se ekonomija vratila u stanje u kome je bila kada ste se vi njome počeli baviti?

U pravu ste. Godine su mi dozvolile da dočekam da ekonomski ciklus napravi pun krug. Moje iskustvo više je vredno danas nego pre godinu dana, jer sam ekonomskom politikom počeo da se bavim 2. januara 1932, kada nas je Velika depresija uveliko bacila na kolena, kada sam postao savetnik u Federalnim rezervama u Vašingtonu. Nakon toga sam postao glavni ekonomski savetnik novoizabranog predsednika Kenedija, oformivši 1960. Savet ekonomskih eksperata pri njegovoj administraciji.

Postao sam pobornik centralizma na samom početku karijere. Mi, naravno, jesmo kritikovali centralistički sistem planiranja prisutan u tadašnjim socijalističkim državama sa kojima smo bili u ideološkom konfliktu, ali to nije značilo da vlada u ekonomiji ne igra odlučujuću ulogu.

Sada vidimo koliko je Milton Fridman grešio tvrdeći da tržište može da se reguliše samo. Danas shvatamo koliko je Regan pogrešio kada je izjavio da vlada nije rešenje već problem. Danas se ideologija koja je bila dominantna poslednjih decenija pokazuje kao pogrešna.

Danas svi shvataju da, suprotno prethodnom uverenju, problem ne može da bude rešen bez učešća vlade. Danas ponovo prihvatamo Kejnsovu ideju po kojoj poreska politika i deficitna potrošnja igraju glavnu ulogu u vođenju tržišne ekonomije. Voleo bih da je Fridman poživeo da vidi kako je njegov ekstremizam doprineo uništenju njegovih ideja.

Postoje li sličnosti između današnje krize i Velike depresije?

Postoje, i to mnoge. Ovo je zasigurno najgora situacija u kojoj su se Sjedinjene Države i ostatak sveta našli od Drugog svetskog rata naovamo. U nekim sektorima – kao što je tržište nekretnina, npr. – situacija je još dramatičnija.

Jasno je da će ekonomijama trebati dosta vremena da se oporave, bez obzira na veliku deficitnu potrošnju kojoj vlade pribegavaju. Obama ima dobar tim, u kome je između ostalih i Leri Samers. Ipak, iskustvo vezano za ekonomsku politiku mi govori da će Obama tokom mandata naići na puno otpora, što eksplicitnog što implicitnog. Neće imati mnogo vremena za slavljenje pobede.

Trenutna predviđanja po kojima će do delimičnog oporavka doći u drugoj polovini 2009. nisu realistična. Ne verujem da će oporavak da nastupi pre 2012, možda čak i 2014. Sličnu smo situaciju imali i u periodu između Ruzveltove inauguracije, marta 1933, i početka Drugog svetskog rata.

Plašim se da mladima koji aplaudiraju Obaminim govorima koji pozivaju na smirenost, nedostaje istorijska perspektiva. Obama ima šanse za uspeh, ali treba da bude spreman na veoma tešku borbu.

Ekonomija od samog svog nastanka beleži uspone, padove i potrese. Ono po čemu se današnja kriza razlikuje od ostalih jeste činjenica da smo mi izgradili veoma kompleksnu kulu od karata na temeljima prevrtljivih finansijskih shema koje su osmislili “briljantni” diplomci MIT-a i Vortona, tako da će nam trebati jako puno vremena da sredimo haos i povratimo poverenje ljudi u finansijski sistem. Pomenuti diplomci su osmislili instrumente koji su toliko komplikovani da ih nijedan direktor ne shvata. Ti instrumenti su toliko netransparentni da krizu niko nije ni mogao da predvidi.

Obamina strategija uključuje i poreske olakšice i ulaganje u infrastrukturu. Neki smatraju da poreske olakšice nude lošiji odnos između vrednosti i uloženog novca jer stvaraju nova radna mesta brže od infrastrukture, koja, s druge strane, nudi bolji odnos između vrednosti i ulaganja na duži rok. Tokom Kenedijevog mandata olakšice su uvedene u cilju stimulisanja ekonomije. Kakav bi njegov efekat bio danas?

U Kenedijevoj eri smo morali da se borimo za olakšice. Na kraju smo u tome i uspeli. Tada je to pomoglo stimulisanju ekonomije. Ali postupci Bušove administracije su nam naneli ogromnu štetu jer ljudi danas brkaju poreske naknade koje su oni nudili bogatima sa poreskim olakšicama, koje bi mogle imati značajnog efekta na ekonomski rast. Obamin plan bi trebalo da uključi smanjenje poreza za nižu srednju klasu. To bi moglo da poboljša situaciju. Poreske olakšice za najbogatije kompanije i njihove preplaćene direktore ne doprinose ekonomskoj dinamici.

Korporacijski sistem koji izvršnom direktoru garantuje platu koja je 400 puta veća od prosečne naknade njegovih zaposlenih – pre dve decenije je taj odnos bio 40:1 – jednostavno obesmišljava eventualne poreske olakšice za pripadnike više klase. Korporacijska plata koja se računa na osnovu tromesečne zarade, nasuprot onoj koja bi se eventualno računala na osnovu dugoročnih dobitaka, i zlatni padobrani koji su u slučaju neuspeha direktorima uvek pri ruci, štete produktivnosti. Eventualno smanjenje poreza pomenutom staležu jednostavno je kontraproduktivno. Buš je, što se toga tiče, vodio potpuno pogrešnu politiku. Kada je u pitanju infrastruktura, treba da napravimo razliku između dugoročnog i kratkoročnog planiranja. U slučaju već spremnog projekta – na primer projekta za izgradnju autoputa za koji su već prikupljene sve potrebne dozvole i koji samo čeka da mu država odobri fondove – na posao možemo da prionemo odmah. Neplansko trošenje koje za cilj ima samo povećanje potrošnje je pogrešno. To je kao da iz aviona nasumično bacate novčanice, nadajući se da će ih oni koji ih pronađu iskoristiti na neki konstruktivan način. Takva nasumična i forsirana strategija nije efikasna.

Svaki postupak mora da bude održiv, bez izuzetaka. Neplansko reagovanje nam neće olakšati oporavak, moramo da izgradimo mostove koji će povezivati ekonomske aktivnosti na način koji će da omogući dugoročni ekonomski rast.

Obama je predložio stimulans između 800 i 1.000 milijardi dolara. Da li je to dovoljno?

To je korak u pravom smeru. Ipak, moguće je da će biti potrebno i više novca.

Imajući u vidu toliku deficitnu potrošnju, da li treba da se plašimo inflacije?

U slučaju da je postojeći optimizam osnovan i da se do 2012. stopa nezaposlenosti vrati na 4 posto, inflacija bi bila viša nego danas – beležila bi porast od oko 2 procenta godišnje, da bi se na kraju zaustavila na 8 procenata. Mislim da je to prihvatljivo jer deflacija predstavlja veću opasnost. U ovim okolnostima, ne treba da se plašimo eventualnih prekomernih stimulansa. Niko razložan neće pokušati da veštački smanjuje inflaciju, ako ona doprinosi smanjenju rizika od deflacije i očuvanju samoodržive ekonomije.

Sjedinjene Države su do sad uspevale da finansiraju prekomerno trošenje pozajmljujući od Kine i drugih država koje su stvorile rezerve zahvaljujući trgovinskom višku. Time se smanjuju troškovi pozajmice. Zbog globalne finansijske krize kapital i dalje traži “sigurno utočište” u Sjedinjenim Državama, doprinoseći tako održanju vrednosti dolara. Koliko će to trajati?

Ne slažem se s onima koji smatraju da će dolar ostati jak jer je Amerika poslednje utočište kapitala. To neće dugo trajati. Azijske zemlje, na prvom mestu Kina, će iz ove krize naučiti važnu lekciju: tj. da treba da se sa izvoza preorijentišu na intenziviranje domaće potrošnje ako žele da osiguraju održiv razvoj svojih ekonomija. Njima će, nakon početne panike, sav raspoloživi kapital biti potreban na domaćem terenu, a ne pohranjen negde u nekom američkom trezoru.