недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Економска политика

Операција Сартид

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
четвртак, 24. август 2006.

О Сартиду је у српској јавности било неколико рђавих стереотипа. Видећемо како је U. S. Steel је, заједно са остатком антилибералног картела, те стереотипе систематски подстицао, а нове, такође рђаве стереотипе о Сатриду, и сам стварао и ширио. Тако је обезбедио да се Сартид у јавности обезвреди, а његова продајна цена највећма спусти.

Први је рђав стереотип да је смедеревска железара подигнута на погрешном месту, тамо где нема ни гвожђа, ни угља. Наводно је Тито, приликом једне посете Смедереву, питао “Чега лијепог ви овдје највише производите?”. “Грожђа, друже Тито”, гласио је одговор. “А, гвожђа. Онда, дајте другови да се овдје направи жељезара”. Ова згода је измишљена, али је понављана кад год се писало о Сартиду, тако да се почетком 2000-их почело мислити да је она истинита (1).

Сартид је, међутим, старији од комуниста, а место на коме је железара подигнута заправо је повољно. Компанија је настала као Српско акционарско рударско топионичарско индустријско друштво (САРТИД), 20. фебруара 1913. године. Смедерево су страни и домаћи деничари одабрали управо због његовог земљописног положаја. У близини су се налазили пруга и пут Београд-Ниш, као и пловни Дунав. Ретко где су налазишта гвожђа и угља близу (2), тако да су добре саобраћајнице за допремање сировине предуслов успешне челичане. Ратови 1912-1918 предупредили су Сартид у изградњи прерађивачких погона. Али, у пролеће 1921. године, на самој обали Дунава, започиње подизање првих већих прерађивачких постројења. До 1926. направљена је челичана. Године 1935. пуштена је у рад топла ваљаоница за танки лим. Упоредо са њом, изграђена је и поцинковаоница. Наредних година пуштене су у рад сименс-мартинова пећ од 20 тона и ваљаоница челичних профила. Сартид је, до 1939, већ запошљавао 900 радника, производио 18.000 тона челичне робе и био међу највећим железарама на Балкану.

Комунисти су, након национализације (извршене 5. децембра 1946), отпочели даље ширење и осавремењење погона. Изграђена је друга пећ од 20 тона, затим електропећ, ливница, нова полумеханизована топла ваљаоница танког лима, као и још једна поцинковаоница. Ипак, нова постројења нису производила више од 100 хиљада тона челика годишње. Поготово нису производила онај облик челика који је био неопходан нарастајућој индустрији. А то су хладно и топло ваљани лимови (3). Даљи развој целе индустрије почивао је на овим производима, а њих на тадашњем југословенском тржишту није било. Југославија је увозила челичне робе у вредности од милијарду долара годишње. Трећину тог челика трошила је индустрија Србије.

Отуда је српско комунистичко руководство, 1963. године, донело одлуку да се приступи изградњи нове тзв. интегралне железаре. Највећи део средстава (преко 70%) Србија је требало да добије од Централног инвестиционог фонда. Из истог извора већ су биле изграђене, или модернизоване, железаре у Јесеницама, Равнима и Шторама (све у Словенији), у Сиску (Хрватска), добар део металопрерађивачких постројења у Зеници (БиХ), Скопљу (Македонија) и Никшићу (ЦГ). Сада је био ред и на Србију да добије новац из овог фонда. За место нове железаре одабрано је село Радинац, са друге стране Смедерева. То место је било удаљено девет километара од Дунава и старих погона. Нова железара требало је да се простире на 360 хектара, па се морало ићи даље од самог града. Но, било је замишљено да се од Дунава прокопа пловни канал, којим ће се руда допремати до нових постројења (4). Железара је требало да се састоји од топионице сировог гвожђа, челичане сировог челика, ваљаонице хладних лимова и ваљаоница топлих лимова. Одабрана је најмодернија технолошка верзија производње челика преко континуираног ливења. Укупно је требало да се производи два милиона тона квалитетног челика годишње.

Све је, дакле, било замишљено разборито. Да је Металуршки комбинат Смедерево (скраћено МКС) (5), завршен до 1970, као што се и могло (6), имао би бар шест година рада у раздобљу највеће светске потражње за производима од челика. Ако би МКС и погодила криза црне металургије из осамдесетих, деведесете би му дале нови полет. Наиме, производна технологија смедеревске железаре добро је одабрана (7), па је након распада источног блока, железара била боља од већине источноевропских и сасвим на нивоу земаља ЕУ. Штавише, почетком 2000-их, услед индустријског успона Кине, дошло је до правог бума на тржишту челика (8). Само да је прорадио на време, дакле средином седамдесетих, МКС/Сартид се, почетком 2000-их, могао продати за најмање милијарду долара. За бар 40 пута више од онога што је за њу платио Ју Ес Стил!

Ствари су, међутим, кренуле наопако. МКС се градио “као Скадар на Бојани”. Пао је у дугове и, када је коначно завршен, U. S. Steel га се, уз помоћ реформатора и мисионара, будзашто домогао.

* * *

Сартидов дуг од “1,7 милијарди долара” други је рђави стереотип у вези ове компаније. Чињенице у вези порекла, као и у вези висине дуга, U. S. Steel и картел су намерно искривљивали. Тако је јавност стекла утисак да је Сартидов дуг настао као производни губитак овог суштински “нерентабилног” предузећа. И износ дуга је намерно повећаван. Током деведесетих, сматрало се да дуг износи око 500 милиона долара. Али, као што ћемо видети, представници Ју Ес Стила су, одмах по доласку у Србију, започели снажну пропаганду о “1,7 милијарди долара дуга”. Тако је Србија једва дочекала да се реши тог “вечитог губиташа и “бурета без дна”.

Истина је, међутим, нешто другачија. Највећи део дуга није настао као плод производних губитака, већ као инвестиционо задужење. Таман када је Србија дошла на ред да се окористи о Централни инвестициони фонд, он је укинут. Да би се изградио, МКС је почео да се задужује код страних и домаћих банака. Тако велики и скупи објекти најчешће су се градили са кредитима на 30 до 50 година и са каматом од 4% годишње (рецимо, Ђердап 1). Међутим, за изградњу МКС узимани су краткорочни кредити, са каматом која је често прелазила и 11% годишње (9). Кредити су узимани, затим делимично враћани, продуживани или замењивани, тако да се на крају готово сасвим изгубила рачуница. Није се знало колико је тачно уложено у МКС, колико су била страна дуговања, а колико МКС стварно вреди. То је искористио U. S. Steel и за мале паре купио Железару.

Ипак, неки оквири вредности добро се знају. Не зна се тачно колико је новца уложено у изградњу Сартидових постројења, али бар се размере улагања наслућују. Процењивало се да је у изградњу МКС-а уложено 3 милијарде долара ( Експрес , 14. новембар 1986), 3,5 милијарди ( Пословни круг , 12/1995; НИН , 10. мај 2001), 4 милијарде ( Наша борба и Политика , 30. октобар 1997), па чак и 4,5 милијарди долара ( Експрес , 11. децембар 1994). Ако су последње цифре и биле претеривање, прва бројка је вероватно стварни износ новца уложен у изградњу и опремање Сартида. Дакле, Србија је у Сартид уложила бар 3 милијарде долара. А за њега је добила 23 милиона долара. Лепа трговина!

Висина страног и домаћег дуга такође се различито исказивала. Ипак, најчешће се тврдило да главница страног дуга износи око милијарду долара (10), од чега је 316 милиона долара отпадало на клириншко задужење (Вечерње новости, 20. новембар 1986). Камате на ту главницу су се до 1990-их попеле на неких 400 милиона долара. Али, било је јасно да се толике камате на крају ипак морају отписати. Стога се, током деведесетих, и могло да тврди како девизни дуг Сартида не прелази 530 милиона долара (11). И то је вероватно било тачно, јер се у тај износ није убрајао руски дуг, а нису се рачунале ни немогуће камате. Нешто доцније, Живомир Новаковић, генерални директор Сартида којег је на то место довео ДОС, изјављивао је да главница Сартидовог дуга Лондонском и Париском клубу, не прелази 800 милиона долара (Политика , 28. децембар 2001). “Недавно смо са одговорним људима у Паризу раширили многе проблеме”, објашњавао је затим Новаковић. “Део дуга је отписан, а део репрограмиран” ( Новости , 23. јануар 2002) (12).

И збиља, 16. новембра 2001, отписано је 66 одсто, или три милијарде долара Париског дуга. Економски аналитичар Мирослав Прокопијевић после тога је изјавио да дуг Сартида, заједно са свим каматама, “након отписа од стране Париског клуба износи око 900 милиона долара” (Блиц , 5. јун 2004, стр. 8). Затим је , 1. јула 2004, и Лондонски клуб отписао Србији 1,6 милијарди долара дуга. Бар половина тога дуга односила се на Сартид. Да ће Лондонски клуб Србији отписати највећи део дугова, а са тиме и оне Сартидове, могло се оправдано претпоставити и те 2002. или 2003. године, када је U. S. Steel преузимао Сартид. Али, Париски клуб већ је 2001. године отписао део српских другова. Отуда, прича о “1,7 милијарди долара дуга” од самог почетка није била истинита.

Пажљивим прегледом штампе утврдио сам да је прво појављивање ове цифре у српској јавности било у Блицу, 6. априла 2002. Тада је под насловом “Сартид дугује 1,7 милијарди долара” објављен интервју са Џоном Гудишем (J. H. Goodish), извршним потпредседником Ју Ес Стила. У том разговору он је изјавио да његова компанија “управо анализира структуру тог дуга који је већи од 1,7 милијарди долара”. Гудиш је ту цифру, наредних дана, још неколико пута поменуо (Блиц, 18. април 2002; НИН , 18. април 2002). Након тога је “дуг од 1,7 милијарди” постао опште место када се год говорило о приватизацији Сартида. Али, бројка од 1,7 милијарди долара била је највиша граница дуга. Она је добијена тако што је у Сартидов дуг урачунато све: и пуна главница од 800 милиона, и 400 милиона камата, и 400 милиона већ углавном отписаног Сартидовог дуга угашеним српским банкама (Југобанци, Беобанци, Инвестбанци и Београдској банци), и 120 милиона дуга инодобављачима, и 65 милиона дуга Југометала (који је, током деведесетих, ушао у Сартид, али није продат Ју Ес Стилу) и 50 милиона пословног дуга јавним предузећима (ЕПС, НИС, ЖТП) и ратна штета настала бомбардовањем итд (13). Међутим, већ у том тренутку било је јасно да је толика цифра нереална. Већ се 2002. знало да ће стране камате сигурно бити отписане. Већ се онда знало да ће једнако томе бити отписана и сва домаћа дуговања (14). Коначно, већ се онда знало да се може рачунати чак и на отпис дела стране главнице - што се убрзо и догодило.

Зашто је онда U. S. Steel кренуо са пропагандом о 1,7 милијарди долара дуга? Зато што је тиме значајно снижавао цену Сартида. Најпре, када се купује задужено предузеће, нови власник преузима дугове и за толико умањује цену. Када је U. S. Steel купио челичану у Кошицама, платио ју је 60 милиона долара (уз обавезу да током десет наредних година уложи још 700 милиона долара и да за тих десет година не отпушта раднике). Али, овом куповином, U. S. Steel је на себе преузео и отплату целокупног дуга Кошица од 325 милиона долара (Wall Street Journal, 3. мај 2004; пренесено у Интер-Националу , 4. мај 2004). У тренутку када је Гудиш започео са пропагандом од 1,7 милијарди долара није се знало да ће влада Србије све дугове Сартида да преузме на себе (15). Отуда је било добро те дугове повећавати, како би се умањила Сартидова цена.

Са друге стране, прича о великим Сартидовим дуговима била је важна због стварања утиска о његовом катастрофалном пословању. Ако је неко предузеће за двадесет година направило 1,7 милијарди долара дуга, онда збиља јавност није имала друге до да закључи како је најрационалније да се такво чудо што пре прода – макар и будзашто. Али, као што је већ речено, највећи део дуга настао је из инвестиција, не из пословања. Уистину, МКС/Сартид никада није успео да послује са добитком јер је стално враћао дугове. А чак и када су му дугови замрзавани, МКС није имао употпуњену линију производње која би му омогућила рад пуним капацитетом. И таман када је, почетком деведесетих, МКС комплетиран, дошле су санкције и предузеће је поново утонуло у губитке.

* * *

Да је МКС/Сартид огроман технолошко-пословни промашај, трећи је негативни стереотип који је U. S. Steel обилато користио како би се јефтино дограбио Сартида. Међутим, разлози губитака Смедеревске железаре не долазе ни од какве инхеренте технолошко-производне мане овог концерна, већ због неповољног пословног почетка, неповољног друштвеног окружења и слабе управе.

Током седамдесетих и осамдесетих, МКС је посртао под теретом дугова. Они, наиме, нису као у ранијим случајевима изградње “социјалистичких гиганата” пренесени на централну банку. Били су стављени на терет самог предузећа, што је била веома лоша стартна позиција за свако пословање. Док су трошкови капитала и фиксни трошкови у производним трошковима црне металургије у САД учествовали са 7,3%, у МКС су они били 30,1% - четири пута више ( Пословни круг , 12/1995). Пошто МКС није могао да враћа дугове оним темпом којим су пристизале отплате, камате су се убрзано увећавале. На крају су оне достигле читавих 67% вредности саме главнице! (16). То је додатно отежавало пословање Сартида, који је под теретом дугова све дубље тонуо. Средином осамдесетих, држава Србија ипак је морала да се умеша. До тада је већ дуг МКС, са каматама, износио половину целокупног спољњег дуга Србије ( НИН , 6. септембар 1987). Стога је сваки други динар, одвајан у Србији ради улагања у производњу, практично одлазио на отплату дуга МКС ( Борба , 22. јануар 1987).

Али, без обзира на зеленашке камате, и сама Железара је правила губитке (17). Истина, током осамдесетих, већина од 12 југословенских железара радила је са губицима (рецимо, 1988. железара Зеница је имала већи губитак од железаре Смедерево). Југословенски металурзи су се, уопште, жалили да се домаћа цена челика намерно држи ниском (18), а да је ЕУ увела веома оштре протекционистичке мере за извоз на тамошња тржишта. Ипак, остаје чињеница и да је производња у Железари Смедерево била лоше организована. Светски просек трошкова производње био је 360 долара по тони челика, а у Смедереву је био 420 долара. Продуктивност по раднику у свету је била 300 тона челика, а у Смедереву 78 (Политика, 19. децембар 1988). Социјалистички концепт привреде подразумевао је вишак радника, који се, током осамдесетих, у МКС кретао око 33% (19). Због идеолошке фиксације зване “самоуправљање”, ти радници су били крајње лоше организовани (20). При томе је и пословодство било, као и свуда у социјалистичкој привреди, често пословно неодговорно, некомпетентно и растрошно (21). Но све те мане нису се тицале технолошко-производне структуре саме Железаре, већ искључиво организације и друштвеног окружења.

Трећи хендикеп који је онемогућавао да МКС проради пуном снагом и у најбољем светлу покаже своју исплативост била је дуготрајна незаокруженост производног система. Железара се, због недостатка средстава и закашњења извођача радова, предуго градила (22). Стално је нешто било незавршено, па је дуго времена постојао несклад између погона за производњу челика и гвожђа, и ваљаоничних постројења (23). Када је челичана коначно завршена, 1974. године, изгледало је да је читав производни систем заокружен. Али, онда је закључено да треба направити још једну хладну ваљаоницу, па је узет још један кредит (24). И таман је та друга хладна ваљаоница завршена, а крајњом непажњом радника, 1986. године, избија пожар који сасвим уништава прву хладну ваљаоницу (25). Такође, таман је 1987. године завршена друга висока пећ, а прва је, због дотрајалости, морала на ремонт (26).

Коначном, таман је, почетком деведесетих, све некако како-тако комплетирано (27). Број запослених смањен је, до краја 1991, за 1.800 људи. МКС је почетком 1992. производио 110 хиљада тона челика месечно ( Експрес , 11. децембар 1994) и извозио робу у вредности 800 милиона долара. То је било два пута више него што U. S. Steel Србија, уз све прославе и државне честитке, извози данас. А онда су 1992. дошле санкције, а затим и бомбардовање, 1999. године. Производња је пала на 8% искоришћености постројења. Што је још горе по Сартид, јавност је са иронијом посматрала настојања новог СПС директора, Душана Матковића, да преко Сартида покаже како “санкције српској привреди не могу ништа”. Гротескно су деловале његове пропагандне кампање о “преоријентацији Сартида на производњу печурака” (28), о изради “српског самоходног скејта” (29), о пројекту “Гвозден” заснованом на “новој револуционарној технологији” (30) итд. Непријатељство које се у анти-Милошевићевској јавности створило према Матковићу и његовој политичкој горљивости (31), касније је пропаганда антилибералног картела вешто преусмерила у непријатељство према целом Сартиду као српском предузећу. Створен је утисак да је Сартид само једна кулиса за политичку пропаганду од које се ништа озбиљно не може направити – осим ако се не поклони странцима.

* * *

Коначно, да је Сартид бескорисна гомила гвожђа која је, осим са дуговима, оптерећена још и са много радника, четврти је негативни стереотип о Сартиду који је антилиберални картел пажљиво неговао. Тако је већ помињани Џон Гудиш, у разговору за НИН (18. април 2002), објашњавао да у Сартиду “већ 10 до 15 година производња опада, односно готово да је уопште нема”. И не само да у Сартиду “готово уопште нема производње”, већ је ту и гомила беспослених радника којима ће нови газда морати да даје плату за њихов (не)рад. “У челичани исте величине као ова, са истим капацитетом производње, ми бисмо (у САД – А. С) имали мање од 2.000 запослених, а не 10.000 колико их има овде. Просечна плата је, свакако, тамо већа, али се компензује зато што овде има далеко више запослених”.

Најпре, производња у Сартиду је током санкција збиља престајала, али је доста успешно обнављана чим би санкције мало попустиле. До краја 1996. године достигнута је производња од 80.000 тона челика месечно, а годишњи извоз је износио 85 милиона долара (Новости, 17. децембар 1996; Политика, 29. децембар 1996). У 1997. години произведено је 840 хиљада тона челика, а вредност извоза је достигла 192 милиона долара (Политика, 29. децембар 1997). Почетком 1998. месечно се производило већ 100 хиљада тона челика. Али, онда су 1998. дошле нове санкције, а 1999. и рат. У два бомбардовања Сартида, уништена је главна трафостаница и нанесена штета од 30 милиона данашњих долара.

Новембра 1999. обнавља се производња, и до краја 2000. достиже 50.000 тона челика месечно ( Вечерње новости , 26. март 2001). Почетком 2001. године, руководство Сартида у разговору са новинарима тврди да је њихово “пословање позитивно” ( Вечерње новости , 26. март 2001). Ипак, ново Досово пословодство очигледно се сналазило лошије од Матковића (32). У јулу 2001. производња је већ била за читавих 61 одсто мања него у јулу 2000. године ( Политика , 22. август 2001). Управо тада, у Сартид по први пут долазе представници Ју Ес Стила. Наредних месеци Сартид наставља да тоне и до краја године не успева да извезе више од 80 милиона долара робе ( Новости , 3. децембар 2001). Као да Влада, и уопште цела српска политичка класа, диже руке од Сартида, не би ли се приказало како је једино решење за Сартид у иностраном спасиоцу. И, марта 2002, U. S. Steel свечано преузима управу над Сартидом. Гудиш ће се убрзо похвалити да је у јулу 2002. године достигнута производња челика од 10 хиљада тона, а за август и септембар најављује производњу од 15 хиљада тона ( Данас , 5. јули 2002). Те бројке су, наравно, смешне у поређењу са Матковићевих 100 хиљада тона из јануара 1998, па и са Досовских 50 хиљада тона из јануара 2001. године. Али, у тренутку када U. S. Steel води акцију да купи Сартид, ове бројке се приказују као велики пословни успех америчке компаније, јер једино она може да спасе “посустали смедеревски концерн”.

Но, као што Сартид без Ју Ес Стила није био некорисна гомила гвожђа, тако ни његови радници нису били баласт који ваља издржавати. У тренутку у коме се Гудиш жали да у Сартиду 10 хиљада радника ради посао који у питсбуршкој челичани обавља њих две хиљаде, у самој смедеревској челичани (не у читавом Сартиду) ради 6.500 радника. Радника је, дакле, ипак три и по пута, а не пет пута више. Али друго, и још важније, ти радници представљали би терет за новог послодавца само уколико би на њих морао да троши више пара него на раднике у Пистбургу. Али, U. S. Steel свог радника у Питсбургу плаћа 16,98 долара на сат (бруто). У време када се Гудиш на њих жалио, радници Сартида су били плаћени 0,30 долара на сат! Тако, свих 6.500 радника челичане примали су плату не као 2.000 америчких радника, већ као њих 115! И словима – сто петнаест!

Стога, све Гудишове жалопојке о бројности смедеревских радника, због чега Сартид мало тога вреди, нису биле ништа друго до пропагандно спуштање Сартидове цене. У тој пропаганди су учествовали не само представници Ју Ес Стила, већ и други чланови овдашњег антилибералог картела. Један од најгласнијих у томе био је и сам српски министар за приватизацију, Александар Влаховић. Он је објашњавао јавности - која је била збуњена да Сартид, ослобођен свих дугова, не вреди више од 23 милиона долара – да “цену треба мерити и сагледавати заједно са обавезом инвестирања уз трошкове задржавања прекомерног броја запослених у железари. То има своју одговарајућу цену, и то није само 23 милиона долара” ( Експрес , 3. април 2003). Из ове изјаве се јасно види зашто је Сартид, уз комплекс презадужености, био непрестано оптерећиван и комплексом радничке “прекобројности”

Али збиља, колико је вредела та “гомила гвожђа” са свим тим “прекомерним бројем радника”, под именом Сартид? Горљиви Душан Матковић је својевремено тврдио да се Сартид може продати за 1,2-1,5 милијарди долара ( Наша борба и Политика , 30. октобар 1997). С обзиром колико је коштала укупна капитална опрема Сартида, то можда и није било претеривање. Али, чак и ако је Матковић преценио Сартид, очигледно да се његова вредност могла изразити само у стотинама милиона долара, никако не у пар десетина. То се видело и по процени коју је, негде баш у то доба, добио и сам Матковић. Он је, наиме, позвао познати аустријски концерн Фест Алпине (који је, иначе, власник челичана из Линца, са 30.000 запослених) да му уради процену тржишне вредности Сартида. Процена је износила - 430 милиона долара ( НИН , 10. јуни 2004, стр. 30; Недељни телеграф , 26. мај 2004; Сведок , 14. децембар 2004; Глас јавности , 18. мај 2005). У том тренутку Фест Алпине се и сам јављао као један од заинтересованих за куповину Сартида. Тако се макар ова цена никако не може сматрати претераном.

Коначно, о стварној вредности Сартида може се судити и по књиговодственој вредности коју он има за новог власника. У штампи се тврди да је Сартид у САД укњижен као вредност од 580 милиона долара ( Интер-Национал , 3. јуни 2004; Сведок , 14. децембар 2004). Оволика разлика између куповне цене и укњижбе објашњава се тиме да је, “према америчком закону, компанија морала да пријави реалну тржишну вредност” ( Интер-Национал , 9. април 2004). Такође, Интер-Национал (2. фебруар 2004, стр. 2) преноси и писање Волстрит журнала (Wall Street Journal) да је U. S. Steel купио Сартид и још једну мању фабрику у САД, чија се укупна вредност процењује на 1,1 милијарди долара. И у овим чланцима се тврди да “у финансијским извештајима ове компаније вредност Сартида износи неколико стотина милиона долара” (исто).

И доиста, треба знати шта је све U. S. Steel, за своја 23 милиона долара, добио. Добио је, најпре, комплетну Нову железару, са свих њених шест челичана и ваљаоница, које се простиру на 300 хектара земље! Добио је Стару железару, на самој обали Дунава, са три ливнице. Добио је фабрику Спин, у којој се праве штедњаци “смедеревци” (али и чамци, мањи бродови, ограде, намештај и томе слично). Добио је Фабрику белих лимова, у Шапцу, за чију је изградњу утрошено око 150 милиона долара. Добио је Фабрику креча у Кучеву (а креч је саставни део технолошког поступка у металургији). Добио је луку у Смедереву, за коју се каже да је “једна од најзначајнијих у региону”. Добио је слободну царинску зону у Смедереву, која се простире на површини од 21 хектара. Добио је, дакле, како је гласио наслов у Гласу јавности (8. април 2003), “Пола града за мале паре”. Само Железара Смедерево имала је, по билансу који је, 30. јула 2002, потписао стечајни управник, капиталну вредност од 303,5 милиона долара ( Интер-Национал , 23. фебруар 2004).

А све је то, ослобођено дугова, продато за бедних 23 милиона долара. Управо за толико је Црвена звезда, 2001. године, продала једног јединог играча – извесног Горана Друлића ( НИН , 10. јуни 2004, стр. 30). Цео металуршки концерн, у који је уложено милијарде долара, и приде још пола града Смедерева за једног јединог играча. Алал вера, трговци!

* * *

Како је изведена “операција Сартид”, та највећа пљачка српске индустрије од времена комунистичке “национализације”, 1946. године?

За антилиберални картел најважније је било да се одстрани свака конкуренција. А то је било могуће само ако се Сартид не продаје уобичајеним надметањем више купаца (“тендер”), већ кроз стечајни поступак, у коме се непосредно преговара само са једним купцем – са Ју Ес Стилом.

А да је било и других заинтересованих за куповину Сартида, види из писама о намерама већ помињаног ЛНМ Холдингса. Наиме, од 10. маја 2002. до 10. марта 2003. године ЛНМ је упутио укупно пет писама о намерама да купи Сартид и то: премијеру Зорану Ђинђићу, министру Александру Влаховићу, министру Горану Питићу, директору Агенције за приватизацију Владимиру Чупићу и Браниславу Игњатовићу, стечајном управнику Сартида. У свим овим писмима, ЛНМ је нудио следеће: да купи већински удео деоница Сартида; да инвестира новац у иновације, тренинг и тржиште; да преузме један део дугова Сартида; да развије тржиште и увећа извоз; да понуди социјални програм за запослене; да предузме све неопходне мере за финансијско оживљавање; да преузме постојеће стечајне трошкове. Све у свему, ЛНМ је нудио најмање две ствари које од Ју Ес Стила никад нико није захтевао: социјални програм и преузимање дугова. Такође, у својим писмима ЛНМ је предлагао: а) тендерску продају већинског пакета деоница Сартида; б) тендерску продају Сартида унутар стечајног поступка; в) измирење дугова или реструктурисање дугова. Српски антилиберални картел је, наравно, све ове понуде игнорисао (Павловић, 2003).

Да је, у било којој фази, прихваћена поштена понуда ЛНМ-а за расписивање надметања (тендера) јамачно би се добила далеко већа цена од 23 милиона долара. Рецимо, када су се баш ови актери - U. S. Steel и ЛНМ, почетком 2003. године, надметали за пољску железару Polskie Huty Stali SA, железара је продата ЛНМ-у за читавих 1,05 милијарди долара. Међутим, управо је надметање било оно што је наш антилиберални картел желео да избегне. Од јавности је систематски прикривано интересовање ЛНМ за Сартид, а упоредо са тим, ишла је пропаганда о невероватних “1,7 милијарди долара дуга”. А онда је, 30. јула 2002. године, Трговински суд донео решење о стечају Сартида.

Без обзира на пропаганду о презадужености, стечај је за јавност био извесно изненађење (Павловић, 2003). Наиме, чак су и главни актери “операције Сартид” у својим јавним наступима све време остављали могућност да ће се Сартид ипак приватизовати преко тендера (33). А да јавност, упркос пропаганди антилибералног картела, није била баш најбоље припремљена, види се и по чињеници да је одлука Трговинског суда о стечају два дана скривана од јавности. Тек 2. августа 2002. Данас ће на насловној страни, а онда и на целој седмој страни, као “ексклузивну вест” (34), објавити да је “Сартид у радном стечају” (како је гласио наслов). Одмах је замољен министар Влаховић да да коментар. Он је рекао да “за њега то није изненађење с обзиром да је дуг смедеревског гиганта премашио 1,7 милијарди долара” (стр. 1). На питање зашто стечај, а не приватизација, Влаховић је одговорио: “Ми смо га (Сартид – А. С) припремили за реструктурирање кроз приватизацију, али очигледно да је блокада од стране ЗОП из 1998. била бржа” (стр. 7).

Касније су се неки новинари запитали - како је могуће да блокада рачуна из 1998. године “буде бржа” од намере из 2002. године да се Сартид приватизује? Али, ова и дуга логична питања брзо су, случајно или намерно, пала у заборав. Такође је брзо пала у заборав и тада изнесена оптужба синдиката Независност да је АСНС, као “жути” синдикат (35), био део пропагандног тима који је Сартид гурнуо у стечај. За пример је навођена изјава Мирка Ђурице, председника АСНС Сартида, дата ТВ Смедереву, да Влада Србије издваја месечно 850 хиљада евра за плате радницима Сартида ( Данас , 2. август 2002, стр. 7). Ова изјава, међутим, била је потпуно нетачна и њен једини задатак је био стварање утиска о Сартиду као “неподношљивом терету” за српску привреду.

За стечајног управника одређен је Бранислав Игњатовић. За њега се знало само да је млад, да је економиста и да је “један од 200 одабраних који су завршили курс Владе Србије за стечајне управнике” ( Данас , 2. август 2002, стр. 7). Касније ће се открити да млађани Игњатовић у том тренутку нема ни дан радног стажа ( Балкан , 29. јули 2003, стр. 2). Такође ће се открити да му је главна заслуга била само то што је венчани кум Немање Колесара. У то време Колесар је био премијеров шеф кабинета (36) и веома заинтересован за Сартид. “Колесар се први пут појавио у Смедереву средином 2001. године, као члан владиног тима за транзицију”, наводи Балкан (29. јули 2003, стр. 2) сведочење једног неименованог извора из пословодства бившег Сартида.

“Посебно је био у центру пажње после оставке Душана Матковића. Скоро шест месеци се причало да тадашњи премијер Зоран Ђинђић припрема Колесара за новог директора. (...)Ипак, из неких разлога, Колесар није постао директор, али је као саветник Ђинђића за велике привредне системе и даље био контролор свих послова у Сартиду. Колесар је на састанцима УО Сартида преносио ставове Владе и премијера и био је у сталној комуникацији са руководством Сартида. (...)Тако је више од две године држао све конце и важне послове у Сартиду, али је постављањем свог венчаног кума Бранислава Игњатовића за стечајног управника, Колесар добио пуну контролу над компанијом. (...)Ни једну важну одлуку Бранислав Игњатовић није донео, а да претходно није консултован Колесар и кабинет премијера Ђинђића. Сва документа, уговори или писма који су изашли из кабинета стечајног управника прво су ношена код Колесара на `поправљање` и одобравање, па су тек онда потписивани и прослеђивани на праве адресе” ( Балкан 29. јули 2003, стр. 2).

Управо је Игњатовић био тај који је званично предложио стечајном већу да се Сартид прода непосредном нагодбом са Ју Ес Стилом. А иза свега је, заправо стајао Немања Колесар. Као што ће то изричито устврдити Иван М. Лалић, потпредседник Савета за борбу против корупције: “Сигурно је да је Немања Колесар одрадио читав посао у вези с дуговима и продајом Сартида. Ту је било пуно малверзација и готово у сваку је умешан Колесар” ( Курир , 5. март 2004). “Цела прича око Сартида вођена је из кабинета премијера”, посведочиће касније и Горан Питић, министар за економске односе са иностранством у Ђинђићевој влади ( Данас , 2. јуни 2004, стр. 1; електронско издање). Јер, “управо је Немања Колесар био владин представник у преговорима око преузимања `Сартида` ( Данас , 2. јун 2004).

Тако, пошто је искључена конкуренција, на кључне позиције за преговарање са Ју Ес Стилом доведени су људи из картела. Други корак је био да се почетна преговарачка цена што више снизи. За то су послужиле две ревизорске куће, које су процењивале вредност Сартида: Економски институт из Београда, као владин избор, и Дилоит и Туш (Deloitte & Touche) за Србију, као “супарничка кућа” коју позива U. S. Steel. Обе ревизорске куће не само да се налазе у истој згради, већ је Данко Ђунић, председник УО Дилоит и Туша истовремено и “највећи приватни власник Економског института” ( Интер-Национал , 7. јуни 2004) (37). Са друге стране, Александар Влаховић је, пре него што је постао министар, радио у Дилоит и Тушу као извршни директор, након чега је остао један од најважнијих деоничара Дилоит и Туша за Србију. Ако се све то има у виду, не треба да чуди што су обе куће процену вредности Сартида урадиле истом методом, која је и најнеповољнија по Сартид – тзв. методом дисконтовања новчаних токова, а не методом процене ликвидационе вредности. Овом другом методом, наиме, процењује се стварна вредност имовине, а првом само тренутна пословна способност. Процењујући пословну способност тада посусталог Сартида, а не његову стварну имовину, обе куће су дошле и до истоветно ниске вредности Сартида – испод 60 милиона долара.

У трећем кораку, ваљало је све Сартидове дугове пребацити на државу, како би U. S. Steel добио предузеће “чисто као беба”. Када су стари дугови у питању (тј. они од пре 1991), није било већих тешкоћа ослободити их се. Велике домаће банке су у међувремену пропале, а сви страни повериоци пребачени у Париски и Лондонски клуб. Проблем су, међутим, представљали нови страни дугови, настали 1997. године. У то доба дигнут је део санкција Србији, па је Конзорцијум од девет европских банака (38) дао позајмицу Сартиду од 80 милиона долара, ради оживљавања производње. Са каматама, уз два репрограмирања, дуг је до 2003. нарастао на 110 милиона. Овај дуг се никако није могао пребацити у Париски и Лондонски клуб, а стране банке су – какве ли дрскости - упорно захтевале свој новац.

Стога је предузета правна гимнастика којом је, током поступка стечаја, главни страни поверилац онемогућен да се наплати из стечајне масе. Ова гимнастика исцрпно је описана у Извештају о стечају Сартида, од 10. маја 2004, коју је припремио Савет за борбу против корупције (39). Она је била могућа само захваљујући бројним повредама Закона о стечају и Закона о парничном поступку.

•  Најпре, одбор поверилаца образован је без учешћа свих познатих стечајних поверилаца, па онда и Конзорцијума. Ово је била груба повреда члана 67 Закона о стечају и члана 354 Закона о парничном поступку.

•  Такође, Трговински суд у Београду, приликом доношења првостепеног решења о продаји дужника, није прибавио мишљење Одбора поверилаца, иако то изричито налаже члан 129 Закона о стечају. Суд је, истина, именовао Одбор поверилаца. Али, из непознатих разлога Одбор се није ни једном састао! Тиме је грубо повређен члан 68. Закона о стечају.

•  Затим , под изговором да у пословним књигама Сартида нема ништа о дугу према Конзорцијуму(!), одбијено је свих педесет поднесака доказног материјала Конзорцијума. Жалиоцу није преостало ништа друго до да своје захтеве оствари евентуалном тужбом против државе Србије пред међународним арбитражним судом у Бечу.

•  Коначно, повериоци су позвали Јавно тужилаштво да се умеша, и подигне захтев за заштиту законитости. Тужилаштво је од Трговинског суда затражило да му достави цео предмет ради увида. Међутим, суд није доставио стечајни предмет, већ само решење из којег уопште није било могуће утврдити да ли је било битнијих повреда поступка или не. Тиме је онемогућено остварење права поверилаца на ванредни правни лек .

Пошто су на ове и друге начине одстрањени најупорнији повериоци, преостало је још само да се из свега што је био Сартид одабере оно највредније и препусти Ју Ес Стилу. То је био четврти корак ове операције. U. S. Steel је бацио око не само на правно лице звано “Сартид 1913” (тј. на Нову железару), већ и на његових пет зависних предузећа (40). Над двоје од њих, четири месеца после Сартида 1913, такође је покренут стечај (41). Треће је стављено у стечај после пет месеци (42). Али, онда је, изненада, 12. марта 2003, убијен премијер и уведено ванредно стање. Вероватно да је неко проценио да је управо то згодна прилика да се читав посао, док је јавност забављена другим невољама, што пре заврши. На брзину је, 24. марта 2003 године, отворен стечај и у два преостала предузеће - “Сартид лука” и “Сартид слободна зона”. Само четири дана доцније, 28. марта 2003 године, свих шест Сартидових предузећа продато је Ју Ес Стилу. При томе су се наши трговци толико журили, да су продају Луке и Слободне зоне извршили пре него што су у Службеном гласнику уопште и објавили оглас о њиховом продајном стечају! )(43) У Извештају о стечају Сартида, Савета за борбу против корупције, са запрепашћењем се утврђује та бескрајна брзина Трговинског суда у окончању Сартидове продаје:

“Сваком судији је познато да за шест предмета, уз сав други посао у стечају, није могуће за само један дан и то 28. марта 2003 године (петак) прочитати мишљење и предлоге стечајног управника да се стечајни дужници (6) продају као правна лица, да се истог дана упореди процена Економског института и предлог управника у односу на цену, да се истог дана пронађу мерила по којим је је управник умањио извршену процену од стране Економског института, да се истог дана донесе одлука у Већу да се стечајни дужници продају и да се истог дана закључе уговори о продаји, односно два дана касније (време викенда)”.

Али, ко су уопште били ти “судски супермени” који су, заједно са Игњатовићем и Колесаром, извршили ту велику операцију? Председник стечајног већа био је Душан Марчићев, познат и по томе што је био председник ликвидационог већа и у тзв. “случају Јањушевић-Колесар” (44), као и у читавом низу других, сумњивих стечајних поступака (“Беко”, Робне куће Београд, итд). Други судија заслужан за “успешан стечај Сартида”, био је Горан Кљајевић, председник Трговинског суда у Београду. Њега ће Врховни суд Србије, 17. јуна 2004. године, управо “због грубих пропуста приликом стечаја Сартида”, привремено суспендовати са места председника Трговинског суда. Он је, наиме, према решењу Врховног суда, узимао од поступајућих судија предмете Сартида и Инекс Интерекспорта (тзв. случај Јањушевић-Колесар) “и сам поступао по њима” ( Данас , 26. јун 2004). Управо ће Горана Кљајевића Иван М. Лалић, потпредседник Савета за борбу против корупције, оптужити да је главни судски актер намештене продаје Сартида Ју Ес Стилу. “Доказали смо (у Извештају – А. С) и да је председник Трговинског суда Горан Кљајевић наложио Економском институту да изврши процену вредности капитала која се не ради за предузеће у стечају, чиме је цена знатно оборена” ( Курир , 17. јули 2004). Такође, Иван Лалић је оптужио Кљајевића да је, заједно са стечајним управником Игњатовићем био тај који је, иначе бедну цену Економског института, умањио за још 60% ( Експрес , 8. јуни 2004, стр. 5).

И доиста, стечајни судија и стечајни управник, ако ли се добро упаре, чине тим који без ограничења располаже имовином дужника. Тако је било и у случају Сартида. Тандеми Игњатовић-Колесар на једној страни и Марчићев-Кљајевић на другој, практично су радили са Сартидом шта су хтели. Тако је Игњатовић, већ 18. новембра 2002. године, дакле пре него што је Сартид продат, склопио Уговор о пословно-техничкој сарадњи са Ју Ес Стилом. U. S. Steel је добио право да у наредних пет година у потпуности води предузеће и задржи све његове приходе (без икаквих обавеза у случају губитака). Уколико би, стоји даље у том уговору, током поменутог раздобља Сартид ипак био продат неком другом купцу, уговор се аутоматски продужавао, под истим условима, и у наредних седам година! Тиме је сваки други купац практично одбијан – шта ће му компанија којом седам година неће моћи да управља? И овај уговор је десетак дана скриван од јавности (45). Представљен је на конференцији за новинаре, тек 28. новембра 2002. Иако је већ тада U. S. Steel потпуно преузео Сартид (46), иако је већ тада било јасно да ће Сартид “непосредном погодбом” бити продан Ју Ес Стилу, нови генерални директор железаре Томас Кели (Thomas Kelly) на поменутој конференцији за новинаре и даље је заваравао јавност причама о предстојећем тендеру (47). Аустријска банка, један од главних поверилаца из Конзорцијума, није се дала преварити. Одмах се на овакав уговор жалила Трговинском суду. Али, ту су је дочекале судије Марчићев и Кљајевић, и без много параде одбиле њену жалбу.

Пар Игњатовић/Колесар и Марчић/Кљајевић успешно је функционисао и када је новац из стечајне масе (565 милиона динара) требало дати у Цептер банку без камате (а банка је даље овај капитал пласирала са 2-2,5% камате на месечном нивоу; Глас јавности , 27. фебруар 2004). Овај пар је успешно деловао и када је требало занемарити сва писма ЛНМ Холдингс којима се нуди учешће у надметању око продаје Сартида. Овај пар је успешно деловао и када је, око продаје Сартида, требало преговарати само са Ју Ес Стилом. Коначно, овај пар је успешно деловао и када је у тим преговорима постигнута необична цена за Сартид од 23 милиона долара. И када је за ту цену, 28. марта 2003. године, Сартид и продат Ју Ес Стилу.

Две године доцније, независна јавност овакву ће приватизацију оценити као чисту пљачку државне имовине. Ево шта о приватизацији Сартида у свом извештају каже Савет за борбу против корупције:

“По свему судећи радило се о крупној корупцији у коју су били умешани највиши представници државе, који су уз свесрдну подршку судова омогућили страној компанији да оствари велику противправну добит” (стр. 1-2). “ Случај Сартид је до сада највећи скандал процеса приватизације у нашој земљи” (9) . “Све битне чињенице које су везане за продају предузећа привилегованом купцу добро су скриване од очију јавности. Министар за привреду и приватизацију је давао изјаве које су биле усмерене на збуњивање јавности и прикривање договора који су се склапали иза сцене” (9- 10) . “Договор министра Влаховића са привилегованим купцем, који је прихватила Влада и Републички секретаријат за законодавство (Закључак Владе од 23.1.2003. године и допис Републичког Секретаријата за законодавство од 24.1.2003. године), изведен је на штету државе, тј. свих грађана ове земље” (7). “У целом поступку била је евидентна спрега Владе и судова у циљу промоције уског интереса људи из власти на штету јавног интереса (10)”

Може ли се претпоставити, колико је износила корупциона провизија за ову операцију? Почетком априла 2004, према писању Сведока (14. децембар 2004), тадашњи амбасадор Србије у САД, Иван Вујачић, изјавио је да је “Сартид купљен за 33 милиона долара, од којих 23 милиона долара у готовини, шест милиона за провизије-трансакцијске таксе и четири милиона долара за збрињавање запослених” (48). Јавност се питала каква је сад па то провизија од шест милиона долара, ако је редовна банкарска провизија, чак и на суму од 33 милиона долара, свега 165 хиљада долара? Могло се претпоставити да је у питању или грешка амбасадора, или лош новински извор. Међутим, почетком јуна 2004, многи дневни листови у Србији објавиће вест да је “U. S. Steel, преко основне уговорене цене од 23 милиона долара, уплатио још шест милиона долара за трошкове финансијске трансакције” (49). Ипак, компанија је пред новинарима порицала “ да је, као трошак `трансакције` од шест милиона долара, обрачуната и нечија провизија” ( Данас , 2. јуна 2004).

Треба знати да су се управо у то време иследници Управе за борбу против организованог криминала (УБОПОК), у оквиру акције Коштуничине владе за расветљавање питања Сартида, већ месец дана налазили у Ју Ес Стилу (што је у разговору за Недељни телеграф , од 26. маја 2004, потврдио и сам Томас Кели). У оквиру те акције, 1. јуна 2004, полиција је саслушала Немању Колесара, Бранислава Игњатовића, Душана Марчићева, Александра Влаховића, Мирка Банићевића (процењивача Сартида из Дилојт и Туша) и Драгана Шаговановића (процењивача Сартида из Економског института). U. S. Steel се, очигледно, овом акцијом нашао угрожен. Стога је у јавност и пустио податак о “провизионим трошковима”. То је требало да буде опомена, али и позив актерима, да се акција која је у току што пре заустави. И збиља, у “реформистичкој” јавности, као што ћемо убрзо исцрпније описати, почиње најстрашнија пропаганда против ове Коштуничине акције. Она је оцењена као најобичнији “предизборни маркетинг” и “прикупљање јефтиних политичких поена” (у то време су се одржавали избори за председника Републике). И Коштуница је, стварно, убрзо дигао руке од чачкања Ју Ес Стила.

Али, податак о шест милиона долара “провизије” вероватно да доста тачно осликава висину корупционих трошкова које је, приликом куповине Сартида, имао U. S. Steel. Да би постигао цену од 23 милиона, U. S. Steel је вероватно морао да подели још шест милиона долара у српском делу антилибералног картела. И због тога што је неко из картела узео шест милиона долара, Србија је оштећена за бар шесто милиона. На долар мита сто долара штете за Србију - то је тачна формула српске транзиционе корупције.

Рецимо сада нешто и о начину деловања реформаторског и евалуаторског дела картела у случају Сартид. Он се састојао, пре свега, у снажној симболичкој, али и логистичкој подршци уласку Ју Ес Стила у Србију.

Када је U. S. Steel, 8. марта 2002, потписао свој први уговор о пословно-техничкој сарадњи са Сартидом, том чину присуствовали су српски премијер Зоран Ђинђић, министар за економију и приватизацију Александар Влаховић, као и амерички амбасадор, Вилијем Монтгомери. Том приликом, Ђинђић је изјавио да су “у Смедереву потписани важни уговори, и за Сартид, и за град, и за нашу земљу” ( Политика , 9. март 2002, стр 1). Када су, након месец дана, руководиоци Ју Ес Стила (50) поново дошли у Србију, опет су их, на најсвечанији начин, примили председник владе, Зоран Ђинђић и министар за економију и приватизацију, Александар Влаховић (Политика, 17. април 2002).

Министар Влаховић ће се посебно истаћи у одбрани постигнуте цене од 23 милиона долара. “Тај комплетан пакет је врло исплатив и повољан. Нарочито када се упореди са уговорима који су закључивани са челичанама `Сидекс` у Румунији, `Кошице` у Словачкој или `Нова хут` у Чешкој”, објашњавао је (Експрес, 3. април 2003). То, наравно, никако није било тачно. Кошице су, као што је већ речено, плаћене 60 милиона долара, уз прихватање целокупног дуга од 325 милиона долара. Смедерево је, пак, плаћено свега 23 милиона, и то без икаквих дугова. Такође, U. S. Steel је преузео обавезу да током десет наредних година у железару Кошице уложи 700 милиона долара и да за то време не отпушта раднике. У Србији се U. S. Steel обавезао на улагање од 150 милиона долара током наредних пет година, али је забрана отпуштања радника овде сведена на свега три године! Влаховић је, слично томе, када су радници Смедеревске железаре ступили у штрајк (51) одмах отрчао у Железару како би им објаснио “да је позитивно што у једном приватном предузећу постоји тако јак синдикални покрет, али је дуг овог концерна био већи од милијарду и седам стотина милијарди долара” ( Глас јавности , 30, октобар 2003). Какве везе има тај фамозни дуг - којег је, ионако, U. S. Steel ослобођен - са актуелним радничким надницама, министар Влаховић је том приликом некако заборавио да објасни.

И амбасада САД је, након потписивања уговора од 8. марта 2002. године, издала једно важно саопштење. У њему је објаснила да она “блиско сарађује са Владом Србије како би привукла америчке компаније, инвестиције и стручњаке у Србију”. У том смислу је истакла да “Амбасада честита Влади на њеном непрекидном напорном раду на унапређењу услова пословања” (www.belgrade.usembassy.gov). Међутим, тај “напорни рад” реформатора ће се, бар што се случаја Сартид тиче, превасходно састојати од уклањања конкуренције, пребацивања дугова на српске пореске обвезнике и у кршењу законског поступка. Оно што је овде такође важно приметити јесте да је, како то истиче Душан Павловић (2003), “политички договор о продаји (између америчких и српских званичника – А. С) претходио правној процедури, а онда се правна процедура прилагођавала политичком договору тако што је кршена тамо где је било потребно да се оштете повериоци, а Ју Ес Стилу омогући да Сартид купи испод вредности”.

Америчка страна је, међутим, све време стављала до знања да у целости стоји иза Ју Ес Стила. Тако је, одмах по доласку на службу у Србију, нови амбасадор САД, Мајкл Полт, 30. јуна 2004, отпутовао у Смедерево како би обишао U. S. Steel. Оно што је за ту посету значајно, јесте и то да Полт није дошао сам. У његовој пратњи налазио се и Предраг Бубало, министар за економске односе са иностранством из нове, Коштуничине владе. Тиме је, најпре, на знамењској равни показано да нови амерички амбасадор наставља тамо где је стао стари. Али, стављено је до знања и да Коштуничина влада, ма колико да у другим стварима одрицала следбеност са претходном, у овој ствари ипак наставља тамо где је стала влада Зорана Ђинђића. Тако је америчка страна сасвим умирена због поменуте истраге Коштуничиног кабинета у вези Сартида.

Такође, и нови председник републике, Борис Тадић, недуго по окончању свог летњег одмора, нашао је времена да обиђе смедеревски U. S. Steel (27. септембра 2004). Тиме је вероватно желео да изрази захвалност што му је, приликом његове прве посете Вашингтону у својству председника, управо U. S. Steel организовао нарочиту пословну вечеру на којој се састао са одабраним америчким привредницима (52). Амбасадор Полт је, такође, и следеће године обишао U. S. Steel. У београдско представништво ове компаније довео је, 9. септембра 2005, Розмери ди Карло, заменицу помоћника државног секретара САД за односе са Европом и Евроазијом.

Али, најважнији знамењски догађај везан за U. S. Steel, бар што се реформатора и евалуатора тиче, било је свечаном покретање “Високе пећи један” у Смедереву, 22. јуна 2005. године. Ту пећ Американци нису направили – мада је неупућенима, по спектакуларно организованом отварању, то тако могло изгледати. U. S. Steel ју је само, после 18 година, поново пустио у рад (53). Церемонији је, међутим, присуствовао целокупни државни врх Србије – као да је направљена читава нова челичана! Ту су били председник републике Борис Тадић, премијер српске владе Војислав Коштуница, председник српске скупштине Предраг Марковић, председник скупштине Државне заједнице Зоран Шами, потпредседник српске владе задужен за привреду Мирољуб Лабус, министар привреде Предраг Бубало, министар рада Слободан Лаловић, принц Александар Карађорђевић и још око 250 званица из врха политичког и привредног живота Србије. Присутан је , наравно, био и амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт.

Том приликом, српска јавност је засута подацима о изузетном значају Ју Ес Стила за Србију (54). Најупечатљивије што је речено било је да је U. S. Steel данас највећи српски извозник. Извози се 65 до 70 посто производње у вредности од 347,6 милиона евра годишње (у 2004. години). Такође је речено да U. S. Steel Србија запошљава 8.550 радника које “неће масовно отпуштати ни након 2006. године”. Српски званичници нису крили импресионираност Ју Ес Стилом (55). Све то било је красно – највећи српски извозник, нема отпуштања, нова улагања, америчко-српске везе, амерички корпоративни дух... Али, су од српске јавности том приликом сакривене бар три чињенице које би, можда, у мало другачијем светлу могле да прикажу читаву ствар.

Прво, тачно је да је U. S. Steel највећи српски извозник. Али, најпре, он то није постао тек када га је преузео U. S. Steel. Био је то и раније - подједнако 1992, 1997, или 2001. године. Такође, ова компанија јесте највећи српски извозник, али је и највећи српски увозник. Србија нема ни гвоздене руде, нити каменог угља. Обе ове састојнице, кључне за производњу челика (чине 67% цене), морају се увозити (руда гвожђа из Јужне Америке или Африке, а угаљ из Русије и Украјине). Писац овог рада је, 10 октобра 2005, упутио писмо Јулијани Мојсиловић, директору за односе са јавношћу овдашњег Ју Ес Стила. У њему сам је замолио за податак о вредности компанијиног увоза у Србију. Никада нисам добио одговор. Међутим, неки оквири би се могли претпоставити. У доба када је Сартид извозио робу за 400 милиона марака, увозио ју је за 300 милиона (Наша борба и Политика, 30. октобар 1997). Тако, ако данас U. S. Steel извози из Србије робу за 400 милиона долара, вероватно да је бар за 300 милиона долара увози. Заправо, једина технолошка компонента коју U. S. Steel овде не увози јесте струја. Али, ни од продаје струје Ју Ес Стилу Србија нема корист. Цена струје, наиме, за произвођаче у Србији увелико је “депресирана”. То је део дугогодишње државне политике помоћи српској привреди. Америчка компанија, дакле, овде добија струју испод уобичајених европских цена и то је први од разлога њене добре конкурентности.

Друго, тачно је да није било масовног отпуштања (што је, уосталом и уговор о куповини забрањивао). Али, такође је тачно и то да, као што је већ речено, српски радници имају вишеструко ниже наднице у односу на остале погоне Ју Ес Стила. То је други разлог пословног успеха овдашњег огранка Моргановог краљевства. Јануара 2004. године, после вишенедељног штрајка (56) (за чим су уследила још два месеца тешких преговора), руководство Ју Ес Стила умилостивило се да повећа цену радног часа са 26 на 47 динара (бруто). Од тада је српски радник плаћен око 90 центи по сату. У исто време, Словаци запослени у железари Ју Ес Стила у Кошицама имају 3,74 долара на сат, а амерички радници Ју Ес Стила у Питсбургу 16,98 долара (57). Српски радник свакако да није четири пута мање продуктиван од словачког, нити је шеснаест пута мање марљив од америчког. Али, он је пресрећан да уопште има посао, односно да није на листи за отпуштање. Данас, крајем 2005. године, бивши Сартидови радници, добијају 61,5 динара на сат – што је и даље мање од једног долара. Али, ко би се од радника смео бунити. “Јер, Американац може да се наљути и да отпусти”, рећи ће вам они. И то је истина, с обзиром на стална упозорење Томаса Келија како постоји “једна фабрика сличног капацитета у САД која запошљава само 1.500 радника” ( Преглед , 29. децембар 2004).

И треће, тачно је да је годишња вредност извоза Ју Ес Стила у Србији 400 милиона долара (58). Али, такође је тачно и то да U. S. Steel Србија књиговодствено не исказује никакву добит (59), или је исказује у сасвим малом износу. Наиме, да би се избегао порез на корпоративну добит и поделу профита са радницима (60), приходи се или прикривају, или одмах пребацују у инвестиције (то је, уосталом, вероватно и део тајне улагања Ју Ес Стила у Србију (61)). Пошто своје производе извози, U. S. Steel Србија је ослобођен и плаћања ПДВ-а. Једини порез који U. S. Steel заправо плаћа Србији јесте онај на зараде. Али, зараде су, као што смо видели, ионако безначајне. Такве су, онда, и пореске основице. Отуда држава Србија заправо нема никакве нарочите користи од Ју Ес Стила, упркос све U. S. Steel пропаганде.

* * *

Садржај пропагандног наступа Ју Ес Стила, а онда и реформатора и евалуатора, према српској јавности донекле се променио након “успешног преузимања” Сартида. Уз тврдњу да је “Железара у Смедереву израсла у великог извозника” (62), нови моменат је и “помоћ Ју Ес Стила влади у збрињавању радника”. Да је то један од главних адута Ју Ес Сила у односима са српском владом са поносом је истакао и Џон Гудиш, већ помињани извршни потпредседник Ју Ес Стила. “ Ми помажемо Влади Србије, јер запошљавамо људе, тако да Влада може да се концентрише на неке друге проблеме, а не да брине о томе како да обезбеди плате запосленима. То је сада брига приватног инвеститора” ( Данас , 25. јун 2004; електронско издање). Српска јавност се, дакле, уверава да U. S. Steel није овде да би зарадио, већ да би у “бризи” за радничке плате помогао влади Србије. U. S. Steel није у Србију дошао због профита, већ је ту из чистог човекољубља - да одмени посусталу државу у издржавању једног непоправљивог губиташа и обезбеди сиротим српским радницима њихова месечна примања.

Такође, нови моменат у U. S. Steel пропаганди, након преузимања Сартида, јесте непрестано наглашавање да управо U. S. Steel држи кључ за сва будућа америчка, па чак и европска, улагања у Србију. Колика ће и каква бити та улагања, наравно, зависиће искључиво од доброг третмана Ју Ес Стила у Србији. Тако Џон Гудиш Србима поручује:

“Ми смо велики акцелератор развоја економије. Ми смо одличан пример шта приватни инвеститори могу да учине за економију једне земље. (...)Ми као произвођачи челика можемо да привучемо и друге да дођу. У Кошицама је, рецимо, требало да прођу три године да би се појавило још осам иностраних компанија. Важно је, дакле, убедити инвеститоре да је земља стабилна и да не ризикују приликом улагања. Слична је ситуација и са Србијом. (...)Председник (компаније – А. С) Срма и председник Управног одбора Тамаш провели су у Вашингтону пуно времена у разговору са људима у Сенату, Конгресу и Белој кући о нашем послу овде. Имамо нашу Канцеларију за односе са владом у Вашингтону и информишемо америчку владу о томе како људи у Србији брину о нама и како све то добро функционише. Резултат тог рада је успостављање нормалних трговинских односа САД и Србије и Црне Горе” ( Данас , 25. јун 2004, електронско издање).

То је један од добро познатих начина на који корпорације у некој земљи делују као типичне интересне групе. Овај механизам је, између осталих, добро описао и Грејем Вилсон (Wilson, 1990). Механизам се састоји у систематском застрашивању јавног мнења. Земљи домаћину се непрестано прети да ће, у случају да интереси корпорације буду и најмање повређени (деловањем било законодавне, било извршне, било судске власти) корпорација једноставно приступити масовном повлачењу властитих инвестиција, као и масовном одвраћању других инвеститора. Јавно мнење земље домаћина систематски се уверава – а у томе велику улогу игра управо вазалска медијска и интелектуална елита – да корпорација заправо чини велику услугу земљи домаћину и читавом народу што је уопште дошла да послује у њиховој земљи. Такође, јавно мнење се упорно и са свих страна уверава да су инвеститори ретке и плашљиве животиње које нико не сме попреко ни да погледа, иначе ће одмах да побегну на неко друго место. Коначно, јавност се убеђује да су интереси корпорације заправо у свему подударни са националним интересима земље домаћина. У Америци је, својевремено, лансирана парола: „Оно што је добро за General Motors, добро је и за САД”. Сада се у Србији лансира парола: “Ако успе U. S. Steel успеће и Србија” (63) На тај начин се много успешније обезбеђују интереси корпорације него што би се то постизало плаћањем читавих чета лобиста у влади или у скупштини (Wilson, 1990).

Оно што је у читавој овој U. S. Steel пропаганди око инвестиција раздражујуће јесте чињеница да је управо захваљујући начину на који се U. S. Steel докопао Сартида у Србији угрожена та иста “клима инвестиционог поверења”! Због начина на који се води стечајни поступак Сартида, Волфганг Клемент, министар за привреду СРН, упутио је, 20. децембра 2002, оштро протестно писмо премијеру Ђинђићу (64). Немачки амбасадор у Београду Курт Леонбергер такође је јавно саопштио упозорење да ће Србији бити нанета велика штета у круговима инвеститора уколико се настави започети пут приватизације Сартида. И повериоци из Конзорцијума ван Немачке били су покренули широку акцију упозорења да у Србији не постоји инвестициона сигурност. Тако је Bank of Austria, у име Конзорцијума, послала писмо европском комесару Крису Патену, у којем је затражила заштиту свих европских кредитора у Србији (65). Марта 2003. немачка амбасада прослеђује слично протестно писмо на адресу свих највиших државних установа. Одмах пошто је Гудиш, 1. априла 2003, обзнанио да је U. S. Steel купио смедеревски Сартид, уследиће права салва протеста из Немачке (види Данас и Глас јавности , 3. април 2003). На великој конференцији за штампу, одржаној 25. јуна 2003. године у београдском Хајату, уз знаковито присуство немачког амбасадора и представника амбасаде Италије, представници Конзорцијума су поново упозорили да је обављени поступак продаје Сартида “лош знак за све потенцијалне инвеститоре у Србију”. Први секретар немачке амбасаде Дирк Шулц, нешто слично ће поновити и у интревјуу датом Недељном телеграфу од 1. октобра 2003. године. Шпигл пише, а Политика од 10. јануара 2004. преноси, да је немачки амбасадор у Србији Курт Леонбергер пренео “неуобичајено оштро” упозорење српској влади, најављујући “даље погоршање економских односа са Немачком” (66). Резултат је био да је нови српски премијер, Коштуница често морао да разговара са немачким и италијанским званичницима о овим потраживањима (67).

Да је Ју Ес Стилу било истински стало до страних инвестиција у Србију, не би политичким договорима уклањао конкуренцију (ЛНМ), не би политичким договорима одбацивао дугове (Конзорцијум), не би доводио Србију у сукобе са европским кредиторима... Са друге стране, U. S. Steel и читав антилиберални картел својом пропагандом “стране инвестиције, и само стране инвестиције!”, потпуно заклањају један други и важнији чинилац убрзаног привредног развоја – домаћу штедњу.

“Многе политичке дискусије фокусирале су се на то како привући стране инвеститоре, при чему су многи посматрачи били мишљења да је у сиромашним државама тешко сакупити велику количину уштеђених средстава којом би се финансирала улагања. Историјски гледано, овај аргумент је у великој мери нетачан. Већина држава које имају високу стопу економског раста оствариле су тај раст на основу домаћих резерви, а не страних. Тренутно, једна од држава са највишом стопом привредног раста у свету јесте Кина, која у протеклој деценији бележи просечну стопу раста од око 10% годишње. У Кини, нето сума директних страних инвестиција чини само 15% од укупних инвестиција. Осталих 85% финансира се из домаћих резерви. Кина је сиромашнија од свих држава у југоисточној Европи (са изузетком Албаније). Свакако је вредно истаћи да Кина не представља усамљен случај. Исто важи и за Сингапур или за привреду у транзицији каква је Мађарска. Закључак је да привреда једне државе мора имати високу стопу домаће штедње како би се постигао брз привредни раст” (Крастев и др., 2004: 15-16).

Подстицање домаће штедње је, наравно, последња брига овдашњег антилибералног картела. Бизнисменима не одговара смањење потрошње, које би уследило са повећаном штедњом. Тиме би се смањила и потражња за њиховом робом, па би и њихови приходи били мањи. Још мањи интерес да подстичу штедњу имају овдашњи реформатори и мисионари. Повећање штедње код сиромашног и у свему потребитог народа не може се извести без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма. А српски национализам је кључни баук у идеологији овдашњих реформатора и мисионара, као што је борба против њега кључни разлог њиховог постојања.

* * *

Описали смо деловање бизнисмена, реформатора и евалуатора у случају Сартид – U. S. Steel. Остало нам је да кажемо нешто и о раду оне фракције картела коју смо назвали мисионарима.

Постоји један општи разлог који потпомаже пропаганду Ју Ес Стила и у делу јавности који није под непосредним надзором картела. Погледамо ли главна штампана политичка гласила, видећемо да у њима, преко целих страна, излазе слике насмејаних радника (68) и слогани “U. S. Steel Србија – ново лице српског челика”, “U. S. Steel Србија – За бољи живот у Србији” и “U. S. Steel Србија – радимо за њих” (и слика деце са радницима - као да су газде радницима Железаре српска деца, а не Кели, Гудиш и остали U. S. Steel шефови!?). Но, важније од ових чаробних огласа јесте чињеница да је мало новина у Србији које живе претежно од продаје. Нарочито недељници већину својих прихода остварују од оглашивача. Отуда се уредништва труде да не наљуте своје најбоље платише. А U. S. Steel Србија свакако да спада међу њих.

Други важан општи разлог који иде у прилог корпорацијској пропаганди Ју Ес Стила јесте чињеница да многи српски медији животно зависе од спољне новчане помоћи. Та помоћ долази из различитих фондација и преко различитих пројеката, али у свима њима евалуатори имају пресудну реч о томе ко ће помоћ добити, а ко не. Када је 14. јануара 2005. године амбасадор Полт објавио казнене мере против Србије због споре сарадње са Хашким трибуналом (69), он је одмах упозорио да се то никако не односи на “пружање помоћи независном новинарству и медијима”, с тим што ће чак бити достављено и “више помоћи за невладине организације, демократске програме и реформе на општинским нивоима” (70). Из излагања Кетлин Стивенс (Kathleen Stephens), заменице помоћника државног секретара задуженог за Европу и Евроазију, одржаног 17. марта 2004. године пред Одбором за међународне односе представничког дома, види се да су САД само у 2004. години дале сто милиона долара помоћи “економским реформама, демократској управи, владавини права и независним медијима” (www.belgrade.usembassy.gov). Процењује се да од тих сто милиона бар једна десетина иде као помоћ српским јавним гласилима. И онда, ако амерички амбасадор толико полаже на U. S. Steel, зар се може очекивати да новине које зависе од америчких фондација почну критички да пишу о овој корпорацији?

Међутим, једна је ствар уздржавање од критике Ју Ес Стила, да би се добили огласи или новац из америчких фондација. Сасвим друга ствар јесте претварање својих новина у део U. S. Steel пропаганде и заступање крајњих корпорацијских интереса у чланцима, интервјуима или коментарима који не носе ознаку “економски маркетинг”. Управо на такву уређивачку политику најчешће налазимо, рецимо, у дневном листу Данас , као и, повремено, у недељнику Време .

Писање Данаса се, до потпуног учвршћења Ју Ес Стила у Сартиду (концем 2003), није пуно разликовало од писања других дневника. О дешавањима у Сартиду објављивани су извештаји и аналитички чланци који су били у значајној мери непристрасни и поштени (71). Ипак, почетком 2004. године долази до суштинске измене уређивачког приступа листа Данас Ју Ес Стилу. Лист почиње систематски да избегава преношење вести које могу бити непријатне за U. S. Steel, а значајно се повећавају чланци које као да је писао пи-ар директор саме те компаније.

Тако рецимо, крајем фебруара 2004, Данас не преноси изводе из Извештаја Савета за борбу против корупције које је направио и свим новинама разаслао Танјуг. Дневник Политика, 25. фебруара 2004, пренеће главне незваничне изводе из овог Извештаја. Танјугове изводе пренеће истог дана и Новости. Данас ће, међутим, о том Извештају писати, на основу вести агенције Бета, тек после три месеца, 8. јуна 2004. Али и тада, трудећи се да максимално амортизује овај за U. S. Steel непријатан Извештај. Чланак се, тако, објављује под насловом “Чека се усаглашавање са Владом Србије”, дакле, под насловом који сугерише да је проблем са Извештајем у некаквој неусаглашености Савета са Коштуничином владом. Међутим, већ из прве реченице Бетине вести види се да “Савет за борбу против корупције није усагласио коначну верзију извештаја о стечају `Сартида` због спорења око `политичко-економске анализе` стечаја”. У Савету је, наиме, дошло до неслагања. На једној страни су били председница савета, Верица Бараћ и потпредседник Савета, Иван Лалић, а на другој Војин Димитријевић и неки други, неименовани чланови Савета. Први су инсистирали да се у расветљавању афере Сартид иде до краја, док су други тврдили да се у Извештају износе “непоткрепљене оптужбе да су највиши органи извршне и судске власти (тј. Ђинђићеве владе – А. С) укључени у корупцију”.

Сутрадан, 9. јуна, Данас даје изузетан публицитет управо овој другој групи у Савету. У антрфилеу се преноси вест о оставци Војина Димитријевића, “јер се није слагао са самосталним истрагама о појединачним случајевима корупције које је водио Савет”. “Савет сам замишљао као групу људи од моралног интегритета”, каже се у Димитријевићевој оставци, “који ће да се баве системом и да дају мишљење о извештајима професионалаца”. Тиме је читаоцима јасно сугерисано да се са Извештајем “претерало”, а што ће се касније у коментарима самог листа јасно и рећи. Али, да би читалаштво листа било сасвим умирено, ту је и други антрфиле: “Купац Сартида је неспоран”. Реч је, наиме, о изјави Млађана Динкића, министра финансија у Коштуничиној влади. У њој се објашњава да је “веома важно одвојити питање избора онога ко је приватизовао предузеће, од саме процедуре и евентуалне корупције у поступку”. Читаоци листа Данас , дакле, могу да буду мирни – интереси Ју Ес Стила овим Извештајем никако нису угрожени.

Други пример затрпавања непријатних чињеница, односи се на помињану акцију УБПОК-а, с почетка јуна 2004. Док Политика , свакодневно пишући о томе, од 2. до 5. јуна, доноси опширне вишестубачне изводе из Извештаја Савета за борбу против корпуције, Данас се, 2. и 3. јуна, углавном задовољава узимањем изјава од Влаховића и од Колесаровог адвоката. Штавише, 3. јуна, у чланку чији наднаслов није ни једном једином реченицом из самог текста оправдан - “Да ли саслушања Колесара и Влаховића најављују ревизију приватизације Сартида”, објављује се и антрфиле “Лажни душебрижници”. Реч је о изјави Милете Гујаничића, председника синдиката “Независност” у U. S. Steel Србија. У њој се, између осталог, каже да је “у марту 2002. (...)Сартид био у веома тешкој ситуацији. (...)Питам се, зашто се тада, када нам је било тешко, нико од наводно заинтересованих купаца није обратио званично синдикату Сартида са намером да купи и улаже у Сартид”. Тиме се хоће рећи да су радници задовољни новим послодавцем, и да, стога, свако ко се пита за начин приватизације Сартида није ништа до “лажни душебрижник”.

А онда, 4. јуна 2004, Данас доноси уреднички коментар у коме УБПОК-ову акцију око Сартида представља као пуки предизборни маркетинг владе. Наслов коментара је “Избори у Сартиду”, а прва реченица гласи: “ Десетак дана пред изборе добили смо нову аферу - отворен је досије смедеревског Сартида”. И не само да се УБПОК сумњичи да је пуко оруђе владе, која пред изборе скупља политичке поене. Такође се и Конзорцијум оптужује да је Сартиду дао кредит “док је земља била под санкцијама” и да при том “нико против њих (банака из Конзорцијума – А. С) није водио поступак због тога што су пословале са земљом под санкцијама”. Дакле, Конзорцијум би требало да буде задовољан што је прошао тако лако. Изгубио је “само” 100 милиона долара, а да је по уредништву листа, требало би вероватно да буде и кажњен што је са Србијом уопште пословао за време санкција (што је, наравно, неистина – видели смо да је Конзорцијум дао кредит Сартиду у тренутку када су санкције УН против Србије биле скинуте). Насупрот томе, уводник изузетно хвали нове власнике Сартида, који су покренули производњу “у халама где су се некад гајиле печурке” и тиме од Сартида направили “једног од највећих извозника”. У том смислу се цитира економиста Стојан Стаменковић, који је о будућности Ју Ес Стила у Србији рекао да је “реално очекивати да у наредних пет година извоз гвожђа и челика достигне чак милијарду долара”. Уопште, по уводнику листа, у Сартиду су “плате повећане и радници су задовољни”. Али, неко у власти изгледа да не схвата поуку након “поништавања приватизације Југоремедије, где је после приватизације производња повећана, а сада су радници у ситуацији да по први пут остају без плате”. И зато уводник и цитира синдикалну паролу: “Даље руке од Сартида!”.

Но, уредништву листа вероватно да овај коментар није био довољан како би исказао све своје негодовање због дирања Ју Ес Стила - те зенице ока српске транзиције. Стога, 10. јуна 2004. Данас објављује још један уводник на тему Сартида. Написао га је Драган Вујадиновић, а коментар носи наслов “Како се калио Гвозден”. Вујадиновић у овом уводнику брижљиво понавља све негативне стереотипе о Сартиду – од дуга од “1,7 милијарди долара”, преко “Матковића” и “печурака”, до “гробара српске привреде” (што је по њему Сартид – “од памтивека!”). Али, Вујадиновић читаоцима листа такође објашњава и да је “прича о томе да ли је јефтино продат Сартид Американцима који су за њега дали `само` 23 милиона долара потпуно бесмислена”. Да Сартид више вреди он би по ту цену био и продат, објашњава оним сумњичавим Вујадиновић, све опширно се позивајући на изјаве економисте Стојана Стаменковића (из Данаса, 8. јуни 2004) (72). Вујадиновић се, после тога, изругује члановима Савета за борбу против корупције због њихове преревносне истраге, називајући их “Шерлоцима”. Затим се руга и учесницима својевременог штрајка запослених у Сартиду, називајући их “радницима-самоуправљачкима”. На крају, и он мудро закључује да је афера Сартид заправо само ствар политичке кампање усмерене на “председничког кандидата Демократске странке”. Ако читаоцу није баш сасвим јасно какве везе има Борис Тадић са истрагом око приватизације Сартида, Вујадиновић вицкасто описује сцену у којој, на Тадићево настојање да постане председник, стиже следећи одговор: “Мало морген – рече екс ДП (Доживотни Председник) и испи на екс са двојицом Војислава” (??? – А. С).

Коначно, трећи случај у листу Данас систематског прећуткивања непријатних дешавања по U. S. Steel тиче се сукоба синдиката и пословодства у смедеревској Железари, у пролеће 2005. Наравно да је то и за уредништво непријатно, будући да руши тврдњу из наведеног уредничког коментара о томе како су у Сартиду и радници “задовољни”. У марту и априлу 2005. године, у Политици и Новостима можемо читати ниску чланака о незадовољству Самосталног синдиката у Сартиду. Тако Политика од 9. марта 2005. пише да је, на ванредној седници Одбора Самосталног синдиката у Ју Ес Стилу, 7. марта, донесена одлука о најави штрајка упозорења “због незаконитог и неетичког понашања послодавца”. “Указано је на незаконито привремено удаљавање са посла, непостојање одговарајућих услова рада, непоштовање прописа о радном времену и одмору запослених, њихово распоређивање на послове за које немају професионалну и стручну квалификацију и непоштовање правилника предвиђених постојећим колективним уговором”, стоји у том чланку. Политика од 12. марта 2005. доноси вест о почетку преговора Самосталног синдиката и пословодства смедеревског Ју Ес Стила. Исти лист, 15. марта, препричава и саопштење Самосталног синдиката да су прихваћени сви његови захтеви и да више нема разлога за штрајк упозорења. О томе Политика пише и сутрадан, 16. марта, још једном наводећи разлоге сукоба између радника и послодаваца (73).

За све то време, Данас ћути (74). “Можда зато што уредништво не воли Самостални синдикат, већ преферира Независност?” – рећи ће неко. Но, само двадесетак дана доцније имамо прилику да проверимо и ову претпоставку. Политика од 19. априла 2005. преноси делове саопштења синдиката “Независност” под насловом “Дозлогрдило”. “Од социјалног дијалога пословодства са синдикатом нема ништа”, каже се у том саопштењу. Власницима Железаре замера се непоштовање закона о раду, кршење појединачног колективног уговора и “неуважавања радничких и људских права”. У знак протеста, “Независност” повлачи своје представнике из свих одбора и комисија које делују у оквиру ове компаније. “Стање у Ју Ес Стилу Србија је неподношљиво”, закључује, дакле, и синдикат Независност. О томе пишу и Вечерње новости , 21. априла 2005, под насловом “Раднички осмех само за рекламу”. Исти лист, 25. априла 2005 (стр. 10), под насловом “Да се кали и достојанство”, преноси из синдиката Независност вест да је и синдикат челичане у Питсбургу дао пуну подршку радничком протесту у Смедереву. О томе, међутим, читалац листа Данас неће наћи ништа у своме дневнику. Тек 30. априла 2005, Данас о томе доноси први опширнији извештај под насловом “Железарци насмејани само на билборду”.

Али, након тога, ова тема опет поново као да више није занимљива за Данас . То не значи да се у Железари више ништа не дешава, напротив. У Политици од 31. маја 2005. читамо извештај о акцији “За бољи живот у фабрици” (алузија на рекламну кампању Ју Ес Стила “За бољи живот у Србији”). У оквиру ње скупљено је 2.470 потписа радника Железаре на захтев за преговорима са власницима и на изјаву о спремности на штрајк. И у Вечерњим новостима , од 7. маја 2005, под насловом “Није им до америчке забаве”, читамо о томе како је U. S. Steel Србија уприличила “фемили деј” за раденике Железаре у излетишту Југово, и како је синдикат “Независност” бојкотовао ову америчку верзију Ђурђевданског уранка. Коначно, у Политици од 8. јуна 2005. читамо и о томе како је синдикална акција успела. Послодавац је прихватио већину захтева и “Независност” објављује да је поново успостављен дијалог са пословодством.

Зашто то није занимљива тема за Данас? Зато што се све то дешава уочи свечаног покретања “Високе пећи један” у Смедереву. А како ће читаоци листа уживати у том историјском тренутку, ако им у памети још одзвањају синдикалне жалбе “Дозлогрдило!” и “Неподношљиво!”? Али зато, док се ове и друге непријатне теме избегавају или амортизују, на другој страни Данас доноси бројне и велике чланке о директорима Ју Ес Стила за Србију и о невероватним пословним успесима ове компаније.

Тако, 7. априла 2004. године Данас објављује напис под бомбастичним називом “УС Стеел измирио све обавезе Сартида”. Реч је о разговору са Томасом Фералом, овдашњим саветником за медије ове компаније. Наслов је уредништво дало на основу следеће Фералове реченице: “Од новембра 2002. до куповине Сартида, U. S. Steel је руководио овим предузећем током стечајног поступка, али и измирио све обавезе Сартида”. Какве сад обавезе, када је U. S. Steel добио Сартид ослобођеног свих дугова? (75) Два дана доцније, 9. априла 2004, Данас објављује разговор са још једним америчким шефом из Железаре. Реч је о Томасу Келију, са чијим размишљањима читалац листа Данас може да се упозна у чланку од три ступца. А каква је природа тих размишљања, најбоље се може видети из питања Келију о томе да ли ће бити отпуштања радника након три године. Кели одговора: “Слична ситуација догодила се у Кошицама, где ипак није дошло до отпуштања радника јер су се у међувремену капацитети развили”. Ово је, наравно, чиста лаж. У Кошицама забрана отпуштања радника истиче тек 2010. године, тако да Кошице тешко да могу бити пример милосрђа Ју Ес Стила према прекобројним радницима.

Сличан чланак Данас објављује и 25. јуна 2004, под насловом “Од губиташа до највећег српског извозника”. Овај велики чланак (на четири ступца) представља разговор са већ помињаним Џоном Гудишем, извршним потпредседником Ју Ес Стила (са његовом огромном сликом). И он садржи све могуће негативне стереотипе о Сартиду, као и бескрајно слављење Ју Ес Стила и његових пословних успеха. Други директор, Томас Кели, опет је присутан у листу Данас 3. септембра 2004. године. Под насловом “Смедеревска железара још није профитабилна” лист опширно цитира Келијево писмо радницима који су се усудили да траже веће плате. Али, то је последњи пут да се Кели појављује као главни јунак неке вести. Данас, од 18. фебруара 2005. (стр. 11), објављује да је “Мајкл Федоренко заменио Томаса Келија”, на месту директора Ју Ес Стила Србија (све са сликом новог директора). И онда, наравно, следи и велики интервју са новим директором - са три фотографије Федоренка! (Данас, 10. март 2005, стр. 11).

О нарави овог чланка најбоље сведочи новинарско питање: “Ваше инвестиције су Сартид, који је био пред стечајем, подигле на ноге. Шта је то ново у пословању што сте донели са америчког тла и уградили у рад смедеревске железаре”. Ту је и Федоренков одговор: “Прво и основно је заштита на раду, а под тим се подразумева да нам је првом месту здравље и добробит свих наших радника. (...)Други важан постулат је заштита животне средине. Пре свега поштујемо све ваше прописе који се тичу заштите животне средине. (...)Трећа важна ставка нашег бизниса је квалитет. U. S. Steel је препознатљив широм света по квалитету својих производа”. Наравно, читаоца листа Данас толико ће разнежити када прочита да су три основне ствари за U. S. Steel “заштита на раду”, “заштита животне средине” (76) и “квалитет производа” (а не профит, како би рекли злобници), да га онда и не треба узнемиравати постављањем питања Федоренку о начину приватизације, синдикалном незадовољству или о раскораку корпорацијске пропаганде и стварности.

Али, овај интервју са Федоренком очигледно да није био довољан. Стога, три месеца доцније, 13. јуна 2005. (стр. 19), Данас преко целе стране објављује још један интервју са Федоренком! Наравно, ближи се отварање Високе пећи један. Данас је већ, 2. јуна 2005, објавио громогласну најаву под насловом “U. S. Steel Serbia покреће високу пећ”. Али, читаоце и даље треба уводити у тај велики догађај (77) и зато ево још једног разговора са новим генералним директором Ју Ес Стила Србије. Нема потребе да трошимо речи описујући природу интервјуа са Федоренком. Уосталом, зашто би господину Федоренку ико постављао узнемиравајућа питања у предвечерје великог славља? Али, два дана пошто је славље прошло, Данас наставља да утврђује стечено знање својих читалаца уредничким коментаром “Печурке у пећи” (24. јун 2005). Коментар излази на истој страници листа на којој се и Џон Сурми, главни извршни директор Ју Ес Стила, проглашава “личношћу дана”! Сам пак уреднички коментар отпочиње са питањем: “Да ли је отварање високе пећи број 1 у смедеревској железари баш било вредно трке премијера Коштунице и председника Тадића око тога ко ће од њих двојице притиснути дугме и пустити пећ у погон и пронађеног кохабиотационог компромиса да “чаробно дугме” - притисну обојица истовремено?” И одмах се одговара:

“По свему судећи јесте. (...)U. S. Steel Србија постао је са извозом вредним 400 милиона долара највећи извозник у Србији. Постигнута је рекордна производња од 1,1 милион тона, а обновљена и прекјуче, после готово две деценије стајања, поново пуштена у погон висока пећ број 1 омогућиће да се та производња удвостручи. Резултат такве удвостручене производње биће извоз који ће вероватно прећи милијарду долара. А то је заиста сума којој нико није могао да се нада”.

Међутим, уредништво листа Данас се боји да ће понеки читалац, са мало дужим сећањем, да се запита: “Али забога, шта би са оном сумњивом приватизацијом и са вишенедељним штрајком потребним да би се добио онај један долар на сат?”. Зато се овај редакцијски коментар и завршава сјајним примером новинарске одбране једне компаније:

“Тачно је да је (U. S. Steel – А. С) за Сартид платио релативно ниску цену од двадесетак милиона долара, а на начин продаје имао је замерке и Савет за борбу против корупције. Ефекти који су постигнути показују да се та ниска цена исплатила. Није реч само о извозу, него о чињеници да око 8.000 радника има посао и плату која није велика, али од које ипак може да се живи”.

Ето, то је то. А када тако каже лист који нагиње “модерној, европској социјалдемократији”, онда више нико у Србији нема шта да приговори Ју Ес Стилу. Злобници би, можда, на све ово рекли да је то исто као када се нека сирота девојка уда за добростојећег мушкарца, па овај крене да је свакодневно туче. А сви са стране, уместо да осуде насилника, почну да теше сиротицу речима: “Ћути и трпи, јер ипак имаш хлеб и кров над главом”. Ти исти злобници би из овог поређења закључили да то што невољница нема где да оде, не може бити оправдање за свакодневне батине које добија. Чињеница да је Сартид правио губитке не може бити оправдање да се он плати десет пута мање од онога што вреди. Чињеница да у Србији има много незапослених не може бити оправдање да се радници плаћају тридесет центи на сат. И да је потребан вишенедељни штрајк, а онда и двомесечни преговори, да би се радничка надница повећала на “читавих” долар на сат. Али, то су све примедбе злобника који траже длаку у јајету и потурају клипове у точкове српске транзиције.

Док се у дневнику Данас , када је реч о Ју Ес Стилу, јасно види да је реч о читавој уређивачкој политици, дотле је у недељнику Време брига о Ју Ес Стилу препуштена првенствено његовом новинару Миши Бркићу. Вероватно се рачуна да је Бркић довољно упознат са материјом, јер је још осамдесетих година критички писао о смедеревској Железари ( Вечерње новости , 20. новембар 1986), а и да је, са друге стране, као садашњи дописник Гласа Америке из Београда, довољно близак новим власницима овог металуршког концерна. И збиља, Бркић се у Времену , са својим особеним виђењем прилика у Железари, јавља сваки пут када се U. S. Steel нађе под критичком лупом независне српске јавности (78).

Тако, током великог штрајка у Железари, Време , од 16. октобра 2003. (бр. 667) доноси Бркићев чланак “ Како се калио `Књаз` ”. У њему се, најпре, за штрајкаче каже да представљају “јад и чемер економске памети просечне српске `радничке класе`” и да их чине “обожаваоци лика и дела чувеног социјалисте Душана Матковића”. Бркић затим са одобравањем наводи Томаса Келија, који дрским радницима поручује “да ће имати веће плате једино ако буду више радили”. Не треба, по Бркићу, падати ни на чињеницу да је у штрајку и синдикат “Независност”, који нико не може да се веже за Милошевићев режим. Треба само, по Бркићу, видети “с колико инфериорног примитивизма и провинцијалне ароганције наступају представници синдикалних централа у тако важном послу као што је нова врста заступања интереса радника у дијалогу с послодавцима”, па да такве илузије сасвим нестану. Бркић даље упозорава да је “сукоб синдиката и америчког капитала у Железари идеална прилика за све врсте популиста”, па зато с великим одобравањем наводи и поруку Џона Гудиша синдикалним првацима у Смедереву да су “неваспитани и арогантни”. “Ко није схватио поруку а прави стратегију да победи амерички капитал, морао би бар да прочита нешто литературе о исходима преговора америчких послодаваца и синдиката у последњих педесет година”, подучава, на крају свог чланка, смедеревске раднике Миша Бркић. Не знам какви су били исходи преговора америчких послодаваца и синдиката у последњих педесет година. Али, српски радници су, ипак, и вероватно на ужас Мише Бркића, некако добили свој долар по сату.

Други кризни тренутак за U. S. Steel, као што смо видели, био је крај маја и почетак јуна 2004. Инспектори УБПОК-а већ три недеље чешљали су смедеревско седиште Ју Ес Стила, а 1. јуна су приведени и главни актери “афере Сартид”. Управо тада, Миша Бркић објављује у Времену (3. јун 2004) велики чланак “Како се калио капитализам”. Не, то није извештај о овим привођењима. Не то није преношење Извештаја Савета за борбу против корупције. То је репортажа са Бркићевог пута у Кошице. Путовањем у Кошице, Бркић наставља традицију српских новинара да из тамошње челичане доносе најлепше утиске (79). Бркић, такође, наставља и традицију занемаривања правила које јасно каже: “Уколико извор информација сноси трошкове путовања и смештаја новинара, новинар је дужан да о томе на адекватан начин извести јавност ( “Новинарски кодекс”, НУНС, стр. 11). А о томе како Бркић приказује стање у челичани најбоље говори почетак чланка. Ту се каже да главни проблем радника у Кошицама, након четири године власништва Ју Ес Стила, више није висина наднице. Њихов главни проблем сада је недостатак места на фабричком паркиралишту за сва нова возила која су у међувремену купили. Бркић је имао прилике и да поразговара са Кристофером Наветом, директором Ју Ес Стила за Европу (тј. за Кошице и Смедерево). Навет је све у вези Кошица лепо објаснио. Али, некако се није сетио, а и Бркић није нашао за сходно да га приупита – пошто је, оно, U. S. Steel платио Кошице? Вероватно да Невет и Бркић нису желели да узнемиравају српске читаоце податком да су Кошице купљене за 60 милиона долара, заједно са обавезом да U. S. Steel врати дугове од 325 милиона долара (што чини укупно 385 милиона долара). Вероватно нису желели да узнемиравају српске читаоце помишљу да је смедеревска Железара, плаћена свега 23 милиона долара, што је чини најјефтиније продатом челичаном у Источној Европи!

Коначно, у пролеће 2005. године, синдикални протести опет потресају смедеревску Железару. И управо тада, Миша Бркић у Времену (10. март 2005) објављује велики интервју (стр. 30-31) са Томасом Келијем, одлазећим директором Ју Ес Стила за Србију. Кели ће, наравно, још једном нагласити какав је био Сартид пре него што се U. S. Steel жртвовао да га преузме: “Сви смо већ заборавили, па ћу подсетити, да је Сартид требало да престане да постоји у децембру 2002. године да се није појавио U. S. Steel. Да се то догодило, преко 10.000 људи изгубило би посао” (стр. 30). Ово подсећање је баш неопходно, будући да понеки читалац зна да је U. S. Steel већ у марту 2002. године преузео управу над Сартидом и да баш нико и никада није помињао “престанак постојања” Сартида и избацивање на улицу “преко 10.000 људи”. Са друге стране, Кели ће много тога похвално рећи о садашњем пословању Ју Ес Стила, и његовим чудесним успесима. Хвалиће и смедеревске раднике и овдашње стручњаке, и, уопште, све Србе и целу Србију. Само на једно ће се Кели пожалити, а Бркић одмах похитати да то извуче у антрфиле: “У Смедереву још постоје људи који у својим становима имају црни лим, такозвани шит, и продају га ономе коме затреба табла лима. Пошто долазим из тржишне економије, знам да се мора контролисати ко све продаје челик, јер ако сви продају челик, никада нећете моћи да добијете адекватну цену” (стр. 30). Ето, чак и тако моћна компанија каква је U. S. Steel страда од нелојалне конкуренције дрских Смедереваца “који у својим становима имају црни лим и продају га ономе коме затреба табла”. Какве ли страхоте! Брзо, нека се умеша закон, брзо нека полиција претресе смедеревске станове и похвата те дрзнике! А ако српска полиција случајно не буде довољна за увођење реда, Кели и Бркић ће свакако радо припомоћи својим утицајем и омогућити да у Смедерево дођу НАТО јединице. Јер, тако важна мисија као што је уклањање конкуренције Ју Ес Стилу, конкуренције коју представљају ти дрски житељи Смедерева, једноставно мора бити извршена!

Ето, тако мисионарски део анти-либералног картела обавља своју функцију. Сартид и Железара гледају се искључиво очима њихових нових власника. Аргументи који се у вези Сартида износе искључиво су они који иду у прилог Ју Ес Стилу, никако не и држави Србији или овдашњем становништву. Тако и српски мисионари, реформатори или бизнисмени показују да су само део “нове глобалне елите”, у које, по Лашу (1996: 10), спадају “не само корпорацијски менаџери, већ и све професије које производе и манипулишу информацијама”. Та нова елита је и у Србији, као и другде у свету, на страни не сопственог друштва, већ глобалних економских и политичких сила. “Нове елите су код куће само у транзиту, на путу за неку конференцију на високом нивоу, на грандиозно отварање новог представништва, на интернационални филмски фестивал или у неоткривено летовалиште” (Лаш, 1996: 11). Лаш то назива “побуном елита” против одговорности према сопственом друштву, побуном против сваке обавезе према националној држави (48-9). Гледајући деловање мисионарске интелигенције у Србији и, уопште, целог антилибералног картела у случају Сартид, све што се може закључити јесте то да је Лашова “побуна елита” у Србији у потпуности успела.

(Из књиге Слободана Антонића, Елита, грађанство, слаба држава: Србија после 2000. Београд: Службени гласник, 2006, стр. 40-87.)

Фусноте:

1. Рецимо, у Блицу од 6. априла 2002, новинар Бранислав Кривокапић згоду са “грожђем” и “гвожђем” препричава као да је истинита.

2. На тону гвожђа треба тона кокса да би се могао добити челик. Руда гвожђа, заједно са превозом из Јужне Америке или Африке, чини тек 17% цене, док 55% цене гвожђа чини кокс.

3. Хладно ваљани лимови се користе за каросерије аутомобила, за белу технику, за поцинковане лимове, за беле лимове (од којих се затим праве лименке), за пластификоване или бојене лимове итд. Топло ваљани лимови служе за израду спирално заварених цеви, какве се употребљавају у гасификацији и у нафтоводима.

4. Руда се углавном довозила из Босне и из увоза. Увозило се руде у вредности од око 22,5 милиона долара. Ради обезбеђења квалитетне сировине, Железара је, концем седамдесетих, почела да улаже новац у један рудник гвожђа у Гвинеји. До 1983. требало је уложити 31 милион долара ( Политика , 11. јуни 1979). Испорука руде требало је да почне 1983, и да траје наредних 75 година. Није, међутим, јасно да ли се ова инвестиција икада исплатила, и је ли посао са гвинејским рудником икада дао резултате.

5. Тако је Железара Смедерево названа 1969. године, и то је име носила до 31. маја 1992, када је враћено старо име - САРТИД 1913.

6. Седам година изградње је неки максимум за такве подухвате. Рецимо, Бразил је за само четири године направио железару која је давала 4,5 милиона тона челика

7. Без обзира на претежно совјетску машиноградњу смедеревских постројења, МКС је заснован на најмодернијој верзији производње челика преко континуираног ливења. У СССР је само 16% сировог челика произвођено на тај начин (у Јапану 93%), па је смедеревска железара била збиља боља од већине источноевропских. Она не само да је била на нивоу земаља ЕУ, већ у понечему и изнад: за тону ваљаног челика у ЕУ се трошило у просеку 1.085 кг сировог, а у МКС је трошено 1.075 кг сировине – дакле, мање од ЕУ просека.

8. Док је 2001. у свету потрошено 780 милиона тона, 2004. године је утрошено 936 милиона тона челика. Готово трећина светске потрошње отпадало је на Кину.

9. Рецимо, да би се направила нова челичана, од ТИСЕН-а (предратни Круп) узет је у јуну 1971. кредит од 111 милиона ондашњих долара (на 8 година). Да би се направила друга хладна ваљаоница, од британске фирме Дејви Леви (Davy Loewy , касније Дејви МекКи, Шефилд), узет је 1979. кредит од 660 милиона долара (само опрема је плаћена 135 милиона долара).

10. Рецимо, Борба , 12. децембар 1990, даје бројку од 968 милиона долара.

11. То је, најпре, тврдила Мирјана Благојевић, заменик генералног директора Сартида ( Пословни круг , 4/1996), а онда и Душан Матковић, генерални директор ( Наша борба и Политика , 30. октобар 1997).

12. Да је Сартид у преговорима са Лондонским и Париским клубом и на прагу отписа дугова тврдио је својевремено и Душан Матковић ( Наша борба и Политика , 30. октобар 1997). По њему, Сартид је у том тренутку био близу договора по коме ће половина девизног дуга бити отписана, а остатак ће се отплаћивати у наредних 30 година.

13. Ова структура дуга дата је према: НИН , 10. јуни 2004, стр. 30. Живомир Новаковић је, такође, тврдио да су дугови Сартида: 60% за изградњу и пословање МКС до 1991; 20% дугови предузећа који су накнадно ушли у концерн (Југометал и Бели лимови) и 20% дуг направљен током санкција, од чега највећи део представља штету од бомбардовања 1999. ( Новости , 10. децембар 2001).

14. Један неименовани радник Агенције за санацију и стечај банака описао је како је, током 2001. године, изгледао отпис дуга Сартида код Беобанке. “На један од састанака Савета Агенције ушао је Немања Колесар и обратио се Лабусу (тада председнику савета Агенције – А. С) у својству шефа кабинета председника Ђинђића. Рекао му је да га шаље премијер, како би са Лабусом договорио отпис дуга Сартида према Беобанци. Такође је захтевао да његово обраћање савету не буде заведено у званичан записник седнице” ( Курир , 5. март 2004). Отписивање овог дуга угрозило је, према овом чланку, ликвидност Беобанке, па је недуго затим она и угашена.

15. У помињаном интервјуу за Блиц , 6. априла 2002, на питање колико ће дугова преузети на себе U. S. Steel куповином Сартида, Џоном Гудиш је одговорио неодређено: “Сад не могу рећи које је решење”. Дакле, није јасно искључио могућност да U. S. Steel преузме и део страних дугова Сартида.

16. На главницу укупних дугова од 1,2 милијарде долара, долазиле су камате од 0,8 милијарди ( Борба , 12. деце м бар 1990).

17. Рецимо, губици МКС по завршном рачуну за 1989. били су 25 милиона долара.

18. Како би југословенска индустријска роба била конкурентна, домаћа цена челика је, по овим жалбама, држана 40 одсто нижом од исплативе за производњу ( Политика , 9. септембар 1988).

19. Током осамдесетих у Железари Смедерево било је запослено око 11.000 радника, а у целом МКС око 14.000. И када се, маја 1987, из МКС издвојила фабрика штедњака “Милан Благојевић” са 1.110 радника, пословодство је и даље процењивало да је бар три хиљаде радника вишак ( Политика , 9. март 1989). У МКС се чак 700 радника водило као “нераспоређени”, тј. нису имали радна задужења јер су били без одговарајуће квалификације, или су били инвалиди рада ( Политика , 9. септембар 1988).

20. МКС је подељен је на 12 ООУР-а и 47 радних јединица. Сваки ООУР је био засебно предузеће између којих често није било ни минимума координације. Рецимо, транспорт лонца са пећи за одсумпоравање припао је ООУР-у за саобраћај, тако да је био ван контроле ООУР-а високе пећи. Пошто запослени у једном ООУР-у нису примали наређење од запослених у другом, брзина и наставак производње, како се каже у Извештају стручног тима о стању у Комбинату, “зависе од слободне воље радника ООУР Саобраћај” ( Експрес , 14. новембар 1986). У истом извештају стоји да је, из чистог немара, недавно бачено 30 тона соде. Такође се каже да је на једном апарату, вредном два милиона долара, урађено око 50 поправки и дорада “углавном према тренутној инспирацији и надахнућу” (исто).

21. У тадашњој штампи навођени су многи примери рђавог рада пословодства МКС. Рецимо, када су два руководиоца отишли у Липецк (СССР) на договор са произвођачима опреме, испоставило се да нису понели потребну документацију. Стога су за њима допутовала још двојица руководилаца. У свакој стручној делегацији, затим, обавезно се налазио и неки директор. “Лакше је било скокнути преко границе и увести резервне делове за железару, него такве исте, већ увезене делове, тражити по силним магацинима” ( Свет , 7. октобар 1987). И примери немара су били чести. Још 1975. из Пољске је увезена опрема за ливницу, која никада није монтирана. У међувремену је сасвим пропала, тако да је 1987. године морала бити дата на лицитацију ( Свет , 7. октобар 1987). Пословодство се, такође, понашало и крајње расипнички. Тадашња штампа је писала о томе како је брод “Србија” преправљен у луксузни ресторан. Пловио је Дунавом, док је на њему пословодство приређивало раскошне ручкове и вечере.

22. Висока пећ, односно топионица сировог гвожђа, завршена је 1971, хладна ваљаоница 1973, челичана сировог челика 1974, а топла ваљаоница 1979. Ипак, сматрало се да је до 1986. године још увек степен укупне изграђености био само око 60 одсто ( Економска политика , 1. септембар 1986). Рецимо, није био ископан довољно дубок канал који би Железару спојио са Дунавом и био плован за велике теретне бродове.

23. Због тога су велики капацитети Железаре коришћени највише до 70 одсто ( НИН , 6. септембар 1987).

24. Реч је о већ помињаном кредиту од 670 милиона долара из 1979. године. Руководство Железаре неопрезно се задужило, верујући да ће новац за отплату кредита бити обезбеђен на основу тзв. самоуправних споразума са потрошачима из земље. Потписано је таквих 118 споразума . Свечаном потписивању споразума о кредитирању са Енглезима, 28. маја 1979, присуствовао је и Иван Стамболић, тада председник владе Србије (РИВ), потпредседник владе Бранислав Иконић, као и амбасадор Велике Британије у Београду, Паркерсон. Пар година девизна ликвидност српске привреде одржавана је управо захваљујући том кредиту. Али, 60% “самоуправних” партнера нису дали обећани новац, или су каснили са плаћањем. Тако тај дуг никада није враћен.

25. Пожар је избио 25. марта 1986. Настао је тако што радници нису могли да одврну неке шрафове. Зато су узели швајс-апарате да их исеку. Али, шрафови су били на уређају за одвођење гасова из хале! Прво се запалила гума око шрафова, па гас из уређаја, па кров, па цела хала. Изгорела је целокупна хладна ваљаоница број 1, дакле читава једна творница величине Ваљаонице бакра у Севојну или Фабрике каблова у Светозареву. Запалио се и кров хладне ваљаонице број 2, али је, срећом, она спашена. Непосредна штета процењена је на 21,5 милијарди динара ( Вечерње новости , 20. новембар 1986). Али, производна штета била је далеко већа. МКС више није могао испоручивати лимове за производњу крагујевачког југа . А управо је у то доба Застава доживљавала производни бум, са програмом Југо-Америка. У другом кварталу 1986, МКС је требало Застави да испоручи 2.800 тона лимова, а у трећем 3.400. Испоручили су, међутим, 350 и 530 тона! (Вечерње новости , 2. октобар 1986). У 1987. години крагујевачка Застава потраживала је 73 хиљаде тона лима, а МКС је могао да јој испоручи највише 16,5 хиљада тона (Борба , 22. јануар 1987). Стога је МКС на крају искључен из програма Југо-Америка.

26. Друга висока пећ пуштена је у рад 26. марта 1987. и врло брзо достигла искоришћеност производње од 97%.

27. Једна студија Бритиш стила (British Steel Consultants Ltd) , из октобра 1990, проценила је да у МКС треба уложити још највише 100 милиона долара да би се до краја заокружила производња и МКС постао исплатив ( Политика , 11. новембра 1991). Британци су тада рекли да је боље имати технолошки модеран погон, макар био и задужен, него застарео погон, чак и без дугова. Дугове је лакше вратити, тврдили су они, него доћи до нових постројења без губитка у производњи ( Пословни круг , 12/1995).

28. Средином 1993, уз велику помпу, почела је производња шампињона у Топлој ваљаоници Нове железаре. У првој берби произведено је 1,5 тона печурака. Међутим, бедно је деловало саопштење да у овој мртвој фабрици на производњи печурака ради 8 (и словима: осам) радника. Доцније се у производњу печурака укључила и хладна ваљаоница, са 30 радника, а на крају и сама челичана ( Политика , 4. децембар 1993). Међутим, укупан број овако ангажованих радника никада није прешао стотинак запослених.

29. Матковић је, уз присуство бројних новинара, 26. априла 1994. године, потписао уговор са проналазачем Радишом Микићем из Смедерева. Уговор се односио на производњу “самоходног скејта”, тајанствене справе која је, уз помоћ зупчаника и опруга, требало да представља револуцију у свету омладинског спорта и забаве ( Политика , 27. април 1994). Даља судбина овог производа, међутим, не види се из тадашње штампе.

30. Пошто хладна ваљаоница није радила од 1992. Матковић је, средином 1994, одлучио да је запосли преко пројекта “Гвозден”. Гвозден је био оклопни војник из времена Ђурђа Бранковића, а његова фигура је била постављена на улазу у фабрику. Пројекат се заснивао на преради доступних отпадака од гвожђа, а без кокса, у челик. Извршене су неке превравке на топионици, и производња је почела 25. јуна 1994. Отварању је присуствовао и Зоран Лилић, председник СРЈ. Том приликом је рекао: “Данашњи дан ће ући у историју југословенске привреде јер је Сартид, упркос санкцијама, освојио нови технолошки поступак добијања челика јединствен у свету. Ово је још једна победа знања, воље, могућности и виталности југословенске привреде, која показује да нас не могу сломити и да су њихове санкције потпуно непотребне и неосноване” ( Политика , 26. јун 1994). Али Сартид и са овом технологијом није могао да избаци више од 60.000 тона челика годишње – 40% мање него што је некада производила само Стара железара. Осим тога, то је био и најскупљи челик на свету. Стога је већ следеће године закључено да је дошло до “исцрпљивања ефекта пројекта Гвозден” (Мирјана Благојевић, заменик генералног директора Сартида, Пословни круг , 4/96), и читава ствар је напуштена.

31. Матковић је дошао на чело Сартида, 1. јануара 1992. године, са положаја министра индустрије у влади Драгутина Зеленовића (1991). Имајући велике политичке амбиције, на једном збору СПС-а (10. марта 1991) запретио је опозиционим демонстрантима да ће, не разиђу ли се, повести присталице СПС-а “да их разбије(мо)”. То му анти-милошевићевска јавност Србије никада није заборавила.

32. После 5. октобра, Матковић је још једно време остао директор. Уопште, изгледа да радници нису нимало били њиме незадовољни. Похвално је о њему говорио чак и председник анти-милошевићевског синдиката Независност, Милета Гујаничић: “Налазио је пара за производњу, за плате. Имао је петљу да сазива зборове радника. Пљуштали су `шамари`, много тешких речи је претрпео. Кад би му рекли за неки проблем одговорио би: `Па ја нисам знао да је то тако, одмах ће то бити сређено` ( Сведок , 27. фебруар 2001). “По речима синдикалаца, брига о раднику, о човеку, Матковићу се не може оспорити” (исто). Са друге стране, у ДОС-у се изгледа нису могли договорити ко ће бити нови генерални директор. Тако је, 17. октобра 2000, у Смедерево дошао Драгољуб Мићуновић и објаснио да Матковић остаје директор док ДОС не нађе другог. Само ће му бити придодани досовски помоћници. Матковић је, међутим, формално био директор све до 1. септембра 2001. Тада га је заменило привремено петочлано руководство, са Живомиром Новаковићем на челу (Политика , 3. септембар 2001). Коначно, Новаковић је именован за генералног директора Сартида 24. децембра 2001.

33. Тако је министар Влаховић објашњавао да “тек када буду, касније, направљене анализе у Влади Србије, одлучиће се да ли Сартид иде у приватизацију и која техника ће бити промењена: да ли ће бити joint venture или стечај” ( Политика , 12. март 2002). Такође, и у интервју са Џоном Гудишем ( Блиц , 6. април 2002), помиње се искључиво приватизација Сартида по моделу стратешког партнера.

34. Друге новине ће о томе писати тек сутрадан.

35. Шеф овог синдиката, Драган Миловановић, био је и министар рада у Ђинђићевој влади.

36. Доцније, након Ђинђићевог убиства, Колесар, у мају 2003, прелази за директора Агенције за санацију, стечај и ликвидацију банака. На тај начин његова контрола над уносним пословима стечаја постаје и институционализована.

37. Ђунић је једно време био потпредседник владе СРЈ, седео је и у Управном одбору Сартида, радио је и у Агенцији за процену вредности капитала, а затим је постао председник је Америчке привредне коморе у Београду ( Данас , 3. јуни 2004, електронско издање).

38. Банк Аустрија Кредитансталст, немачки Вест ЛБ, швајцарски БНП Парибас, британска Стандард банка, белгијски КБЦ итд.

39. http://www.antikorupcija-savet.sr.gov.yu/Attach/sartid_izvestaj1806.pdf ; види такође и други спис Савета за борбу против корпуције, посвећен овом питању: http://www.antikorupcija-savet.sr.gov.yu/Attach/sartid2.pdf. Добар, а сажет преглед налази се и у Павловић, 2003.

40. “Сартид стара железара”, “Сартид бели лимови” Шабац, “Сартид – Вељко Дугошевић” Кучево, “Сартид слободна зона” Смедерево и “Сартид лука” Смедерево.

41. Док је стечај у “Сартиду 1913” уведен 30. јула 2002, стечајеви над “Сартид стара железара” и “Сартид бели лимови”, отворени су 27. новембра 2002.

42. Стечај над предузећем “Сартид Вељко Дугошевић” отворен је дана 19. децембра 2002. године.

43. Наиме, огласи су објављени тек 4. априла 2003.

44. Реч је, најпре, о предузећу Центроекспорт из Београда, чија је зграда од две хиљаде квадратних метара продата Зорану Јањушевићу, саветнику за безбедност пемијера Ђинђића (тј. његовој фирми Мајрон Сејлс), за само 355 хиљада евра. Пар Јуњушевић-Колесар такође је осумњичен и за малверзације у продаји цементаре у Новом Поповцу. Млађан Динкић је, 17. јула 2003, оптужио Колесара и Јањушевића да су учествовали у “прању новца”, јер је на њихове рачуне уплаћено стотине хиљада евра без порекла. Позивајући се на документ којим је мађарска полиција затражила од колега у Србији да провере “сумњиве трансакције”, Динкић је казао како сумња да новац који су Јањушевић и Колесар добили, потиче од приватизације цементаре у Новом Поповцу код Параћина. Иначе, Колесар је, пре приватизације цементаре, био председник Управног одбора тог предузећа.

45. И у овом случају је Данас , 20. новембра 2002, донео ексклузивну вест на странама 1 и 4. Наслов је гласио: “U. S. Стил преузео Сартид?” Међутим, вест се није тицала Угоора, већ чињенице да се нешто у Сартиду догађа. По понашању пословодства, радници су, наиме, закључили је U. S. Steel “преузео контролу над финансијским пословањем, производњом и платама у Сартиду” (стр. 1). Започели су општи пописи и сравњивање пословања. Синдикални вођа Независности, Милета Гујаничић, изјавио је да је “огорчен што ниједан синдикат није обавештен од стране стечајног управника Сартида о преузимању”. “У синдикату `Независнсост`, каже се у још чланку, “изражавају чуђење што је Влада Србијем која се иначе позивала на трансапретнтност у раду, дозволила да се овако један значајан догађај одвија иза кулиса, далеко од очију јавности” (стр. 4).

46. Тако је новинар листа Данас, Александар Манић, 29. новембра 2002. (стр. 10) написао: “Стиче се утисак да стечајни управник само фигурира, а да комплетну контролу над Сартидом има управо U. S. Steel и Томас Кели као његов представник”.

47. “Надајмо се да да нико неће имати бољу понуду на тендеру за Сартид”; Томас Кели, Блиц , 29. новембар 2002.

48. О том сусрету опширно су писале и Новости (18. април 2004, стр 9). Извештај је на целој страни, са три слике, три антрфилеа и са шест стубаца текста.

49. Блиц, 5. јуни 2004. године (стр. 8). Ову вест донеће истог дана и Интер-Национал (5. јун 2004). И он ће напоменути да је прича о шест милиона долара провизије “потврђена у Сектору за односе са јавношћу Ју Ес Стила”. И Данас ће, 2. јуна 2004, објавити да је, према тврдњама из Ју Ес Стила, ова компанија “покрила и трошкове трансакције од шест милиона долара”

50. Томас Ашер, председник корпорације U. S. Steel из Питсбурга, Џон Сурма, потпредседник и финансијски директор и Џон Гудиш, председник Ју Ес Стила за Европу.

51. Захтевали су од Ју Ес Стила веће плате него што је 0,30 долара по сату; види о томе опширније нешто ниже.

52. Ову до тада непознату појединост из Тадићеве посете, открио је Томас Ферал, овдашњи саветник за медије Ју Ес Стила, у разговору за Недељни телеграф (11. август 2004).

53. Висока пећ један угашена је 1987. године, како би била модернизована. До 1992. године завршено је 95% посла. Међутим, недостајало је још мало новца да би била пуштена у рад. Али, због санкција из 1992, тај новац није обезбеђен. По изјави Томаса Ферала, пећ је ипак до 1997. године била сасвим обновљена, “али из непознатих разлога није никада пуштена у рад” ( Новости , 27. фебруар 2005, стр. 7).

54. Речено је да је поновно покретање високе пећи део пројекта вредног 27,4 милиона евра . То ће подићи производњу железаре у Смедереву на 2,2 милиона тона годишње. То је 140 одсто већа производња од оне коју је Американце до чекала. U. S. Steel је, такође је речено, досада уложио 107,6 милиона евра у своје српске погоне, од укупно 124,2 милиона евра колико се компанија обавезала приликом куповине Сартида.

55. Председник Тадић је рекао: “U. S. Steel је добар пример како треба да се иде напред. Присуство овако добре компаније у Србији сигнал је и другим компанијама да треба да улажу у Србију”. Председник Владе Војислав Коштуница изјавио је: “ Челик произведен у Смедереву није само производ, већ и симбол снажних америчко-српских веза. U. S. Steel је показао да у Србију вреди улагати и да су резултати које је ова компанија остварила најбољи пример великим корпорцијама да је Србија земља са добрим пословним амбијентом”. Са Коштуницом се сложио и амерички амбасадор Мајкл Полт. “Пословање Ју Ес Стила у Србији од значаја је за свеукупне односе САД и Србије. Прича о Ју Ес Стилу је прича о највећим америчким вредностима попут корпоративног управљања, вредног и ефикасног рада које ова компанија покушава да имплементира овде” (сви наводи су из листа Данас , 23. јуни 2005).

56. Штрајк је отпочео 14. октобра 2003. Захтеви штрајкача били су да цена рада буде 55 динара бруто по сату (управа је нудила 33 динара или 0,55 долара; до тада је цена била 26 динара или мање од 0,30 долара), да се реши статус 450 запослених у четири Сартидова друштва која U. S. Steel није купио, да се договоре спорне тачке појединачног колективног уговора и да генерални директор Томас Кели оде са чела фирме. Штрајк је трајао до 20 новембра, дакле 37 дана. Постигнута је надница од 47 динара, 450 радника из старог Сартида укључени ус у компанију, али је Кели остао директор и није усвојен захтев да се колективним уговором послодавац обавеже да исплаћује зараде које ће пратити раст цена на мало.

57. У неким америчким челичанама и до 25 долара (http://www.workers.org/ww/2003/yugo1113.php).

58. То је, међутим, још увек мање од вредности извоза некадашњег Металуршког комбината Смедерево. Комбинат је до 1992. године извозио робу у вредности од најмање 500 милиона долара годишње, а вредност производње је била око милијарду долара ( Борба , 6. септембар 2004).

59. То се види из једног писма Томаса Келија, у коме се тврди да U. S. Steel у Србији “још није профитабилан” ( Данас , 3. септембар 2004). Такође је и Кристофер Навет, директор Ју Ес Стила за Европу, изјавио да “железара у Смедереву још нема профит” ( Време , 3. јуни 2004, стр. 54). И Томас Ферал, у разговору за Недељни телеграф (11. август 2004) тврди: “Да бисмо остварили профит, годишње морамо да произведемо 2,2 милиона тона челика”.

60. Радници су, понесени бројкама о повећању производње за 40% у односу на 2003, почетком септембра 2004, почели тражити веће плате. Стога им је Кели и написао горе поменуто писмо, у коме је тврдио да компанија нема профит. “Када се постигне профитабилност сви радници ће учествовати у дељењу профита”, написао је тада Кели. Међутим, тадашња Келијева тврдња о непрофитабилности Железаре била је, судећи по ономе што ће сам Кели убрзо изјавити, поприлична неистина. На новинарско питање, постављено у разговору за Време (10. март 2005) “значи ли то (подела профита радницима, којом се Кели тада похвалио – А. С) да је Компанија већ после годину дана почела да остварује профит?”, Кели је одговорио: “Чак и пре истека године. Имајте на уму да смо ми овде већим делом 2002. године и наш рад и капитал који смо уложили био је веома значајан” (стр. 31). И збиља, иако је још у септембру 2004. тврдио да Железара ради без профита, Кели се већ у марту 2005. похвалио да је до тада сваки радник Железаре добио по 2.600 динара (или око 50 долара), као обећану поделу од 6% нето профита ( Време , 10. март 2005). Кели не каже колико је радника добило овај додатак, али ако их су добили сви радници Ју Ес Стила Србије то је укупно око 400 хиљада долара. Из тога би се дало закључити да је пријављени нето профит Ју Ес Стила у Србији, током 2004, могао бити око 7 милиона долара. То је можда и десет пута мање од стварног профита Ју Ес Стила у Србији. (На питање о томе колико износи профит компаније, писац овог рада такође није добио никакав одговор). Ово се посредно може закључити из следећих чињеница. Рецимо, на почетку великог штрајка, у јесен 2003. године, синдикати у Железари су тврдили да је U. S. Steel, до септембра 2003, продао 120.000 тона лима и само зарадом од те продаје потпуно отплатио цео Сартид ( Новости , 3. октобар 2003). Током самог штрајка се, такође, тврдило да Компанија има губитак од 700 хиљада долара дневно ( Данас , 31. октобар 2003, стр. 7). На основу тога се у Сведоку ( 14. децембар 2004) ценило да само месечни нето профит Ју Ес Стила може да износи и до 5,5 милиона долара. Такође, у Политици од 10. фебруара 2004, U. S. Steel објављује плаћени оглас у којем се поричу извесне тврдње Национала . Са једне стране, у огласу се потврђује да је цела компанија у четвртом кварталу 2003. године остварила приход од 2,7 милијарди долара. Али, са друге стране, да би се порекла Националова тврдња “да је већи део тог износа резултат куповине Сартида”, у огласу се објашњава да је свега 2% од тог износа “од пословања у Србији”. Из тога се може израчунати да је укупни приход из Србије Ју Ес Стила, у четвртом кварталу 2003. године, био 54 милиона долара. На годишњем нивоу то даје невероватних 216 милиона долара. Вероватно да су све ове посредне рачунице недовољно прецизне. Али , оно што се из њих са извесноћу да закључити јесте да се годишњи приход Ју Ес Стила од Сартида ипак не мери милионима, већ десетинама милиона долара.

61. U. S. Steel је, према сопственим бројкама, уложио 2004. године 34 милиона долара (Данас , 10. март 2005, стр. 11). Да је већи део тога заправо профит самог Ју Ес Стила остварен у Србији тврди се и у листу Сведок , од 14. децембра 2004.

62. Тако је, наиме, гласио наслов једног од типичних пропагандних чланака, објављен у листу Данас , 10-11. септембра 2005, стр. 9). Али, таквих наслова има још: “Ју-ес стил водећи извозник” ( Политика , 5. новембар 2004) и “Од губиташа до највећег српског извозника” ( Данас , 25. јун 2004 ). Ово је, такође, и често место у наступима компанијиних представника. Тако се, рецимо, Томас Кели у Прегледу (29. новембар 2004), похвалио да је U. S. Steel “од предузећа под течајем успела да створи највећег извозника у Србији”.

63. Томас Кели у интервјуу Новости , 5. јул 2004, стр. 7; такође и Кристофер Навета, директор УСС за Европу: “Ако U. S. Steel успе у Смедереву, успеће и Србија” ( Време , 3. јун 2004, стр. 54).

64. У њему се упозорава да је тиме бар 13 немачких банака и предузећа озбиљно оштећено (између осталих, покрајинска банка Северне Рајне – Вестфалије West LB, као и велики немачки металски концерни Клекнер и СМС).

65. У том писму се вели да је Влада Србије 1997. и 1999. писмено потврдила да јамчи за дугове Сартида. Након промене власти, Конзорцијуму је стигло и писмо које је потписао лично Зоран Ђинђић (од 15. маја 2001). У њему стоји да се “осигуравају дугови Републике Србије према конзорцијуму банака” ( Недељни телеграф , 5. новембар 2003). Ђинђић, такође, обећава и да ће Влада да “спречи све што би могло да угрози интересе Сартида и међународног конзорцијума банака” ( НИН , 19. јуни 2003, стр. 27).

66. “Уносни послови, упозорио је амбасадор, одлазе из политичких разлога – Американцима”. У чланку се као пример наводи куповина Железаре за “тричавих 23 милиона долара”, и цитира изјава председника Вестландес банке, да повериоци из Конзорцијума не само да нису дигли руке од свега, него је њихов циљ да пониште спорну транскацију која нема “никакве везе са међународним правом”.

67. Тако Сведок (14. децембар 2004) преноси тврдње да је влада Војислава Коштунице морала да незванично призна дуг италијанском концерну челика Дуферко од 118 милиона долара, који се односи на Сартид. Такође се у Гласу јавности (18. мај 2005) тврди да је Коштуница недавно разговарао са европским повериоцима о дугу Сартида.

68. Кампању за U. S. Steel Србија ради Драган Сакан и његов Њу момент . Сакан и његова агенција се рачунају у најскупље и најбоље српске маркетиншке компаније.

69. Мере су обухватале, најпре, суспензију помоћи Србији з а 2005. годину. То је значило да ће влада Сједињених Држава задржати 10 милиона долара које је требало да добије влада Србије као помоћ за 2005. годину. Исто је учињено и 2003. и 2004, када је задржано укупно 29 милиона долара. Друга мера је била повлачење америчких саветника за техничка питања из одговарајућих српских министарстава. Трећа мера се тицала заустављања давања дозволе 'Јату' да лети директно за САД. Али, Полт је одмах објавио и све последичне казне које иду уз ове мере: “Смањење помоћи утицаће и на подршку пореској реформи, приступ Србије Светској трговинској организацији, на политику економске реформе, која је требало да привуче више страних инвеститора. (...)На жалост, све то може имати негативан утицај на поверење међународних инвеститора” . Амбасадор САД је, међутим, рекао и да “одлука о замрзавању помоћи САД врло брзо може бити промењена ако Влада Србије потпуно и безусловно испуни своје обавезе” (Б92). Потпуно и безусловно - fully and unconditionally – то је формула која изгледа једино да приличи односима Србије и Царства.

70. Сједињене Државе посебну пажњу посвећују “ изградњи демократије у локалним заједницама у Србији”. За то служи пројекат који се од обарања Милошевића изводи у Србији: “Ревитализација заједнице кроз демократску акцију” (Communit y Revitalization through Democratic Action Project ). Говорећи у Америчкој привредној комори Србије и Црне Горе (American Chamber of Commerce of Serbia and Montenegro) о овим и другим облицима помоћи, 20 октобра 2004, Полт није пропустио ни да још једном запрети недовољно послушној влади да ће јој отерати стране инвеститоре: “Најважнија ствар за инвеститора је да ли ће његов партнер испунити своје обавезе – на свим пољима. Отворено говорећи, за Србију постоји извесна сумња. Због тога су потенцијални инвеститори нервозни и оклевају” (www.belgrade.usembassy.gov).

71. Као примери доброг и исцрпног писања могу да послуже: велики аналитички текст о случају Сартид (Данас , 12. август 2002, цела страна), велики и поштен чланак о штрајку у Сартиду ( Данас , 31. октобар 2003, почиње на првој страни, а завршава на 3), такође и чланак о крају штрајка, чији је назив “Српски менталитет против америчких циљева” ( Данас , 20. новембар 2003, почиње на првој, завршава на 4), као и још један аналитички чланак о дешавањима у Сартиду ( Данас , 28. новембар 2003, почиње на стр. 1 и наставља се на стр. 6).

72. Шта Стојан Стаменковић, омиљени економски аналитичар листа Данас (и, случајно, упосленик Економског института), мисли о Сартиду најбоље се видело на конференцији за штампу одржаној осам дана након Вујадиновићевог коментара. О тој конференцији је у листу Данас (19. јуни 2004), извештено под насловом “Афера око Сартида лош сигнал” (у даљем тексту налазе се и цитати из Гласа јавности , 19. јуни 2004). Стаменковић је јавности објаснио да су “Србији потребне приватизације као што је учињено са смедеревским `Сартидом`. То предузеће је било пред отписом у старо гвожђе, (...)а сада је значајни извозник”, рекао је Стаменковић. По њему, “држава је направила добру инвестицију када је, практично, преузела обавезу да врати дуг конзорцијуму страних банака од 100 милиона долара”, додајући да “поводом тога не би требало дизати никакву аферу”. И он је потврдио да је истрага око Сартида само део политичке кампање и упозорио да је “ово што се сада догађа са приватизацијом лоша опомена инвеститорима и довешће их у дилему да ли треба да остану на овом тржишту и измирују своје обавезе”. Све то ће, по њему, у наредном периоду “лоше утицати на раст индустријске производње”! И Стаменковић је оштро напао Савет за борбу против корпуције, објашњавајући одакле њихов порив да чепркају око Сартида: “Чланови Савета за борбу против корупције имају добре плате и морају то да оправдају проналажењем афера”!

73. Радници су, рецимо, новчано кажњавани у свакој прилици, и када јесу и када нису криви; кажњавани су чак и када би закаснили само зато што је, због залеђеног пута зими, “Ластин” аутобус, који превози раднике до Железаре, стигао пет минута касније пред капију Железаре.

74. Колико се може утврдити прегледом Политикине документације и интернет издања листа Данас .

75. Такође се у чланку без икакве задршке објављује и пуко идеолошко самохвалисање Томас Келија, генералног директора: “Наша пословна етика захтева од запослених да прате највише стандарде интегритета у свакодневним активностима и у контакту са купцима и снабдевачима. (...)Рад ове компаније посвећен је идеји да се целокупно пословање у U . S . Steel обавља транспарентно и директно. Било који други начин за нас је неприхватљив”, закључује скромно Томас Кели, а новинар на то нема ништа нити да упита, нити да прокоментарише.

76. Како U. S. Steel поштује српске прописе о заштити животне средине описано је опширније у завршном делу овог огледа.

77. Поготово што су синдикални протести тек што су се завршили. Упс! Па читаоци листа Данас не знају много о томе. Али, није важно, неко од њих можда чита и друге новине, зато је боље “дати им целовиту и истиниту информацију”.

78. Готово да се може помислити како је Бркић задужен за оно што маркетиншки магови данас називају “кризним пи-аром ” Ју Ес Стила?!

79. Тако, рецимо, Блиц од 15. априла 2002, преко целе стране доноси извештај новинара Бранислава Кривокапића, о његовом боравку у Кошицама. Из чланка се види да је Кривокапић пратио делегацију директора и синдиката Сартида, коју је U. S. Steel одвео у једну врсту пропагандне посете челичани у Кошицама. Наравно да су и Сартидови директори и синдикалисти били импресионирани, као што је био импресиониран и новинар Кривокапић.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер