Offshore Serbia

Marat, trgovac iz Samarkanda, pobudio je čuđenje rođaka i prijatelja kada je obznanio da namerava da se preseli u grad Kazan. Prestonica istoimenog kanata bila je na glasu kao lep i velik grad, ali ipak predstavljala je samo senku veličanstvenog Samarkanda u kome je Maratova familija živela vekovima, i što je za poslovni svet još bitnije – nigde porezi nisu bili tako niski kao u njegovom rodnom gradu. Upitan, što je naumio da se seli, trgovac je odgovorio: „zato što gospodar Kazana neprekidno vodi ratove za slavu naše vere, a ja hoću da za to dam svoj doprinos, pa želim da tom vladaru plaćam porez kako bi uspeh njegovog oružja bio još veći.“ Tako je Marat stigao u Kazan, ali ga je tamo čekalo veliko razočaranje – tamošnji kan je čuo za požrtvovanog trgovca i rešio je da ga nagradi, te je naložio da bude oslobođen svih poreza! Ovo je kratak sadržaj jedne tatarske narodne priče, nastale krajem srednjeg veka.

U naše vreme verovatno više nema takvih biznismena kao što je Marat, niti ima vladara kao što je bio ovaj tatarski kan iz priče. No, zato postoje dobro razrađeni sistemi da se minimiziraju poreska opterećenja, a da se pri tome ostane u okvirima zakona. Jedan od njih – već dobro oproban i rasprostranjen zbog efikasnosti i rentabilnosti – predstavlja mehanizam osnivanje of-šor firme ( offshore company) .

LEPOTE OF ŠOR SEKTORA

Već pre Drugog svetskog rata veći broj evropskih država je krenuo putem koji je vodio ka tzv. državi blagostanja – državni obrazovni i zdravstveni sistemi su postajali sve obuhvatniji, socijalna i penziona zaštita rasprostranjenija… Ipak, do burnog širenja delokruga države, čak i na privrednom polju, dolazi tek posle drugog velikog rata dvadesetog veka. Uporedo sa povećanjem poreskog „apetita“ vlada, razvijao se i sistem of-šor poslovanja. Pojedine zemlje su nudile niske poreze i druge beneficije poslovnim ljudima koje su bile spremne da u njima osnuju firme, ali ne s namerom da tamo i posluju. Ideje je prosta: podstaći strance da registruju kompanije koje posluju isključivo u inostranstvu ali u of-šor zemlji – plaćaju porez na dohodak; porez je mali, ali kako kaže narod: „zrno po zrno pogača“. S druge strane, za „obične“ firme, one koje ne rade „daleko od brega“ već unutar granica tzv. of-šor zemlje, poreske beneficije ne važe – one plaćaju normalne dažbine. Tako se ne gubi ono što sve već ima, ali se dobija nešto novo. Strani tajkuni i „tajkunčići“ izbegavaju porez u svojim zemljama, ali pune kasu of-šor zone!

Među klasične „lepote“ of-šor biznisa spadaju: niski porez na dobit preduzeća, ili ga i nema, dok se umesto njega plaća fiksna i relativno niske taksa; anonimnost tj. mogućnost da vlasnici ne budu upisani u registar; mali ili nikakav porez na dohodak nerezidenata zaposlenih u of-šor sektoru; nepostojanje obaveze da se vodi računovodstvo odnosno da se predaju poreski izveštaji (važi za većinu, ali ne i za sve of-šor zone); lako i brzo osnivanje firme i imenovanje odnosno smenjivanje direktora; niski troškovi osnivanja preduzeća; mogućnost da se računi lako otvaraju širom sveta (ako ne u svim onda bar u mnogim bankama); pogodnost da se preko of-šor firmi kupuju nekretnine i preduzeća a da se ne zna ko je pravi vlasnik; pravo da se po svetu osnivaju predstavništva; mogućnost da se novac prima i uplaćuje bez ikakvog ograničenja na osnovu fiktivnih ili stvarnih poslova (inače gotovo svaka država zahteva da čak i građani stranih zemalja – nerezidenti pruže osnov po kome im je uplaćen novac veći od neke propisane svote); pogodnost što se firma, odnosno biznis koji se preko nje vodi, lako proda ili prenese na drugo lice; gotovo nikakav nadzor od strane administracije zemlje u kojoj je firma registrovana (to više ne važi za evropske of-šor centre).

Na primeru naše zemlje slikovito možemo da vidimo neke od pogodnosti koje of-šor firme pružaju vlasnicima, odnosno čemu te firme služe. Vlasnici preko njih kupuju robu namenjenu uvozu u Srbiju, koju potom preprodaju svojoj domaćoj firmi ali tako da maksimalno umanje dažbine koje ovde plaćaju. To postižu tako što svojoj srpskoj firmi prodaju robu po višoj ceni pa ispadne da ona nema skoro nikakav profit ili – što je bilo uobičajenije dok su carine bile visoke, a roba je lako mogla da se „opere„ i zatim proda na crno – smanje cene i tako izbegnu znatan deo uvoznih dažbina. Kad je u pitanju izvoz, sve funkcioniše po istom principu, ali u drugom smeru: srpsko preduzeće robu proda gazdinoj of-šor firmi po niskoj ceni (koja plaća minimalan porez u inostranstvu) i time minimizira profit sopstvene domaće firme (koja u zemlji plaća normalan porez), a onda se preko of-šor preduzeća roba proda po punoj ceni stvarnom kupcu.

Firme registrovane na nekoj dalekoj „obali“ zgodne su i za učešće u privatizaciji – kad pravi kupac hoće da ostane anoniman. Of-šor firme su pogodnost i za one koji iz inostranstva primaju honorare, plate ili nešto prodaju što može da se ne evidentira kod državnih organa (odnosno cena može da se prikaže manjom), pod uslovom da strana koja plaća može i hoće da učestvuje u celoj igri. Novac se primi na of-šor račun, izda faktura za izmišljenu uslugu, i izbegne se plaćanja poreza na honorar, platu i ukupan dohodak (veći od neoporezivog iznosa za tu godinu). Sve u svemu, milina za vlasnike of-šor firmi i of-šor zemlje koje od njih imaju korist. No, za sada ne i za Srbiju iz koje se na navedene načine odliva kapital, a njenom budžetu se nanosi šteta.

Kolika je korist koju imaju of-šor zemlje lako se videti na primeru Kipra. Porezi koje plaćaju of-šor firme (a pogotovo je to bio slučaj ranije) solidno doprinose budžetu tog mediteranskog ostrva. I to je još najmanje bitno: of-šor kompanije neretko stvarno otvaraju kancelarije i zapošljavaju ljude; dolazak međunarodnog biznisa s namerom da radi daleko od „obale“ zapljusne i domaću „obalu“ – pa mnogi poslovni ljudi započnu i lokalni biznis tj. investiraju u ekonomiju zemlje; doseljavanje imućnih stranaca dovodi do većih ulaganja u nekretnine i infrastrukturu.

Sve je to i višestruko korisno za ugostiteljstvo; zbog potreba of-šor firmi razvija se bankarski – i generalno finansijski – sektor. Of-šor sektor sada direktno i indirektno učestvuje sa 5% u bruto nacionalnom proizvodu ( GNP) Kipra, a toliki je udeo i poljoprivrede! Na prvi pogled 5% i ne deluje mnogo, ali u ekonomiji to je ogroman udeo, a značaj of-šor sektora u razvoju Kipra i transformaciji te donedavno zemlje u razvoju, u razvijenu zemlju – još je veći! No, sve ima svoj početak i kraj, ako of-šor biznis na Kipru nije došao do „kraja“, on više nije ono što je nekada bio.

Sa ulaskom u Evropsku uniju, Kipar kao i druge evropske of-šor zemlje (npr. Lihtenštajn ili Luksemburg), prinuđene su da uvedu određene restrikcije. Evropska unija ne zabranjuje svojim članicama koncept of-šor poslovanja, odnosno svojim zakonima direktno ne uređuje status of-šor firmi, ali razni propisi i preporuke EU negativno utiču na konkurentnost evropskih of-šor centara. Tako, i kada ne dođe do povećanja poreza kao što se desilo na Kipru (a rast sa nešto malo više od 4% na 10% neto dobiti, daleko je od zanemarljivog), radi se o većoj kontroli nad poslovanjem. Ko od onih što izbegavaju poreze i nastoje da budu anonimni voli da se državna uprava mnogo interesuje za njihove poslove? One članice Evropske unije koje su razvijale of-šor biznis (i tajne, šifrovane račune koji ponekad idu sa njim), a nisu baš rade da izađu u susret zahtevima drugih članica EU u vezi sa sprečavanjem izbegavanja poreza (naravno ne generalno, već samo kada se radi o evropskim biznismenima) – suočavaju se sa pretnjama! Setite se samo „packi“ koje je nedavno mali Lihtenštajn dobio od Nemačke .

Konačno smo stigli i do nas, odnosno moguće koristi za Srbiju od cele ove priče. Of-šor biznis je počeo postepeno da se seli sa Kipra i drugih evropskih centara u Panamu, SAD (gde su glavni of-šor centri Delaver i Vašington), Makao, ili na Britanska devičanska ostrva, Bahame, Sejšele, Antile… Svaka od tih lokacija ima svoje prednosti, ali nijedna nije u Evropi. Doduše, još postoje i na „starom kontinentu“ pogodni of-šor centri – kao što je npr. Gibraltar – ali s obzirom na „stege“ EU pitanje je dokle će tako biti.

I još nešto – of-šor biznis se deli na onaj koji je tek fiktivno registrovan u nekoj zemlji i onaj koji tamo stvarno, bar delimično, i funkcioniše (kancelarije, zaposleni). U drugom slučaju, zgodno je za vlasnike i menadžment da su firme locirane u ozbiljnim gradovima, i pravim, a ne u bukvalnom smislu, mikro zemljama (ili protektoratima, prekomorskim teritorijama).

ARGUMENTI ZA OF ŠOR SRBIJU

Srbija se nalazi, štagod pričali oni što u kontekstu savremene epohe i tehnologije potcenjuju lokaciju, na odličnom mestu – i neosporno je centar regiona. Saobraćajno smo povezana za Srednjom i Zapadnom ali i Istočnom Evropom. Imamo solidno kvalifikovanu radnu snagu, i pristojan obrazovni sistem. Beograd, ali i neki drugi gradovi, prijatni su za život, ali i kraći boravak poslovnog sveta (ako poznajete nekog stranog diplomatu ili privrednog predstavnika, i sami znate da, po pravilu, pokušavaju da produže svoj tekući mandat ili da posle nekog vremena ponovo dođu na službu kod nas). Štagod nam se ponekad činilo, prilično smo bezbedna zemlja. Ne stojimo loše ni sa znanjem engleskog jezika (ali smo učenje drugih nažalost prilično zapostavili). Bankarski sektor nam je solidno razvijen i sposoban da podrži of-šor biznis.

I što je vrlo bitno – imamo posebne veze sa Ruskom Federacijom, a na pragu smo i bezviznog režima sa tom zemljom! Smatra se da su Rusi već postali najznačajniji vlasnici of-šor firmi širom sveta, odnosno da preko njih obrću ogroman kapital! Znači, imamo sve predispozicije da zauzmemo upražnjen prostor, i postanemo značajan evropski of-šor centar izvan EU! Jedino nam još fali politička volja da to i uradimo!

Da nam EU i stvarno širom otvara svoja vrata, dok idemo putem koji do njih vodi trebalo bi da radimo sve što možemo kako bismo što više napredovali u ekonomskom, ali i svakom drugom pogledu – a kreiranje i ostvarivanje koncepta „of-šor Srbije“ tome samo može da doprinese. Kad se približimo članstvu u EU, deo of-šor biznisa svakako će ići dalje, ali deo će i u novim uslovima ostati kod nas, a do tada će se u značajnoj meri preliti i na naš „breg“. S druge strane, danas kad nam se stvarno malo toga nudi osim praznih priča – stvaranje od Srbije of-šor centra može da bude odskočna daska za dalji privredni razvoj. Uz to, ako pokažemo da smo spremni da nešto radimo osim da čežnjivo gledamo i prizivamo EU – možda nas brže prime i u tu zajednicu država.

EU nije služba socijalne pomoći i ne namerava da „gladne“ došljake „hrani, poji i oblači“. Spremna je tek da pomogne onome ko već sebi pomaže da brže napreduje, i to radi obostrane koristi a ne zbog evropejske humanosti i altruizma. A kad slušamo naše tzv. evro-fanove ispada kao da nam neko nudi doživotni besplatni smeštaj i hranu u ekstra luksuznom hotelu, i uz to pride i džeparac, a od nas se jedino očekuje da svako jutro s ljubavlju uskliknemo: živela Evropska unija, živeo NATO i Bože spasi Solanu! I da ne cepidlačimo baš oko svakog dela svoje teritorije – ali to nam ne kažu, bar dok traje predizborna kampanja!

Vratimo se opet na of-šor zone. Zašto su neke od tih zemalja uspele da se razviju – umnogome zahvaljujući of-šor biznisu – a neke nisu? Zašto je Kipar procvetao, a Liberija nije? Uspele su one zemlje koje su stvorile preduslove za delotvorno poslovanje kako domaćih tako i of-šor firmi – one države koje su suzbijale korupciju i kriminal, koje su učinile svoju administraciju efikasnijom a pravni sistem pogodnijim za biznis, koje su domaćinski upravljale javnim preduzećima i resursima … Liberiji ništa nije pomoglo što su se pojedini lideri zaklinjali na vernost SAD, a zauzvrat su tapšani po ramenu uz dodelu izvesne pomoć (u suštini, ako ne i formalno, namenjene pre svega tim liderima i njihovim vernim sledbenicima, a ne izmučenom narodu).

EVROPSKI PUT I STRANPUTICA

Ako želimo da idemo napred moramo da se sami „evropeizujemo“, a ne da skrušeno i paralisano čekamo na članstvo u EU. Razvijanje koncepta of-šor poslovanja može da nam direktno pomogne da brže ekonomski napredujemo, ali i da nas stimuliše da ubrzamo aktivnosti koje se odnose na sve ono što doprinosi dobrom poslovnom okruženju generalno. Štagod budemo preduzimali kako bi se osnivači novih of-šor kompanija – odnosno vlasnici već postojećih – privukli u Srbiju, odraziće se i na poboljšavanje poslovnog ambijenta za domaće firme.

Za početak, ako se odlučimo da iskoristimo of-šor šansu, morali bismo hitno da počnemo da radimo na stvaranju zakonske pretpostavke za taj vid poslovanja. To je trebalo uraditi odavno, čim smo izašli iz unutrašnjeg i spoljnog kruga sankcija, a ne čekati do sada – no, bolje ikada neko nikada.

Offshore Serbia nije zamena za Evropsku uniju, ali može da bude koristan segment ekonomskog mozaika, koji će nam omogućiti da se brže razvijamo pre nego što postanemo njen deo. Međutim, ako nam EU nije suđena zato što nas tamo ne žele (već nam je samo iz propagandnih razloga nude kao „šarenu lažu“) ili nas, uz prezir, prihvataju prethodno osakaćene oduzimanjem skoro 15% teritorije – rad na stvaranju od Srbije of-šor zone može da bude dobar početak za osmišljavanje i realizovanje naše nove politike ekonomskog razvoja. Kada je Austrougarska zapretila Srbiji 1906. godine carinskim ratom – bilo je onih koji su govorili da treba da pognemo glavu jer su oni „racionalni“ pa od drugih bolje vide da nemamo alternativu. A Srbija je nju ipak našla, uspešno je prebrodila izazov, i nastavila ekonomski da se razvija!

Nemali broj ekonomista – teoretičara, sigurno će odmah reći: „koješta, sve to je nerealno a jedino je realno da potrčimo ka EU, pokorno zamolimo da nam otvore kapiju i uradimo sve što se od nas zatraži“. Reći će: „razmišljanje o of-šor zoni, ili bilo čemu drugom što nije zadata tema iz Brisela ili Vašingtona, samo može da nas udalji od EU ili EU udalji od nas“. No, setimo se da su gotovo svi zagovornici ekonomskog evro-fatalizma skoro do juče bili doktrinarni sledbenici i propovednici „dogovorne“, „samoupravne“ i „marksističke ekonomije“. A evo, i bez nje se nekako živi, a ti dojučerašnji marksistički ekonomisti bi sigurno dodali: „ma živi se mnogo bolje“. Dodao bih nešto i ja: ako su jednom toliko pogrešili, ili su se zbog lične koristi pretvarali i druge varali – kako da im sada verujemo da Srbija i na ekonomskom polju nema alternativu koja može da joj donese uspeh?

Počeli smo sa osvrtom na jednu narodnu priču, pa da u tom duhu i završimo. Kirgizi kažu: „pametan, i kad mu ne daju da ide glavnom stazom do vrha brda – nađe drugi put, budala, i kad ga vode glavnim i širokim putem – oklizne se i upadne u jarugu“.