Obrazovanjem privući inostrane ulagače, a ne subvencijama

Ekonomska nauka i uspešna praksa odavno su odgovorile na moguću nedoumicu o najprikladnijem načinu za privlačenje ulagača iz inostranstva. Ti načini su da se ulagačima ponudi rastuće i po mogućstvu veliko tržište, društvena stabilnost, pouzdana infrastruktura, konkurentni lokalni dobavljači i obrazovana, kreativna i produktivna radna snaga. I tu je kraj priče. Razne vrste novčanih podsticaja strancima u vidu neposrednih subvencija za svako novo radno mesto, besplatne lokacije ili oslobađanje od plaćanja poreza nisu na spisku oruđa ekonomske politike koje savetuje nauka (ko je prati), uspešna praksa i ugledne međunarodne institucije.

Zamislite državu koja nema nikakva rudna bogatstva, nema mnogo plodne zemlje, koja je daleko od glavnih putnih pravaca, nema izlaz na more, nema plovne reke i koja je u visokim planinama. Na pamet može da padne recimo Nepal ili Butan. Da li je takva zemlja privlačna za strane ulagače i pored mogućih lokalnih podsticaja ulagačima da dođu? Ili još bolji primer u Evropi. Švajcarska se savršeno uklapa u opisanu kategoriju zemalja bez velikih ekonomskih geografskih prednosti, a u isto vreme Švajcarska je među zemljama sa najvišim standardom na svetu. Iako je švajcarska radna snaga skupa u poređenju sa ostalim zemljama, ova država je privlačna za strane ulagače i bez posebnih podsticaja. U čemu je tajna uspeha Švajcarske?

Nemajući nikakve prirodne izvore, uključujući i lako obradivu zemlju, Švajcarska je odlučila da ulaže državna sredstva u visokostručno i specijalizovano obrazovanje. Tako obrazovana, kreativna i produktivna radna snaga je vrlo skupa, ali u isto vreme i vrlo privlačna i isplativa za ulagače, domaće i inostrane, u oblastima materijalne proizvodnje i pružanja usluga, posebno onih u kojima je visoka novododata vrednost (farmacija, specijalni materijali, visoka tehnika, medicinske usluge, finansije...).

Saveti ekonomske struke i međunarodnih organizacija za ekonomsku politiku su sledeći. Mnogo je bolje i uspešnije uložiti sredstva u stalno obrazovanje radne snage i na takav način privući strane ulagače, nego im pružati neposrednu novčanu pomoć. Većina sada najtraženijih struka na svetu nije postojala samo pre 5 godina. Onaj ko obrazuje takvu radnu snagu za poslove sadašnjosti i budućnosti je taj koji najuspešnije privlači ulagače i tako skreće pažnju na sebe. Tako se ide u Evropsku uniju. Ko sprovodi takvu politiku, odmah bude zapažen na ’radarskom ekranu’ stranih ulagača. OECD i drugi, savetuju da se u politiku privlačenja stranih ulagača duboko uključi i ministarstvo za obrazovanje, ali Srbija nažalost sada na tom mestu nema Dositeja Obradovića.

U vrlo teškoj ekonomskoj i opštoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, svako novo ulaganje, bilo domaće ili inostrano, u proizvodnju robe i usluga je dobrodošlo, pogotovo ako je to povezano sa zapošljavanjem novih radnika. Usled globalne ekonomske krize dolazi do usporavanja i sniženja stranih ulaganja na globalnom nivou. Konkurencija za privlačenje stranih ulagača vrlo je oštra. Veliki uspeh je kada strani ulagač dođe u Srbiju, uloži sopstvena sredstva (a ne sredstva poreskih obveznika iz Srbije kao što je to obično slučaj), zaposli radnike, pokrene proizvodnju, plaća poreze i doprinese izvozu. Takve ohrabrujuće ali ne tako česte vesti dobijaju zasluženu pažnju u medijima. Međutim, svaka dobra vest može često da ima i svoju zlu kob. Zbog čega je to tako?

Uz gromoglasne vesti u medijima, sa mnogo slika i presecanja vrpci, kao što je to ulaganje južnokorejskog preduzeća „Jura“ ili italijanskog „Dajteka“ provlači se i vest da su Vlada i Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj sa ministrom Mlađanom Dinkićem (G17 plus) na čelu, odlučili da pruže stranim ulagačima stimulaciju u gotovini za svako novootvoreno radno mesto. Koreanci koji su otvorili pogon u Rači i zapošljavaju oko 1000 radnika, primili su po 4.500 evra za svako radno mesto, a Italijani po 10.000 evra za svako od 400 radnih mesta koje otvaraju u Nišu. Ta sredstva koja odobrava Vlada, naravno, pripadaju poreskim obveznicima Srbije. Uz navedeno, Niš je besplatno i velikodušno pružio stranim ulagačima i potpuno opremljeno građevinsko zemljište.

Ono što nudi strancima Vlada Srbije, pod velikim uticajem „stručnjaka“ iz G17 plus, jeste besplatna domaća radna snaga (poklon) i to za predstojeće razdoblje od nekoliko godina. Ako je plata u „Juri“ 200 evra mesečno, tada poreski obveznici u Srbiji plaćaju jednog takvog radnika da radi nekoliko godina besplatno u korejskoj firmi! Jongvu Nam, generalni menadžer preduzeća „Jura“, izjavio je da su: „...podsticaji koje Vlada daje dobrodošli, ali oni nisu glavni razlog zašto smo izabrali Srbiju za ulaganje’.[1] Takav stav stranih ulagača odavno je poznat onima koji prate dostignuća u savremenoj ekonomskoj misli i praksi, pa čak i na lošim školama. Kada tako nešto izjavi uspešan ulagač u Srbiju, malo se ko od tih koju upravljaju državnim novcem upita da li je ekonomska politika države na dobrom putu u pogledu pružanja stimulacija strancima.

Zbog čega strani ulagači prihvataju takve stimulacije kada one nisu glavni razlog za ulaganje? Prihvataju ih svugde zbog toga što nisu nerazumni da odbiju nešto što im se nudi, iako su se u načelu već ranije odlučili za određenu lokaciju i bez prethodnih stimulacija. Novac poreskih obveznika Srbije dođe im kao „s neba pali regres“. Pa zašto bi ga odbili? To im snižava troškove poslovanja. Takva politika je čak i sa teoretske strane štetna jer pravi diskriminaciju između domaćih i stranih ulagača. U takvoj situaciji, domaći privrednik može da iznese svoj kapital u inostranstvo, pa ga zatim uloži u Srbiju pod nekim drugim, inostranim imenom i dobije besplatnu radnu snagu na nekoliko godina. Privlačno i zanimljivo, zar ne?

Srbija je od početka 2010. godine „raspikućila“ 1,2 milijarde evra na odbranu neodbranjivo visoke vrednosti dinara na deviznom tržištu. Ovakve intervencije Narodne banke (uz kadar G17 plus) održavale su visoku vrednost dinara, zaduživale su zemlju do beskraja, davale su podsticaj preteranom uvozu i domaćoj potrošnji, snižavale su domaću zaposlenost i, što je najbitnije, povećavale su troškove i gorčinu stabilizacije u budućnosti. Ko će te dugove da vraća? A Srbija ima sve manje i manje stanovnika usled negativne stope priraštaja stanovništva i emigracije, a produktivnost (tamo gde nešto ponekad radi) jeste niska. Ogromna sredstva su otišla na odbranu deviznog kursa bez velikog i pozitivnog efekta, „u vazduh“ i u dugove prema inostranstvu. Koliko bi moglo da se obrazuje za ta sredstva novih kadrova privlačnih za ulagače? Prosveta i dalje jedva sastavlja kraj sa krajem. Dositej i dalje nedostaje Srbiji. Želimo mnogo sreće i uspeha novom guverneru Narodne banke Srbije Dejanu Šoškiću.

Pružanje podsticaja stranim ulagačima kao što to čini Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj sa svojim kadrom samo pokazuje koliko oni kaskaju za preko potrebnom stručnošću. Sadašnje pozivanje Ministra Dinkića na nobelovca Pola Krugmana je samo naknadno naslanjanje na deo struke.[2] Ono je ne samo zakasnelo bar dve godine, već i pogrešno jer Krugman daje opšti savet za velike i relativno ekonomski nezavisne zemlje (SAD), a ne za ekonomske komarce kakva je to Srbija. Nobelovac DŽozef Stiglic bio je u Beogradu kada je to trebalo (2008) i pružio neposredne savete koji su direktno važeći za Srbiju.[3] I Danica Popović godinama pruža jasne savete za ekonomsku politiku.[4] Uz to, ekonomska struka odavno ukazuje na to da su stimulacije za lociranje proizvodnje u određenoj oblasti samo jasan odraz (striptiz) neprivlačnosti određenih lokacija. Da su one privlačne, stimulacije im ne bi bile potrebne.

Zbog čega Vlada i njeni nadristručnjaci iz G17 plus nude takve podsticaje stranim ulagačima? Verovatno zbog ubiranja brzih i lakih medijskih i političkih poena o zapošljavanju samo nekoliko stotina novih radnika. Retko se spominje broj radnika koji svaki dan ili svaki sat ostaju bez posla u Srbiji. Novac poreskih obveznika troši se na pogrešnu ekonomsku politiku iako jasni saveti struke postoje. Njih samo treba pročitati, razumeti, naučiti i primeniti. Na takav način (uz politiku obrazovanja) stvorili bi se mnogo bolji uslovi za izvorno i dugoročno privlačenje stranih ulagača, a ne na torbarski način od danas do sutra. Strani ulagači kojima se pružaju stimulacije kakve im nudi Srbija, mogu da ostanu „verni“ samo dok traju postojeće i dok iskamče nove povlastice. I obrazovanjem se ide ka Evropi. Tome nas je naučio još Dositej.