Ništa što mislite da znate o Kini nije tačno

(NIN, 29.10.2009)

Uvreženo je mišljenje da Kina uspeva da prebrodi globalnu finansijsku krizu zahvaljujući inerciji svog tridesetogodišnjeg silovitog rasta. Zaista, još otkako je prebrodila prethodnu veliku globalnu krizu - krah azijskih berzi od pre deset godina - Kina je listom dobijala visoke ocene, kao zemlja koja se u svim finansijskim olujama ponaša neverovatno mudro i odvažno u isti mah. Otud je možda sasvim prirodno što analitičari koji se bave ekonomskim prognozama danas pretpostavljaju da će taj supertanker kineske države opet izbeći nagli zaokret, posebno zato što je očigledno da i dalje beleži značajan rast, čak i u vreme kada druge privrede tonu u recesiju. Međutim, ova je kriza drugačija - sveobuhvatnija i pogubnija no ijedna u minulih nekoliko generacija. Sadašnja kriza iznosi na videlo sva postojeća sistemska ograničenja, pa neminovno zadire praktično u sve ključne komponente kineskog ekonomskog modela: zato su sada ozbiljno dovedeni u pitanje monistička država, mudro ekonomsko upravljanje, rast usmeren ka izvozu i istovremeno podstican izvozom, klasa potrošača koja je još u povoju, tvrdoglava usredsređenost na rast bez obzira na ekološku cenu i težnja ka formiranju kompanija najviše svetske klase. Valjalo bi razmotriti zbog čega sve te uobičajene pretpostavke o Kini danas u sve većoj meri postaju netačne i zašto se, bar za neke od njih, ispostavlja da su potpuno pogrešne.

Mit broj 1:

Komunistička partija je monolitna

Nije, zato što finansijska kriza cepa partiju, konfrontirajući seoske populiste i pobornike rasta po svaku cenu, po pravilu iz velikih gradova. U populiste spadaju dvojica trenutno najviših zvaničnika, predsednik Hu Đintao i premijer Ven Đijabao. Oni se zalažu za sporiji ali ravnomerniji rast, ujednačen i uravnotežen, tako da obuhvati i siromašnije seoske regione na zapadu, rast kojim će se istovremeno opreznije upravljati, da bi se zaštitila životna sredina; za populiste je karakteristično i to da ni izdaleka nisu potpuno posvećeni slobodnom tržištu. Njima se suprotstavljaju pripadnici elitne partijske frakcije koji mahom žive u razvijenim urbanim područjima u priobalju, pre svega u Šangaju, i žele brzi rast, još veću nesputanost slobodnog tržišta i zamašniju podršku preduzetnicima i privatnom sektoru. Mada je isuviše rano za predviđanje o tome koja će frakcija izvojevati pobedu, već je sada jasno da će novo rukovodstvo povesti Kinu u novom a možda i neočekivanom pravcu.

Mit broj 2:

Komunisti su vrsni privredni rukovodioci

Onog septembarskog dana 2008. godine kada su braća Liman doživela krah, Kina je počela da planira hitni paket podsticajnih mera od 600 milijardi dolara za koji će se docnije ispostaviti da je najveći (u smislu udela u BDP), najbrži i, po mišljenju mnogih, najdelotvorniji stimulans na svetu. Rezultat je to što Kina i dalje beleži neverovatno visok rast, rekordan u svetu, koji danas iznosi osam procenata. Taj rezultat je samo potvrdio raniju predstavu o tome da su stari partijski mudraci pravi majstori kada je reč o rukovođenju privredom. Dok se većina ekonomista slaže da je Peking obavio odličan posao u rešavanju kratkoročnih problema - pre svega je uspeo da reši kako da dovoljno dugo zadrži visok rast kao protivtežu masovnoj nezaposlenosti i političkim nemirima koji bi iz nje mogli proisteći - sve je više onih koji zabrinuto zaključuju da će ovaj masovni stimulans dugoročno negativno uticati na privredu. Kina je postala privreda koja se gotovo u celosti pokreće državnim ulaganjima. Državna ulaganja su u prvoj polovini 2009. godine učestvovala čak sa 88 posto u rastu BDP - što je udeo nezabeležen u istoriji bilo koje zemlje.

Sasvim je realna opasnost od ovog neuravnoteženog buma. Protržišna partijska frakcija strahuje da se zaboravlja na liberalizaciju finansijskih tržišta i privatizaciju strateškog sektora, u korist raznoraznih projekata nalik na onaj američki most na Aljasci koji vodi u nigdinu; ako govorimo o privatizaciji strateških sektora valja ukazati na to da bi trebalo privatizovati većinu najbogatijih grana kao što su bankarstvo, telefonija i građevinarstvo. Čak i vladini zvaničnici danas priznaju da je 60 ili čak više procenata novca izdvojenog u vidu stimulansa završilo na berzama i tržištu nekretnina, što samo podstiče strahovanja od pojave opasnih novih mehurova finansijskih derivata. U nekim priobalnim gradovima kupoprodaja nekretnina trostruko je veća po obimu nego u istom periodu prošle godine; šangajska berza zabeležila je samo tokom ove godine rast od preko 60 procenata. “To je samo privremena mera koja trenutno sprečava širenje jaza - sav stimulans je usredsređen na izgradnju nove infrastrukture i ponovno zagrevanje, do pregrevanja, sektora nekretnina”, kaže nezavisni kineski ekonomista Endi Sije. To bi moglo da donese nevolje predsedniku i premijeru. Kineski budžetski deficit, koji je svojevremeno bio toliko mali da je bio praktično zanemarljiv, danas zvanično iznosi oko 30 posto BDP, mada neki zapadni ekonomisti procenjuju da je on znatno veći i da doseže čak 70 posto BDP. Iako je sve to još uvek malo u poređenju sa zapadnim zemljama (očekuje se da dogodine odnos između američkog duga i BDP bude oko 100 procenata) kineski političari su s razlogom zabrinuti. Premijer Ven je prošlog meseca izjavio da je kineski oporavak “nestabilan, neuravnotežen i nekonsolidovan”. Nedelju dana ranije Ći Fulun bio je još otvoreniji: “Kineski rukovodioci bi trebalo da preispitaju reformski paket koji je trenutno na snazi.”

Mit broj 3:

Kapitalizam je u procvatu

Ova tvrdnja je bila delimično tačna sve do ove godine. Broj privatnih preduzeća u Kini udvostručen je sa 20 miliona koliko je iznosio 1990. godine na 40 miliona 2008. godine. Ipak, po Lijevoj oceni, do kraja ove godine može se očekivati da taj broj padne na oko 38 miliona, budući da mnogi privatni preduzetnici napuštaju posao. Državna preduzeća uživala su ogromne prednosti, čak i pre no što je pekinški paket stimulansa preraspodelio sredstva ka njima. Državne kompanije mogu lako da pribave kredite sa kamatom od svega tri posto od državnih banaka, dok se kamate na kredite koje uzimaju privatne kompanije izražavaju dvocifrenim brojkama, tako da su one često primorane da se obrate ilegalnim zajmodavcima na crnom kreditnom tržištu. Od 1992. godine rast ulaganja u osnovna sredstva u privatnom sektoru iznosu oko 10 posto godišnje, dok stopa rasta u državnom sektoru iznosi između 20 i 50 procenata. Od 90-ih godina prosečno uspešno privatno preduzeće u Kini nema više od 30 zaposlenih, što je opet prvenstveno prouzrokovano teškoćama u pribavljanju kreditnih sredstava. Zato nije nikakvo iznenađenje što rezultati nedavnih tržišnih istraživanja pokazuju da su državna preduzeća, kada je reč o budućnosti, sve više hosistički nastrojena, dok se privatni sektor ne odlučuje na takvu vrstu ponašanja.

Budući da je rast u poslednjih nekoliko godina bio skoro nezadrživ, država nije imala naročito mnogo razloga da popusti kontrolu nad najlukrativnijim granama, i sva je prilika da ova kriza nije dovoljno duboka da bi je primorala na takav korak. “Sada smo došli do tačke u kojoj je, ako želite da sprovodite više reformi, neminovno da ozbiljno povredite nečije interese u ključnim privrednim segmentima - finansijama, telekomunikacijama, energetici, vladinim organima itd.”, ocenjuje Huang. Kineska država poseduje više od dve trećine svih osnovnih sredstava u vidu telekomunikacione infrastrukture, elektrana i nekretnina u zemlji. Državne kompanije čine oko 70 posto svih preduzeća koja se kotiraju na berzi. Mada privatni sektor i dalje kontroliše nešto malo više od ukupne privrede, većina onih kojima je posao da prate zbivanja u kineskoj privredi smatra da će taj odnos biti suštinski izmenjen zahvaljujući ovom stimulansu za izlazak iz krize. “Ne treba uopšte sumnjati u to da će posle krize država kontrolisati veći deo ukupne privrede”, ocenjuje Vang Šuo, glavni urednik kineskog ekonomskog časopisa Kađing. “To je loša vest za domaću tražnju, zato što to zapravo znači da će običan čovek kontrolisati manji deo privrede. Domaćinstva su već u situaciji da, htela - ne htela, svojom ušteđevinom podržavaju državna preduzeća, jer državne banke po vrlo niskoj kamatnoj stopi daju ta sredstva mahom neefikasnim privrednim subjektima.”

Zahvaljujući krizi razotkriva se nešto što bismo mogli nazvati skrivenom rukom države. Tako je vlada 2007. godine na hongkonšku berzu izvela tri od četiri svoje najveće banke, opisujući to kao korak preduzet u okviru nastojanja da banke postanu komercijalnije, odnosno da se njihovo poslovanje konačno oslobodi političke dimenzije. Ubrzo, međutim, kako se kriza razbuktala, Peking je direktorima tih banaka izdao uputstva kako i kada da počnu davanje kredita. Time je sprečena ona vrsta kreditnog infarkta koja je pogodila Zapad, ali mnogi analitičari strahuju da će to zapravo tokom naredne godine dovesti do pojave prave lavine nenaplativih potraživanja. Peking se sada meša u zbivanja na tržištu na sve moguće načine – pa, recimo, hapsi direktore australijske rudarske kompanije pošto je ta kompanija odbacila ponudu kineskog partnera za fuzionisanje, podržava državne koje firme žele da raskinu ugovore čiji su predmet zapadni finansijski derivati, omogućuje državna preuzimanja efikasnijih privatnih firmi. Kina je početkom 80-ih godina, pod vođstvom Deng Sjaopinga, otvorila vrata kapitalizmu, ali se sada ta davno otvorena vrata polako zatvaraju, kaže Vang.

Mit broj 4:

Kineska privreda je izvozna

Ako je ova teza zaista tačna, postavlja se pitanje zbog čega je izvoz u ovoj godini smanjen za 20 procenata, a privredni rast je i dalje osam posto? “Tačno je da je izvoz za Kinu važan isto onako kao što je važan za Japan ili Nemačku, ali izvoz nije jedino na šta se ovde svodi privreda”, kaže Šang Singaj, direktor šangajske Finansijske agencije.

Ako pobliže razmotrimo kineski izvoz pristupajući mu kao osnovnoj pokretačkoj snazi celokupnog privrednog rasta, videćemo da nije reč o takvom mehanizmu. Mada bruto izvoz iznosi nešto malo manje od 40 posto privrede, ta brojka nas navodi na pogrešan put, zato što precenjuje kineski udeo u svoj onoj silnoj robi koja nosi oznaku mejd in Čajna. Većina tih artikala samo se sklapa u Kini, a delovi se proizvode u Južnoj Koreji, na Tajvanu i u drugim bogatijim zemljama. Recimo, uzmite jedan ajpod koji se u Kini, na vratima fabrike, na veliko prodaje za 150 dolara. U maloprodaji košta 299 dolara. Od velikoprodajne cene samo oko pet posto, odnosno 7,5 dolara, potiče od kineskih delova i rada. Tih 7,5 dolara predstavlja neto izvoznu vrednost, i samo je to realni doprinos kineskoj privredi. Neto izvoz učestvuje sa svega nešto više od sedam posto u kineskom BDP. Time se može objasniti kako Kina i dalje uspeva da beleži ekonomski rast u trenutku kada su upravo ona zapadna tržišta na koja ona najviše izvozi zapala u duboku recesiju.

Kina zavisi od državne potrošnje. Udeo potrošača koji, mora se priznati, postaju sve značajniji faktor, jeste realan, ali je i znatno precenjen, na šta ukazuje Stiven Rouč, direktor azijskog ogranka finansijske korporacije Morgan Stenli. Kineska potrošnja čini samo 37 posto ukupnih privrednih kretanja, što je najmanji udeo kada ga poredimo sa bilo kojom velikom državom. Tačno je i da su kineski potrošači još uvek znatno veći optimisti od zapadnjaka i da su mnogo manje zaduženi, ali je i to prvenstveno rezultat štedrih državnih subvencija. U poslednje vreme srednja klasa masovno kupuje stanove po Pekingu i Šangaju, raskošno ih opremajući nameštajem i belom tehnikom, upravo zahvaljujući vladinim intervencijama toliko primetnim u bankarskom sektoru tokom minule godine. Krediti su u septembru zabeležili rast od 32 posto u odnosu na isti period godinu dana ranije, a slična situacija uočena je i tokom prethodnih nekoliko meseci. Stručnjaci zaključuju da Kina može da nastavi da ostvaruje rast od šest do devet posto godišnje zahvaljujući državnoj potrošnji i potrošnji pripadnika srednje klase, a da pri tom neto izvoz uopšte ne učestvuje u toj stopi rasta. Dakle, jasno je da Kina nije zavisna od izvoza.

Mit broj 5:

Kineske kompanije će upravljati svetom

Tačno je da mnoge velike kineske državne kompanije tragaju za pogodnim prilikama za kupovinu nekretnina i proizvodnih objekata širom sveta, usled čega se stvara iluzija da ova kriza podstiče globalne ambicije velike kompanije koja se zove NR Kina. Međutim, ti kupci su opet uglavnom državne naftne kompanije i rudarski kombinati, koji pokušavaju jeftino da pribave resurse u drugim zemljama u razvoju i zapravo nemaju ozbiljan potencijal da prerastu u globalne brendove. “Sasvim jednostavno rečeno, nema pravih pomaka kada je reč o pojavi ozbiljnih brendova u Kini”, kaže Majkl Petis, profesor Univerziteta u Pekingu. Mnogo je prepreka na tom putu: posebno su upečatljivi slaba pravna zaštita intelektualne svojine i ugovora, i obrazovni sistem koji je prvenstveno usredsređen na bubanje i metriku umesto na negovanje kreativnosti i inovativnosti. Na tipično kineski način ova finansijska kriza je podstakla čitavu bujicu raznih dekreta iz Pekinga koji svi ukazuju na jedno te isto - firme treba da krenu napred, u inovacije, tako da su obezbeđene i subvencije za nove patente. Međutim, svaki poznavalac ekonomije ili vešt investitor kazaće vam da se patenti retko mogu neposredno prevesti u nove, stvarne kompanije sa novom i jedinstvenom tehnologijom, a svi napori koji se na vrhu preduzimaju za osnivanje novih preduzeća u bazi ne mogu ni izdaleka biti konkurentni onoj vrsti spontanog razvoja ideja koji se odvija na mestima kao što su Silicijumska dolina ili Kembridž.

Tu su i nejasna pravila poslovanja i korupcija, kao podsticajni činioci isključivo za kratkoročne planove. Po Huangovoj oceni, preduzetnici se ne osećaju bezbedno - ima mnogo primera da vlada u nekom trenutku jednostavno preuzme privatno preduzeće ili potpuno promeni pravni okvir, tako da se privatnici trude da što je moguće brže izvuku profit. S druge strane, bogate državne kompanije koriste poslednje skrivene rezerve, maltene crne fondove, da zadovolje domaću tražnju, umesto da ulažu u istraživanje i brendovanje. A zašto bi ona, uostalom, trošila pare na to da postanu globalno konkurentnija, kad imaju monopol u najnaseljenijoj zemlji sveta?

Mit broj 6:

Kini je više stalo do novca nego do životne sredine

Ova rastuća kineska tendencija ignorisanja tržišnih snaga donosi opštu korist na jednom sasvim neočekivanom polju: polju čiste tehnologije. Godinama se Kina opirala pritisku da pomogne u kontroli emisija ugljen-dioksida, tvrdeći da pre svega mora da se razvije, kao i da količine ugljen-dioksida koje ona izbacuje u Zemljinu atmosferu, ako se mere po stanovniku, znatno zaostaju za zapadnima. Sada je, međutim, shvatila da će upravo njen narod biti među onima koji su ponajviše pogođeni globalnim otopljavanjem, pa je mobilisala sve svoje resurse na način na koji to verovatno samo ona može. Uz pomoć lepih državnih subvencija, kineska preduzeća su, na primer, počela da prednjače u odnosu na ostala kada je reč o proizvodnji solarnih ćelija, a ostvaruju veliki napredak i u mnogim drugim oblastima. Peking je upravo saopštio nove projektne zadatke u pogledu smanjenja emisija ugljen-dioksida i zemlja će se, ako te ciljeve bude ostvarila, 2020. godine naći u prvim redovima borbe protiv klimatskih promena.

Tako je zelena tehnologija postala nacionalni prioritet i pokrenute su mnogobrojne i istraživačke inicijative u oblasti solarne energije i energije vetra. Paket stimulansa za ekološki čistu tehnologiju vredi 218 milijardi dolara, što znači daje najveći u svetu; zahvaljujući tome samo tokom prošle godine osnovane su desetine preduzeća koja se bave proizvodnjom alternativne energije. Kina već proizvodi više energije iz obnovljivih izvora nego ijedna druga zemlja sveta. U isto vreme, na Zapadu je usled recesije i neizvesnosti u pogledu daljeg kretanja cena nafte usporena stopa zelenih ulaganja. To ne znači da će Kina uskoro moći u potpunosti da se osloni na ekološki čistu energetiku: ona i dalje, radi zadovoljenja sopstvenih ogromnih potreba, gradi staromodne termoelektrane, otprilike jednu nedeljno. Ipak, ta ogromna zemlja uskoro bi mogla postati vodeći proizvođač tehnologije za proizvodnju čiste energije, namenjene ostatku sveta.

Ako se malo udubimo u sva ova pitanja, videćemo da se ovakvo ponašanje moglo i očekivati. Naime, u pređašnjim krizama Kina je uvek pokazivala odvažnost i spremnost na prilagođavanje. Njeno početno otvaranje prema globalnim tržištima poniklo je iz haosa Kulturne revolucije. Poslednje veliko otvaranje Kine poniklo je iz azijske krize; tada, 2001. godine, Kina je stupila u redove Svetske trgovinske organizacije. Sada se promene, kako se čini, kreću u suprotnom smeru: Peking se, sva je prilika, vraća jednoj izolovanijoj privredi pod dirigentskom palicom države. Ta privreda je manje otvorena za privatno i strano preduzetništvo, ali nas i tu možda čeka jedno veliko iznenađenje. Jednostavno rečeno, ako vladajuća frakcija ne bude uspela u svome naumu, u prikrajku čeka alternativna ekipa, spremna ko zapeta puška.

(R. Foruhar, Newsweek)

Priredila i prevela: Ljiljana Nedeljković