Nema krize za BRIKS?

Odluku da se zajedno pojave i počnu specifičan vid saradnje, lideri Brazila, Rusije, Indije, Kine doneli su kako bi javno objavili da jednopolarni svet ima alternativu. Desetogodišnji period apsolutne dominacije jedine supersile, Amerike, pokazao se kao veoma dobar za nju i njene najbliže saveznike, ali i veoma loš za ostatak sveta i perspektivu svih koji su morali na razne načine da plaćaju dobar život većine građana u državama zapadnog materijalnog blagostanja. Unipolarna globalizacija pokazala je i svoje tamno lice u vidu stvaranja svetskih vojnih, finansijskih i ostalih monopola, ali onu drugu stranu.

Mogućnost globalnog masovnog informisanja i obrazovanja postala je najjače oružje za poništavanje loših strana globalizacije. Pokazalo se da su zemlje BRIK-a[1] samom idejom da se konsultuju o najvažnijim pitanjima daljeg razvoja sveta, omogućile drugim zemljama, koje su razumele da je jedno polarni svet počeo da se menja i dramatičnom brzinom postao multipolarni, da imaju šansu i iskoriste trenutak kako bi se razvijale bez apsolutnog „patronata“ Velikog brata i njegovih saveznika. Ostvarujući postepeno ciljeve koje su pred sebe postavili prilikom prvog skupa u Jekaterinburgu 15. maja 2008. godine, zemlje BRIK-a (sada BRIKS-a, nova članica Južnoafrička unija) stvorile su za sebe, ali i za brojne druge zemlje mogućnost da se brže razvijaju, a i da budu deo sveta koji ekonomski vuče napred, do skoro nezamislivo, SAD ili Nemačku. Kako se ispostavilo, osnovna borba BRIK-a omogućila je da se dolar, kao vrhunska mera vrednosti i bezuslovna svetska rezervna valuta, polako (pre svega zbog njihovih interesa) svodi na realnu meru.

Iz duboke tame izronila je i počela da se demistifikuje uloga i funkcija posle Drugog svetskog rata, od 1944–1949, stvorenih UN, MMF, Svetske banke, NVO i NATO. Njihova uloga (od osnivača dodeljena) jeste presudna u stvaranju, uz pomoć neoliberalne (ne samo) ekonomije, sistema koji je omogućio nametanje dužničkog ropstva pojedincima i posebno većini država na planeti[2]. Počevši da međusobno trguju u nacionalnim valutama, i da sa drugim zemljama isto to rade, pokazale su da je sadašnji dolar veštačka tvorevina koja nema realnu podlogu. Vojna moć i mogućnost odlučivanja o ratu i miru nije više bila dovoljna da „ubedi“ svet da je dolar nezamenljiv. Stvorivši neverovatno dobru kombinaciju od dve najmnogoljudnije zemlje Kine i Indije sa superbrzo narastajućim tržištima, sa dve po prirodnim resursima najbogatije zemlje Rusije i Brazila, ukazali su na mogućnost organizovanja ogromne ujedinjavajuće sile u svakom pogledu. Naravno, bilo je presudno da se ta skupina zemalja može uspešno vojno odbraniti od SAD.

Posle američkog 11. septembra i tadašnji američki predsednik Buš izjavio je kako je u trenutku napada shvatio da ih više okeani ne štite. U glavama svih Amerikanaca, a ne samo predsednika, razbistrilo se i shvatili su šta bi bilo ukoliko bi se našli na udaru nekog masovnog nuklearnog oružja, bilo kao odmazde za američki napad, bilo kao preventivnog napada, koji su do sada, dokazano, samo SAD mogle da preduzmu. Ponovo je uspostavljena, ovog puta multipolarna, ravnoteža straha koja je decenijama predstavljala osnov za svetski mir.

Kako je izvesno da se rat valutama (najvidljiviji deo novih geopolitičkih odnosa) kreće u pravcu svođenja dolara u realne okvire, jedne od bitnih svetskih valuta, ali sigurno ne jedine, počela je američka, sa njihovog stanovišta, bespoštedna i beskrupulozna borba da se dosadašnje stanje što sporije menja. To se pogotovo radi u delovima sveta gde su uspostavili najčvršću dominaciju. Američki „napad“ na evro samo je pokušaj da se najveća cena za

prinudno svođenje ekonomije u realne okvire prebaci na najbliže saveznike i njihovu zajedničku valutu (sad je jasno i zbog čega je Engleska ostala van evrozone). Relativno dobra vrednost, decenijama štampanog dolara bez pokrića, može još neko vreme opstati, jedino ukoliko se napravi što više „kriznih“ mesta po planeti, i opet se SAD predstaviti kao jedino mesto koje će i u takvim uslovima ostati stabilno, što opet znači da je i pored svega dolar najbezbednije mesto u kome se može očuvati svaka realna vrednost.

Jedan od razloga što je Gadafi glavom platio je njegovo odbijanje da naftu prodaje za dolare i pokušaj stvaranja Afričke banke (hteo je da za to obezbedi 100 milijardi dolara) koja bi postala protivteža Svetskoj banci i MMF-u na tim prostorima, i dozvolila afričkim zemljama da se izvuku iz dužničkog ropstva. Svedoci smo vremena kad se kreditni rejtinzi snižavaju po standardima vodećih svetski agencija za procenu rizika (koliko objektivnih?) SAD, Francuske, a o Italiji, Španiji i drugim manjim zemljama da ne govorimo, za razliku od Brazila kome se rejting po tim istim agencijama brzo povećava. Zato je danas i trenutak kad se i MMF, posle poslednjeg sastanka grupe G20, našao na konačnoj prekretnici. Pod pritiskom brzonarastajućih ekonomija, većinska prava odlučivanja u skladu sa novim ekonomskim realnostima biće prepuštena jačim partnerima. Tako se kruni jedan od stubova doskorašnjeg jednopolarnog sistema. Vojni stub tog sistema takođe više nije dominantan, jer se u praksi pokazalo da ima velika sopstvena ograničenja, a i konkurencija se ogromno uvećala.

UN su već godinama pod pritiskom ka novom ustrojstvu ili totalnom raspadu. Kad generalni sekretar NATO Rasmunsen kaže da se može intervenisati bez UN, onda je to najava opasnog raspada sistema. Uloga i mesto NVO sektora u mekoj okupaciji sveta je demistfikovana preko interneta, a sada taj sektor ima dostojne naslednike u delovanju, samo sa drugačijim predzakom, u vidu „Okupiraj Volstrit“[3].

Ovih dana su svetski štampani i elektronski mediji puni izveštaja o američko-izraelskim pretnjama Iranu, pre svega atomskom bombom. Jasno je da je uzavreli i proključali lonac svetske geopolitike na ivici da se prelije (kontrolisano). U isto vreme američki predsednik Obama seli (posle kako on kaže uspešno završenih operacija u Avganistanu i Iraku) svoje vojnike u Australiju, radi kontrole Južnog kineskog mora (koliko to ima veze sa kineskom kupovinom najvećeg poznatog svetskog nalazišta gvozdene rude u Australiji?), a ruski načelnik generalštaba Makarov podseća da će Rusija u zaštiti svojih interesa, u skladu sa svojom vojnom doktrinom, bez ustezanja prva upotrebiti i atomsko oružje. Kineski vojni softverski stručnjaci, posle obaranja sopstvenog satelita u kosmosu, uspevaju da preuzmu i onesposobe američke vojne satelite, koji su apsolutni preduslov za bilo kakvo efikasnije delovanje njihove vojske. Ovo je samo uvod u još dinamičnija, čak i direktna ratna vojna događanja. Tako nikako nije slučajno što je Leon Paneta, američki sekretar za odbranu, rekao da su Kina i Indija ozbiljna pretnja za Ameriku. To se poklapa i sa prognozama Goldman Saksa (svugde li su njihovi prsti)[4] da će za pedeset godina (objektivniji kažu i znatno pre) Kina biti apsolutni svetski lider, a da će Indija verovatno u tom trenutku prevazići SAD, što je dovoljno da i obični Amerikanci ozbiljno shvate takve reči. Kinezi na ovo odgovaraju mirno, u skladu sa njihovom hiljadugodišnjom filozofijom, da oni samo žele da sarađuju sa celim svetom. I teraju po svome, i po svom strateškom planu za sledećih sto i kusur godina.

Visoko pozicionirani kineski činovnik pre neki dan je rekao da su Evropljani lenjivci koji očekuju da malo rade, rano odlaze u penziju i uživaju, a onda očekuju da im to neko sa strane plati. Evidentan dokaz da je došlo do civilizacijske promene na planeti, i kako ekonomski najuspešnija sila diktira, ne samo uslove privređivanja. To znači uprosečivanje svih inputa u cenu proizvoda ili usluge, pa i svođenje cene radne snage na realnu meru. To takođe znači i rast cena sirovina zbog višestruko povećane tražnje od strane novih ekonomskih džinova.

U situaciji kad sa jedne strane cena radne snage opada, a sirovina raste, jedini pravi odgovor zapada da bi održao neku vrstu dominaciju (bar na području koje oni smatraju svojim dvorištem) jeste proboj u nove tehnologije, pre svega energetske (ne samo zelene, već pre svega jeftine) kao i druge koje omogućavaju novi tehnološko civilizacijski iskorak. No i tu se postavlja pitanje koliko je to zaista moguće, jer se prema istraživanjima UN najinteligentniji deo stanovnika planete nalazi u Indiji (apsolutna dominacija u najprofitabilnijem softverskom tržištu), a među najbolje svetske univerzitete spada dobar broj kineskih, sa kojih izlaze mnogostruko brojniji kadrovi, sa odličnim potencijalom, već potvrđenim u svim oblastima, vojno, privredno, medicinski, a i najbrži kompjuter sada je delo kineskih naučnika.

Izvesno je ipak kako će se sve ovo pre ili kasnije završiti. Ekonomski razvoj, podizanje životnih uslova i standarda stanovništva, kao i bezbednost regiona i pojedinih zemalja, svima, pa i Americi, diktira okretanje najvećim svetskim tržištima i zemljama, sa za to potrebnim resursima. Putinovo uspešno insistiranje i stvaranja Evroazijske komisije (od 2015. unije) siguran je iskorak ka pravljenju potencijalno snažnog budućeg partnera EU (ili neke nove evropske organizacije). U takvoj konstelaciji Rusija ne bi bila mlađi partner, već bi imala ravnopravnu poziciju sa EU, ali i sa Kinom i brzo narastajućom Indijom, u stvaranju odlično povezanog (a i više) kopnenog Evroazijskog prostora.

Dobro jutro, novi svete.