Naftna bajka ili Bog je Brazilac

- Bog je, ipak, Brazilac! – izjavio je nedavno Lula, popularni predsednik Brazila, obraćajući se naciji povodom gigantskog ležišta nafte otkrivenog u Atlantskom okeanu, duž brazilske obale.

Odakle, uopšte, potiče ta ideja da se Bog proglašava Brazilcem i zašto je to uopšte važno za naš tekst? U pričici koja sledi, pokušaću da makar delimično odgovorim na to pitanje.

*

Priča se da na nebu ima jedna velika sala zvana „Odsek za nacije“, gde rade sveci koji štite svaku pojedinu državu na Zemlji. Oni rade 8 sati dnevno za svojim radnim stolovima, gledajući u ekran i manipulišući džojstikom, različitim dugmićima, osiguračima i polugama. Iz daleka može vam se učiniti da se oni zabavljaju video igricama ali, uistinu, sveci se trude da svojim državama čiji su zaštitnici omoguće bolje životne uslove.

Kao i u svim javnim ustanovama i u ovoj nebeskoj jedni rade više, a drugi manje. Sveti Erikson, na primer, zaštitnik Švedske, često napušta svoje radno mesto i može se videti kako puši i šeta nebeskim hodnicima. Već Sveti Ortega, zaštitnik Nikaragve, nema vremena ni da ode do toaleta, a kamoli da predahne.

Odsek funkcioniše veoma jednostavno. Uvek kada se pojavi neka nova država, Sveti Petar naredi da se u salu ubaci još jedan radni sto i pozove nekog novog sveca da joj bude zaštitnik.

- Sveti Beneđito, preuzmi Zimbabve.

- Ali, prvo – pa Zimbabve, Sveti Petre?

- A ti bi hteo šta, da počneš sa Švedskom?

Sveti Petar je veoma pravedan i sveca zaštitnika određuje u skladu sa državom. Gleda odozgo da li je nova država mala, siromašna, u nevolji i izabere nekog kompetentnog i radnog sveca. Ako misli da datoj državi baš i ne treba neka velika zaštita, izabere nekog sveca koji i nije baš mnogo talentovan.

Na primer, kada je Kanada postala nezavisna država, Sveti Petar je za njenog zaštitnika postavio jednog svog ispisnika, sa kojim je nekada išao na pecanje. Iako je taj njegov drugar bio kompetentan i za nešto više, da bi štitio Kanadu bilo je dovoljno da se svaki dan uredno pojavi na poslu i otkuca radni karton.
Slično se desilo i sa Brazilom. Jednoga dana, 1822. godine, službenik je probudio Svetog Petra.

- Sveti Petre, pojavila se nova država u Latinskoj Americi.

Sveti Petar je otvorio prozorčić na nebu i odozgo, kao što uvek radi, pogledao novu državu. Oduševio se na prvi pogled.

- Bre, to i nije obična država. To je, skoro, jedan pravi  raj. Vidi samo kolika je to zemlja, skoro kao kontinent, a tek morska obala, džungle i šume, divlje životinje, reke, klima... sve se više oduševljavao. I još kažu da bilo šta zasejano uspeva i to dva puta godišnje. A tek što ima zlata i dijamanata (nafte tada još nije bilo)... Fantastično! Postaviću za zaštitnika nekoga ko voli da se dosađuje, takva jedna država i ne treba zaštitu.

Tako je Sveti Petar za zaštitnika Brazila naimenovao svog posinka, Svetog Braza. Inače, Sveti Braz je već dugo bio bez posla na nebu. Kroz „odsek za nacije“ je prošao već dva puta. Prvi put je to bilo u XIV veku, kada je bio zaštitnik Francuske i tom prilikom je prouzrokovao stogodišnji rat. Drugi put je u odseku bio zaposlen samim početkom tog istog, XIX veka. Tada ga je Sveti Petar,  posle njegovih bezbrojnih i upornih molbi, pustio da štiti Španiju. Karijeru je završio prodajom Floride Americi.

Ali, Sveti Braz je tvrdio da je prethodna dva puta naučio mnogo i stekao neophodno iskustvo. Štitiće Brazil kao niko, zaklinjao se.

- Molim te, Sveti Braze, ne diraj ništa za svojim stolom – reče mu Sveti Petar strogo. – Brazil ima svoj prirodni  put prema uspehu. Pusti ga na miru i on će već sam stići tamo gde treba.

Sveti Petar je bio siguran u brzi napredak ove nove države i njenu veliku budućnost, pogotovo što se po nebeskim kuloarima uporno šuškalo da je sam Bog poreklom iz Brazila. Zato se iskreno nadao da će i njegov posinak konačno postati omiljeni svetac.

Sveti Braz je dugo imao najmanje posla u odseku. Svakoga dana je ulazio u salu i izdaleka gledao u ekran na svome radnom stolu, uglavnom komentarišući srdačnost i drugarstvo koje je vladalo među Brazilcima. Zatim je uključivao automatske komande i odlazio na kafu i duge razgovore sa zaštitnicima Švedske, Danske i Norveške. Kolege su umirale od zavisti, jer se o njemu govorilo kao o zaštitniku države iz koje potiče sam Bog. Sve dok sredinom 60-ih godina XX veka, jednog sasvim mirnog dana, Sveti Braz nije iznebuha i hitno pozvan u nebeski bar, odakle je dežurni svetac nadgledao nas, obične smrtnike, kao i rad svetih zaštitnika.

- Mislim, kolega – reče mu dežurni, inače svetac od velikog poverenja kod Svetog Petra, ispijajući svoje hladno pivo – da bi bilo dobro da pogledate malo tu svoju državu, od sinoć mi se nešto mnogo deru i žale.

Uistinu, nije bilo ništa naročito. Ali, kako Sveti Braz već više od jednog stoleća nije imao priliku da pokaže šta zna, ocenio je novonastalu situaciju kao kritičnu. Zgrabio je prvu polugu i snažno je povukao, ne primećujući da ispod nje piše „vojni udar“. Istog momenta se upalila jedna crvena lampica, zapištala je sirena i svi su odmah pritrčali njegovom stolu.

Sveti Pjer, zaštitnik Francuske, je bio zaprepašćen.

- Sveti Braze! Kako ste mogli da uradite tako nešto?

Sveti Braz je bio zbunjen.

- Ja... ja... ja... moram da zaštitim moju zemlju.

- Da, ali ne ovako. To neće izaći na dobro. Brzo, pritisni dugme na kome piše „demokratija“!

Sveti Braz je stajao zbunjen, usred cele gužve koja se stvorila oko njegovog komandnog stola. Pritisnuo je prvo dugme do koga je stigao. Tek je posle video da je na njemu pisalo „represija“.

- Ne to dugme! – povikao je Sveti Pjer. – Ono... ono!

- Koje? – Sveti Braz je pritisnuo dugme na kome je pisalo „cenzura“.

- Moj Bože! Jesi li poludeo, Sveti Braze?

Sveti Braz je bio već totalno zbunjen. Povukao je polugu na kojoj je pisalo „multinacionalke“, zatim odmah pritisnuo dugme „depresijacija plata“ i isključio osigurač na kome je pisalo „radnička prava“. Tako je izazvao pravu lančanu reakciju. Njegov sto je počeo da se trese, pišti i treperi raznobojnim lampicama.

Sveti Braz je bio više izgubljen nego vlada sa ekonomskom politikom. Koliko god da je pokušavao da popravi stanje, bivalo je sve gore. Pritiskao je nasumice silne dugmiće i vukao poluge, dok se Brazil sve više urušavao. Došao je kritičan trenutak kada više ništa nije pomagalo. Kao u onoj priči o kratkom pokrivaču, kada je pokrivao radnika – gazda je ostajao go, kada je pokrivao gazdu – go je ostajao bankar, kada je pokrivao bankara – otkrivao je izvoznika, kada je pokrivao izvoznika – otkrivao je zemljoradnika, kada je pokrivao zemljoradnika – otkrivao je potrošača... Tako, na kraju, kada je konačno pogodio pravo dugme ispod koga je pisalo „demokratija“, sto se i dalje tresao, sirene urlale, a signalne lampice pregorevale. Stanje u Brazilu nije se popravljalo.

- Postoji samo jedan izlaz. Hajde da razgovaramo s Bogom! – reče Sveti Petar, koga je hitno pozvala komisija uplašenih svetaca. Bog je bio njihova poslednja nada.

- Ako je Bog zaista Brazilac, kao što se priča, On će uraditi nešto u ovoj situaciji.

Komisija svetaca, na čelu sa Svetim Petrom, bogobojažljivo je ušla u Bogov kabinet, tiho i na prstima. Kad tamo... iznenađenje! Nađoše Boga u kimonu, kako sa sve štapićima jede suši i pirinač.

Bog je, dakle, bio Japanac!

I naravno da jeste! Kako bi inače jedna zemlja tako mala i kamenita, prenaseljena, bez mineralnih sirovina, sa lošom klimom i gotovo svakodnevnim zemljotresima, iz koje su se ljudi još pre sto godina iseljavali u Brazil, bežeći od siromaštva, poražena u velikom ratu, uz dve atomske bombe, mogla biti među tri ekonomski najrazvijenije svetske potencije?

Vi mislite da bismo mi, da je Bog stvarno Brazilac, imali inflaciju od tri brojke? Javni deficit izražen u trilionima? Da bismo morali da prosimo kredite po svetu?

Zato, hajde da definitivno stanemo sa tom pričom da je Bog Brazilac i da pokušamo da se zadovoljimo Svetim Brazom, koji nastavlja, tamo za komandnim stolom, da čini sve što zna i može, da nas zaštiti i sačuva.

*

Ova prethodna, poučna pričica, koju je davno nekada, dok Brazil još nije izrastao u ekonomskog džina, napisao Carlos Eduardo Novaes, poslužila mi je da našim čitaocima dočaram na šta je to Lula, zapravo, mislio. (Napomena: Ovu priču-vic nisam direktno preveo, već sam, u nedostatku originala, prepričao jednu od mnogobrojnih verzija iz brazilskih barova, a koju sam verovatno i sam nehotice dosolio.)

Naime, Brazil je jedna od malobrojnih država sveta kontinentalnih razmera, opasan morskom obalom koja se meri hiljadama kilometara, ispresecan ogromnim rekama i šumama, izuzetno bogat mineralnim sirovinama, uz jaku industriju i vrhunsku poljoprivredu i s mladom i obrazovanom populacijom, a uz to i sa demokratijom koja zaista funkcioniše. Tako je, zbog svih komparativnih  prednosti koje Brazil ima i nastala ta priča o Bogu Brazilcu. I zaista, šta bi se drugo i moglo pomisliti o velikoj i bogatoj zemlji, u kojoj nema čak ni zemljotresa ili uragana da ometaju njen razvoj? A tek da se ne govori o ratu, revoluciji ili terorizmu, o čemu prosečan Brazilac zna samo onoliko, koliko prati međunarodne vesti na televiziji (a ne prati ih baš mnogo). Međutim, uprkos svim prednostima, priče o velikoj budućnosti koju Brazil ima pred sobom su generacijama i generacijama ostajale priče, kao i ova Novaesova, najviše zahvaljujući, u osnovi, kolonijalnom položaju zemlje, primitivnom, divljem kapitalizmu, velikoj korupciji i odsustvu odgovornosti političke elite.

*

Šta je Lula uradio? Ukratko, počeo je od MMF-a! Vratio je dugove i bukvalno izbacio MMF iz odlučivanja o ekonomskoj politici zemlje. Sada Brazil pozajmljuje novac MMF-u, Lula se šali da je to „šik“, ali je usput spremio i zahtev za sastanak G-20, čija je suština da se MMF-u oduzme pravo da zemljama koje pomaže pozajmicama propisuje ekonomska pravila igre. Biće to prava mala revolucija, ako Lula za ovu svoju ideju nađe još kojeg saveznika među bogatima.

Zatim je zaveo strogu finansijsku disciplinu i odgovornost, zaustavio bezrazložna, ropska zaduživanja,  besomučnu privatizaciju koju su forsirali njegovi neoliberalni prethodnici i odliv kapitala, počeo da štedi, da stimuliše izvoz, naučno-tehnološki razvoj, uz istovremenu pravičniju preraspodelu zarađenog, usmeravajući viškove prema siromašnima i obespravljenima.

Rezultat: Brazil danas pozajmljuje pare SAD i, kao što već rekosmo, MMF-u, među poslednjima je okusio recesiju i među prvima izašao iz nje, iako je bio pritisnut, i još je, velikim padom izvoza, naročito mineralnih sirovina. Dok je kriza harala, nijedna brazilska banka nije bankrotirala.

Šta se promenilo, da bi Brazil za nepunih 7 godina Luline vladavine stigao na prag one budućnosti o kojoj su generacije sanjale? Naravno da je odgovor nešto kompleksniji, ali se može sažeti i ovako – Brazil je preuzeo sudbinu u svoje ruke, odbacio „pomoć“ zapadnih tutora i sopstvenu neoliberalnu elitu, koja je sprovodila tu „pomoć“ kroz prikrivenu kolonijalnu politiku i zaista postao suverena i nezavisna država, prvo u ekonomskom, a zatim i u svakom drugom vidu.

Posebna pažnja je posvećena razvoju upravo onih prirodnih prednosti, koje je još Sveti Petar zapazio. Prosto rečeno, Brazil je konačno počeo da koristi svoje velike prirodne resurse za sebe i sopstveni razvoj, kao i bolji život svoje siromašne populacije, a ne kao što je to bilo do sada, isključivo za bogaćenje tutora i njihovih brazilskih trabanata.

Tako se, na opšte iznenađenje, ispostavilo da u jednoj tako bogatoj zemlji ne mora biti gladnih, da u školi ima mesta za sve podjednako i da boljom i pravičnijom preraspodelom zarađenog i oni mizerni mogu da postanu dobri potrošači, interesantni za industriju i trgovinu.

*

Međutim, ovoga teksta ne bi bilo da se nije dogodilo nešto od svetskog značaja, nešto što će zauvek promeniti odnos Brazila prema svetu i sveta prema njemu. Naime, Bog je pogledao na Brazil sa oba oka i bez žmirkanja, kao da je odista Brazilac.

Kao što smo videli, ulogu Svetog Braza, zaštitnika Brazila je, kroz lik Lule, demokratskim putem preuzeo sam narod, da bi se nedavno naš svetac trijumfalno vratio u liku „Petrobraza“, velike brazilske i svetske kompanije za eksploataciju nafte, koja je nedavno objavila podatke o poslednjem (?) gigantskom planetarnom ležištu nafte, nazvane “pré-sal” (pre soli), zbog njene geneze koja se, geološki mereno, stavlja svojih 114 miliona godina unazad, u trenutak odvajanja latinoameričkog i afričkog kontinenta, pre taloženja debelih naslaga soli, koje je pokrivaju.

Radi se o ležištu nafte koje se može omeđiti u nekih 800 kilometara dužine i oko 200 kilometara širine, udaljeno 200 do 250 kilometara od obale, koje se pruža gledano sa severa, u vodama brazilskih država Espirito Santo, preko Rio de Žaneira, Sao Paola i Parana, sve do Santa Katarine na jugu, na dubini od, prosečno, 7000 metara, od čega je 1500 do 3000 metara nivo Atlantskog okeana, a oko 2000 metara čini sloj soli, koji se kao tampon nalazi neposredno iznad naftnih slojeva, što će zbog njegovog plastičnog svojstva, uz navedenu veliku dubinu, buduću eksploataciju učiniti tehnološkim izazovom prve vrste.

Lokalizacija ležišta

(Uokvireno roza polje predstavlja ležište nafte, dok su brazilske države duž čijih se obala ležište pruža obeležene sa ES - Espirito Santo, RJ - Rio de Žaneiro-država, SP - Sao Paolo-država, PR - Parana, SC - Santa Katarina)

Na donjem šematskom prikazu se vidi prosečna dubina okeana do 2000 metara, od 2000 do 3000 metara je sloj stena nastalih taloženjem posle sloja soli, od 3000 do 5000 metara je sloj soli i od 5000 do 7000 metara je sloj nazvan „pre soli“, po kome je i nafta dobila ime jer se nalazi u njemu (nafta je prikazana crnom bojom).

Procena rezervi ovog gigantskog ležišta je oko 100 milijardi barela (!) nafte dobrog kvaliteta, uz ogromne, još nedovoljno istražene, prateće rezerve prirodnog gasa. Osim toga, geološki posmatrano, isti naftni slojevi se pružaju i severoistočnom obalom Brazila, te je, s obzirom na poznate dimenzije geoloških formacija, za očekivati da buduća istraživanja utvrde kontinuitet naftnog ležišta i nove rezerve u procenjenoj količini od, ukupno, 300 milijardi barela nafte! Da bismo shvatili o kakvim je količinama crnog zlata ovde reč i zašto je Lula aktuelizovao staru priču o Bogu kao Brazilcu – Saudijska Arabija, kao zemlja najbogatija naftom, raspolaže sa ukupno 260 milijardi barela nafte utvrđenih i, naravno, dobrim delom i „načetih“ rezervi.

*

Sada je jasnije i zašto je Čavez nedavno prozvao Lulu „šeik od Amerike“, iako je njegova Venecuela veliki svetski proizvođač nafte, ali takođe, i zašto je odjednom došlo do naglih promena u ophođenju prema Brazilu od strane bivših i „odbačenih“tutora.

Tako je 4. američka flota naglo promenila već objavljeni pravac i „mesto boravka“, pa će, po svoj prilici, biti nešto trajnije i bliže stacionirana novom naftnom regionu. Osim toga, od severnoameričkog suseda su stigle i prve optužbe o „naftnom nacionalizmu“, novoj kovanici koju ćemo možda ubuduće i češće slušati.

Velike svetske multinacionalne kompanije koje se bave eksploatacijom nafte su požurile da objave, u zajedničkom saopštenju, kako se i ne radi o baš tako gigantskom ležištu, kao i da će vađenje crnog zlata biti neobično otežano zbog velike dubine na kojoj se ležište nalazi,  zbog velike udaljenosti od obale i debelih naslaga soli koje će, tehnički gledano, biti teško izbušiti. Uprkos svim nađenim manjkavostima i teškoćama, u istom saopštenju, kompanije već sada protestuju protiv diskriminacije u budućoj licitaciji, o kojoj se u brazilskoj vladi tek razmišlja. Upućena je i javna zamerka Brazilu da krije podatke iz tajnog izveštaja „Petrobraza“ i time u startu stvara bolje uslove za svoje firme, privilegovanim i samo njima znanim podacima o ležištu.

Kada je, na sve to, brazilska vlada objavila da će neki od eksploatacionih blokova biti ostavljeni isključivo državnoj kompaniji, o čijem stvaranju postoje tek početne ideje, a koja će se isključivo baviti naftom „pre sal“, dok će „Petrobraz“, u međuvremenu već oko 60% u rukama stranih akcionara, biti samo tehnički angažovan na vađenju nafte, gotovo da se začuo vapaj sličan onom američkom o „naftnom nacionalizmu“.

Bio je to, zapravo, trostruki udarac, izveden elegancijom floreta i efikasnošću teškog malja.

„Petrobrazu“, koji je gotovo pod kontrolom stranih investitora zahvaljujući prethodnoj neoliberalnoj vladi, koja je ispod žita prodavala akcije radi tihe i neodobrene privatizacije, oduzima se „pravo“ na naftu „pre sal“! (Napomena: I pored manjinskog državnog paketa akcija, brazilska vlada je zadržala moć odlučivanja u „Petrobrazu“.) 

Nova državna kompanija u formiranju (bolje reći, u razmišljanju, jer su o njenom osnivanju izbačene tek prve ideje) biće 100% pod kontrolom države i imaće ekskluzivno pravo upravljanja i eksploatacije celokupne nafte „pre sal“!

Tajni izveštaj „Petrobraza“, o čijim rezultatima u svetu nafte već kolaju najfantastičnije verzije, je stavljen pod sedam brava. Na osnovu tog izveštaja su unapred odvojeni eksploatacioni blokovi, isključivo rezervisani za državne potrebe!

Da bi sve dobilo i ideološku dimenziju, Lula je objavio nameru da se javno prodiskutuju i odrede uslovi za stvaranje jednog državnog fonda od eksploatacije buduće nafte, po uzoru na Norvešku, koji bi bio na raspolaganju naciji, a naročito najsiromašnijim slojevima za poboljšanje uslova života, školovanja i zdravstvene zaštite. Želja mu je da sve bude, ne samo definisano, nego i ustavno-zakonski cementirano, za vreme trajanja njegovog mandata, kako neoliberali i desnica to ne bi mogli menjati u budućnosti. Kako mu od drugog i po ustavu poslednjeg mandata ostaje još nešto više od godinu dana, te kako je sledeća godina izborna i on, naravno, ima svog predsedničkog kandidata, politički život je najednom iz sitnih i sitničarskih svađa o nepotizmu i beskrajnih korupcionaških i inih afera, uplovio u gotovo čiste ideološke i ekonomske rasprave, sa predznakom „pre sal“ milijardi i osvrtom na sledeću, izbornu godinu.

*

U celoj ovoj naftnoj bajci, najveće iznenađenje je bilo rezervisano za naoružanje brazilske vojske, čime je čitavom ovom, već dobrano zamršenom spletu događaja, pridodata i jedna sasvim neočekivana dimenzija. Naime, na brazilski praznik nezavisnosti i u godini francuskog prijateljstva, pojavio se u Braziliji, na vojnoj paradi, lično Sarkozi i sklopio sa Lulom veliki ugovor o isporuci naoružanja i transferu vojne tehnologije, sa pravom da se ubuduće to naoružanje proizvodi u Brazilu i prodaje zemljama Latinske Amerike.

Osim transfera vojne tehnologije, tražena je i politička podrška Francuske na tekućem zasedanju UN, na kome je Sarkozi 24. septembra zvanično predložio Brazil za stalnog člana SB, na čemu brazilska diplomatija već dugo radi.

Za vreme visoke blic-posete, koja je trajala svega 20-ak sati i na čiju se kratkoću javno požalio i sam Sarkozi, jer nije stigao da proba čuveni brazilski roštilj, potpisan je ugovor u vrednosti od 13 milijardi eura!

Brazil se odlučio da kupi od Francuske jednu atomsku i četiri konvencionalne podmornice, 50-ak borbenih i transportnih helikoptera i 36 borbenih aviona tipa Rafale.

Reč je o najnovijem borbenom avionu francuske proizvodnje, koji do sada nije prodavan niti jednoj zemlji u svetu i o čijoj kupovini su pregovori otvoreni, ali nisu i definitivno završeni, jer su Amerikanci brzinom munje, istoga dana kada su saznali za francuski „posao veka“ sa Brazilom, preko američke ambasade u Braziliji objavili da pristaju na transfer tehnologije njihovog „Fantoma 18 super hornet“.

Kako je upravo došlo do nerazjašnjenog pada dva ovakva francuska lovca, a u međuvremenu se kao potencijalni treći prodavac borbenih aviona uključila i Švedska sa svojim „Gripenom“, priča o modernizaciji brazilske vojne avijacije će imati bar još neki nastavak, pa se može reći da su tek započele velike igre bez granica, o kojima ćemo još dugo slušati.

Lula je objavio da Brazil kupuje naoružanje namenski, kako bi štitio integritet Amazonije, ugrožen od strane navodnih svetskih dušebrižnika za čovekovu okolinu, kao i ovo novootkriveno ležište nafte „pre sal“ u Atlantskom okeanu, a da je glavni uslov za kupovinu veće količine najmodernijeg naoružanja bio transfer vojne tehnologije u Brazil, čime će se vojna industrija zemlje osvežiti i osnažiti.

Izgleda da je Brazil ozbiljno shvatio prikrivene pretnje bivših tutora i, prvi put u istoriji, odreagovao brzo, odlučno i samosvesno, ne prezajući od „militarizacije“ u zaštiti svog ekonomskog interesa. Pri tom se ne može smetnuti s uma da je veći deo naftnog ležišta u međunarodnim vodama i da je, što se tiče prava prvenstva u eksploataciji, već sada jasno kako će ga Brazil tretirati.

Pokazalo se da je suma od 13 milijardi evra, izdvojena za naoružanje u ovo vreme krize, za Brazil samo početni „sitniš“ i da se od velike svetske ekonomije ubuduće može očekivati da nastavi sa obnovom i modernizacijom svog „vojnog parka“, a time i jačanjem svoje davno posustale vojne industrije.

Takođe, jasno je i to da Brazil na svetskoj sceni sada nastupa kao veliki igrač i da će bivši tutori morati da shvate da je „džinovska beba rođena i da je sada valja ljuljati“.

*

Na kraju, moraju se prokomentarisati i neke „primedbe“ multinacionalnih kompanija koje, za sada, ne učestvuju u podeli velikog naftnog kolača u blizini brazilske obale.

Glavna kritika u zajedničkom kominikeu tih kompanija se svela na preuranjenost izrečenih tvrdnji o mogućim gigantskim razmerama ovog ležišta nafte, s obzirom na neke navodne rezultate istraživačkih bušotina koje nisu bile pozitivne.

„Petrobraz“ je, međutim, na jednom veoma ozbiljnom i, od strane međunarodnih stručnjaka,  posećenom predavanju, demonstrirao rezultate koji su daleko iznad dosadašnjeg svetskog iskustva u toj oblasti. U nekim od budućih eksploatacionih blokova koji su istraživani, pozitivnih bušotina je bilo od 87 do 100%, što je rezultat koji daleko nadmašuje prosečna svetska iskustva u istraživanju okeanske nafte, a što, pak, govori  u prilog tvrdnji da se radi o giganskim razmerama novog ležišta.

Druga sumnja koja je iskazana tiče se tehničko-tehnološke osposobljenosti kompanija za eksploataciju na tim izuzetno velikim dubinama od preko 7000 metara, daleko od obale, u surovim uslovima otvorenog Atlantskog okeana. Takođe, veliku nepoznanicu predstavlja sloj soli debljine od 2000 metara, koji se nalazi neposredno iznad stena kolektora nafte, koji se ne ponaša kao „obične“ stene jer poseduje plastična svojstva. I na ovu sumnju „Petrobraz“ je odgovorio na veoma ubedljiv način, izazivajući pritom konkurenciju da razvija tehnologiju za izazove ovog novog ležišta. Navedeno je da „Petrobraz“ odavno radi sa, čak, četiri vrste platformi za istražna i eksploataciona bušenja, fiksnom, samopodešavajućeg nivoa, plutajućom a, zadnjih godina, i sa brodovima pretvorenim u pokretne platforme. 

Prva, gledajući sa leva na desno, prikazana platforma je fiksna, sledeća je samopodešavajućeg nivoa, treća je plutajuća, dok se četvrta prikazana nalazi montirana na brodu, što znači da je pokretna

Inače, svaka platforma „Petrobraza“ je unikatna jer se, kao da je reč o živim bićima, razvijaju i konstruktivno dopunjavaju prema potrebi.

U vezi s drugom primedbom, vezane za tehničke teškoće u bušenju kroz debele naslage soli sa plastičnim svojstvima, naveden je ogroman broj istražnih bušotina koje su, evidentno, prošle kroz njega, ali bez tehničkih detalja.

Dakle, „Petrobraz“ je otvoreno bacio rukavicu izazova „multinacionalnim kritičarima projekta“ – mi možemo, a vi?

Masovna i kontinuirana proizvodnja nafte „pre sal“, iako se gotovo svakodnevno trijumfalno prikazuje u raznim vladinim predizbornim reklamama, planira se tek za 2016. godinu. Do tada, Brazil poziva  zainteresovane investitore na razgovore. Prvi se pojavio već i pre zvanične objave predsednika Lule o gigantskom ležištu. Naime, prilikom skorašnjih razgovora kineskog i brazilskog predsednika, utanačeno je da Kina u eksploataciju ove nafte budućnosti, odmah uloži 10 milijardi dolara, na neviđeno. Sada Kinezi, verovatno, zadovoljno trljaju ruke.

Ostali tek treba da stanu u red i izjasne se.

*

Ako budete pokušali da u razgovoru sa nekim Brazilcem proverite ovu moju priču, a naročito ako provera bude vezana za istraživanje javnog mnjenja u nekom baru, uz obavezno ledeno pivo, uverićete se da je sve što sam naveo manje više tačno, ali će na onaj deo o Bogu kao Brazilcu svi sumnjičavo zavrteti glavom. Jer, otkako je Lula ponovo aktuelizovao tu staru sumnju, vršena su temeljna naučna istraživanja na vodećim federalnim univerzitetima i sasvim pozitivno je utvrđeno da to nije istina i da je, u stvari, Hristos Brazilac. Pogledajte dokaze za to:

- Hristos nikada nije imao novca.

- Hristos je živeo praveći čuda.

- Hristos je bio proganjan od vlasti.

- Hristos je umro okružen lopovima.

 (Autor je konsultant za investiciona ulaganja u mineralne sirovine, inače inženjer geologije. Stalno nastanjen u Belo Horizonte, Minas Žerais, Brazil)