Monetarna Kadinjača

Vlada Srbije i oni koji sa njom zajedno kontrolišu finansijski sektor nastoje da sakriju činjenicu da nemaju jasnu ideju kakve će biti posledice puzajuće globalne finansijske krize po Srbiju i kakve bi mere morali preduzeti da se šteta minimizira i stvar ne otrgne kontroli. Medijsko-politički „tok svesti“ odnosa prema krizi je prošao kroz više etapa. Prvo je bila faza ignorisanja svetske ekonomske krize, kako u medijima, tako i u stručnoj javnosti, zatim je došla faza priznavanja postojanja iste, ali se tvrdilo da ona neće doneti štetu domaćoj ekonomiji. Išlo se dotle da se čak tvrdilo da će ta kriza zapravo biti šansa za Srbiju. Zatim je usledila faza priznanja realnosti krize sa doziranim vestima o sumornim danima koji dolaze. Tako se negde i naglo istopila procena o velikom privrednom rastu za ovu godinu na 3.5%, a zatim i na prognozu. Vlada je, da bi delovala kao neko ko drži stvari pod kontrolom i ko ima ideju šta da se radi, promovisala neke svoje mere pomoći ekonomiji. No, ta pomoć se zapravo svela na novo komercijalno zaduživanje i stimulaciju potrošnje kroz nešto povoljnije kredite, kao i na grčevitu odbranu kursa.

No, da bi bilo jasnije kakvi mogu biti pravci izlaska iz ove kritične situacije, moramo biti načisto kakvi su realni uzroci domaće privredne krize (koja još zvanično nije proglašena recesijom). Naime, u SAD i u većini zapadnih i razvijenih ekonomija je koren problema u postmodernoj hiperprodukciji proizvodnje dobara i usluga1, preteranoj potrošnji (stimulisanoj kreditima na svim nivoima) te „inflaciji“ novca i novčanih derivata. Špekulativni kapital je veštački stimulisao postojeće ekonomsko-finansijske aktivnosti i prenaduvao ionako velika očekivanja zarade tako da je moralo kad-tad doći do pucanja globalnog finansijskog balona.

Sa druge strane, Srbija ima problem niske proizvodnje, produktivnosti i izvoza, prevelike javne i svake druge potrošnje, te shodno tome, veliki trgovinski deficit i dug građana, privrede i države bankama. Dakle, recept stimulisanja potrošnje da ne bi propali proizvodni kapaciteti ili infuzija finansijskim gigantima da se ne bi raspao finansijski krvotok, koja se sprovodi na zapadu ne može biti rešenje i za jednu lipsalu privredu kakva je naša. Naročito ne veštačko kreditno stimulisanje potrošnje, bez stimilisanja domaće proizvodnje, jer se tako samo povećava naš trgovinski deficit i dug stranim banakama. Isto tako, to ne može biti ni grčevita odbrana monetarnog kursa

Igre sa kursom

Našoj javnosti je u značajnijoj meri skrenuta pažnja na kretanje deviznog kursa letos, kada je domaća valuta iznenada počela da jača. Tako se, posle dužeg perioda, srednji kurs spustio ispod 80 dinara za 1 evro i nastavio da pada. Ekonomisti su nam objašnjavali da se to događa zbog kapitalnih priliva iz inostranstva i velike ponude deviza koje „guraju“ kurs dinara da jača prema evru, dok su drugi ukazivali i na mere NBS i njeno opredeljenje za vođenje restriktivne monetarne politike.2 Sa druge strane, guverner se, uz slična objašnjenja, tumačenja uticaja kursa na izvoz i slično, zagonetno osmehivao i poručivao da budemo strpljivi, a da razloga za brigu nema. Delom zbog konstantno prisutnog nepoverenja u vladajuće strukture, delom zato što stručna, privredna i najšira javnost ipak reaguju na svaku informaciju koja se tiče finansija, kod mnogih se razlog za brigu javio upravo tada.

U oktobru „čarolija“ u kojoj su pre svega uživali prezaduženi građani i privreda vraćajući manju ratu svojih kredita nego što je bila u momentu kada su se zadužili, naprasno prestaje. Vrednost evra u odnosu na dinar počinje svakodnevno da raste, a naše monetarne vlasti dosta dugo, kao primarni cilj odbrane od dolazeće finansijske krize, navode stabilnost kursa. Pažnja javnosti se usmerava na kretanje kursa i to postaje svakodnevna tema i onih koji s razlogom strepe od obračuna nove rate svog duga, građana čija realna primanja izrazena u dinarima naglo padaju (a realne rate kredita postaju teže opterećenje), a privrede koja otplaćuje kredite, sve teže pravi i kratkoročne, a kamoli dugoročne planove svog poslovanja itd.

Osim svakodnevnih informacija o tome koliko miliona evra je NBS prodala na deviznom tržištu, stiže i vest o povećanju referentne kamatne stope radi vođenja restriktivne monetarne politike3, a sve u cilju odbrane kursa i sada već prevazilaženja ekonomske krize, iako to samo indirektno saznajemo, a javnost je, rekli smo, zbunjivana spinovanim izjavama da je kriza za nas šansa, da to neće kod nas ni doći, da su u pitanju glasine, zlonamerni analitičari i slično. S jedne strane, pažnja je dominantno usmerena na kretanje kursa, a sa druge strane, procene ekonomista koje mogu biti zasnovane na različitim prognozama, mogu biti i politički obojene, a mogu biti i pogrešne, jer nije u pitanju neka predvidljiva prirodna pojava, tako da je jedino predvidivo da će vladajuća elita gušiti svaku kritičku misao i procenu razvoja krize kod nas. Procene su već tada bile da će vrednost evra premašiti „psihološku granicu“ od 100 dinara, a kod nekih je to išlo i do 200 dinara4. Za to vreme, zapadni mediji već uveliko pričaju o nastaloj ekonomskoj krizi, a i sa istoka stižu zapažanja, procene, obaveštenja institucija i priprena stanovništva za ekonomski (ali i socijalni) cunami koji dolazi.

S obzirom da uvek postoje oni bogati i moćni, a time i blizu mesta kreiranja finansijske politike, koji koriste ekonomske turbulecije, blisko je razumu da će neko imati koristi od ovog „uvoda u krizu“, dok je uvreda za inteligenciju da bi neka privreda, a naročito slaba i neaktivna kao naša mogla imati koristi od toga. Da bismo shvatili ko je imao koristi od nerazumnog trošenja deviznih rezervi na odbranu „psihološke granice“, moramo definisati glavne igrače na finansijskom terenu. To su pre svega strane banke, međunarodne finansijske institucije i njihove finansijske komesare koji kontrolišu „tokove novca“, zatim, tu su i domaći tajkuni. Dakle, ne verujemo da predsednik i njegov premijer imaju preveliki uticaj na događaje na finansijskom tržištu, jer je zapravo Srbija na ovom polju odavno izgubila bitku za finansijski suverenitet. A ekspertsko-politički klan je zapravo na terenu sprovodio politiku finansijske kolaboracije nevešto maskiranu u neoliberalne fraze.

Kad se pobroje glavni igrači lako je shvatiti da je konvergenta njihovih interesa održavanje kursa dinara po svaku cenu. Finansijske vlasti koje od Petog Oktobra kroz sve vlade personifikuje G17 imaju, kao i ostatak vlade, politički interes da brane kurs, jer se „stabilan kurs“ računa u jedinu pozitivnu ekonomsku tekovinu njihove „reformske vlade“. Stranim bankama to odgovara, jer žele da se sistem još neko vreme održava, a upumpavanjem deviznih rezervi se olakšava i odliv kapitala iz Srbije. Na kraju, grupa tajkuna koja je prepoznatljiva kao uvozničko-trgovinski lobi ima interes da zbog konkurentnosti uvezene robe i ublažavanja pada potrošnje forisraju odbranu kursa po svaku cenu, njima je do sada odgovarao precenjen domaći kurs, jer je to njihovu robu činilo atraktivnijim na tržištu i gušilo domaću proizvodnu konkurenciju. Trgovinskim monopolistima odgovara slaba privreda, mala konkurencija i niska stopa investicija, ali i dosadašnji kurs dinara. No, njima mogu biti korisne i oscilacije kursa, jer su kao vrlo obavešteni ili pak kao oni koji kreiraju poremećaje, zapravo u prilici da špekulativno uvećaju svoje bogatstvo.

Sa druge strane, realan kurs ili čak malo potcenjen kurs domaće valute bi smanjio trgovinski deficit, preteranu potrošnju stranih roba, a posredno podstakao domaću proizvodnju i izvozne aspiracije. Uz ogromni platnobilansni deficit zbog koga bi u svakoj normalnoj zemlji bila više puta smenjena ekipa koja vodi ekonomiju, našu zemlju karakteriše i ogromna uvozna zavisnost. Realan kurs i selektivni protekcionizam su mogli da podstaknu domaće i strane investicije, a pri tome mislim na prave grinfild investicije. Naravno, sve ovo uz ostale mere stabilizacione i razvojne politike koja bi bila suprotna od jednostrane liberalizacije tržišta preko primene SSP-a i drugih mera koje su u velikoj meri devastirale proizvodne kapacitete. Čini se da bi sada bilo već prekasno da se napravi preokret, jer se jednostavno, zbog višegodišnje pogrešne ekonomske politike svih prethodnih vlada i nema šta stimulisati od domaće proizvodnje.

Vlada kao poslednja odbrana tajkuna

Strane banke koje su došle na srpsko tržište da bi na spekulativan način zaradile, između ostalog, i na velikoj razlici između kamatnih stopa u Srbiji i zapadnoevropskim zemljama su u jesen, zbog krize u matičnim bankama, intenzivno povlačile novac u svoje centrale, priznanje guvernera smo dobili nesto kasnije5 Takođe, građani koji se sećaju iskustva sa Dafimentom i Jugoskandikom su u tom periodu povlačili svoje uloge iz banaka.6 Na taj način je monetarna vlast našim zajedničkim novcima finansirala bezbolno povlačenje finansijskih sredstava stranih banaka i domaćih tajkuna iz našeg finansijskog sektora. Iako je sve delovalo kao momentalno povlačenje sreedstava svih učesnika u finansijskom životu, ne može da se ne primeti da je u tom periodu i dalje „cvetala“ bankarska „kocka“ sa blagajničkim zapisima i razlikama na deviznom kursu, na kome se u Srbiji već godinama dobro zarađuje.

Krajem godine, velika očekivanja za stabilizaciju kursa bila su od doznaka iz inostranstva i dolaska naših sunarodnika iz inostranstva što se nije odrazilo na kretanje deviznog kursa. Pokazalo se da naši ljudi u „belom svetu“ osećaju posledice krize i stoga manje novca donose ili „prosleđuju“ u Srbiju. Tako je u januaru srednji kurs prešao cifru od 90 dinara za euro, uz skoro svakodnevnu „bitku“ za stabilnost kursa i po cenu gubitka realne devizne mase. Više od milijarde evra je direktno, a posredno i mnogo više potrošeno 2008, ali se tako nastavilo i u tekućoj godini, bez odgovora na pitanje šta je cilj i smisao toga da mi potrošimo i preostale devizne resurse, a da pri tome i ne odbranimo ni kurs, a još manje domaću ekonomiju.

Postavlja se pitanje gde se prodate devize odlivaju, ko je najveći kupac deviza i šta sa dinarima koji su dobijeni prodajom deviza... A da ne govorimo o pitanju gde se nalaze devizne rezerve i u obliku kojih, više nego rizičnih „derivata“, se nalaze i čime mi u ovoj odbrani zaista raspolažemo. Neozbiljni odgovori da su naše rezerve u aaa bankama (od kojih su mnoge na ivici bankrota) i u papirima „jakih država“ koji sve manje i manje vrede, te da je to neka vrsta državne tajne.

Umesto da se privredna struktura gradi od temelja – razvoja proizvodnje, produktivnosti i tehnološkog nivoa, kod nas se pristupilo od krova preko grčevite i neuspešne odbrane kursa kao i preko stimulacije potrošnje koja će se samo odraziti na porast profita koji imaju domaći tajkuni uvoznici i strani bankari sa zelenaškim kamatama. Umesto da se stimuliše porizvodnja i izvoz ili barem supstitucija uvoza, kod nas se pristupilo podsticanju novog zaduživanja građana i privrede, te ionako prevelikog uvoza stranih roba. Umesto da se brani domaće tržište pametnom i selektivnom zaštitom, jednostrano se pristupilo otvaranju domaćeg tržišta (SSP) za nelojalnu konkurenciju u okolnostima globalne finansijske krize. Čak se ignorišu i sugestije ekonomskih eksperata i finansijskih institucija da se devalvira dinar, da se smanjuje javna potrošnja, jer je svima jasno da je već sada pedesetak hiljada preduzeća na ivici bankrota.

Slušajući različite i često suprotne stavove pripadnika vladajuće koalicije i provladnih analitičara, stiče se utisak da oni ili namerno sluđuju javnost, ili je reč o suprotstavljenim interesima, ili, pak, o nepostojanju artikulisane politike smanjenja štete od nadolazećeg finansijskog cunamija. Ili je najverovatnije sve pomalo u pitanju. No, ono što je sigurno da je cena antidomaćinske, korumpirane i ideološki neoliberalne politike u uslovima višegodišnjeg tavorenja i deindustrijalizacije Srbije, a sad i u vreme globalne finansijske krize bila velika, a biće i pregolema.

U toku je „bitka za kurs“ dinara koja nas podseća na popularni partizanski mit o Kadinjači. Kao i u onoj Kadinjači 1941, gde su partizani nepotrebno žrtvovali jedan radnički odred od 600 partizana, a sa druge strane je, prema nemačkim izvorima, nastradao samo jedan Nemac, a kome je recimo jedan drugi odred u blizini mogao priteći u pomoć da je bilo plana i koordinacije, a sve to da bi odbranili povlačenje „glavnine partizanske vojske“, koja bi se izvukla i bez toga, i tako mi ovde danas imamo slučaj nerazumne žrtve vitalnih resursa. Od čitave te operacije se pravi herojska odbrana kursa od koga nam život zavisi. A zapravo, reč je o kombinaciji političke sujete i interesa interesnih lobija, pre svega tajkuna, koji zapravo kontrolišu finansijsku politiku. Da sve ovo nisu samo nagađanja potvrđuje i ton vlasnika Delte, kada je na proslavi rođendana kompanije, krajnje autoritarno, tražio stabilan kurs dinara.7 Tako se, zbog nečije pogrešne procene i usko shvaćenih interesa uvozničkog lobija, svesno vodi još jedna, unapred izgubljena bitka. No, ovaj put se nadamo da će neodgovorni eksperti snositi odgovornost za „monetarnu Kadinjaču“ i da se neće provući sa alibijem „za sve je kriva svetska ekonomska kriza“.