Maske su pale: ispit stručnosti i uspeha kod MMF-a

Borio sam se i to je dovoljno.

Pobeda je u Božijim rukama.

Đordano Bruno

1. UVOD

Međunarodni (*) monetarni fond (MMF) imao je od svog osnivanja 1944. godine zapaženu ulogu u stabilizovanju deviznog kursa i platnog bilansa zemalja članica. Ova uloga je bila značajna u razdoblju od osnivanja MMF-a, pa sve do kraja šezdesetih godina. MMF ostaje u okviru svog ranijeg i duboko ukorenjenog neoklasičnog modela ekonomske ravnoteže i posle raspada sistema fiksnih deviznih kurseva 1971.1 Navedeni model viđenja kako funkcioniše privreda i svet imao je nesumnjiv i dubok uticaj na poboljšanje kvaliteta života stotina miliona ljudi širom sveta. Međutim, i svet i ekonomska nauka od tada su se bitno promenili, a MMF je najvećim delom svoje aktivnosti čvrsto držao u okviru svog početnog i sada prevaziđenog modela viđenja sveta i ekonomije. Ne samo što je MMF postao nepotreban, već se istovremeno pretvorio i u štetnu međunarodnu instituciju. To se najbolje ogleda u činjenici da je MMF ne samo gotovo potpuno zaobiđen u svim bitnim tekućim međunarodnim raspravama u vezi sa planetarnom i najdubljom finansijskom krizom od Drugog svetskog rata, već je MMF istovremeno zaobiđen i zanemaren u svim bitnim akcijama ekonomske politike koje su se desile i koje su u toku usled navedene krize.2

Cilj ove rasprave je da se otvori drugačije viđenje slike aranžmana sa MMF-om koji se predočava Srbiji od vlade i pojedinih samoproglašenih „stručnjaka“ za ekonomiju, na čije viđenje ne može i ne sme da se otćuti, bar što se tiče časti struke. Na početku ovog članka iznosimo pozadinu delovanja MMF-a, zatim osnovne savete Vašingtonskog konsenzusa i ukazujemo na rezultate sprovođenja navedenih saveta, potom iznosimo viđenje o dubokoj planetarnoj finansijskoj krizi i na kraju predlažemo mere koje bi trebalo, u stvari, koje ne bi trebalo ni prihvatiti ni sprovesti.

2. POZADINA

Neoklasična ekonomska teorija pružila je svojevremeno ubedljiv i koristan istraživački model u ekonomiji. Ovaj neistorijski model razumevanja funkcionisanja ekonomske stvarnosti prikazuje tržišni sistem u njegovom idealizovaom obliku. Navedena ekonomska teorija je zasnovana na savršenoj konkurenciji, maksimizaciji ciljeva u uslovima izvesnosti, ali i rizika protiv kojeg učesnici mogu da se osiguraju, konstantnih prinosa u proizvodnji, nepromenjene tehnologije, mera ekonomske politike koje mogu da se povuku i isprave, malih i prolaznih troškova prilagođavanja na izmenjene uslove poslovanja, i na ekonomskoj ravnoteži.

Ovakav idealizovani model viđenja sveta pruža ubedljiva objašnjenja u relativno jednostavnim situacijama. U takvim slučajevima tržište i cene robe i usluga slobodno prenose učesnicima sva potrebna obaveštenja i glatko dovode do ravnoteže na tržištu uz minimalne troškove i napore. Na ovakvim osnovama ekonomska politika (mešanje države u poslovanje) nije uopšte ni potrebna, a ni poželjna jer donosi nove ili pojačava postojeće prepreke za glatko funkcionisanje poslovanja. Uobičajeni, jednostavni, opšti i gotovo jedini savet onima koji vode ekonomsku politiku u situaciji tržišne privrede i onaj koji važi za svako doba je sledeći: odstranite sve prepreke za slobodno poslovanje na tržištu. Tržište uvek zna sve na najbolji mogući način. Ovakav savet opšte prakse koji sprovodi MMF upada u zamku da ista mera i savet svima i uvek odgovara najbolje (one size fits all). Nobelovac Štiglic kritikuje MMF uz sledeće napomene (Stiglitz, 2002, str. 55):

„MMF je jednostavno pretpostavio da se tržište brzo pojavljuje da zadovolji svaku potrebu, a u stvari mnoge aktivnosti države nastaju baš zbog toga što tržište ne uspeva da ponudi osnovne usluge.“

MMF je ponikao u doba kada je neoklasični model ekonomske politike bio preovlađujući ekonomski pogled na svet i doslovno ga je sprovodio od svog osnivanja. Specifičnosti svake pojedine situacije i promene tokom vremena bile su uglavnom zanemarene. Ovo se najbolje ogleda u programima „pomoći” koje je MMF pružao nesrećnim zemljama pretežno u Latinskoj Americi od osamdesetih godina. Različitost u nacionalnim institucijama, njihov kapacitet delovanja, stepen razvoja i specijalizacija u proizvodnji bili su gurnuti u stranu. MMF je imao svoj čvrsti način gledanja na stvari i to je strogo sprovodio. Štiglic je opisao kratko i jasno aroganciju MMF-a (Stiglitz, 2002, str. 47)

„Standardna procedura MMF-a pre posete zemlji klijentu bila je da se prvo napiše izveštaj sa službenog puta. Namera misije je bila da tokom posete samo fino šteluje izveštaj i njegove preporuke i da u njemu ispravi moguće greške.”

Neoklasična ekonomska teorija nije delotvorna u objašnjavanju i rešavanju problema koji su povezani sa situacijama koje su izvan pojednostavljenih teoretskih uslova. Stvarne situacije uključuju, recimo, stalne promene u tehnologiji i ukusima, a takođe i krize. Recimo nova roba, kao što su to poluprovodnici i računari, poboljšala je već postojeću robu i usluge, olakšala njihovu proizvodnju i korišćenje, a takođe stvoreni su potpuno nova roba i usluge na način koji nema veze sa početnim sniženjem u ceni. Napredak u tehnologiji omogućio je i proširenje u izboru lokacije proizvodnje, koje nije dolazilo u obzir u doba koje je prethodilo internetu.3

3. VAŠINGTONSKI KONSENZUS

Izraz „Vašingtonski konsenzus“ skovan je u nameri da se izrazi ekstremna forma neoliberalne ekonomske politike koju su sprovodile međunarodne finansijske institucije (ponajviše MMF i Svetska banka) pogotovo u zemljama Latinske Amerike od 1989, pa čak i ranije. Sprovođena politika uključuje sledeće mere:

poreska disciplina i sniženje potrošnje (i javne i lične),

usmeravanje javnih izdataka prvenstveno prema zdravstvu, osnovnom obrazovanju i infrastrukturi (umesto prema materijalnoj proizvodnji, a za koju treba da dođu krediti iz Vašingtona ili Vol strita),

reforma poreskog sistema (sniženje stopa poreza uz proširenje baze na koju se primenjuju porezi),

liberalizacija kamatnih stopa,

liberalizacija deviznog kursa,

liberalizacija trgovine,

liberalizacija stranih ulaganja (što više to bolje),

privatizacija,

deregulacija privrede i

zaštita prava intelektualne svojine.

MMF je uz navedene stavke konsenzusa kao uslove za davanje kredita obećao „lep i mirisan ružičnjak“ u pogledu ekonomskog boljitka. Istovremeno, konsenzus se obično poistovećivao u raspravama o trgovini i razvoju sa neoliberalizmom i globalizacijom. Bez obzira na sprovođenje navedenih mera, rezultati su očigledni:

Zemlje Latinske Amerike nikada nisu prerasle iz zemalja izvozica prvenstveno primarnih proizvoda u izvoznike proizvoda visoke tehnologije.

Sprovođenje takve ekonomske politike uvodilo je zemlje Latinske Amerike u krize i bedu jer su bile prinuđene da sprovode savete i zahteve koji su obraćali vrlo malo pažnje na raspodelu dohotka i jednakost. Uz navedeno, pozajmnice i njihovo reprogramiranje bilo je takvo da zemlje dužnici ne bi nikada mogle da se izvuku iz dugova.

Šta se u stvari dogodilo? Umesto obećanih i očekivanih „ruža“, stiglo je samo „trnje“. Krugman, koji je upravo postao Nobelovac, objasnio je događaje na sledeći način:

„Pre jedne decenije Vašington je sa samopouzdanjem ubedio zemlje Latinske Amerike da će, ako se otvore za stranu robu i kapital i ako privatizuju državna preduzeća, doživeti veliki skok u privrednom rastu. Ali ovo se nije dogodilo. Argentina je katastrofa. I Meksiko i Brazil smatrani su do pre nekoliko meseci kao uspešne zemlje, ali danas je u obe zemlje dohodak po stanovniku samo malo veći od onog koji je bio u 1980. Zbog toga što je došlo do oštrog povećanja nejednakosti, većina ljudi je verovatno postala siromašnija nego što je to bila pre 20 godina. Da li čudi stanje da je narod umoran od ponovljenih poziva za stezanjem kajša i discipline na tržištu?

Zbog čega nije reforma donela obećane koristi? To je teško i uznemirujuće pitanje. I ja sam takođe mnogo razmišljao o tome, ali ne uvek i o Vašingtonskom konsenzusu; ali sada je vreme, kao što kaže Brad de Long sa Berklija, da ocenim svoje verovanje o tržištu. Moje uverenje da smo pružali dobar savet dobija nisku ocenu. Treba imati simpatija za latinske političke vođe koji nastoje da ublaže zanos o slobodnom tržištu i koji sa više napora štite radnike i siromašne slojeve.“4

Uz navedeno treba imati u vidu i sledeće opšte činjenice:

„Do danas ima izuzetno malo dobrih dokaza da su zemlje koje su prihvatile Vašingtonski konsenzus imale bolji rast i sniženje siromaštva od zemalja koje su ga manje prihvatile, bar kad bi se isključile zemlje koje su jedva mogle da učine bilo šta. Haiti je u protekloj deceniji bila zemlja koja dobro zadovoljava kriterijume Vašingtonskog konsenzusa, dok je Vijetnam zemlja koja ih slabo zadovoljava; ali Vijetnam ima daleko bolje performanse...

...recepti se pružaju kao opravdani zemljama na svim nivoima razvoja. Oni zanemaruju „efekat kasnog razvoja“, ovo je ideja da zemlje koje su počele da se industrijalizuju u doba kada su druge zemlje već jako razvijene treba da primene različite politike i institucionalne aranžmane od onih koji su korišćeni od strane onih koji su se razvili ranije. Ovde je namera da se kompenzuje nedostatak i uhvate prednosti od kasnijeg početka razvoja – ovo su prednosti od korišćenja bolje i nove tehnologije koja se već koristi drugde.“5

Iz ovog možemo da zaključimo da je Vašingtonski konsenzus (stabilizuj, liberalizuj i privatizuj) preminuo. Guverner Engleske banke (Bank of England) Mervin King izjavio je da je „MMF na ivici da postane ne samo nejasan, već istovremeno i beznačajan“, a takvo mišljenje dele i Sjedinjene Američke Države (SAD) i Kanada.6 Zemlje istočne Azije koje sada imaju ogroman proizvodni i finansijski potencijal (Kina) zanemarene su u finansijskoj i glasačkoj strukturi MMF-a, koja i dalje tvrdo oličava stanje kakvo je bilo polovinom proteklog veka.

U pogledu stranih direktnih ulaganja u zemlje u razvoju u koje uključujemo i Srbiju, što više takvih ulaganja ne mora da znači da je to i sve bolje za zemlju primaoca. Ne ide u dugoročni prilog zemljama u razvoju da imaju transnacionalne korporacije koje u domaćoj ekonomiji dugo funkcionišu u uslovima snažne zaštite. Ni razvijene zemlje ne žele (u dugom roku) da imaju partnere u zemljama u razvoju koje ne povećavaju svoje blagostanje. Siromašne zemlje su slabi partneri za trgovinu. U dugom roku zemlje postaju bogatije zajedno, a ne na uštrb drugih zemalja.

Argentina i Brazil, kao dve zemlje koje su bile poznati i stari ekonomski „delinkventi” i koje su bile najveći dužnici MMF-a, odlučile su još 2005. da isplate svoje dugove MMF-u i to pre roka dospeća obaveza.7 Ove zemlje nastoje da se oslobode jarma ekonomskih politika i uslova koje im je postavio MMF i koji su doprineli siromaštvu, bedi, nejednakosti i gorčini u stanovništvu. Mala opšta potražnja za kreditima MMF-a8 već duži niz godina ogledalo je poboljšane ekonomske situacije u brojnim zemljama i mogućnosti dobijanja kredita na međunarodnom finansijskom tržištu, bar do akutne globalne finansijske krize tokom jeseni 2008. Povećanje nacionalnih deviznih rezervi širom sveta osvetljava činjenicu da se MMF-u ne veruje i da se njegova uloga u nacionalnoj stabilizaciji ne želi. Postavlja se ozbiljno pitanje: kako će MMF u dužem roku da plati svoje administrativne troškove od približno milijardu dolara godišnje u doba kada je mala potražnja za njegovim savetima i kreditima?9 Zarade MMF-a od kamata na ranije date kredite ne pokrivaju ove troškove. MMF može možda da potraži novi model poslovanja (unutrašnja reforma) za izvršenje svoje uloge ako je ona nekome ko je ekonomski zdrav ili na putu ozdravljenja uopšte potrebna.10

Moral zaposlenih u MMF-u je na niskim granama. Usled bitnog smanjenja kreditiranja država u finansijskim teškoćama (što je bio prvenstveni izvor zarade MMF-a), postoji bojazan da će Fond da uknjiži manjak prihoda u odnosu na rashode od 400 miliona dolara 2010. Treba srezati administrativne troškove unutar Fonda. Petina zaposlenih u MMF-u je zatražila dobrovoljno penzionisanje, koje bi trebalo da donese uštedu MMF-u od oko 100 miliona dolara.11 Ovo znači da mogući poslušnici MMF-a u nacionalnom vladama ne treba mnogo da očekuju da će im MMF ponuditi neko zaposlenje u budućnosti.

4. GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA

Kriza čiji su se znaci pojavili još tokom avgusta 2007. bila je prouzrokovana smešom sastavnih delova koji uključuju sledeće: dugi niz godina jeftinih kredita u SAD u doba kada je Alan Grinspen bio predsednik centralne banke, dugi niz godina labave regulative i njenog slabog nadzora u pogledu (1) davanja kredita, pogotovo za nekretnine, i (2) dozvoljavanja agencijama za rejting valjanosti finansijskih institucija da konkirišu jedna drugu, a sve u okviru površne zakonske regulative, što je omogućilo finansijsku alhemiju u SAD i stvaranje moćnog oružja za masovno finansijsko uništavanje širom sveta i olako davanje kredita za nekretnine ljudima bez zaposlenja, bez prihoda i bez imovine u SAD.12

U ovakvoj situaciji uopšte ne iznenađuje nemogućnost isplate dospelih obaveza po kreditima. Sistem slobodnog tržišta postao je „zagađen“ lošim kreditima i raspao se kao piramidalna šema. Nakon globalnog troška od za sada bar 2.000 milijardi dolara ovo dokazuje da i sistem slobodnog tržišta mora da ima ozbiljan nadzor i bazu u zakonskoj regulativi. Ako takav trošak nije dovoljan dokaz o propasti navedenog modela slobodnog i neregulisanog tržišta, ne znamo koji bi to veći trošak mogao da potvrdi ovakvo zapažanje. Na sreću postoje i drugačiji uspešni modeli tržišne privrede (Skandinavija). Ipak, treba ostati i dalje vrlo oprezan jer posle tekuće krize (zasnovane na nemogućnosti isplate kredita za nekretnine) doći će do krize koja ima koren u budućoj nemogućnosti isplate dugova po osnovu kreditnih kartica i lizinga. Sve za sada još nije ni završeno, a ni prošlo, jer predstoji recesija. Nažalost, ne treba očekivati jako dobre međunarodne ekonomske vesti bar još nekoliko godina.

Tokom globalne finansijske krize i sloma finansijskih tržišta u jesen 2008. godine (problemi su počeli još avgusta 2007) MMF je bila skraćenica: 

(i) koja se retko kad čula tokom ozbiljnih rasprava o rešavanju krize i

(ii) koja je bila potpuno odsutna prilikom akcija da se kriza olakša i reši

i pored slobodno raspoloživih 255 milijardi dolara13 u MMF-u koje bi mogle da se odmah iskoriste za pružanje podrške zemljama u krizi. „Sada... su krediti MMF-a na samo 4 milijarde dolara. Neto prihod od kamata je opao i profit se pretvorio u gubitak.“14

Bogate i razvijene zemlje su namerno zaobišle MMF stvorivši Forum za finansijsku stabilnost (Financial Stability Forum) posle finansijske krize u Aziji 1997–98. Navedeni forum je udruženje zakonodavaca i zvaničnika zaduženih za ekonomsku politiku iz razvijenih zemalja. U ovakvoj situaciji, ukoliko bi ozbiljne, demokratske i razvijene zemlje pale u bankrot, one bi prvo i najradije išle po zajmove kod svojih prijatelja, nego što bi pomišljale da zakucaju na vrata MMF-a.

Odlazak MMF-u najočigledniji je primer i izraz kraha i neumeća u vođenju ekonomske politike. Island je, recimo, prvo i radije otišao u Moskvu, i za malu zemlju uzeo veliki kredit od Rusije (5,43 milijarde dolara).15 Zatim je ušao u finansijski aranžman sa Britanijom i skandinavskim zemljama. Tek pošto ove akcije nisu dovele do povraćaja poverenja u banke, tek potom i teška srca Island se javio na adresu MMF-a kao prva razvijena zemlja u protekle tri decenije, jer nije imao kud! Mađarska je u sličnim finansijskim teškoćama. Međutim, Evropska unija (EU), tj. Evropska centralna banka priskočila je u pomoć Mađarskoj sa 5 milijardi evra, prvoj zemlji koja je izvan zone evra, samo da ne mora da padne u kandže MMF-a i njegovog prevaziđenog modela viđenja ekonomije, čije posledice osećaju i ljudi i vlade u zemljama u kojima je imao svoje prste. Na ovaj način EU želi „da izbegne blamažu da MMF preuzme jednu od njenih zemalja članica“.16 Jako bi bilo zanimljivo u ovom svetlu sagledati izjavu ministarke finansija Srbije koja je u vezi sa mogućim sklapanjem sporazuma sa MMF-om rekla sledeće: „Sklapanjem tog programa Srbija će ubrzati i proces pridruživanja EU.“17 Nešto ovde nije u redu. Srbiji će po tom viđenju gospođe ministarke dobro doći sporazum sa MMF-om na putu ka EU, a Mađarsku u isto vreme EU spasava (koliko god to može) da ne dopadne šaka MMF-a! Zašto se zaklanjati iza EU? Zbog čega povezivati EU sa MMF-om? Put Srbije ka EU je spor i trnovit. Mogući program Srbije sa MMF-om može lako da dovede do socijalnih nemira (setimo se Latinske Amerike). Ako se to dogodi, takav ishod može da uspori put ka EU, a ne da ga ubrza.

Pakistan je takođe u dubokoj ekonomskoj krizi i čini sve da pronađe kredite kod prijateljskih zemalja (SAD, Saudijska Arabija, Kina) i iz drugih mogućih izvora i, samo ako u tome ne uspe, otići će nerado na vrata MMF-a kao poslednjoj mogućnosti.18 Zapadna Evropa i SAD bore se da izađu na kraj sa sopstvenom finansijskom krizom i nevoljne su i finansijski nesposobne da pomognu drugima. Kucanje na vrata MMF-a dokaz je ne samo poraza, već potpunog poraza domaće ekonomske politike. Istovremeno, to je i stavljanje stručnosti i sposobnosti vlade na međunarodni stub ekonomskog srama.19

Samo zemlje koje su u dubokoj krizi (na prosjačkom štapu), koje su izolovane i koje nemaju drugog izbora, kucaju na vrata MMF-a i traže savete, pomoć i pozajmnice. Ukrajina i Belorusija nalaze se blizu takve situacije, pošto na slobodnom tržištu kapitala vlada kreditna suša jer ne postoji poverenje da će sredstva biti oplođena i vraćena. Banke čak ni jedna drugoj ne pozajmljuju sredstva jer nedostaje međusobnog poverenja. Što je svetu gore, to ima više izgleda i šanse da se MMF povrati u život bez mnogo unutrašnje reforme.

5. ZAKLjUČAK

Šira javnost možda ne mora da zna sve detalje povezane sa programima MMF-a, ali među ekonomistima stvar je jasna. Poželjno je, ali ne uvek i obavezno, čitanje stavova nobelovaca o pojedinim pitanjima. Za određene opšte stavove dovoljno je čitanje dnevnih novina kao što je to Financial Times. Odmah bi jasno moglo da se vidi da je MMF rob davno prevaziđene ekonomske politike i da je ne samo nepotreban, već istovremeno i štetan. Nepotreban je jer ga sve zemlje u krizi zaobilaze u najširem luku, uvek kada je to moguće. Štetan je jer je pružao finansijsku podršku korumpiranim vladarima, pogotovo u Africi, da se održe duže na vlasti i na taj način naprave još veću štetu zbog toga što odlažu preko potrebne reforme i zbog toga što na taj način produžavaju ekonomsku agoniju i povećavaju troškove za neophodne reforme u budućnosti.

Samoproglašeni „eksperti“ šifrovanog imena dugo mašu zastavama potrebe ulaska Srbije u aranžman sa MMF-om. Ovi samozvani „stručnjaci“20 izgleda da su preskočili opšte znanje i činjenice sažete u prethodnom paragrafu i teraju Srbiju na trulu dasku. Zanimljiva i uznemiravajuća je činjenica da tako jedna mala grupa samoproglašenih „eksperata“ ima u svojim rukama već duži niz godina najsnažnije poluge ekonomske vlasti u Srbiji. Odlazak na vrata MMF-u odraz je potpunog poraza i na ispitu iz ekonomske stručnosti, i iz uspeha u vođenju privrede. Još se predlaže i potpisivanje sporazuma sa MMF-om bez uzimanja kredita! Dakle, kleknuti na kolena, saviti se i ništa ne dobiti zauzvrat. Osim, naravno, lakog tapšanja po ramenu. Pa i to je nešto za ovakve „stručnjake“. Verovatno više i ne vrede. Kakvi stručnjaci, takva im je i ekspertiza.

Šta činiti? Bivša SFR Jugoslavija sa svojih 22 miliona stanovnika imala je spoljni dug od 22 milijarde dolara. Sadašnja Srbija sa svojih (oko) 9 miliona stanovnika ima dug prema inostranstvu skoro 30 milijardi dolara. Ovakav deficit ishod je već dugoročnog ekonomskog rada samoproglašenih „stručnjaka“ u vladi. Državna administracija je preterano velika i skupa, ne zbog toga što je takva potrebna za funkcionisanje države, već usled potrebe da se zadovolje ambicije partnera u vladajućoj koaliciji. Više se troši u državi nego što se proizvodi. Tu je, bar što se tiče kratkoročnih ekonomskih lekova, stvar jasna. Oni su izrazito gorki i nepopularni: treba bitno smanjiti svu potrošnju, počevši od državne. Država ima neviđeno glomazan aparat i troši čak i na uvoz žirafa i foka.21 U kraćem roku treba devalvirati precenjeni dinar, poskupeti kredite, zatvoriti i prodati preduzeća koja stvaraju gubitke i koja nemaju nikakvu šansu da postanu unosna u poslovanju i koja mogu da vrate nagomilane gubitke (JAT), i sniziti plate, pogotovo u državnom sektoru. Ne kažemo da je opšti nivo plata i standard visok u Srbiji, on je nizak. Ono što kažemo jeste da su plate visoke u odnosu na ono malo što se proizvede (a razlika između domaće potrošnje i domaće proizvodnje ogleda se u stalnom povećanju duga prema inostranstvu). Nema tu nikakvog šećernog preliva preko tih gorkih ekonomskih lekova. A da nam se navedeno kaže, nije potreban MMF sa svojim razarajućim uslovima. Naravno, potrebni su i javni radovi pogotovo u oblasti infrastrukture (građevinarstvo, putevi, železničke pruge i cevovodi).

Svaki ekonomista u Srbiji, čak i onaj skromnog znanja, navedeno zna. A ako je sada potrebno zakucati na nečija vrata zbog mogućih pozajmnica, ta mesta su pomenuta u ovom članku. Na tim mestima imamo bar nekoliko blagonaklonih prijatelja, koji imaju slobodna sredstva, koji žele da zarade kamatu (kao i MMF), ali da to ne uslovljavaju. U dužem roku, situacija se ispravlja i poboljšava uz pomoć povećanja produktivnosti i saveta koje pruža evolutivna ekonomska teorija, očigledno potpuno nepoznata samozvanim „ekspertima“.22

Ja sam izuzetno srećan čovek.

Uvek kad napravim neku grešku, nađe se neko da to primeti.

Konfučije

(Autor je redovni član Matice srpske u Novom Sadu i predaje Ekonomsku politiku Evropske unije na Univerzitetu u Ženevi. Istovremeno, autor je i gostujući profesor ekonomije u Evropskom centru za mir i razvoj i na Megatrend univerzitetu u Beogradu.)

LITERATURA

Beinhocker, E. (2006), The Origin of Wealth, London: Random House.

Boschma, R. (2004), „Competitiveness of regions from an evolutionary perspective“, Regional Studies, pp. 1001–1014.

Boschma, R. (2005), „Proximity and innovation: a critical assessment“, Regional Studies, pp. 61–74.

Jovanović, M. (2009), Evolutionary Economic Geography, Cheltenham: Edward Elgar.

Lipsey, R. G., K. Carlaw and C. Bekar (2005), Economic Transformations – General Purpose Technologies and Long Term Economic Growth, Oxford: Oxford University Press.

Stiglitz, J. (2002), Globalization and Its Discontents, London: Allen Lane. 

Novi Sad, 27. 10. 2008.

Fusnote: 

* Autor je zahvalan Đorđu Vukadinoviću na predlogu da napiše ovu raspravu, a Ljiljani Jovanović na redakciji teksta. Izneti stavovi predstavlju isključivo lično mišljenje autora i ne obavezuju nikog drugog, pogotovo ne institucije u kojima je zaposlen ili sa kojima je povezan.