Mali akcionari - veliki gubitnici

Više od šest decenija diskontinuiteta akcionarstva u Srbiji učinilo je svoje. Preko pet miliona novopečenih vlasnika akcija (stečenih direktnom kupovinom, radom u privatizovanim firmama ili kroz podelu besplatnih akcija javnih preduzeća) neverovatno mnogo improvizuje pri transakcijama tim vrednosnim papirima. Događa se da se čak i milionski vredne transakcije obavljaju bez stručne analize, samo na osnovu ličnih percepcija i rekla-kazala informacija. Opasnost od manipulacije informacijama, stepen lojalnosti menadžmenta prema vlasnicima (akcionarima) i uticaj unutrašnje strukture akcionara, samo su neki od elemenata koji se gotovo redovno zanemaruju pri donošenju tako važnih (i skupih) odluka.

Koliko puta ste već čuli, ili i sami izgovorili, dilemu: „da li moje akcije uopšte nešto vrede?“ I to, najčešće, više kao pesimističku konstataciju s kojom se valja pomiriti. A, taj pesimizam je, veoma često, posledica strategije većinskog vlasnika. Naime, pojedini većinski vlasnici tokom početnog perioda, obično dve do tri godine, izbegavaju da prikažu dobit kompanije (postepenim izvlačenjem novca na najrazličitije načine), pa samim tim i da isplate dividende. Kod malih akcionara time stvaraju privid da su akcije koje poseduju samo hrpa bezvrednih papira i pojačavaju njihovu spremnost da ih budzašto prodaju čim se pojavi prvi kupac (većinski vlasnik sam ili preko svojih partnera). A, šta ako posmatrano preduzeće zaista loše posluje? Priče o velikoj vrednosti akcija mogu biti i skup lepih želja, izniklih na sećanjima onih vremena kad je preduzeće nešto značilo u vrednosnom smislu. Rizik odlučivanja je očigledan. U našim uslovima, tačna procena vrednosti akcija predstavlja izuzetno težak zadatak. Primena složenih modela procene kretanja cena akcija je otežana, do granice neprimenjivosti, nepostojanjem pouzdanih ulaznih parametara. A, dobra procena vrednosti onih kompanija koje nikada nisu ni izlazile na berzu, predstavlja vrhunsko umeće i u svetu i kod nas.

Problem je što se zaključci donose pre ikakve procene i što ne postoji svest o tome da se te procene moraju naručiti na sopstvenu inicijativu i platiti iz sopstvenog džepa. Karakterističan primer, najblaže rečeno čudnog shvatanja akcionarskog biznisa je slučaj Luke Beograd. Tamo su privatni akcionari znali da je od strane uprave naručena studija o vrednosti imovine preduzeća. Kad su dobili ponudu za otkup svojih akcija, rezultati studije nisu bili poznati, a vreme za odgovor na ponudu je isticalo. Sami su procenili da im, ukoliko ponudu odbiju, takvi uslovi (cena) više neće biti nuđeni, i u strahu od mogućeg gubitka novca, akcije odmah prodali. Glavni reper koji su pri donošenju odluke imali bio je da je neko drugi (država!) za svoje akcije prihvatio ponuđenu cenu. Kad su objavljeni rezultati do kojih se došlo u pomenutoj studiji (uzgred rečeno, neadekvatnoj, jer su za procenu tržišne vrednosti akcija potrebne dodatne računice) privatni akcionari su se osetili uskraćenim za nekih 30 miliona eura i – podigli tužbu. A, sami nisu blagovremeno naručili izradu namenske studije za sopstvene potrebe (za par promila od sume novca koja im je ponuđena) i tako se, sa više ili manje tačnosti, pre prodaje upoznali sa vrednošću sopstvene imovine na tržištu.

Zašto se, kad su akcije u pitanju, mnogi ponašaju krajnje nemarno? Nelogično nemaran odnos prema sopstvenoj imovini posledica je nepoznavanja njene prirode, a samim tim i nebrige države za novopečene akcionare. Učinjen napor države da se opšte znanje podigne na neki elementarni nivo praktično je zanemarljiv i sveo se na par nekoordinisanih akcija kratkog daha. Da ne bude nesporazuma, ovde je reč o elementarnom znanju koje je brana masovnim prevarama, a ne o nivou koji omogućava bavljenje berzanskim špekulativnim aktivnostima, što je, svakako, stvar lične nadgradnje pojedinaca.

(Autor je konsultant za poslovne rizike i krize)