Kimerika: Brak na klimavim nogama

"Superfuzija" – to je naziv nove knjige Zekerija Kerebela, koja opisuje kako je "jedinstveni odnos Kine i Sjedinjenih Država postao osovina svetske ekonomije".

To je upečatljivo sročen koncept u svetu koji se trudi da pronađe termine kako bi uspeo da se snađe u ekonomiji koja se neprestano menja. Skoro da je identičan sa jednim drugim neologizmom, koji su pre par godina skovali istoričari ekonomije Najel Ferguson i Moris Šularik, kako bi opisali kinesko-američke ekonomske odnose. Taj termin je bio "Kimerika"

Kina i Sjedinjene Države su svakako ogromne ekonomije sa enormnim obimom poslova – 150 milijardi dolara u trgovini u 2002; skoro 450 milijardi dolara u 2008. i ne mnogo manje od toga u 2009., uprkos ekonomskom sunovratu. Ali, superfuzija i Kimerika ukazuju na nešto više od prostih cifara. Kako Kerebel objašnjava, ova dva džina postala su "jedna isprepletena, integrisana hiperekonomija". Ili, kako je to kazao g. Ferguson: Kimerika je "pravi motor svetske ekonomije."

Deluje kao da postoji visok nivo saglasnosti, čak konsenzus o ovom pitanju, pa ipak se knjiga g. Kerebela pojavljuje u trenutku debate u kojoj se autori ovih novih termina nalaze na vrlo različitim pozicijama. U suštini, g. Ferguson upozorava i na opasnosti i na nestabilnost Kimerike.

U skorijim govorima i člancima, on je Kimeriku okrivio da značajno doprinosi globalnoj finansijskoj krizi, mada on takođe tvrdi i da su njeni dani odbrojani, te da će biti zamenjena novim sukobima i neprijateljstvima.

Suprotno od toga, g. Kerebel misli da je superfuzija u isto vreme i stalna i uglavnom korisna.

Ona je ublažila posledice svetske krize koja bi verovatno bila još gora bez nje, smatra on. Budućnost superfuzije će veoma ličiti i na njen nastanak – ona se desila uglavnom izvan kontrole nacionalnih vlada i ostaće uglavnom izvan njihove kontrole.

"Prirodno bi bilo da kriza poput ove bude savršeno vreme za pokušaje ekonomskog oporavka, poput trgovinskih ograničenja, povećanja tarifa i sličnog" izjavio je ove nedelje u telefonskom intervjuu: "Zapravo, vrlo malo od toga se desilo". Jedan od razloga, kazao je, jeste što su "mogućnosti za sprovođenje mera veoma ograničene."

Različiti pogledi g. Kerebela i g. Fergusona odražavaju nešto veoma stalno kada su u pitanju analize Kine – to da stručnjaci koji gledaju iste podatke često donose različite zaključke o tome šta Kina znači za SAD. Čak i tako osnovno pitanje kao što je pitanje da li će Kina biti partner ili rival ostaje nerešeno, a nedostatak saglasnosti pokazuje se u različitim viđenjima spajanja ove dve zemlje u jednu međuzavisnu ekonomiju.

G. Ferguson je profesor istorije na Harvardu čije brojne knjige uključuju "Uspon novca: finansijska istorija sveta" i "Kolos: uspon i pad američke imperije".

Za njega, Kimerika se zaniva na jednostavnoj formuli: Kina vrši štednju, Amerika potrošnju. Prva je pozajmila drugoj više od 2 biliona dolara. "Neko vreme" – napisao je nedavno u članku u "Njuzviku", "Kimerika je delovala kao brak iz raja. Obe ekonomije su se brzo razvijale i zajedno su činile 40% globalnog rasta između 1998. i 2007."

"Pitanje koje se sada postavlja jeste da li je ili nije u pitanju brak na klimavim nogama", dodao je on.

U najgorem slučaju, tvrdi g. Ferguson, Kina bi mogla završiti otprilike kao Nemačka na početku 20. veka – kao sila u usponu čiji veoma visok nivo ekonomske integracije sa ostatkom sveta nije sprečio Prvi svetski rat.

"Kada bi se Kina odvojila od Amerike i manje oslanjala na izvoz na tržište SAD, nastupio bi kraj Kimerike", napisao je g. Ferguson pre par meseci u "Ameriken interest onlajn".

Kada je u pitanju g. Kerebel, njegov generalni stav jeste da se previše obraća pažnja na stvari kakve su kineski trgovinski disbalans sa SAD i kinesko posedovanje američkog duga, dok se na druge stvari ne obraća dovoljno pažnje. Među tim drugim stavrima jeste i rast prodaje Kini od strane kompanija koje su – kratko rečeno – spasene, zato što su ostale bez drugih tržišta.

"Nema spora", piše on u svojoj knjizi, "da su američke kompanije ostvarile izvanredne profite zahvaljujući kineskom rastu" i navodi studije koje se bave raznolikim primerima, od "Kentaki fraj piletine" preko "Federal ekspresa" do "Ejvona".

U isto vreme, tvdi on, (često zanemarivana) količina američkih investicija u Kinu umanjila je uticaj finansijske krize, budući da taj novac nije otišao na stvari kao što su mehur na tržištu nekretnina i finansijski instrumenti koji su ga pratili, poput kupoprodaje rizika.

Štaviše, ako je manipulisanje Kine svojom valutom doprinelo američkom mehuru sa nekretninama – što je primer superfuzije na delu – kinesko pozajmljivanje SAD-u takođe je finansiralo i stimulacioni paket, koji je sprečio da se stvari dalje pogoršaju.

Ali šta je sa argumentom g. Fergusona da će uslediti konflikt, postaknut stvarima poput širenja kineske mornarice u Pacifiku i Indijskom okeanu, kineskim traganjem za prirodnim resursima u Africi – toliko sličnim otimačini za carstvo u kasnom 19. veku – i spremnošću Kine da održava bliske, čak zaštitničke odnose sa zemljama koje su visoko na listi američkih problema, poput Sudana i Irana?

"Dve ekonomije su postale toliko isprepletene da nijedna ne može da se iskobelja bez ozbiljne štete" kaže g. Kerebel. "SAD ostaje ne samo najvažnije tržište za kinesku robu već i izvor većine inovacija i investicija koje su podstakle kineski domaći rast. Kina ne samo da je izvor finansiranja američke državne potrošnje, već i nezamenljivo tržište za kompanije svih veličina koje traže nove prostore za širenje."

"Bliske ekonomske veze ne čine sukob nemogućim" dodaje, "ali nema pokazatelja ni na jednoj strani da je sukob bilo poželjan, bilo moguć, a ekonomska fuzija je glavni razlog za to".

(Članak preuzet iz "Njujork tajmsa" http://www.nytimes.com/2009/11/05/us/05iht-letter.html)

Prevela Jovana Papan