Istorijski oblici privatizacije u Evropi

Politika masovne privatizacije društvenog kapitala, kao jedna od fundamentalnih politika međunarodnih finansijskih institucija, tj. međunarodnog finansijskog kapitala, u tesnoj je vezi sa otežalom akumulacijom kapitala u okvirima svetske privrede, koja i leži u osnovi savremene globalne finansijske krize. Ova kriza, na dramatičan način, ponovo je aktuelizovala pitanje odnosa između prava na svojinu i prava na rad, tj. problem istorijske ravnoteže između kapitala i rada. Kako pojedini istorijski događaji i procesi mogu presudno uticati na dugoročni društveno-ekonomski razvoj pojedinih regiona u svetu[1], u ovom radu pokušaćemo da ukažemo na istorijske oblike privatizacionih politika u Evropi i njihov uticaj na socijalno-ekonomski razvoj društava.

Privatizacije društvenog kapitala u Čileu i Velikoj Britaniji, koje su počele da se sprovode početkom 70-tih, odnosno početkom 80-tih godina dugo vremena smatrane su u literaturi prvim privatizacionim politikama u modernoj istoriji. Međutim, nova istraživanja u poslednjih nekoliko godina otkrila su sprovođenje različitih oblika privatizacija društvenog kapitala znatno pre pomenutih.

Privatizacija zemlje u antičkoj Sparti

U ovom radu najpre ukazujemo na privatizaciju zemljišta u antičkoj Sparti, s namerom da pokažemo duboke istorijske korene ideološko-političkih ciljeva privatizacije kao mere državne politike, čak i u onim epohama kad objektivno nije postojala svest o značaju ekonomskog rasta i ideji društvenog razvoja.[2] S druge strane, kao što smo videli, tradicionalno-istorijske osnove istočnoevropskog klastera, u kome je sprovedena najobimnija privatizacija društvenog kapitala u ekonomskoj istoriji, savremena naučna misao i vidi upravo u tradiciji antičke Grčke.

Privatizacija zemljišta u Sparti bila je izvršena početkom 4. veka pre n.e, neposredno posle završetka Peloponeskog rata, koji se vodio u periodu 431 – 403. godina pre n.e, između Atine na čelu Pomorskog saveza i Sparte na čelu Peloponeskog saveza.[3]

Zapis o privatizaciji zemlje Sparti ostavio je grčki pisac Plutarh (oko 46 – 120. n.e.) u Agisovoj biografiji. On ovu privatizaciju vidi kao posledicu nagomilavanja zlata i srebra u Sparti nakon njene pobede nad Atinom u Peloponeskom ratu. „Uskoro je celo bogatstvo bilo nagomilano u rukama nekolicine, pa je tako država osiromašila. To je imalo još jednu posedicu, naime, sve dobre i plemenite namjere su nestale, a procvali su najniži porivi, uz zavist i mržnju prema pojedincima.

Preostalo je još samo 700 Spartanaca, a među njima samo stotinak koji su bili vlasnici ili posednici zemlje. Svi drugi građani živeli su u gradovima kao masa bez sredstava i bez prava. Ako bi ih neprijatelj izvana napao, odbrana je bila mlitava, ali se stalno čekalo na prikladan trenutak da se sprovede državni udar i sruši postojeći red.”

Spartanci koji su ostali bez zemlje izgubili su privilegije koje su imali, i zato su bili prisiljeni da rade sezonske radove kao nadničari ili bi, češće, preuzeli plaćeničku službu van Sparte.

 Veliko smanjenje broja punopravnih Spartanaca, kao posledica privatizacije zemlje, dovelo je u pitanje opstanak Sparte kao države jer je znatno smanjeno jezgro spartanske vojske. Spartanski kraljevi su onda počeli da upošljavaju plaćenike iz drugih zemalja, osobito u mornarici. Međutim, nerazvijena spartanska privreda je to umnogome ograničavala. Spartanskoj vladajućoj manjini postajalo je i sve teže da kontroliše i eksploatiše svoju robovsku radnu snagu, helote, kojih je bilo sve manje i koji su sve češće dizali pobune.

Reforme su bile neizbežne, želela se izbeći revolucija. Međutim, vreme „Solonovih reformi“, kojima je na račun nekih političkih koncesija privredna moć privatnog vlasništva ostala sačuvana – objektivno važan kamen temeljac antičke demokratije – bilo je davno prošlo. Pokušaj da se Sparta pretvori u kraljevinu po uzoru na orijentalne dijadoške države, propao je. [4]

Nacistička privatizacija u Nemačkoj sredinom 30-tih godina 20. veka

Prvu modernu privatizaciju predstavlja nacistička privatizacija državne svojine u Nemačkoj od 1933. do 1937. godine[5]

U većem broju zapadnoevropskih zemalja početkom 30-tih godina 20. veka bila je izvršena delimična nacionalizacija privatnog kapitala kao mera za ublažavanje katastrofalnih socio-ekonomskih posledica velike ekonomske krize. Nacionalizacije pojedinih grana industrije 1933. sprovedene su u Italiji i Holandiji, a u Velikoj Britaniji i Francuskoj 1933. bila je izvršena nacionalizacija avio-saobraćaja. U Francuskoj je 1937. nacionalizovana železnica, a u Švedskoj 1939.

U Nemačkoj je za vreme Vajmarske republike, politikom socijaldemokratske vlade bila izvršena masovna nacionalizacija u industriji čelika, rudarstvu, bankarstvu, brodogradnji, brodskom prevozu i železnici. Najznačajnija je, naravno, bila nacionalizacija finansijskog kapitala jer je država preuzela tri od pet najvećih komercijalnih banaka u Nemačkoj zbog velike bankarske krize 1931, u koje je investirala oko 500 miliona maraka (Rm).

Do kraja 1936. nacisti su privatizovali najveću železaru u Nemačkoj toga vremena, Vereignite Stahlwerke AG, a industrijalac Tisen (Fritz Thzsen), koji je zadobio vodeću poziciju u datoj kompaniji, bio je podržavalac Nacističke partije. Do sredine 1937. privatizovana je i vodeća kompanija metalske industrije, Vereinigte Oberschleschsche Huttenwerke AG.

U vreme započinjanja nacističke privatizacije banaka 1934, nemačka država je posedovala oko 70 odsto akcija u najvećim bankama: 38,5 odsto kapitala u Deutsche Bank und Disconto-Gesellschaft, 71 odsto kapitala u Commerz-und Privatbank i 97 odsto kapitala Dresdner Bank. Date banke reprivatizovane su u periodu 1936 – 37.

Marta 1936. bila je izvršena privatizacija brodogradilišta Deutschen Schiff-und Machisnenbau AG Bremen „Deschimag”, i to putem prodaje akcija za 3,6 miliona maraka (Rm), a u okviru „procesa indirektne konsolidacije”. Septembra 1937. privatizovane su brodske transportne kompanije, Hamburg-SudAmerika i Hansa Dampf. Prva je prodata za 8,2 miliona maraka (Rm), a druga za pet miliona maraka (Rm).

U periodu od aprila 1934. do marta 1938. nacistička Nemačka država ostvarila je od privatizacije prihod od 591,5 miliona maraka (Rm), što je iznosilo samo 1,37 odsto od ukupnog državnog fiskalnog prihoda, koji je u datom periodu bio 43,333 miliona maraka (Rm).

Privatizacija državnog kapitala u nacističkoj Nemačkoj očito nije bila motivisana povećanjem državnih prihoda jer je ostvarena neznatna dobit, pošto je državni kapital prodavan po niskoj ceni. Međutim, očito je da su nacisti na ovaj način promovisali privatnu svojinu i interese privatnog preduzetničkog sektora, koji je podržavao nacistički režim u Nemačkoj.

Ekspanzija privatizacije u Evropi 80-tih godina 20. veka

Početkom 80-tih godina, sa usponom desničarskih političkih partija i njihovim dolaskom na vlast u gotovo svim zapadnoevropskim zemljama, započeo je savremeni proces privatizacije državnog kapitala u Evropi, koja je bila najobimnija u Velikoj Britaniji. U ovom radu nećemo se baviti privatizacionim politikama i njihovim rezultatima u zemljama Južne Amerike, koje su započele privatizacijom u Čileu nakon ubistva demokratski izabranog komunističkog političara Salvadora Aljendea i uvođenja vojne diktature 1973. godine. To stoga što smo se opredelili da u ovom radu prvenstveno sagledamo ciljeve privatizacije u okviru evropskog sistema centra i periferije, koji je i opredelio prirodu privatizacije društvenog kapitala u perifernoj Istočnoj Evropi. Zato se nismo opredelili za poređenje dva istorijska oblika privatizacija u perifernim privredama, latinoameričkoj i istočnoevropskoj, već da pokažemo specifičnosti istorijskih oblika privatizacija u zemljama evropskog centra u odnosu na one sprovedene u perifernim evropskim postkomunističkim zemljama.

Najmasovnija savremena privatizacija u Zapadnoj Evropi sprovedena je tokom 80-tih godina u Velikoj Britaniji nakon dolaska na vlast Konzervativne partije sa Margaret Tačer na čelu 1979. godine. U to vreme nacionalizovane industrije učestvovale su sa 10,5 odsto u britanskom bruto nacionalnom proizvodu (BNP) i apsorbovale sedminu kapitala investiranog u britansku ekonomiju. Nacionalizovane industrije zapošljavale su 1,5 miliona ljudi i dominirale u transportu, energiji, komunikacijama, brodogradnji i proizvodnji čelika. Pored industrije, privatizacijom su bile obuhvaćene i javne službe, elektrodistribucija, toplifikacija, vodovod, kao i železnica. Privatizacija državnog sektora u Velikoj Britaniji smatrana je „za jednu od najradikalnijih reformi ekonomske i industrijske strukture Ujedinjenog Kraljevstva od 1945”.

Nesumnjivo je da se u Velikoj Britaniji radilo o masovnoj privatizaciji tokom 80-tih godina, kao i u Istočnoj Evropi 90-tih godina. Međutim, za razliku od Istočne Evrope, to je bila privatizacija masovnih kupaca od kojih je veliki broj pripadao obogaćenoj, emancipovanoj i sindikalno organizovanoj radničkoj klasi. Britanski Telekom, ogromna telefonska i telegrafska kompanija, prodata je građanima novembra 1985. godine. To je bila najveća javna ponuda akcija u istoriji. Dva miliona Britanaca kupilo je akcije. „Jaguar”, britanska automobilska kompanija u državnom vlasništvu, prodata je građanima 1983. putem ponude 190 miliona akcija na tržištu. Država je prodala i sve svoje akcije u britanskoj industriji šećera i 51 odsto svojih akcija u industriji petroleja i u aero-transportu.

Zaposleni u pojedinim privatizovanim državnim preduzećima postali su vlasnici značajnog broja akcija tih preduzeća. Procenat zaposlenih koji su posedovali akcije u različitim privatizovanim kompanijama 1989. godine izgledao je ovako:

Britanski petrolej 43 odsto zaposlenih

Britanski vazdušni saobraćaj 74 odsto zaposlenih

Telegraf i radio 99 odsto zaposlenih

Ameršam Internešenel 99 odsto zaposlenih

Nešenel Frejt 36 odsto zaposlenih

Britoil 72 odsto zaposlenih

Asošijeted Britiš Porte 90 odsto zaposlenih

Britiš Telekom 90 odsto zaposlenih

Država je prodala stanarima 873.000 stanova državnog fonda.[6]

Veliko učešće radničke klase u kupovini akcija prilikom privatizacije državnih preduzeća u Velikoj Britaniji bilo je omogućeno razvijenim tržištem kapitala, kao i ekonomskom snagom i sindikalnom i političkom organizovanošću same britanske radničke klase. U Istočnoj Evropi tokom privatizacije društvenog kapitala nije postojalo razvijeno tržište kapitala, kao ni raspoloživ finansijski kapital, a radnička klasa niti je raspolagala finansijskim sredstvima da učestvuje u kupovini akcija privatizovanih državnih preduzeća niti je bila sindikalno i politički organizovana. Stoga je u toku privatizacije ona u potpunosti pauperizovana, postepeno prerastajući u slabo obrazovanu, slabo plaćenu rezervnu armiju rada evropske periferije.

Z A K Lj U Č A K

Privatizacija, kao ograničavanje kontrole države nad ekonomskom sferom društva i širenje privatnog sektora, imala je različite istorijske oblike kako u svetu tako i u Evropi. Njeni ciljevi uvek su bili vezani za preoblikovanje svojinske strukture određenih ekonomskih celina, to jest klasnih odnosa u društvu. Unapređenje efikasnosti poslovanja i ekonomski rast, iako često isticani kao motivi privatizacije, u konkretnim istorijskim situacijama bili su od manjeg značaja.

Jedan broj neoliberalnih ekonomista isticao je, u teorijskim raspravama ali i političkoj propagandi, početkom 90-tih godina 20. veka, da je prelazak iz socijalizma u kapitalizam postupan razvojni proces konsolidacije, stabilizacije i razvoja integralnog tržišta i privatnog preduzetništva, te da je privatizacija proces, a ne čin, kao nacionalizacija. Međutim, u istorijskoj realnosti, brza i masovna privatizacija društvenog kapitala u Istočnoj Evropi, kako smo videli, sprovedena je upravo zbog nedelotvornosti ekonomskih politika stabilizacije i liberalizacije da omoguće razvoj tržišta kapitala i finansijskih institucija, iako su doprinele stvaranju tržišta robe i radne snage. Usled nerazvijenosti tržišta kapitala, putem „insajderske privatizacije“, u istočnoevropskim zemljama uspostavljao se odnos između finansijskog i preduzetničkog sektora. Na taj način je, konstrukcija kapitalističke ekonomije i tržišta u Istočnoj Evropi bila izvršena ne putem „šok terapije“, tj. putem primene ekonomskih politika programa stabilizacije i liberalizacije, već putem brze, masovne privatizacije tokom 90-tih godina 20. veka.

Klasa „insajdera“ , tj. komunistička nomenklatura, postala je novi vlasnik društvenog kapitala i aktivni učesnik tranzicije, dok je pauperizovana radnička klasa postala pasivni objekat društvenog preobražaja.

S druge strane, uključivanje stranog kapitala u proces privatizacije u Istočnoj Evropi, a posebno u vidu talasa „vrućeg novca“, išao je u pravcu uobličavanja istočnoevropskih privreda kao produkcionih platformi izvozno orijentisanog industrijskog sektora u vlasništvu stranog kapitala. Ovaj sektor proizvodi robu za potrebe tržišta EU i uglavnom se bavi preradom reprodukcionog materijala uvezenog iz EU. Repatrijacija profita kompanija u vlasništvu stranog kapitala iz istočnoevropskih zemalja, kao i do tri-četiri puta manja jedinica koštanja radne snage nego u zemljama Zapadne Evrope, pokazuju da se u procesu privatizacije produbljivala i periferizacija Istočne Evrope u svetskoj privredi.

Radnička klasa u istočnoevropskim zemljama svedena je na neorganizovanu, pauperizovanu, evropsku rezervnu armiju rada, uglavnom okupljenu oko crkvenih institucionalno kolektivističkih organizacija. Tako je privatizacija društvenog kapitala u Istočnoj Evropi poslužila samo jačanju klasne diferencijacije u Evropi kao celini, a odvijala se u interesu međunarodnog finansijskog kapitala, nacionalnih komunističkih nomenklatura i domaćih kompradorskih buržoazija.

 Pregledom istorijskih oblika državno-privatizacionih politika u Evropi ukazali smo na pravilnost pribegavanja politici privatizacije u ekonomskim situacijama otežane akumulacije kapitala. Njenom primenom više je dolazilo do jačanja društvene pozicije kapitala prema radu nego do porasta stopa ekonomskog rasta.

Međutim, privatizacije društvenog kapitala izvedene u Zapadnoj Evropi 80-tih godina 20. veka umnogome su se, po načinu izvedbe i društvenim posledicama, razlikovale od onih izvršenih u Istočnoj Evropi 90-tih godina. I to stoga što su se prve odvijale u kapitalističkim ekonomijama s razvijenim tržištem kapitala i od države zaštićenom sindikalno organizovanom radničkom klasom. Stoga je, i radnička klasa, posebno u Velikoj Britaniji, došla u posed akcija jednog dela privatizovanog društvenog kapitala i time ojačala svoju društvenu moć.

Suprotno privatizaciji u Zapadnoj Evropi, privatizacija u Istočnoj Evropi odvijala se u postkomunističkim ekonomijama bez razvijenog tržišta kapitala i finansijskih institucija u kojima je radnička klasa bila neorganizovana, a pod uticajem nacionalističkih ideologija i klerikalizma i bez razvijene racionalne klasne svesti. Stoga je i Istočnoj Evropi u procesu privatizacije društvenog kapitala došlo do pauperizacije radničke klase, koja, usled rastuće nezaposlenosti, sve više postaje evropska rezervna armija rada.

Izvori i literatura:

1. The Cambridge Economic History of Modern Europe Volume 1 1700-1870, edited by Stephen Broadberry and Kevin H. O’Rouke, Cambridge University Press, New York, 2010.

2. Dr Ljiljana Kontić, Restruktuiranje i privatizacija velikih društvenih preduzeća u Srbiji, Institut za evropske studije, Beograd, 2007.

3. SRBIJA 2000-2006. Država, društvo, privreda, urednik Miša Đurković, Institut za evropske studije, Beograd, 2007.

4. Roberto Sarti, „Proces privatizacije u Italiji”, Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije. Priredili: Željko Popović i Zoran Gajić, AKO, Novi Sad, 2011.

5. Prof. dr Pero Petrović, PRIVATIZACIJA Iskustva Srbije i zemalja u tranziciji, Čigoja štampa, Beograd, 2006.

6. Alan H. Smith „Eastern European Economies”, Eastern Europes and the Commonwealth of Independent States, Europe Publications Limited, London, 1999.

7. Gerskovits Bela, The Political Economy of Protest and Patience: East European and Latin American Transformations Compared, Central European University Press, Budapest, 1998.

8. Juliusz Gardawski and Tomasz Zukowski, “What the Polish workers think”, Labour Fokus on Eastern Europe, 46, Sept-Dec 1993.

9. Karen Henderson, Neil Robinson, Post-Communist Politics An Introduction, Prentice Hall Europe, 1997.

10. Privatisation, A Global Perspective, edited by V. V. Ramanadham, Taylor&Francis, 1993.

11. Andy Kilmister, “Economic developments in eastern Europe”, Labour Focus on Eastern Europe, no.2/1992.

 12. Smerom reforme, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1990.

13. Peter Gowan, “The EU and the Unsettled Future of the East”, Labour Fokus on Eastern Europe, No.67/2000.

14. Stephen Broadberry, Alexander Klein, “When and whz did eastern European economies begin to fail? Lessons from a Czechoslovak/UK productivity comparison, 1921-1991”, Explorations in Economic History, no.48/2011.

15. European Bank for Reconstruction and Development, Transition Report 2010, London, EBRD, 2010.

16. European Bank for Reconstruction and Development, Transition Report 2011, London, EBRD, 2011.

17. Life in Transition. After the crisis, European Bank for Reconstruction and Development, 2011.

18. Gyula Bakacsi, Takacs Sandor, Karacsonyi Andras, Imrek Victor, “Eastern European cluster: tradition and transition”, Journal of World Business 37 (2002).

19. Nathan Nunn, The importance of history for economic development, Cambridge, MA: National Bureau of Economic Research, 2009.

20. Tukidid, Peloponeski rat, Admiral Books, Beograd, 2010.

21. Heinz Kreissig, Povjest helenizma, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1987.

22. Germa Bel, „Against the mainstream: Nazi privatization in 1930's Germany“, The Economic History Review, 63, 1 (2012).

23. Naum Grizo, Borče Davitkovski, Privatizacija vo svetot, „Prosveta“-Kumanovo, Kumanovo, 1994.

(Ovaj članak je deo šire celine koja će biti objavljena u narednom izdanju časopisa NSPM)