Igra je gotova

 (Vreme, 18.12.2008)

Ekonomisti važe za ljude koji razmišljaju o onome što se danas dešava u globalnoj ekonomiji, procenjuju velike rizike i način na koji možemo da se sa njima suočimo na globalnoj sceni. Nemamo lepe vesti, budućnost je prilično mutna. Ovo je sigurno najveća ekonomska kriza od tridesetih godina prošlog veka. U nekim aspektima ima čak više neizvesnosti u odnosu na tu krizu, rekao je Stiglic obraćajući se prisutnima.

Poslednja kriza, pre ove, bila je 1981. godine u Americi, kada su federalne rezerve strahovito opale i došlo je do zaista ozbiljnih problema. Kada je reč o ovoj ekonomskoj krizi, moram da kažem da je to rezultat mnogih grešaka u finansijskom sektoru. Glavni deo američke ekonomije, globalne ekonomije, praktično je uništen. Na mnogo načina ova kriza je slična finansijskim krizama u zemljama u razvoju, ali prvi put od velike depresije vidite takvu vrstu problema u centru globalne ekonomije, a to su Sjedinjene Američke Države.

Jedan od načina da shvatimo ono što se dešava jeste da shvatimo da je u poslednjih sedam godina potrošnja ta koja održava američku ekonomiju, kao i ekonomski mehur stabilnih kredita. Cene su rasle, investicije su omogućavale ljudima da izvlače novac od nekretnina, nisu morali da štede za penziju zato što su vrednosti njihovih kuća rasle. Amerikanci su uzeli 1950 milijardi dolara novih kredita i veći deo toga je trošen na potrošnju. Ta vrsta potrošnje je dovela do toga da se štednja praktično istopila. To je bilo neodrživo. Neko je rekao – ono što je neodrživo, neće se održati. To je ono što sada vidimo. Ta igra je gotova. Mislim da je ovo fundamentalni problem u američkoj ekonomiji. Štednja je opala zbog povlačenja kredita. Ta štednja će možda porasti za dva do tri odsto. U slučaju finansijske krize u Švedskoj, to iznosi čak do 13 odsto. Kada svi prestaju da troše ekonomija se usporava, i to je ono što se zove paradoksom štedljivosti. Nešto mora da popuni tu prazninu, a ništa ne može da je popuni toliko brzo i dovoljno duboko.

Ta oluja u američkoj privredi je tek počela. Prošlog petka se pojavila vest da je više od pola miliona novih ljudi izgubilo posao, što znači da će do kraja decembra ove godine ukupan broj onih koji su ostali bez posla biti oko dva miliona. Dakle, trebalo bi da obezbedimo dva miliona novih radnih mesta, tako da je razlika između ponude i tražnje, kada je posao u pitanju, četiri miliona. To je velika brojka koju treba prevazići.

Izvoznici hipoteka

S obzirom na ove činjenice, onaj deo ekonomije koji se držao dobro neće se u budućnosti održati u dobrom stanju. To je normalna situacija. Stalno se govorilo o konceptu razdvajanja. Govorilo se o tome da postoji nova globalizacija, na primer, Kina i Indija beleže ekonomski rast. Govorilo se: “Da, SAD imaju svoje probleme, ali mi nećemo biti pogođeni.” Ja sam uvek mislio da je to zavaravanje i pokazalo se da je to tačno. Kao što sam ranije naglasio, mi smo izvozili te hipoteke. Jedan od osnovnih problema je bio taj pojam sekuratizacije. Bankari su pozajmljivali novac za kupovinu kuća, oni su uspostavljali hipoteke, a oni koji su uzimali te kredite trpeli su posledice. Ako neko hoće da preuzme vaše loše hipoteke, to ništa neće promeniti, jer sekuritizacija je u Americi zasnovana na premisi da se budala rađa svakog trenutka, i da će se uvek pronaći te budale globalizacije. Znači da postoje budale u čitavom svetu, a puno njih su našli u Evropi, gde je prodata polovina loših hipoteka. Kriza se sada širi prema Kini i Indiji zbog međuzavisnosti globalnih kredita. Dugo sam boravio u Kini. Oni su bili sigurni da ih ova kriza neće pogoditi u ovolikoj meri. Kinezi su rekli – da, američka ekonomija će usporiti, to će uticati na nas, ali samo malo. U poslednjih par meseci prodaja i izvoz iz Kine prema SAD su pali za 13 do 15 odsto. Bili su u šoku. Zbog toga su reagovali tako žestoko. Nije američka ekonomija opala za taj procenat, trgovinski krediti su postali retki. Američki butici su se uplašili i događa se veliki pad u izvozu iz Kine prema Americi. Jasno je da će ovo uticati na većinu zemalja. Neke države će biti pogođene prvo trgovinom, na primer Meksiko, koji je naš prvi sused i koji najviše izvozi u SAD. Oni će biti pogođeni pre svega na trgovinskom nivou. Druge zemlje će biti pogođene zbog uticaja na generalno usporavanje u Kini i Evropi. To znači da cena čelika pada, cena gvožđa pada. Brazil je, recimo, pogođen zbog toga što će cena po kojoj prodaje gvožđe biti niža. Mnoge zemlje će biti pogođene kroz globalna finansijska tržišta. To je jedan od aspekata po kojem je ceo svet postao vrlo tesno integrisan.

Naravno, zemlje koje su više zadužene biće više pogođene. Moraju da pozajmljuju novac svake godine i cena tog kapitala će biti veća. Države koje imaju trgovinski deficit moraju da finansiraju taj deficit i biće im sve teže i teže da to rade, moraće da se suoče sa višim kamatama prilikom finansiranja tog deficita. U današnjem svetu globalizacije, strane investicije su vrlo važne za mnoge zemlje i te investicije će biti usporene. Za razliku od krize u istočnoj Aziji i drugih kriza koje su se dogodile u poslednjih dvadesetak godina, ovo je prva kriza koja je potekla u žiži, u centru globalnog finansijskog sistema. Druge krize su potekle na periferiji tog sistema. I pored toga što je ovo kriza koja je započeta u centru, periferija će biti najviše pogođena. Čak i države koje imaju dobru ekonomsku politiku biće pogođene. To je jako frustrirajuće.

Bio sam nedavno u Brazilu. To je jedna od zemalja koja neće biti toliko pogođena krizom. Oni imaju dobre finansijske zakone, dobru zakonsku regulativu. Imali su probleme koje su imale i SAD. Trebalo bi da šaljemo naše regulatore i zakonodavce u Brazil da malo izuče zanat. Jedan od guvernera centralne banke bio je moj student. U Brazilu su to zaista radili kako treba, ali ipak su pogođeni krizom. Jedna kriza je ta što se novac vraća u SAD iako je Amerika bila izvor problema, zbog toga što postoje ubeđenje u bezbednost i garancije koje pruža američka vlada. U manjim državama, odnosno u zemljama u razvoju, ako hoćemo da garantujemo svoje bankarske depozite to neće imati tu vrstu kredibiliteta.

Dakle, uticaj će biti različit na različite zemlje, ali postoji još nešto na šta želim da se osvrnem – način na koji je funkcionisao globalni ekonomski sistem. On je stvorio asimetriju. Banke u industrijskim zemljama su reagovale na ovu krizu tako što su povećale potrošnju, i to pasivno.

Predsednik Obama je o tome govorio. Taj iznos je oko četiri ili pet milijardi dolara. To je jako puno novca čak i za jednu bogatu državu. Kamatne stope su pale. Platni bilans federalnih rezervi je pao sa 8000 milijardi dolara na 2300 milijardi dolara. To je velika promena. To je ono što radi Amerika.

Pre deset godina, kada se dogodila kriza u Istočnoj Aziji, američki predstavnici su rekli tim zemljama da podignu kamatne stope. U slučaju Indonezije, rekli su im da povećaju kamate na 80 odsto. Mnoga preduzeća su zapala u nevolje. Čak 75 odsto preduzeća u Indoneziji je bankrotiralo. U Koreji su im rekli da podignu stope na 20 odsto, pa su im rekli da misle da to nije dovoljno i da bi trebalo da povećaju kamatne stope na 40 odsto. Samo 15 odsto preduzeća u Koreji je bankrotiralo.

Hoću da kažem da postoji taj kontrast između politika u SAD i politika na periferiji globalnog ekonomskog sistema, u zemljama u razvoju. Privrede koje su na periferiji sklonije su kolebljivosti, a centar je stabilniji. Kapital prirodno ide iz mesta koja su manje stabilna ka mestima koja su stabilnija.

Po mom mišljenju, to je sistem koji na neki način ohrabruje nestabilnost u slabijim zemljama a ohrabruje stabilnost u zemljama koje se nalaze u centru ekonomske moći, i to naravno stvara nestabilnost i nejednakost u globalnom finansijskom sistemu.

Dubina posledica

Ne kažem da sam stručnjak kada je reč o onome što se dešava u ovom delu sveta, ali mi se čini da će ovaj deo sveta zaista biti pogođen svim ovim stvarima, delimično zato što postoji indirektna ili direktna zavisnost od Evrope, a Evropa će imate velike posledice zbog svega ovoga, mnogo veće nego Amerika.

Zašto? Zato što je njena politika pogrešno postavljena. Centralne banke su značajno fokusirane na inflaciju. Na kraju se vraćamo na to da tu postoje još neki problemi pored inflacije. Jeste da Evropa ispravlja neke greške, ali moja primedba je da je prevelik fokus na inflaciju od strane centralnih bankara širom sveta upravo deo problema i jedan od razloga za stvaranje ovih problema, kao da su verovali da su niske stope inflacije bile neophodne i potrebne za jak ekonomski razvoj.

Mnogo je sada teže za evropske zemlje da imaju tu vrstu jake i opipljive politike destimulacija koju Amerika sada započinje. Još jedna stvar je da imaju velike poteškoće u koordinaciji svojih rešenja, naročito sa fiskalne strane. Rezultat je da postoji velika verovatnoća da će, bez obzira na probleme u finansijskom sektoru koji se dešavaju u Americi, odgovor vezan za politiku u Evropi biti slabiji i da će možda problemi u Evropi biti ozbiljniji, što će, naravno, imati ozbiljne posledice za ovaj deo sveta. Postoje neke lekcije koje se mogu naučiti iz ove krize, relevantne za one koji donose odluke, kao i za same građane širom sveta. Mnoge zemlje i privrede u razvoju slušale su u poslednjih 10 ili 20 godina “šta je važno”. Rečeno im je da je važno da imaju dobru politiku i dobre institucije. Sada im je rečeno: usvojite regulatorne institucije. Zapravo, prethodno im je rečeno da moraju da imaju dobru politiku i dobre institucije kao što postoje u Americi, ali sada to niko neće reći. Postavlja se jedno važno pitanje: šta su, u stvari, dobre politike i dobre institucije? To znamo onda kada ih imamo. Ta retorika, kao što sam već rekao, bila je deo tranzicije iz komunizma ka ovome na čemu sada radimo. Sve je to igralo važnu ulogu u dizajniranju okvirnih politika u zemljama koje su bile ili u razvoju ili su već bile razvijene, a u većini slučajeva se smatralo da Amerika ima dobru politiku i dobre institucije, što je očigledno bila zabluda. Dakle, mnogi problemi su se sada pojavili na površini. Vraćam se na pitanje šta je dobra politika i šta su dobre institucije. Vidite, 15. septembar je u mnogim stvarima bio kao pad berlinskog zida. Pad berlinskog zida je označio kraj komunizma i kraj uverenja da je taj ekonomski sistem dobar, a ove stvari koje se sada dešavaju, finansijski problemi u Americi i konsenzus iz Vašingtona, pokazuju da je potrebno da dođe do deregulative.

Čak i najveći zvaničnici, kao što je Alen Grispen, jedan od vodećih po tom pitanju, otkrili su da postoji greška u njihovom načinu razmišljanja. Međutim, zanimljivo je da je Grispen to shvatio tek nakon što je upropastio čitavu globalnu ekonomiju. Mnogi ljudi su mu rekli da su postojali problemi i pre toga. Međutim, kao da je morao da prođe kroz to iskustvo, odnosno da je ceo svet morao da prođe kroz to iskustvo, da bi on to shvatio. Tržišta se, međutim, ne ispravljaju sama po sebi, makar ne u kratkom vremenskom periodu.

Zašto to pominjem? Pre 75 godina, u vreme velike depresije, postojala je slična debata gde su mnogi ekonomisti tvrdili da se tržišta ispravljaju i sama po sebi. Jeste da dođe do grešaka na tržištima, ali tržišta se ispravljaju i privreda opet dođe na svoje. Kejnsov odgovor je bio: “Da, dugoročno gledano svi ćemo mi umreti”, a poenta je bila da je vreme koje je potrebno da se oporavi privreda predugačko. Američko finansijsko tržište je sada propalo. Tek sada shvatamo koliko je ta situacija ozbiljna. Da biste dobro razmislili o tome, morate da razmišljate ne u kontekstu svih detalja i derivata tog problema, već o tome šta sa njima valja činiti. Finansijska tržišta su izložena kapitalu kojim bi trebalo da upravljate, trebalo bi da upravljate rizikom, da mobilišete. Znate u čemu su oni bili dobri? Oni su bili dobri u tome da ubeđuju ljude da ne treba štedeti novac. Oni nisu dobro upravljali, nisu dobro alocirali kapital, čak su to pogrešno radili. Njihova pogrešna alokacija kapitala, njihovo trošenje resursa i sve ostalo je gore nego bilo šta što je bilo koja vlada uradila bilo kada, osim za vreme rata.

Gori i od Buša

Bušova administracija je loše obavljala mnoge poslove, ali čak ni oni nisu bili toliko neefikasni i loši u smislu pogrešno alociranih resursa koliko su to uradili ljudi na finansijskim tržištima. Umesto da upravljaju rizikom, oni su stvarali rizične situacije, a to je ono što je veoma važno razumeti, naročito kada razmišljate o osiguranju.

Svrha osiguranja je da pomogne ljudima da upravljaju onim rizicima sa kojima će neminovno biti suočeni. To znači da finansijsko tržište želi da stvori proizvode koji će pomoći ljudima da upravljaju rizicima sa kojima će biti suočeni. Ali šta se desilo? U Americi nisu stvoreni proizvodi koji su običnim, prosečnim američkim domaćinstvima pomogli da se suoče sa tim problemima. Kao što sam već rekao, milioni Amerikanaca sad gube svoju životnu ušteđevinu, gube svoje domove i svoje snove. Jedna od stvari koju pokušavam da shvatim kao ekonomista jeste zašto je ovako došlo do propadanja tržišta. Standardne teorije kažu da tržišta treba da opstaju, da se snalaze i da treba da pruže priliku ljudima da stvore dobre proizvode koji će pomoći oko iznalaženja individualnih rešenja. To jeste jaka strana tržišne privrede, ali u ovom slučaju to se jednostavno nije pokazalo kao takvo. To nije uspelo. Zašto? Zato što je postojeći problem bio nedostatak uklapanja između privatnih nagrada i društvenog davanja.

Kada je reč o socijalnim davanjima i privatnom profi tu, kada vidite kako su funkcionisale glavne banke u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu od 2004. godine pa do danas, vidi se da su profi ti ukupno bili u minusu. Već u prvih nekoliko godina zabeležili smo gubitke i ukupan profi t u periodu od pet godina je negativan. Kada sagledamo celu situaciju, koje su dobiti privatnih menadžera tih kompanija u svemu tome? Oni su na kraju imali ogromne bonuse. Oni su iz cele te priče izašli sa jako puno novca. Nekada se to meri u stotinama miliona dolara.

To znači da postoji nepovezanost između društvenih davanja i privatnih nagrada. Čudan je to sistem, gde smo mi ohrabrivali one koji su na kratke staze preuzimali velike rizike, ohrabrivali nedostatak transparentnosti, koristili instrumente koji su bili toliko kompleksni da ni same banke uopšte nisu znale koliki je stepen njihovog rizika i koje je bilansno stanje na kraju. Možda znate onu priču o kompaniji koja se obratila vladi tražeći pomoć od 20 milijardi dolara. Par dana kasnije su rekli: “A, ne, malo smo pogrešili u kalkulaciji, treba nam 80 milijardi dolara.” Tada su novinari počeli da prenose priču, ali vlada Amerike je već dala kompaniji 150 milijardi dolara. Mi nemamo pojma gde je taj novac otišao. Jednostavno je nestao. Kad malo razmislite, šta ste sve mogli da uradite sa 150 milijardi dolara? Mogli ste jako mnogo. To je dvostruki bruto nacionalni dohodak Srbije, koji je otišao u jednu kompaniju, i to u poslednjih par meseci. Upravo ovaj nedostatak transparentnosti i izuzetna složenost jesu suština problema sa ovim kreditima i posledica koje su nastale. Banke nisu znale koje je njihovo bilansno stanje. Samim tim nisu znale ni koje je bilansno stanje bilo koga kome su davale zajmove, tako da ni u koga ne mogu da imaju poverenja. Onda je došlo do zaleđivanja tržišta kredita i zajmova. Ispod tog problema postoji još jedan – korporativno upravljanje. Pitanje je zašto su postojale te strukture nagrađivanja, koje su tako loše funkcionisale? Jedna od lekcija koju ovde možemo naučiti jeste da je nakon “Enrona” i ovih skandala o kojima smo čuli bilo nastojanja da se ta situacija reši na neki drugi način.

Međutim, mislim da to nismo dovoljno dobro sagledali i, retrospektivno gledano, nismo dovoljno dobro rešili. Bilo je mišljenja da nas ta rešenja koštaju. Tačno, ali zamislite koliko bi nas to sve koštalo da nismo imali dobro korporativno upravljanje. Hiljade milijardi dolara bile bi izgubljene, zato što je to novac koji su poreski obveznici morali da uplate...

Vera u alhemiju

Još jedan aspekt krize koji je privukao pažnju bile su agencije za rejting. Agencije za rejting veruju u finansijsku alhemiju. U srednjem veku su verovali da možete olovo pretvoriti u zlato. To se zvalo alhemija. To su radili ljudi koji nisu hteli da rade da bi zaradili, već su verovali u neku magiju koja može da im donese velike prihode, umesto teškog rada. Kada bismo u finansijskom smislu našli tu magiju, mogli bismo da poboljšamo stanje. Dakle, to je bila moderna verzija finansijske alhemije. Trećerazredne hipoteke su omogućile kredite ljudima koji nisu bili u mogućnosti da ih otplate. Dođu za kredit i dobiju odgovor: “Molim vas, nećemo da ulazimo u proceduru, recite mi kakvi su vaši prihodi. Mi ćemo vam verovati na reč i dati vam kredite. Naše odeljenje za podrške će procesuirati vaš zahtev i daćemo vam deset odsto preko toga.” Dakle, sve kontrole su nestale. Imali ste trećerazredna pokrića za koja je bilo verovatno da će propasti. Agencije za rejting su mislile da mogu da pretvore ove trećerazredne obveznice u prvorazredne, kojima će osigurati, na primer, penzijske fondove. Mislili su da mogu da pocepaju i diverzifikuju rizik i da, jednostavno, taj rizik nestane. Zaboravili su da postoje zajednički elementi koji objedinjuju ove rizike. Imao sam jedan rad 1992. godine, kada je sekuritizacija tek počela. Predvideo sam da će se to najverovatnije završiti katastrofom i rekao sam zbog čega. Potcenjuje se uzajamna veza i pad cena nekretnina i sredstava i to je upravo ono što se dogodilo. To je igralo vrlo važnu ulogu, jer je olakšalo tok novca iz penzionih fondova u te loše pozajmice. Konkurencija je dodatno pogoršala stvari, jer je to bila neka vrsta takmičenja za padanje na dno. Neke agencije za rejting su rekle da im banke plaćaju da bi dobile određeni rejting, da nisu nezavisne i da se takmiče međusobno. Rezultat toga je očigledno taj da su davali bankama suviše visoke ocene, nisu dobro procenile rizik. Metodi su im bili vrlo loši. Važno je da su se ovi problemi, kao i većina drugih, vrlo često ponavljali. Prvi put smo mogli i da im oprostimo. Međutim, većina problema koje vidimo tokom ove krize događala se već nekoliko puta. Probleme su predvideli ekonomisti i drugi stručnjaci. Agencije za rejting, u kontekstu azijske krize, takođe su omanule u toj situaciji i ništa nije urađeno da se to popravi.

Sekuritizacija je još jedan aspekt koji je odigrao važnu ulogu. Verovalo se u veliku diversifikaciju, ali se dogodila asimetrija informacija, što znači da se dogodio pad kvaliteta pozajmica. Banke i agencije nisu uzele u obzir efekte nove asimetrije informacija i novih rizičnih proizvoda. Bile su ponosne na svoje nove proizvode, ali nisu razmišljali kako će ti proizvodi da utiču na mogućnost kraha. Iscrpli su sve mogućnosti koje im stoje na raspolaganju, ali nisu ništa uradili da preduprede probleme... To je doprinelo manjku transparentnosti, koji je doprineo krizi... Interesantno je da smo imali problema sa regulativom devedesetih godina. Neki od vas su čuli za moju knjigu u kojoj sam analizirao tu regulativu SFTS (Stategic Federal Tax Services). Rečeno je da su ti postupci veoma opasni. Komisija je 1998. godine rekla da je upravljanje dugoročnim kapitalom doživelo krah. Nakon toga je rečeno: “Ovo je zaista veoma opasno.” Međutim, Grispen i Grubin su rekli: “Ne možemo to da regulišemo jer će uništiti inovaciju. To će biti opasno za deregulaciju našeg finansijskog sistema.” Znači, ti loši zajmovi su ostali, SFTS je izgubio, oni koji su verovali u deregulaciju su pobedili, ali je Amerika, kao država, izgubila.

To su neki od problema koji su postojali u privatnom sektoru. Bilo je problema i u javnom sektoru. Njihova greška je što nisu do kraja sproveli regulaciju, ali su imali i makroekonomski problem, a to je prevelika likvidnost, niske kamatne stope, rast cena nafte koji je povezan sa iračkim ratom. Amerika je tražila hiljade milijardi dolara za uvoz nafte. To je novac koji nije stajao na raspolaganju našoj ekonomiji, koji nije bio prisutan u Americi.

Tržišni fundamentalizam

Sedamdesetih godina, kada je došlo do porasta cene nafte, većina zemalja je doživela krizu, ali ne i Latinska Amerika. Kako su uspeli to da izvedu? Jednostavno, oni su pozajmljivali, pozajmljivali, pozajmljivali, sve dok se nisu toliko zadužili da nisu mogli da vrate dugove. Jedna zemlja za drugom su kasnile u otplati i ušle su u osamdesete godine sa velikim problemima, velikim opterećenjima i dugovima. Sjedinjene Američke Države postupile su na isti način i primenile taj loš princip Latinske Amerike. I mi smo pozajmljivali, pozajmili smo 180 milijardi dolara, ali to je bilo na neki način neophodno. Niske kamatne stope su bile neophodne, ako hoćemo da održimo ekonomiju, osim ako ne uradimo još nešto drastičnije, što niko nije hteo da uradi. Niske kamatne stope na kredite su bile jedan od činilaca. Trebalo je usvojiti novu regulativu, kako bi se promenili finansijski pejzaž i kontekst. Kombinacija ta dva faktora je bila eksplozivna mašina. Postoji tržišni fundamentalizam, filozofija regulacije, ali posledica toga je da zakonodavci nisu verovali u regulativu. Ako imate zakonodavca koji ne veruje u regulativu, nećete dobiti ni zakone, propise i ostalo. To je važna lekcija. Osamdesetih godina je Voker bio direktor Federalne uprave rezervi i drastično je uspeo da spusti inflaciju. Svi su rekli da je to sjajno, imalo je svoju cenu, ali se otarasio inflacije. Ali, postoji tu jedna greška. On je verovao u regulativu, shvatio je ograničenje tržišta, a za Regana je to bilo neprihvatljivo i Voker je dobio otkaz. Ko ga je zamenio? Zamenio ga je Alen Grispen, a on je neko ko ne veruje u regulativu, nije radio ono što je trebalo da radi i zbog toga danas trpimo posledice.

To nas dovodi do objašnjenja kako smo došli u ovu situaciju, ali kako da se sada izvučemo iz sve ovoga? Pre nego što pređem na to, hoću da kažem da smo učinili neke napore i da to nije uspelo, ali hoću i da objasnim zbog čega ti napori nisu urodili plodom. Već u februaru smo imali probleme sa porezom. Ja sam tada rekao da nećemo uspeti, bilo je prilično jasno zašto ćemo imati problem – zato što su Amerikanci izuzetno zaduženi i zato se nalazimo u problemu u kome se nalazimo. Sa tim problemom zaduženosti i sa neizvesnom ekonomijom, Amerikanci jednostavno nisu mogli da nastave da troše kao do tada... Sve se to moglo i očekivati pošto su problemi i počeli u finansijskom sektoru zbog nastojanja da se pomogne samom finansijskom sistemu. Naravno, nismo uspeli ni u tome. Zašto? Zato što stvari nisu bile transparentne i nisu bile demokratske. Nije se videlo ko, šta, zašto i kome. Ti potezi nisu bili demokratski. Prvobitan način rešavanja tog problema je model kako ne rešavati probleme u demokratiji. Da sam ja bio u Svetskoj banci i da mi je bilo koja vlada došla sa rešenjem sa kakvim su oni došli, mi bismo rekli: “Ako usvojite takav zakon, nećete dobiti nikakvu pomoć od nas zato što je to poziv na korupciju.”

To je bio jedan zakon od tri strane, odnosno jedna molba od tri strane koja daje apsolutno diskreciono pravo direktoru Federalne uprave rezervi (državnom sekretaru za trezor) da potroši taj novac kako god želi – 700 milijardi dolara, što je, recimo, desetogodišnji prihod jedne zemlje kao što je Srbija. To je njemu bilo dato da potroši kako god hoće, bez ikoga iz Kongresa da to nadgleda i bez ikakve komisije koja je to mogla da proveri. Znači, on je taj novac mogao da podeli svojim prijateljima i niko nije mogao da ga pozove na sud da to objasni. Kongres je to odbio i došli su do nekog drugog prelaznog rešenja. Mi sada znamo koliko košta kupovina glasa u Kongresu SAD. Izgubili su sa 15 glasova razlike, a da bi kupili tih 15 glasova mi smo morali da damo 150 milijardi dolara u posebnim benefitima, odnosno nekim prednostima koje su imali određeni glasački okruzi. Cena glasa u Americi je sada 10 miliona dolara, nije to zvanično rečeno, ali ja ću da vam kažem.

Dublje i duže

Ono što je možda bilo rešenje pre mesec dana sada više nije, a ulog je sve veći. Vidi se da su poreski obveznici sve više i više u rizičnoj situaciji. To vam je kao da pacijentu dajete transfuziju a on ima veliko unutrašnje krvarenje. Jednostavno, to nije rešenje. Šta pokušavamo? Pokušavamo da na neki način sprečimo dalji raspad ekonomije. Šta se dešava? Neke stvari se jednostavno neće rešiti od sebe. Recimo, neće biti kao u Velikoj Britaniji. Za razliku od njih, Bušova administracija nije sagledala problem na pravi način. Mi smo novac ubacivali, a oni su novac izbacivali. Mi nismo nadgledali na pravi način, direktno. Dobre vesti u ovome su da je Kongres uspostavio komisiju koja će sagledavati i vršiti monitoring onoga što se dešava. Da li će povratiti poverenje naroda? Verovatno samo malo. Nije došlo do smene onih koji to rade. Nije došlo do promene zakonodavstva, regulatornih tela, za razliku od situacije koja se desila u Velikoj Britaniji, i čini mi se da to baš neće uspeti.

Jedino pitanje na koje imamo siguran odgovor jeste da li su poreski obveznici dobili nešto od svega toga. Odgovor je – ne baš. Nakon što je sve ovo objavljeno i rečeno da imamo rešenje, čuo sam od prijatelja koji je bio u glavnoj centrali jedne kompanije da je menadžment slavio i komentarisao: “Dobro smo rešili ovaj problem sa vladom. Uspeli smo da joj ga prebacimo, a da oni uopšte ne znaju koliko je taj problem velik.” Shvatili smo da je to ipak loš dil, da to nije baš toliko dobro kao što smo mislili. Dug je i dalje rastao. Imali smo 5700 milijardi dolara duga. Da nije bilo ovog problema, to bi bilo 10 ili 11 hiljada milijardi, međutim, kako se to računa na ovaj način, čini mi se da je naš dug oko 15 ili 16 hiljada milijardi dolara. Znači, ovo zaista postaje izuzetno ozbiljan problem. Posledica svega je da će pad biti duži i dublji nego što bi bio inače, a državni dug će biti mnogo veći nego što bi bio i naravno da će imati mnogo veće globalne posledice.

Šta će Obama, najverovatnije, uraditi? Čini mi se da će najverovatnije uvesti stimulativne mere koje će se odnositi na infrastrukturu, tehnologiju... Mislim da je ovde veoma važno shvatiti da računovodstvo koje završava te poslove gleda šta je u plusu, a šta je u minusu. Ako, na primer, treba da kupe neku mašinu – može, zato što će imati neki profit od toga. Možda imate neki dug, ali imate i neku imovinu koja je konkretna. U poslednjih nekoliko godina sa Bušovom administracijom, bilo je pogrešno to što su naši dugovi sve više rasli da bismo finansirali rat u Iraku. Jednostavno, ta rešenja nisu uopšte vodila održivom ekonomskom rastu, tako da nemamo ništa čime bismo mogli da izbalansiramo taj dug. Problem je što nemamo ništa u plusu.

Obama je rekao da ćemo imati veći dug. To je tačno, ali to ima i svojih pozitivnih strana. Ako pogledate bilansno stanje, videćete da nam neće biti ništa gore. Ovo je prilika da se ojačaju neke stvari. Imamo povrat kod nekih investicija, zato što nismo investirali u infrastrukturu. Daću vam primer: da smo imali infrastrukturu, da smo uložili u određene stvari, povrat u tim investicijama bio bi ogroman za neke konkretne stvari. To je jedan od primera kako se mudruje na sitnicama, ali se gubi na velikim stvarima. Moguće je da će automobilska industrija dobiti neku pomoć, ali najverovatnije je da će ta pomoć doći u vidu njenog restrukturiranja. Drugo važno pitanje je da li ćemo pomoći finansijskom sektoru daljim kreditiranjem. Neki kažu da bi prethodno sklopljene ugovore trebalo izmeniti. Drugi se, ipak, ne slažu i smatraju da je dogovor – dogovor, te da se ne može naknadno menjati.

Treće pitanje je da li će doći do realizacije pomoći i pod kakvim uslovima. Da li bi bilo bolje, na primer, da se štedi? To je pitanje koje se postavlja u tranziciji. Da li je bolje revitalizovati bankrotirano preduzeće ili osnovati novo? Mi smo potrošili 700 milijardi dolara. Timovi počinju da govore da bi bilo bolje da pustimo banke “niz vodu” pa da osnujemo nove, koje će dati bolje kredite i bolje pozajmice. Pitanje je i kako spasti bankarske institucije. U bankrotstvu se promeni rukovodstvo, ali ne nestaju sredstva. Da li ćemo pomoći automobilskoj industriji ili Vol stritu i onima koji su vlasnici akcija? Kome ćemo pomoći, koga ćemo spasti? Konačno, koliko bi trebalo da bude široka regulativa? Ona ne bi smela da guši inovaciju, ali treba shvatiti da većina inovacija u nekoliko poslednjih godina nije učinila našu ekonomiju efikasnijom. Američka ekonomija je pre svega bila posvećena regulativi, administraciji. Imala je vrlo malo inovacija. Konačna kontroverza jeste: ko treba da plati dugove finansijskog sektora? Mislilo se da će finansijski sektor sam otplatiti taj dug. To bi moglo da obeshrabri privatni kapital, ali s druge strane to bi bilo pravedno i približno nečemu što bi se moglo označiti kao čišćenje loših hipoteka.

Glavno pitanje je u kom smeru ide ekonomija. Da li će stimulacija za banke poboljšati stvari i kakav će biti konačan ishod? Mnogi se slažu da veliki stimulansi neće poboljšati ukupnu potražnju jer ona slabi kada je reč o potrošnji. Uostalom, osim ako nije baš ogroman, veliki stimulans neće pomoći da izađemo iz krize. Ukoliko ne uradimo nešto dramatično, mislim da ćemo iz ove krize izaći mamurni i utučeni. Pitanje je šta zapravo treba uraditi? Problem je globalan, ne samo američki, jer živimo u globalnoj ekonomiji. Amerika jeste bila izvor ukupne potražnje. Otkud ta globalna neravnoteža, otkud te pozajmice iz ostatka sveta? Odgovor Amerike je bio: treba da nam budete zahvalni zbog toga što pomažemo globalnu ekonomiju, tako što mnogo trošimo. Američka ekonomija je izvor energije za globalnu ekonomiju. Međutim, činjenica je da je to jedan čudan izvor i moramo da tražimo alternativne izvore za ukupnu agregatnu tražnju, uključujući redistribuciju tržišta u poslednje vreme. Smanjenje efekta globalnog zagrevanja, reforma globalnog finansijskog sistema i pomoć zemljama u razvoju su vrlo važni, kao i pomoć malim privredama, jer one bi volele da imaju takvu politiku. Ona politika koja je njima nametnuta, nepravedna je i neefikasna. Ako možemo njima da dostavimo više novca, to bio dobro potrošen novac. Možemo da preuredimo svoje korporativno upravljanje i regulatorne sisteme. Moramo da regulišemo te sisteme, pretpostavljajući da drugi ne rade svoj posao na način kako bi to trebalo. U Americi je nastao problem, a reakcija Amerike bila je razočaravajuća. Međutim, Amerika je i dalje najveća privreda u svetu, ali nije najveći izvor štednje. Amerika je izgubila dominaciju u proizvodnji, a može izgubiti primat u finansijskom sektoru. Američka ekonomija je bila zasnovana na pretpostavci o boljim institucijama u upravljanju rizicima i kapitalu, međutim, to sada više nije izvesno.

Biće i dalje tokova trgovine i kapitala, a male zemlje bi mogle da imaju prednost u ovoj novoj svetskoj konstelaciji. Biće novih ideja o tome kako upravljati kompleksnom ekonomijom u XXI veku. Mislim da će to doneti novu šansu, ali i nove rizike.