Hoće li Kina i Indija osvojiti svet?

Stalni razvoj novih ekonomskih sila, pogotovu Indije i Kine, uvek je u žiži javnosti. Kakav će efekat ekonomije ovih zemalja imati u 21. veku tema je mnogih rasprava, čiji je čest predmet i mogućnost rebalansiranja globalnih političkih sila. Često se pretpostavlja da ekonomije u procvatu prate istovetan put razvoja kojim su nekada išle utvrđene ekonomske sile – ovu tvrdnju međutim vredi preispitati.

Nadolazeća promena težišta globalne ekonomije ka istočnim zemljama nije rezultat usporavanja ekonomskog napretka razvijenih zemalja; zapravo, progres zemalja u razvoju postiže se izvozom u zemlje razvijenog sveta. Tako nove ekonomske sile podržavaju ekonomsku stabilnost razvijenih zemalja, ali i promovišu napredak u regionima koje se bave izvozom robe, kao što je supsaharska oblast u Africi. Ovaj proces izazvao je globalni disbalans: povećava se uvoz na Zapadu, a novac se priliva u azijske, i ostale ekonomije u razvoju – novac koji se potom koristi da se otplaćuje njihov dug prema Zapadu. To, što je početni proces preuređivanja ovog disbalansa do sada bio relativno bezbolan, pogotovu u zemljama u razvoju, pokazatelj je činjenice koliko je globalnu ekonomiju promenio razvoj novih ekonomskih sila.

Ipak, iako se takve ekonomije brzo razvijaju, te zemlje će još dugo ostati siromašnije od vodećih svetskih ekonomskih sila.

Putanja rasta veoma se razlikuje od situacije u Velikoj Britaniji, SAD, i ostalim vodećim silama. Stoga bi spekulisanje oko efekta koji će nove ekonomske sile imati na globalnu politiku moći, trebalo svesti na minimum. Ne bi bilo mudro koristiti poznate činjenice o ekonomskom razvoju zemalja u 19. i 20. veku da bi se objasnila budućnost novih ekonomskih sila u 21. veku.

Potencijalni efekat ovih ekonomija na globalne institucije i političku moć nije sasvim jasan. Možemo samo zaključiti da je priča o razvoju novih ekonomskih sila dokument više o ubrzanom širenju bogatstva i savremenih vrednosti u siromašnim zemljama, nego o jednostavnoj promeni ravnoteže u političkoj moći.

Dosadašnji razvoj novih ekonomskih sila

Grupa sedam vodećih industrijskih nacija (poznata kao G7, a sačinjavaju je SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Japan i Kanada) dominira globalnom ekonomijom – u skoro svakom aspektu. Ove ekonomske sile, a pogotovu SAD, primarni su izvor i odredište većine direktnih stranih ulaganja i protoka novca. Radnici zaposleni u fabrikama i kancelarijama ovih ekonomskih sila produktivniji su od radnika na istim položajima u recimo Perl Delti ili u Mumbaiju. A pošto je Međunarodni monetarni fond (IMF) u skorije vreme ponovo izračunao neophodna podešavanja da se kineski renminbi i indijski rupi precizno pretvore u američki dolar (kako ne bi zavisili od tržišnih kursnih lista), postalo je jasno da je razlika u bogatstvu naprednih zemalja i zemalja u razvoju još veća nego što se nekada mislilo (1). Jaz između razvijenih zemalja koje su članice G7 i novorazvijenih ekonomskih sila nazvanih BRIC (Brazil, Rusija, Indija i Kina), jasno se može videti na sledećoj shemi. U njoj se porede godišnji dohoci po glavi stanovnika u PPP dolarima – dolarima koji su prilagođeni lokalnim razlikama u cenama.

Situacija se promenila u stepenu u kome razvoj novih ekonomskih sila utiče na svetski dohodak. U 2007. godini Kina, koja je najveća i najdinamičnija među ekonomskim silama u razvoju, po prvi put je doprinela razvoju svetske ekonomije više nego mnogo jača ekonomska sila SAD. Ovaj značajan događaj je možda požurio godinu ili dve zahvaljujući usporavanju američke ekonomije krajem prošle godine, ali trend je veoma jasan – nove ekonomske sile postale su značajna pokretačka mašina napretka svetske ekonomije (2). Ova promena se može zapaziti na sledećoj tabeli, koja pokazuje doprinos Kine svetskom dohotku, a koji je u porastu od skoro 17 procenata u 2007. godini, dok dohodak SAD pada ispod 15 procenata.

U drugoj polovini dvadesetog veka ekonomije G7 konvergirale su prema prosečnoj stopi dohotka od oko 2 procenta godišnje po glavi stanovnika kako su se dohoci G7 po glavi stanovnika približavali američkom nivou porasta. Iako će se u 2008. godini ekonomija SAD usporiti, dok će partneri iz G7 ostvariti nešto bolje rezultate, i dalje nema znakova da će se ova brojka od 2 procenta godišnje po glavi stanovnika dramatično promeniti (pogledaj mapu ispod). Štaviše, najupečatljiviji momenat u stopi dohotka razvijenih zemalja jeste smanjena nestabilnost stopa dohotka oko središnje tačke. To što je Kina preuzela titulu najprogresivnije ekonomske sile od SAD, osim po pitanju pravovremenog razvoja, nije stvar američke sporosti već dinamizma koji postoji izvan razvijenog sveta.

Prva od sledeće dve sheme pokazuje kako su ekonomije G7 u posleratnom periodu počele sa stopama dohotka koje su dosta varirale, dok su poslednjih godina konvergirale oko nižih stopa dohotka. Ovaj trend se opaža i u drugoj shemi. Ekonomije koje su period otpočele neproduktivno i sa malim prihodima u početku su postizale više stope rasta. Kako su se približavale zaradama koje se sreću u SAD, stope GDP su opale do američkog nivoa.

U proteklih trideset godina Kina je, zajedno s ostalim manje značajnim ekonomijama, beležila stope porasta koje su dvostruko ili trostruko premašivale stope rasta u razvijenim zemljama. Značaj koji je ovaj porast imao na globalnu ekonomiju ispočetka nije bio primetan. Sve do ranih devedesetih dvadesetog veka G7 je dominirala svetskom ekonomijom do te mere da se svetski ekonomski razvoj mogao izjednačiti s razvojem G7 ekonomija. Od tada na dalje, efekat koji su Kina i ostale ekonomije u razvoju u Aziji imale na globalnu stopu rasta ekonomije postajao je sve vidljiviji. Na sledećoj shemi vidi se kako ranih devedesetih godina dvadesetog veka prestaje poklapanje svetskog dohotka i dohotka G7 ekonomija.

Postojala su dva razloga za ovakvu promenu. Kao prvo, pojedinačne zemlje su postajale veće – kao rezultat združenog efekta godina tokom kojih je beležen porast dohotka od 10 procenata. Kao drugo, povećao se broj zemalja koje su od trećesvetske stagnacije krenule u mnogo dinamičniji proces razvoja.

Akumulativni efekat porasta stopa razvoja od skoro 10 procenata u proseku godišnje zapanjujući je. Ekonomska moć će se udvostručavati na svakih sedam godina, utrostručavati na svakih 12 i učetvorostručavati na 15 godina. Ovaj proces je značio da će ekonomija Kine za manje od 30 godina desetostruko ojačati. U istočnoj Aziji bi proces razvoja, koji je starim ekonomijama na Zapadu oduzeo skoro čitav vek, trajao tek nekoliko desetina godina. Te zemlje su, naizgled, skoro preko noći počele da se nameću kao bitni igrači u globalnoj ekonomiji. Kako su rasle njihove ekonomske moći, taj porast je dobijao sve veći značaj u globalnoj ekonomiji.

Efekat koji je porast azijskih ekonomija imao na globalne stope rasta jasno se može videti u gornjoj shemi: od ranih devedesetih godina dvadesetog veka stopa rasta svetske ekonomije krenula je nagore, dalje od G7. Uticaj azijskih ekonomija naglo je, mada privremeno, prestao jer je finansijska kriza 1997-98. godine dramatično smanjila porast ovih ekonomija, a kolaps na kursnim listama je redukovao njihov značaj u globalnoj ekonomiji, u novčanom smislu.

Ono što karakteriše najnoviji period razvoja ekonomija nije ponavljanje istovetnih principa. Visoke stope rasta koje su doskora bile vezane isključivo za istočnu Aziju počele su da se javljaju i u drugim regionima, a u tom procesu su postale otpornije na spoljašnje potrese. Spori rast i kolebljivost koja je karakterisala zemlje u razvoju tokom dvadesetog veka danas deluje kao deo prošlosti. Sledeća shema pokazuje koliko se pojava visokih stopa razvoja proširila tokom prvih godina dvadeset prvog veka. Čak je i podsaharska Afrika, problem globalne ekonomije, dostigla neviđene nivoe doslednog i brzog rasta. To je mnoge navelo da zemlje u ovom, nekada problematičnom, regionu nazovu „ekonomijama novih granica“. A što je još važnije za globalnu ekonomiju, Rusija se oporavila od decenije katastrofalnih kolapsa i deindustrijalizacije. To se ogleda u negativnoj prosečnoj stopi rasta u godinama između 1990. i 2000. za Zajednicu nezavisnih država i Mongoliju na sledećoj shemi.

Prisustvo tolikog broja regija koje pokazuju jak i održiv napredak stvarilo je novu, ojačavajuću dinamiku u globalnoj ekonomiji. I dok komentatori iz razvijenih zemalja brinu o kontinuiranim efektima kreditne krize i, usled toga, predviđaju smanjenje rasta novih ekonomskih sila, često se previđa ključna promena u dinamici globalne ekonomije: odsustvo istinskih strahova da će se zemlje u razvoju vratiti na nestabilnost i spori razvoj iz prošlosti. Čak i Afrika deluje kao da je otporna na stalne poraste cena nafte, koje su sedamdesetih godina dvadesetog veka bile smatrane krivcem za stvaranje „izgubljene decenije“, tokom koje su mnoge ekonomije u Africi pretrpele nulti ili negativni razvoj.

Rasparivanje

U novim ekonomijama ili tržištima nije došlo do značajnog smanjenja priliva kredita. Očekuje se da će usporavanje ekonomije ili recesija u razvijenim zemljama imati relativno ograničen efekat na nove ekonomije. Kombinovanje ove dve činjenice navelo je neke komentatore da podrže ideju da su se nove ekonomije konačno „rasparile“ od razvijenih zemalja. Jednim svojim delom ideja o rasparivanju nosi koncept da nove ekonomije sada mogu da se oslone na nezavisne izvore za rast, imajući u vidu usporavanje ekonomije u razvijenim zemljama. Uprkos implikaciji separacije, koju reč „rasparivanje“ nosi, ovaj koncept takođe uključuje i ideju integracije. Stepen otpornosti zemalja u razvoju na usporavanje ekonomije u razvijenim zemljama oslikava njihov stepen integrisanosti unutar šire, globalne ekonomije. Uz ovu činjenicu stoji i potencijal za napredak, koji je impliciran kupovnom moći sve bogatije srednje klase, kombinovan s velikim vladinim rezervama, spremnim da budu potrošene na manju potražnju sa strane, što sve karakteriše nove ekonomije.

Potencijalni efekat koji će usporavanje ekonomije naprednih zemalja imati na zemlje u razvoju još uvek nije sasvim jasan. Jasno je, međutim, da otpornost novih ekonomija ne potiče od njihovog „rasparivanja“ u odnosu na svetsku ekonomiju, već iz još dublje integracije u istu.

Stepen integracije novih ekonomija unutar šire globalne ekonomije može se opaziti kada se tumače „globalni disbalansi“ koji su nastali skorašnjim brzim napretkom novih ekonomija.

Razgovor o globalnim disbalansima obično se zasniva na finansiranju američkog potrošača od strane Kineza. U dobro balansiranoj globalnoj ekonomiji Amerikanci i Kinezi će konzumirati istu vrednost proizvoda i usluga koju su i proizveli. U svetu poremećene ekonomske ravnoteže Amerikanci konzumiraju više nego što proizvode, a Kinezi manje. Ovaj disbalans karakterišu sve veća dugovanja u SAD – u obliku potrošačkih dugova – i sve veći priliv bogatstva u Kini, u obliku rezervi strane valute. Nije teško videti da se ovaj disbalans može rešiti restrikcijom ličnog kreditiranja u SAD i drugim razvijenim zemljama. Dok američki potrošač marljivo počinje da otplaćuje sve kreditne kartice, Kinezi pretvaraju rezerve strane valute u deonice u glavnim bankama Vol Strita – koristeći potrebu banaka da gomilaju gotov novac kako bi podržali oslabljene izvore. Povrh svega ovoga, mogućnost recesije u SAD izaziva pad dolara, pojačavajući izvoz i smanjujući vrednost 1,4 biliona dolara rezervi strane valute koje drže Kinezi.

Razvoj novih ekonomija, za razliku od inicijalnog razvoja razvijenih zemalja, u velikoj meri je pospešen dramatičnim povećanjem trgovine. I dok bi Evropa, Amerika i donekle Japan mogli da slede Englesku niz stazu industrijalizacije, inicijalno se oslanjajući na kupovnu moć domaće populacije, ovakva opcija uglavnom nije bila dostupna novim ekonomijama – njihova populacija je ili previše siromašna ili previše mala. Kada je zemlja poput Indije pokušala da pokrene razvoj zasnovan na domaćoj potrošnji rezultat je bila stagnacija u stopi rasta. Još uvek nije rešeno da li je DŽavaharlal Nehru u Indiji postavio temelj za napredak ili, pak, za usporeni razvoj, ali Indija je u svakom slučaju uspešni izuzetak koji potvrđuje pravilo (3). Druga polovina dvadesetog veka ispratila je porast globalne trgovine koji je umnogome nadmašio globalnu proizvodnju. Nove kapitalističke ekonomije javile su se u svetu u kome su zemlje postale međuzavisnije nego ikada. „Disbalansi“ koje sada zapažamo samo su odraz načina na koji su nove ekonomije ukrotile globalnu ekonomiju da bi podržale sopstveni razvoj.

Inicijalni napredak mnogih novih ekonomija zasnovan je na izvozu u razvijene zemlje. Uz izvoz dobara i usluga, nove ekonomije su izvezle i deflaciju, u obliku jeftinijih proizvoda i niskih kamatnih stopa. Ekspanzija proizvodnje, koja je nastala kao rezultat inkorporacije velikog broja zemalja u razvoju u svet globalne ekonomije, dovela je do porasta cena robe i smanjenja inflacije – svetska inflacija je već deset godina ispod 5 procenata, dok je rast cena nafte u proseku skoro 25 procenata. Niska inflacija i niske kamatne stope u razvijenim zemljama u velikoj meri su odgovorne za Ne-inflaciono Konstantno Ekspanzivno (NICE) ekonomsko okruženje, za koje engleski premijer Gordon Braun voli da preuzima odgovornost, a porast u robnim cenama je odgovoran za razvoj Afrike i drugih regiona koji se bave izvozom robe, za šta odgovornost jako vole da preuzimaju Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Na ovaj način, napredak novih ekonomija nije uticao samo na globalni razvoj već je podržao i ekonomije novih granica i zrelije ekonomije razvijenih zemalja.

Slična je i priča o razvoju BRIC-a, četiri najveće nove ekonomske sile: Brazila, Rusije, Indije i Kine. 2003. godine, bankar Vol Strita Goldman Saks objavio je izveštaj koji je predviđao budući razvoj četiri najveće nove ekonomske sile, s tačke gledišta jednog investitora – otada je termin BRIC postao deo uobičajenog ekonomskog žargona. On nije ove četiri ekonomije uključio u svoju studiju samo zbog njihove veličine. Smatra da one predstavljaju nešto što se može smatrati koherentnim ekonomskim blokom odvojenim od G6 (G7 bez Kanade) (4). U obradu ove četiri ekonomije bio je uključen i balans zavisnosti od izvora i obilje izvora, proizvodnja, uslužne delatnosti, poljoprivreda i izvoz sirovog materijala – energije i minerala. Kao faktor je uzet i obim populacije. Rezultat su izgledi da se pojačaju veze između ovih ekonomija bez uključivanja razvijenih zemalja.

Upravo smo tome svedoci dok trgovina i investicije u sve većem obimu teku između zemalja BRIC-a, a i u druge ekonomije u razvoju (5). Skorašnja poseta indijskog premijera Kini, da bi razgovarali o sve ozbiljnijem odnosu između ove dve zemlje, jedan je od primera takvog razvoja događaja. Ali međuzavisnost zemalja čije su ekonomije u porastu ide i dalje od samo ove četvorke. Jedan od događaja koji su izazvali najveću pažnju u poslednjih nekoliko godina je sve češće prisustvo Kine, i u nešto manjoj meri - Indije i Rusije, u Africi.

Nakon kreditne krize, fenomeni poput BRIC-a (ili BRIMC-a ako uključimo i Meksiko) i „Sledećih 11 zemalja“, ili čak pojava G20 – drugim rečima, uspon grupe zemalja u razvoju sa zrelim, stabilnim ekonomijama – bitni su faktori stabilizacije u svetskoj ekonomiji danas (6). Iako su globalni disbalansi, stvoreni u inicijalnim fazama razvoja novih ekonomija, počeli da se rešavaju, nove ekonomije ostaju otpornije od razvijenih zemalja. Mnogo zasluga za dobroćudno ekonomsko okruženje, na čijim osnovama počiva relativna stabilnost razvijenih zemalja, može se pripisati uključivanju novih ekonomija u integrisaniju i međuzavisniju globalnu ekonomiju. Stabilnost zemalja BRIC-a, koje pokazuju dvostruko ili trostruko veće stope rasta u odnosu na razvijene zemlje (videti shemu ispod), ima stabilišući efekat na razvijene zemlje u trenutnoj krizi (7). Na primer, mogućnost Kine i naftnih zemalja da rekapitališu banke Vol Strita olakšao je udar kreditne krize na ove finansijske institucije (8).

Budući razvoj novih ekonomija

Nove ekonomije imaju značajan uticaj na način na koji funkcioniše globalna ekonomija i omogućavaju dinamizam i stabilnost. Da li to znači da će nove ekonomije zameniti zemlje G7 na mestu svetskih ekonomskih i političkih sila? Iako zemlje G7 još uvek dominiraju globalnom ekonomijom, zemlje BRIC-a ih brzo sustižu i već sada se mogu porediti sa svima osim SAD. Goldman Saks je predvideo da će do 2050. godine samo SAD i Japan biti među 6 najvećih svetskih ekonomija, gledano u dolarskoj vrednosti – a najveća svetska ekonomija će biti Kina, a ne SAD, kao što pokazuje sledeća shema:

Nije poznat tačan datum kada će Kina zameniti SAD na mestu najveće svetske ekonomije ali, ukoliko ne dođe do neke velike katastrofe, to će se svakako dogoditi pre polovine dvadeset prvog veka. Da bi se shvatio značaj koji razvoj novih ekonomija ima na promenu u globalnoj raspodeli moći, treba se upitati zašto je skoro neizbežno da Kina uskoro nadmaši SAD, kao najveću ekonomsku svetsku silu.

Nove ekonomije mogu da ostvare veću stopu rasta od onih koju postižu razvijene zemlje ne zato što su ekonomske vođe, već upravo zato što to nisu. Nove ekonomije se nalaze u ranim fazama istorijski važnog izjednačavanja s razvijenim zemljama.

Prva shema u ovom članku pokazuje koliko zemlje BRIC-a zaostaju za razvijenim zemljama po pitanju bruto nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, čak i kada se uzmu u obzir manji troškovi života u zemljama u razvoju, što samo pokazuje dužinu puta koji ove zemlje moraju tek da pređu.

A upravo ovaj efekat izjednačenja omogućuje tako visoke stope ekonomskog rasta. Priroda ovog razvoja se lako može sakriti jednostavnim brojkama poput godišnjeg procentualnog povećanja u bruto nacionalnom dohotku. Inicijalni pomak nacija od ruralnog siromaštva do urbane bede stvara masivne stope rasta, kao što ih stvara i promena od urbane bede do predgrađa srednje klase (u ovom slučaju srednja klasa znači minimalni prihod od 3000 dolara). Sposobnost seljana da se presele u grad i pronađu zaposlenje u fabrici koja se takmiči u masovnoj proizvodnji tekstila predstavlja veliki korak. I dok su razvijenim zemljama bile potrebne decenije ako ne i vekovi da se ostvari tranzicija od ruralnih ekonomija do industrijskih društava, u Kini taj proces traje koliko i jedno putovanje vozom. Ali sasvim je druga stvar hoće li potom fabrički radnici biti sposobni da se takmiče na tržištu dizajniranih elektronskih proizvoda. To ne znači da se ovo neće dogoditi – postoje dokazi, pogotovo u Indiji, koji navode na pomisao da se ovaj proces već događa. Ali stepenice koje vode naviše u lancu vrednosti jako je teško dostići i preći. Dokaze za ovu tvrdnju možemo naći u iskustvima onih zemalja koje su već dostigle razvijene zemlje.

Japan nam može pružiti otrežnjujući primer za to da napredovanje može biti teže od hodanja tuđim utabanim stazama. Često se zaboravlja da je japanska industrija, pre nastanka multinacionalnih kompanija koje dominiraju elektronikom i proizvodnjom automobila, bila zasnovana na proizvodnji jeftinih tekstila. Dok se Japan kretao od industrija sa niskom produktivnošću do modernih tehnologija, stope rasta su opadale, jer je postajalo sve teže dostići nove zahteve za produktivnošću. Poređenje Japana i SAD u posleratnom periodu, danas pokazuje kako je stopa rasta u Japanu opadala, da bi se približila konzistentnijim nivoima koji se beleže u SAD. Sledeća shema pokazuje ovaj trend – inicijalne visoke stope rasta koje je Japan beležio nisu potrajale. Promena industrijske grane omogućuje veći skok u produktivnosti nego razvijanje novih procesa, proizvoda ili tehnologija od nule. Ovakva kretanja omogućuju jednoj zemlji da ostvari zaradu za kratko vreme na razvoju, koji je drugima oduzeo decenije ili vekove.

Predviđanja stručnjaka kažu da se od četiri najveće nove ekonomske sile do 2050. godine, jedino od Rusije očekuje da postigne standard življenja koji se može uporediti sa razvijenim zemljama. Ova predviđanja su evidentna na sledećoj shemi. Zasnovano na zaradi po glavi stanovnika, SAD će još uvek biti tri puta bogatija od ekonomskog diva Kine. Štaviše, do tada će se i stope rasta u zemljama u razvoju izjednačiti sa stopama koje se predviđaju za razvijene zemlje. Zemlje BRIC-a će još uvek biti daleko siromašnije od G7 do trenutka kada efekat izjednačenja izgubi moć da stvara rast. Prema ovakvim predviđanjima, nove ekonomije će zauvek ostati drugorazredne (pogledaj shemu ispod). Jedan od najbitnijih aspekata ekonomije SAD je način na koji ona konzistentno održava nivoe ekonomskog razvoja koji daleko premašuju rivale. Ekonomsko vođstvo SAD je izgrađeno na skoro potpunoj dominaciji u najnaprednijim i najproduktivnijim industrijama. Prerano je nagađati mogu li Indija i Kina svetu obezbediti odgovarajući nivo vođstva – a 50 godina svakako deluje prekratko da bi se tako nešto postiglo.

Pored toga što prikrivaju efekat izjednačenja, dvocifrene brojke stope rasta takođe sakrivaju i strukturalne poteškoće koje stvara napredak novih ekonomija. Model napretka svake zemlje članice BRIC grupe ima svoje prepreke koje treba prevazići:

- KINA

Kinesku industriju danas u velikoj meri karakteriše niska produktivnost, i manufaktura zasnovana na radnoj snazi. Pogodba koju je kineska elita sklopila sa populacijom u zamenu za politički legitimitet, počiva na sposobnosti njihove ekonomije da stvori dovoljno radnih mesta koja će pokriti neprestani priliv radnika u gradove. Kao što su mnogi komentatori primetili, kineska mašina za proizvodnju radnih mesta omogućuje visoke cifre ekonomskog razvoja, ali prikriva mnogo traćenja resursa i neefikasnosti. Takođe, u kineskoj kompetitivnosti postoji i efekat staklene tavanice. Načiniti korak od proizvođača integrisanog u lanac dobavljača VolMarta kao i proizvodnih linija naprednijih industrija razvijenih zemalja, do pozicije onog ko preuzima dominaciju od razvijenog sveta nije nimalo lako. Lako je takmičiti se sa Meksikom za pristup tržištu u SAD, ali mnogo je teže takmičiti se sa Silicijumskom dolinom.

-INDIJA

Jedan od bitnih aspekata u priči o razvoju Indije je način na koji je napredovala ne odričući se ruralnog siromaštva i opšte neobrazovanosti. Čak i prema niskim standardima zemalja u razvoju ruralno siromaštvo i nepismenost u Indiji nemaju premca. Usred populacije u kojoj trećina ljudi ne ume ni da se potpiše, razvila se internacionalna informaciona tehnologija i uslužna industrija koja se oslanja na stalni priliv visokoobrazovanih profesionalaca. Mnogi komentatori govore o demografskoj eksploziji u Indiji – to je relativno mlada populacija koja bi trebalo da obezbedi porast stopa razvoja decenijama pošto ostale zemlje članice BRIC grupe uspore do stopa rasta koje se sreću razvijenim zemljama danas. Problem je, međutim, u tome, što nekoliko stotina miliona sredovečnih nepismenih seljaka neće omogućiti napredak u kol-centrima i istraživačkim laboratorijama širom Indije, ali će delovati kao politički i logistički problem u zemlji koja se kreće u pravcu pružanja usluga nevelikoj, ali rastućoj eliti srednje klase.

-RUSIJA

To što su Rusija i Brazil uvršteni u ekskluzivni klub novih uspešnih ekonomija, govori više o efektu koji Indija i Kina imaju na strukturu globalne ekonomije, nego o dinamizmu ove dve nacije.

Oslanjanje ruske industrije na eksploataciju sirovina tokom devedesetih godina dvadesetog veka, omogućilo je osnovu za bogaćenje oligarhije tokom opšteg ekonomskog kolapsa. Sada, kada su oligarsi u zatvoru a efekti Indije i Kine se intenzivnije osećaju, ovaj isti model je pretvorio rusku vladu u ono što neki nazivaju najvećom svetskom holding kompanijom koju vode bivši KGB agenti. Nema mnogo radnih mesta u industrijama za koje se Rusija specijalizovala. Ove industrije u potpunosti zavise o robnoj ekspanziji. Uključenje Indije i Kine u globalnu ekonomiju možda je strukturalno izmenilo dinamiku robnih cena – ali ekonomija sagrađena na tako istorijski nestabilnim osnovama, mora predstavljati razlog za brigu.

-BRAZIL

Relativno spororastuće stope razvoja u Brazilu – tek nešto iznad stopa rasta u razvijenim zemljama – pokazuju ograničenja ekonomije koja kao kičmeni stub ima ruralno siromašno stanovništvo. U Brazilu postoje ograničenja daljeg napretka u poljoprivredi kojih nema u drugim ekonomskim aktivnostima. Poljoprivreda je sektor koji se povezuje sa malom zaradom, prepušten na milost i nemilost internacionalnim tržištima i opštim lošim vremenskim prilikama. Iako je tačno da se u Brazilu u skorije vreme udvostručilo direktno strano ulaganje, koje je sve više usmereno prema proizvodnom sektoru, realna slika je da dinamizam Brazila i Rusije zapravo leži u industrijama i populacijama Indije i Kine.

Dakle, ono što se dešava u zemljama BRIC-a, više je rezultat ljudskih napora, nego neizbežnih tektonskih ekonomskih promena. Ideja, da drevne civilizacije poput Kine i Indije treba da zauzimaju važnije mesto u svetskom poretku zbog svoje istorije ili brojnosti populacije, neće pomoći da se prevaziđu prepreke sa kojima se suočavaju sve nove ekonomije. Ukoliko bi se sadašnje stope rasta Amerike i Kine nastavile sledećih 50 godina, kineska ekonomija bi do tada postala deset puta jača od američke. Međutim, ovo se neće dogoditi. Iskustva iz drugih mladih ekonomija to pokazuju, kao i svi oni pokazatelji koji se kriju iza cifara bruto nacionalnog dohotka. Naravno, važno je uključiti se u takva važna razmatranja koja pokreće Goldman Saks kako bi se dostigao bar ovaj nivo znanja. Još važnije je, međutim, shvatiti da, iako znamo da se ekstremne varijante neće dogoditi, ipak ne znamo na koji način će se nove ekonomije na kraju razvijati.

Osim što podvlače neke od mogućnosti i problema koji očekuju nacije u razvoju, analize Goldmana Saksa sprečavaju i donošenje pojednostavljenih zaključaka na osnovu skorašnjih stopa rasta. One, međutim, ne uzimaju u obzir uticaj, koji će nove ekonomije imati na globalnu ekonomiju i politiku. Takva predviđanja vide nove ekonomije kao besmislene divove u moru cifara. To su, naposletku, samo vodiči za uspešno investiranje, i ne bi trebalo da ih koristimo kako bismo oblikovali sopstveno političko shvatanje sveta koji je u nastanku.

Promene u ekonomskoj i političkoj moći koje su dominirale dvadesetim vekom – tj. preuzimanje kapitalističkog vođstva SAD od Velike Britanije i ideološki konflikt sa staljinističkom Rusijom – po skorašnjim analizama, nemaju mnogo sličnosti sa našom budućnošću. Amerika je u svim sferama preuzela vođstvo od Britanije, a ne samo u bruto nacionalnom dohotku. Uprkos jasnim razlikama između rasta razvijenih zemalja i uzdizanja SAD kao supersile, mnoga razmatranja se zasnivaju na ideji konfrontacione sebične politike moći i globalne hegemonije, što više odgovara Hladnom ratu nego novoj dinamici XXI veka.

Kao što je već primećeno, napredak novih ekonomija je stvar povećane međuzavisnosti – kako među zemljama u razvoju, tako i između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Napredak Kine i Indije je rezultat njihove uključenosti u lanac dobavljača i proizvodne procese razvijenih zemalja, a ne pitanje konkurentskih pretnji koje bi ove dve zemlje mogle da predstavljaju. Kao što je kupovna moć razvijenih zemalja podržavala napredak novih ekonomija, i nove ekonomije su ostvarile bitan uticaj pri podržavanju istorijski dugog perioda kontinuirane ekonomske ekspanzije razvijenih zemalja. Ideja da dinamiku novih ekonomija treba shvatiti u duhu opadanja moći Zapada i napretka Istoka pogrešna je, jer ne uzima u obzir jedan važan aspekat: razvoj stabilnije, međuzavisne i čvršće globalne ekonomije, kao i uključivanje zemalja u razvoju u globalnu raspodelu rada.

Druga novina, koju često prikriva pominjanje budućeg neograničenog razvoja, jeste fenomen «bogato-siromašnih» zemalja. Komentatori vole da se igraju pogađanja kada je u pitanju godina u kojoj će Kina prevazići SAD po pitanju totalne visine bruto nacionalnog dohotka. Neki od njih još uvek pominju 2015. godinu kao prekretnicu. S obzirom da je ekonomija SAD trenutno četiri puta uspešnija od kineske, ovaj datum pre može da šokira nego da informiše. Isti komentatori manje precizno navode datum do kojeg će prosečni Kinez postati bogatiji od Amerikanaca. Razlog ovome je činjenica da još uvek nema indikacija da će se ovo uopšte dogoditi. Umesto toga, pojavljuje se napredak srednje klase u zemljama u razvoju. Ali, ovakva srednja klasa neće biti prepoznatljiva kao takva onima koji raspravljaju o implikacijama nove ekonomije na sofisticiranim večernjim zabavama. Naime, zarada od preko 3000 dolara godišnje dovoljna je da se postane članom globalne srednje klase. Prosečnom Amerikancu, sa druge strane, ovakva zarada nikako ne bi bila dovoljna. Stoga, iako će Kina prevazići SAD u ukupnom bruto nacionalnom dohotku, još uvek nema znakova da će Kina u skorije vreme postati ekonomska sila u bilo kojoj drugoj sferi.

Ovaj podatak ne treba da umanji istorijski značaj transformacije čitavih društava koja je trenutno u toku. U pogledu pojave velikog obogaćivanja i brzine kojom stotine miliona ljudi napuštaju njive i modernizuju način života, napredak novih ekonomija mnogo je dramatičniji proces nego što je bila i sama industrijska revolucija. Samo zbog ovog razloga bi ova dešavanja trebalo pozdraviti i slaviti. Ali, kao što Indijci i Kinezi često vole da naglase, oni su još uvek zemlje u razvoju i to stanje će potrajati još neko vreme.

Nema sumnje da će napredak zemalja BRIC-a promeniti međunarodni politički krajolik XXI veka, jer su one već sada transformisale globalnu ekonomiju. U opštem nastojanju da se predvide sve promene, lako je prevideti specifične probleme koji očekuju najveće svetske zemlje u razvoju. Trenutno, a i u dogledno vreme, pažnja najvećih ekonomija u razvoju, Indije i Kine, biće interno usmerena ka mnoštvu problema i izazova, koje brzi razvoj i uporno siromaštvo impliciraju. Samim tim, potencijalna promena u globalnoj podeli moći daleko je od izvesnosti ili jasnoće. Priča o napretku novih ekonomija više je priča o brzom širenju bogatstva i modernosti među siromašnim nacijama, nego o promeni ravnoteže u politici moći.

Stjuart Simpson radi kao organizator u Forumu za nove ekonomije pri Institutu za ideje.

Fusnote:

(1) A less fiery dragon? , The Economist , 29 November 2007

(2) Emerging markets main engine of growth, IMF Survey Magazine, 17 October 2007

(3) Videti tekst Pola Koliera (Paul Collier): For richer and for poorer Prospect, June 2007 ; The Washington folly autora Erika Rajnerta (Erik Reinert), Prospect, June 2007

(4) Videti vebsajt Goldmana Saksa (Goldman Sachs)

(5) China + India: the power of two , Harvard Business Review, 1 December 2007

(6) Videti There is no new scramble for Africa , Stuart Simpson, 4 December 2007

(7) Bangladeš, Egypat, Indonezija, Iran, Meksiko, Nigerija, Pakistan, Filipini, Južna Koreja, Turska, Vijetnam

(8) China boom ‘cushions world slump' , BBC News, 9 Jan 2008

(9) Sovereign funds win beneficial deal terms , Financial Times, 15 January 2008

(10) Videti vebsajt Goldmana Saksa (Goldman Sachs)

(11) China has further to grow , Financial Times, 12 April 2005

Tekst je preuzet sa sajta www.spiked-online.com