петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Хоће ли Кина и Индија освојити свет?
Економска политика

Хоће ли Кина и Индија освојити свет?

PDF Штампа Ел. пошта
Стјуарт Симпсон   
понедељак, 05. мај 2008.

Стални развој нових економских сила, поготову Индије и Кине, увек је у жижи јавности. Какав ће ефекат економије ових земаља имати у 21. веку тема је многих расправа, чији је чест предмет и могућност ребалансирања глобалних политичких сила. Често се претпоставља да економије у процвату прате истоветан пут развоја којим су некада ишле утврђене економске силе – ову тврдњу међутим вреди преиспитати.

Надолазећа промена тежишта глобалне економије ка источним земљама није резултат успоравања економског напретка развијених земаља; заправо, прогрес земаља у развоју постиже се извозом у земље развијеног света. Тако нове економске силе подржавају економску стабилност развијених земаља, али и промовишу напредак у регионима које се баве извозом робе, као што је супсахарска област у Африци. Овај процес изазвао је глобални дисбаланс: повећава се увоз на Западу, а новац се прилива у азијске, и остале економије у развоју – новац који се потом користи да се отплаћује њихов дуг према Западу. То, што је почетни процес преуређивања овог дисбаланса до сада био релативно безболан, поготову у земљама у развоју, показатељ је чињенице колико је глобалну економију променио развој нових економских сила.

Ипак, иако се такве економије брзо развијају, те земље ће још дуго остати сиромашније од водећих светских економских сила.

Путања раста веома се разликује од ситуације у Великој Британији, САД, и осталим водећим силама. Стога би спекулисање око ефекта који ће нове економске силе имати на глобалну политику моћи, требало свести на минимум. Не би било мудро користити познате чињенице о економском развоју земаља у 19. и 20. веку да би се објаснила будућност нових економских сила у 21. веку.

Потенцијални ефекат ових економија на глобалне институције и политичку моћ није сасвим јасан. Можемо само закључити да је прича о развоју нових економских сила документ више о убрзаном ширењу богатства и савремених вредности у сиромашним земљама, него о једноставној промени равнотеже у политичкој моћи.

Досадашњи развој нових економских сила

Група седам водећих индустријских нација (позната као Г7, а сачињавају је САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија, Јапан и Канада) доминира глобалном економијом – у скоро сваком аспекту. Ове економске силе, а поготову САД, примарни су извор и одредиште већине директних страних улагања и протока новца. Радници запослени у фабрикама и канцеларијама ових економских сила продуктивнији су од радника на истим положајима у рецимо Перл Делти или у Мумбаију. А пошто је Међународни монетарни фонд (IMF) у скорије време поново израчунао неопходна подешавања да се кинески ренминби и индијски рупи прецизно претворе у амерички долар (како не би зависили од тржишних курсних листа), постало је јасно да је разлика у богатству напредних земаља и земаља у развоју још већа него што се некада мислило (1). Јаз између развијених земаља које су чланице Г7 и новоразвијених економских сила названих BRIC (Бразил, Русија, Индија и Кина), јасно се може видети на следећој схеми. У њој се пореде годишњи дохоци по глави становника у ППП доларима – доларима који су прилагођени локалним разликама у ценама.

 

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph1.gif

Ситуација се променила у степену у коме развој нових економских сила утиче на светски доходак. У 2007. години Кина, која је највећа и најдинамичнија међу економским силама у развоју, по први пут је допринела развоју светске економије више него много јача економска сила САД. Овај значајан догађај је можда пожурио годину или две захваљујући успоравању америчке економије крајем прошле године, али тренд је веома јасан – нове економске силе постале су значајна покретачка машина напретка светске економије (2). Ова промена се може запазити на следећој табели, која показује допринос Кине светском дохотку, а који је у порасту од скоро 17 процената у 2007. години, док доходак САД пада испод 15 процената.

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph2.gif

 

У другој половини двадесетог века економије Г7 конвергирале су према просечној стопи дохотка од око 2 процента годишње по глави становника како су се дохоци Г7 по глави становника приближавали америчком нивоу пораста. Иако ће се у 2008. години економија САД успорити, док ће партнери из Г7 остварити нешто боље резултате, и даље нема знакова да ће се ова бројка од 2 процента годишње по глави становника драматично променити (погледај мапу испод). Штавише, најупечатљивији моменат у стопи дохотка развијених земаља јесте смањена нестабилност стопа дохотка око средишње тачке. То што је Кина преузела титулу најпрогресивније економске силе од САД, осим по питању правовременог развоја, није ствар америчке спорости већ динамизма који постоји изван развијеног света.

Прва од следеће две схеме показује како су економије Г7 у послератном периоду почеле са стопама дохотка које су доста варирале, док су последњих година конвергирале око нижих стопа дохотка. Овај тренд се опажа и у другој схеми. Економије које су период отпочеле непродуктивно и са малим приходима у почетку су постизале више стопе раста. Како су се приближавале зарадама које се срећу у САД, стопе GDP су опале до америчког нивоа.

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph3.gif

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph4.gif

 

У протеклих тридесет година Кина је, заједно с осталим мање значајним економијама, бележила стопе пораста које су двоструко или троструко премашивале стопе раста у развијеним земљама. Значај који је овај пораст имао на глобалну економију испочетка није био приметан. Све до раних деведесетих двадесетог века Г7 је доминирала светском економијом до те мере да се светски економски развој могао изједначити с развојем Г7 економија. Од тада на даље, ефекат који су Кина и остале економије у развоју у Азији имале на глобалну стопу раста економије постајао је све видљивији. На следећој схеми види се како раних деведесетих година двадесетог века престаје поклапање светског дохотка и дохотка Г7 економија.

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph5.gif

 

Постојала су два разлога за овакву промену. Као прво, појединачне земље су постајале веће – као резултат здруженог ефекта година током којих је бележен пораст дохотка од 10 процената. Као друго, повећао се број земаља које су од трећесветске стагнације кренуле у много динамичнији процес развоја.

Акумулативни ефекат пораста стопа развоја од скоро 10 процената у просеку годишње запањујући је. Економска моћ ће се удвостручавати на сваких седам година, утростручавати на сваких 12 и учетворостручавати на 15 година. Овај процес је значио да ће економија Кине за мање од 30 година десетоструко ојачати. У источној Азији би процес развоја, који је старим економијама на Западу одузео скоро читав век, трајао тек неколико десетина година. Те земље су, наизглед, скоро преко ноћи почеле да се намећу као битни играчи у глобалној економији. Како су расле њихове економске моћи, тај пораст је добијао све већи значај у глобалној економији.

Ефекат који је пораст азијских економија имао на глобалне стопе раста јасно се може видети у горњој схеми: од раних деведесетих година двадесетог века стопа раста светске економије кренула је нагоре, даље од Г7. Утицај азијских економија нагло је, мада привремено, престао јер је финансијска криза 1997-98. године драматично смањила пораст ових економија, а колапс на курсним листама је редуковао њихов значај у глобалној економији, у новчаном смислу.

Оно што карактерише најновији период развоја економија није понављање истоветних принципа. Високе стопе раста које су доскора биле везане искључиво за источну Азију почеле су да се јављају и у другим регионима, а у том процесу су постале отпорније на спољашње потресе. Спори раст и колебљивост која је карактерисала земље у развоју током двадесетог века данас делује као део прошлости. Следећа схема показује колико се појава високих стопа развоја проширила током првих година двадесет првог века. Чак је и подсахарска Африка, проблем глобалне економије, достигла невиђене нивое доследног и брзог раста. То је многе навело да земље у овом, некада проблематичном, региону назову „економијама нових граница“. А што је још важније за глобалну економију, Русија се опоравила од деценије катастрофалних колапса и деиндустријализације. То се огледа у негативној просечној стопи раста у годинама између 1990. и 2000. за Заједницу независних држава и Монголију на следећој схеми.

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph6.gif

 

Присуство толиког броја регија које показују јак и одржив напредак стварило је нову, ојачавајућу динамику у глобалној економији. И док коментатори из развијених земаља брину о континуираним ефектима кредитне кризе и, услед тога, предвиђају смањење раста нових економских сила, често се превиђа кључна промена у динамици глобалне економије: одсуство истинских страхова да ће се земље у развоју вратити на нестабилност и спори развој из прошлости. Чак и Африка делује као да је отпорна на сталне порасте цена нафте, које су седамдесетих година двадесетог века биле сматране кривцем за стварање „изгубљене деценије“, током које су многе економије у Африци претрпеле нулти или негативни развој.

Распаривање

У новим економијама или тржиштима није дошло до значајног смањења прилива кредита. Очекује се да ће успоравање економије или рецесија у развијеним земљама имати релативно ограничен ефекат на нове економије. Комбиновање ове две чињенице навело је неке коментаторе да подрже идеју да су се нове економије коначно „распариле“ од развијених земаља. Једним својим делом идеја о распаривању носи концепт да нове економије сада могу да се ослоне на независне изворе за раст, имајући у виду успоравање економије у развијеним земљама. Упркос импликацији сепарације, коју реч „распаривање“ носи, овај концепт такође укључује и идеју интеграције. Степен отпорности земаља у развоју на успоравање економије у развијеним земљама осликава њихов степен интегрисаности унутар шире, глобалне економије. Уз ову чињеницу стоји и потенцијал за напредак, који је имплициран куповном моћи све богатије средње класе, комбинован с великим владиним резервама, спремним да буду потрошене на мању потражњу са стране, што све карактерише нове економије.

Потенцијални ефекат који ће успоравање економије напредних земаља имати на земље у развоју још увек није сасвим јасан. Јасно је, међутим, да отпорност нових економија не потиче од њиховог „распаривања“ у односу на светску економију, већ из још дубље интеграције у исту.

Степен интеграције нових економија унутар шире глобалне економије може се опазити када се тумаче „глобални дисбаланси“ који су настали скорашњим брзим напретком нових економија.

Разговор о глобалним дисбалансима обично се заснива на финансирању америчког потрошача од стране Кинеза. У добро балансираној глобалној економији Американци и Кинези ће конзумирати исту вредност производа и услуга коју су и произвели. У свету поремећене економске равнотеже Американци конзумирају више него што производе, а Кинези мање. Овај дисбаланс карактеришу све већа дуговања у САД – у облику потрошачких дугова – и све већи прилив богатства у Кини, у облику резерви стране валуте. Није тешко видети да се овај дисбаланс може решити рестрикцијом личног кредитирања у САД и другим развијеним земљама. Док амерички потрошач марљиво почиње да отплаћује све кредитне картице, Кинези претварају резерве стране валуте у деонице у главним банкама Вол Стрита – користећи потребу банака да гомилају готов новац како би подржали ослабљене изворе. Поврх свега овога, могућност рецесије у САД изазива пад долара, појачавајући извоз и смањујући вредност 1,4 билиона долара резерви стране валуте које држе Кинези.

Развој нових економија, за разлику од иницијалног развоја развијених земаља, у великој мери је поспешен драматичним повећањем трговине. И док би Европа, Америка и донекле Јапан могли да следе Енглеску низ стазу индустријализације, иницијално се ослањајући на куповну моћ домаће популације, оваква опција углавном није била доступна новим економијама – њихова популација је или превише сиромашна или превише мала. Када је земља попут Индије покушала да покрене развој заснован на домаћој потрошњи резултат је била стагнација у стопи раста. Још увек није решено да ли је Џавахарлал Нехру у Индији поставио темељ за напредак или, пак, за успорени развој, али Индија је у сваком случају успешни изузетак који потврђује правило (3). Друга половина двадесетог века испратила је пораст глобалне трговине који је умногоме надмашио глобалну производњу. Нове капиталистичке економије јавиле су се у свету у коме су земље постале међузависније него икада. „Дисбаланси“ које сада запажамо само су одраз начина на који су нове економије укротиле глобалну економију да би подржале сопствени развој.

Иницијални напредак многих нових економија заснован је на извозу у развијене земље. Уз извоз добара и услуга, нове економије су извезле и дефлацију, у облику јефтинијих производа и ниских каматних стопа. Експанзија производње, која је настала као резултат инкорпорације великог броја земаља у развоју у свет глобалне економије, довела је до пораста цена робе и смањења инфлације – светска инфлација је већ десет година испод 5 процената, док је раст цена нафте у просеку скоро 25 процената. Ниска инфлација и ниске каматне стопе у развијеним земљама у великој мери су одговорне за Не-инфлационо Константно Експанзивно (NICE) економско окружење, за које енглески премијер Гордон Браун воли да преузима одговорност, а пораст у робним ценама је одговоран за развој Африке и других региона који се баве извозом робе, за шта одговорност јако воле да преузимају Светска банка и Међународни монетарни фонд. На овај начин, напредак нових економија није утицао само на глобални развој већ је подржао и економије нових граница и зрелије економије развијених земаља.

Слична је и прича о развоју BRIC-а, четири највеће нове економске силе: Бразила, Русије, Индије и Кине. 2003. године, банкар Вол Стрита Голдман Сакс објавио је извештај који је предвиђао будући развој четири највеће нове економске силе, с тачке гледишта једног инвеститора – отада је термин БРИЦ постао део уобичајеног економског жаргона. Он није ове четири економије укључио у своју студију само због њихове величине. Сматра да оне представљају нешто што се може сматрати кохерентним економским блоком одвојеним од Г6 (Г7 без Канаде) (4). У обраду ове четири економије био је укључен и баланс зависности од извора и обиље извора, производња, услужне делатности, пољопривреда и извоз сировог материјала – енергије и минерала. Као фактор је узет и обим популације. Резултат су изгледи да се појачају везе између ових економија без укључивања развијених земаља.

Управо смо томе сведоци док трговина и инвестиције у све већем обиму теку између земаља BRIC-а, а и у друге економије у развоју (5). Скорашња посета индијског премијера Кини, да би разговарали о све озбиљнијем односу између ове две земље, један је од примера таквог развоја догађаја. Али међузависност земаља чије су економије у порасту иде и даље од само ове четворке. Један од догађаја који су изазвали највећу пажњу у последњих неколико година је све чешће присуство Кине, и у нешто мањој мери - Индије и Русије, у Африци.

Након кредитне кризе, феномени попут BRIC-а (или BRIMC-а ако укључимо и Мексико) и „Следећих 11 земаља“, или чак појава Г20 – другим речима, успон групе земаља у развоју са зрелим, стабилним економијама – битни су фактори стабилизације у светској економији данас (6). Иако су глобални дисбаланси, створени у иницијалним фазама развоја нових економија, почели да се решавају, нове економије остају отпорније од развијених земаља. Много заслуга за доброћудно економско окружење, на чијим основама почива релативна стабилност развијених земаља, може се приписати укључивању нових економија у интегрисанију и међузависнију глобалну економију. Стабилност земаља BRIC-а, које показују двоструко или троструко веће стопе раста у односу на развијене земље (видети схему испод), има стабилишући ефекат на развијене земље у тренутној кризи (7). На пример, могућност Кине и нафтних земаља да рекапиталишу банке Вол Стрита олакшао је удар кредитне кризе на ове финансијске институције (8).

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph7.gif

Будући развој нових економија

Нове економије имају значајан утицај на начин на који функционише глобална економија и омогућавају динамизам и стабилност. Да ли то значи да ће нове економије заменити земље Г7 на месту светских економских и политичких сила? Иако земље Г7 још увек доминирају глобалном економијом, земље BRIC-а их брзо сустижу и већ сада се могу поредити са свима осим САД. Голдман Сакс је предвидео да ће до 2050. године само САД и Јапан бити међу 6 највећих светских економија, гледано у доларској вредности – а највећа светска економија ће бити Кина, а не САД, као што показује следећа схема:

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph8.gif

Није познат тачан датум када ће Кина заменити САД на месту највеће светске економије али, уколико не дође до неке велике катастрофе, то ће се свакако догодити пре половине двадесет првог века. Да би се схватио значај који развој нових економија има на промену у глобалној расподели моћи, треба се упитати зашто је скоро неизбежно да Кина ускоро надмаши САД, као највећу економску светску силу.

Нове економије могу да остваре већу стопу раста од оних коју постижу развијене земље не зато што су економске вође, већ управо зато што то нису. Нове економије се налазе у раним фазама историјски важног изједначавања с развијеним земљама.

Прва схема у овом чланку показује колико земље BRIC-а заостају за развијеним земљама по питању бруто националног дохотка по глави становника, чак и када се узму у обзир мањи трошкови живота у земљама у развоју, што само показује дужину пута који ове земље морају тек да пређу.

А управо овај ефекат изједначења омогућује тако високе стопе економског раста. Природа овог развоја се лако може сакрити једноставним бројкама попут годишњег процентуалног повећања у бруто националном дохотку. Иницијални помак нација од руралног сиромаштва до урбане беде ствара масивне стопе раста, као што их ствара и промена од урбане беде до предграђа средње класе (у овом случају средња класа значи минимални приход од 3000 долара). Способност сељана да се преселе у град и пронађу запослење у фабрици која се такмичи у масовној производњи текстила представља велики корак. И док су развијеним земљама биле потребне деценије ако не и векови да се оствари транзиција од руралних економија до индустријских друштава, у Кини тај процес траје колико и једно путовање возом. Али сасвим је друга ствар хоће ли потом фабрички радници бити способни да се такмиче на тржишту дизајнираних електронских производа. То не значи да се ово неће догодити – постоје докази, поготово у Индији, који наводе на помисао да се овај процес већ догађа. Али степенице које воде навише у ланцу вредности јако је тешко достићи и прећи. Доказе за ову тврдњу можемо наћи у искуствима оних земаља које су већ достигле развијене земље.

Јапан нам може пружити отрежњујући пример за то да напредовање може бити теже од ходања туђим утабаним стазама. Често се заборавља да је јапанска индустрија, пре настанка мултинационалних компанија које доминирају електроником и производњом аутомобила, била заснована на производњи јефтиних текстила. Док се Јапан кретао од индустрија са ниском продуктивношћу до модерних технологија, стопе раста су опадале, јер је постајало све теже достићи нове захтеве за продуктивношћу. Поређење Јапана и САД у послератном периоду, данас показује како је стопа раста у Јапану опадала, да би се приближила конзистентнијим нивоима који се бележе у САД. Следећа схема показује овај тренд – иницијалне високе стопе раста које је Јапан бележио нису потрајале. Промена индустријске гране омогућује већи скок у продуктивности него развијање нових процеса, производа или технологија од нуле. Оваква кретања омогућују једној земљи да оствари зараду за кратко време на развоју, који је другима одузео деценије или векове.

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph10.gif

Предвиђања стручњака кажу да се од четири највеће нове економске силе до 2050. године, једино од Русије очекује да постигне стандард живљења који се може упоредити са развијеним земљама. Ова предвиђања су евидентна на следећој схеми. Засновано на заради по глави становника, САД ће још увек бити три пута богатија од економског дива Кине. Штавише, до тада ће се и стопе раста у земљама у развоју изједначити са стопама које се предвиђају за развијене земље. Земље BRIC-а ће још увек бити далеко сиромашније од Г7 до тренутка када ефекат изједначења изгуби моћ да ствара раст. Према оваквим предвиђањима, нове економије ће заувек остати другоразредне (погледај схему испод). Један од најбитнијих аспеката економије САД је начин на који она конзистентно одржава нивое економског развоја који далеко премашују ривале. Економско вођство САД је изграђено на скоро потпуној доминацији у најнапреднијим и најпродуктивнијим индустријама. Прерано је нагађати могу ли Индија и Кина свету обезбедити одговарајући ниво вођства – а 50 година свакако делује прекратко да би се тако нешто постигло.

http://www.spiked-online.com/images/emergingeconomies/graph11.gif

 

Поред тога што прикривају ефекат изједначења, двоцифрене бројке стопе раста такође сакривају и структуралне потешкоће које ствара напредак нових економија. Модел напретка сваке земље чланице BRIC групе има своје препреке које треба превазићи:

- КИНА

Кинеску индустрију данас у великој мери карактерише ниска продуктивност, и мануфактура заснована на радној снази. Погодба коју је кинеска елита склопила са популацијом у замену за политички легитимитет, почива на способности њихове економије да створи довољно радних места која ће покрити непрестани прилив радника у градове. Као што су многи коментатори приметили, кинеска машина за производњу радних места омогућује високе цифре економског развоја, али прикрива много траћења ресурса и неефикасности. Такође, у кинеској компетитивности постоји и ефекат стаклене таванице. Начинити корак од произвођача интегрисаног у ланац добављача ВолМарта као и производних линија напреднијих индустрија развијених земаља, до позиције оног ко преузима доминацију од развијеног света није нимало лако. Лако је такмичити се са Мексиком за приступ тржишту у САД, али много је теже такмичити се са Силицијумском долином.

-ИНДИЈА

Један од битних аспеката у причи о развоју Индије је начин на који је напредовала не одричући се руралног сиромаштва и опште необразованости. Чак и према ниским стандардима земаља у развоју рурално сиромаштво и неписменост у Индији немају премца. Усред популације у којој трећина људи не уме ни да се потпише, развила се интернационална информациона технологија и услужна индустрија која се ослања на стални прилив високообразованих професионалаца. Многи коментатори говоре о демографској експлозији у Индији – то је релативно млада популација која би требало да обезбеди пораст стопа развоја деценијама пошто остале земље чланице БРИЦ групе успоре до стопа раста које се срећу развијеним земљама данас. Проблем је, међутим, у томе, што неколико стотина милиона средовечних неписмених сељака неће омогућити напредак у кол-центрима и истраживачким лабораторијама широм Индије, али ће деловати као политички и логистички проблем у земљи која се креће у правцу пружања услуга невеликој, али растућој елити средње класе.

-РУСИЈА

То што су Русија и Бразил уврштени у ексклузивни клуб нових успешних економија, говори више о ефекту који Индија и Кина имају на структуру глобалне економије, него о динамизму ове две нације.

Ослањање руске индустрије на експлоатацију сировина током деведесетих година двадесетог века, омогућило је основу за богаћење олигархије током општег економског колапса. Сада, када су олигарси у затвору а ефекти Индије и Кине се интензивније осећају, овај исти модел је претворио руску владу у оно што неки називају највећом светском холдинг компанијом коју воде бивши КГБ агенти. Нема много радних места у индустријама за које се Русија специјализовала. Ове индустрије у потпуности зависе о робној експанзији. Укључење Индије и Кине у глобалну економију можда је структурално изменило динамику робних цена – али економија саграђена на тако историјски нестабилним основама, мора представљати разлог за бригу.

-БРАЗИЛ

Релативно спорорастуће стопе развоја у Бразилу – тек нешто изнад стопа раста у развијеним земљама – показују ограничења економије која као кичмени стуб има рурално сиромашно становништво. У Бразилу постоје ограничења даљег напретка у пољопривреди којих нема у другим економским активностима. Пољопривреда је сектор који се повезује са малом зарадом, препуштен на милост и немилост интернационалним тржиштима и општим лошим временским приликама. Иако је тачно да се у Бразилу у скорије време удвостручило директно страно улагање, које је све више усмерено према производном сектору, реална слика је да динамизам Бразила и Русије заправо лежи у индустријама и популацијама Индије и Кине.

Дакле, оно што се дешава у земљама BRIC-а, више је резултат људских напора, него неизбежних тектонских економских промена. Идеја, да древне цивилизације попут Кине и Индије треба да заузимају важније место у светском поретку због своје историје или бројности популације, неће помоћи да се превазиђу препреке са којима се суочавају све нове економије. Уколико би се садашње стопе раста Америке и Кине наставиле следећих 50 година, кинеска економија би до тада постала десет пута јача од америчке. Међутим, ово се неће догодити. Искуства из других младих економија то показују, као и сви они показатељи који се крију иза цифара бруто националног дохотка. Наравно, важно је укључити се у таква важна разматрања која покреће Голдман Сакс како би се достигао бар овај ниво знања. Још важније је, међутим, схватити да, иако знамо да се екстремне варијанте неће догодити, ипак не знамо на који начин ће се нове економије на крају развијати.

Осим што подвлаче неке од могућности и проблема који очекују нације у развоју, анализе Голдмана Сакса спречавају и доношење поједностављених закључака на основу скорашњих стопа раста. Оне, међутим, не узимају у обзир утицај, који ће нове економије имати на глобалну економију и политику. Таква предвиђања виде нове економије као бесмислене дивове у мору цифара. То су, напослетку, само водичи за успешно инвестирање, и не би требало да их користимо како бисмо обликовали сопствено политичко схватање света који је у настанку.

Промене у економској и политичкој моћи које су доминирале двадесетим веком – тј. преузимање капиталистичког вођства САД од Велике Британије и идеолошки конфликт са стаљинистичком Русијом – по скорашњим анализама, немају много сличности са нашом будућношћу. Америка је у свим сферама преузела вођство од Британије, а не само у бруто националном дохотку. Упркос јасним разликама између раста развијених земаља и уздизања САД као суперсиле, многа разматрања се заснивају на идеји конфронтационе себичне политике моћи и глобалне хегемоније, што више одговара Хладном рату него новој динамици XXI века.

Као што је већ примећено, напредак нових економија је ствар повећане међузависности – како међу земљама у развоју, тако и између развијених земаља и земаља у развоју. Напредак Кине и Индије је резултат њихове укључености у ланац добављача и производне процесе развијених земаља, а не питање конкурентских претњи које би ове две земље могле да представљају. Као што је куповна моћ развијених земаља подржавала напредак нових економија, и нове економије су оствариле битан утицај при подржавању историјски дугог периода континуиране економске експанзије развијених земаља. Идеја да динамику нових економија треба схватити у духу опадања моћи Запада и напретка Истока погрешна је, јер не узима у обзир један важан аспекат: развој стабилније, међузависне и чвршће глобалне економије, као и укључивање земаља у развоју у глобалну расподелу рада.

Друга новина, коју често прикрива помињање будућег неограниченог развоја, јесте феномен «богато-сиромашних» земаља. Коментатори воле да се играју погађања када је у питању година у којој ће Кина превазићи САД по питању тоталне висине бруто националног дохотка. Неки од њих још увек помињу 2015. годину као прекретницу. С обзиром да је економија САД тренутно четири пута успешнија од кинеске, овај датум пре може да шокира него да информише. Исти коментатори мање прецизно наводе датум до којег ће просечни Кинез постати богатији од Американаца. Разлог овоме је чињеница да још увек нема индикација да ће се ово уопште догодити. Уместо тога, појављује се напредак средње класе у земљама у развоју. Али, оваква средња класа неће бити препознатљива као таква онима који расправљају о импликацијама нове економије на софистицираним вечерњим забавама. Наиме, зарада од преко 3000 долара годишње довољна је да се постане чланом глобалне средње класе. Просечном Американцу, са друге стране, оваква зарада никако не би била довољна. Стога, иако ће Кина превазићи САД у укупном бруто националном дохотку, још увек нема знакова да ће Кина у скорије време постати економска сила у било којој другој сфери.

Овај податак не треба да умањи историјски значај трансформације читавих друштава која је тренутно у току. У погледу појаве великог обогаћивања и брзине којом стотине милиона људи напуштају њиве и модернизују начин живота, напредак нових економија много је драматичнији процес него што је била и сама индустријска револуција. Само због овог разлога би ова дешавања требало поздравити и славити. Али, као што Индијци и Кинези често воле да нагласе, они су још увек земље у развоју и то стање ће потрајати још неко време.

Нема сумње да ће напредак земаља BRIC-а променити међународни политички крајолик XXI века, јер су оне већ сада трансформисале глобалну економију. У општем настојању да се предвиде све промене, лако је превидети специфичне проблеме који очекују највеће светске земље у развоју. Тренутно, а и у догледно време, пажња највећих економија у развоју, Индије и Кине, биће интерно усмерена ка мноштву проблема и изазова, које брзи развој и упорно сиромаштво имплицирају. Самим тим, потенцијална промена у глобалној подели моћи далеко је од извесности или јасноће. Прича о напретку нових економија више је прича о брзом ширењу богатства и модерности међу сиромашним нацијама, него о промени равнотеже у политици моћи.

Стјуарт Симпсон ради као организатор у Форуму за нове економије при Институту за идеје.

Фусноте:

(1) A less fiery dragon? , The Economist , 29 November 2007

(2) Emerging markets main engine of growth, IMF Survey Magazine, 17 October 2007

(3) Видети текст Пола Колиера (Paul Collier): For richer and for poorer Prospect, June 2007 ; The Washington folly аутора Ерика Рајнерта (Erik Reinert), Prospect, June 2007

(4) Видети
вебсајт Голдмана Сакса (Goldman Sachs)

(5) China + India: the power of two , Harvard Business Review, 1 December 2007

(6) Видети There is no new scramble for Africa , Stuart Simpson, 4 December 2007

(7) Бангладеш, Егyпат, Индонезија, Иран, Мексико, Нигерија, Пакистан, Филипини, Јужна Кореја, Турска, Вијетнам

(8) China boom ‘cushions world slump' , BBC News, 9 Jan 2008

(9) Sovereign funds win beneficial deal terms , Financial Times, 15 January 2008

(10) Видети вебсајт Голдмана Сакса (Goldman Sachs)

(11) China has further to grow , Financial Times, 12 April 2005

Текст је преузет са сајта www.spiked-online.com

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер