Gospodari svetskih finansija - kako "Goldman Saks" vlada svetom

Uprkos ogromnim pljačkama, ova superbanka nikad ne krši zakon, zato što ona postavlja pravne norme

Goldman Saks je banka bez agencija, bez oznaka, bez lica. Ne radi sa pojedincima, isključivo sa odabranim klijentima: Ford, Britiš petroleum, Arcelormital, Epl, Fejsbuk, ili vlade SAD, Kine, Rusije.

Sedište je u neupadljivoj zgradi u blizini novog Svetskog tržnog centra. Iza prozora je vojska bankara koji savetuju klijente, a pre svega špekulišu za svoj račun.

U pitanju su gospodari svetskih finansija. Operišu u čitavom svetu. Dovode u Njujork sposobne ljude i od njih stvaraju „Goldmanove kadrove“. U ovu banku se stupa kao u versku sektu. Njih posvećuju u Goldmano učenje i da nikad ne zaboravljaju taj kredo. To je kultura kuće. Mario Dragi je svojevremeno bio u Goldman Saksu, a sad rukovodi Evropskom centralnom bankom i ako predsednik Goldmana želi da razgovara sa njim, sa svojim „pitomcem“, ništa lakše, samo okrene telefonski broj.

Deo strategije Goldmana je negovanje odnosa u svetu, i to na najvišem nivou.

Banka Goldman Saks osnovana je 1869, i sve do devedesetih godina XX veka davala je povoda da se o njoj govori isključivo u pohvalama. Ova finansijska imperija, sa 30.000 zaposlenih na pet kontinenata i 700 milijardi evra aktive, do tada je bila najznačajniji centar za izuzetne talente koji su želeli da prave karijeru na Volstritu.

Informacija je tajna moći 

Goldman Saks je na berzu uveo Henri Polson, čovek koji će kasnije postati državni sekretar za finansije u vladi DŽordža Buša. Izlazak na berzu je početak transformisanja banke u mašineriju koja će proizvoditi profit po bilo koju cenu, naravno, pod uslovom da tu cenu snose drugi!

Retki su funkcioneri Goldman Saksa koji prihvataju da se pojave u javnosti. To ne odbijaju samo iz Goldmana, već i klijenti, političari i regulatorni organi. U svetu visokih finansija oni koji znaju ne govore, a oni koji govore ne znaju.

Ipak, progovori poneko .I ova retka svedočenja omogućuje da se vide konture jedne veoma moćne banke. Tajanstvene i zastrašujuće kao mafija - ali to nije mafija, jer ona se kotira na berzi, njene akcije se mogu kupiti.

I nije u pitanju ni najveća, ni najbogatija banka na svetu.

Pa, odakle dolazi aura tolike moći?

Dva su razloga: prvo, tradicija izuzetnosti, posebna kultura preduzetništva, zbog čega je neki porede sa sektom, i, drugo, mreže velikog uticaja u čitavom svetu.

Nije mafija, ali jeste organizacija koji uliva strah, ima sredstva za pritisak i veze u svim vladama u svetu i svim centrima moći.

Teško je i zamisliti do koje mere Goldman Saks fascinira. Nije samo reč o moći novca, već i o neverovatnom uticaju na najvišem nivou. U tom okruženju najvažnija roba su informacije. su novac. Goldman Saks se tu ističe.

Predsednik-generalni direktor Goldman Saksa je u rangu šefa države. I bilo da su u pitanju bankari, političari, regulatori, čak i specijalizovani novinari, niko ne želi da poremeti odnose sa Goldman Saksom ili da se izloži opasnosti da loše govori o Goldmanu. Insajderski izvore su tek retki pokajnici, ili svedoci-saradnici, iako organizaciji nije ni ilegalna, ni prestupnička. Istina, zavisi šta se smatra prestupom.

Da li se uništavanje malih štediša - ljudi koji su uzeli kredite za nekretnine - i delovanje na štetu sopstvenih klijenata, što je učinjeno bez ustezanja uz uzimanje velikih provizija - može nazvati drugačije osim prevarom?

Zakon ne važi za bankare 

Istina, ne postoji zakon koji bi to kaznio. Jer, Goldman Saks nije činio ništa nelegalno. Ovde se ne radi o nezakonitosti, nego o nemoralu. Kad neko proda proizvode klijentima, a odmah iza njihovih leđa počne da špekuliše, bez njihovog znanja, protiv istih tih proizvoda, izazivanjem velikog gubitka za same klijente, to je rečit primer kršenja svih uzusa poslovnog morala.

Goldman Saks nikad ne prelazi crvenu liniju zakona, ali neretko prelazi žutu liniju morala.

I uprkos strašnim krizama sa kojima se svet suočio od 2008, nijedan bankar do dana današnjeg nije procesuiran ili osuđen. Ali, pošto granice zakona nisu pređene, možemo da se zapitamo kakvi su to zakoni.

Od 1999, od izlaska Goldman Saksa na berzu, začarani krug prekomerne finansijalizacije i lude trke za profitom, odveo je prevarene klijente pravo u propast. U pitanju je manevar koji je imao za cilj da se žrtva dovede u zabludu u pogledu vrednosti proizvoda, kako bi se izvukla korist. Oni su se bogatili zloupotrebljavajući poverenje sopstvenih klijenata.

Prodavali su im rizične finansijske proizvode zasnovane na rizičnim hipotekarnim kreditima koje su sami isfabrikovali i obezbedili od agencija za ocenjivanje rejtinga da im dodele najbolju ocenu - trostruko "A".

Razume se, Goldman Saksovim proizvodima nije se odbijala najbolja ocena. A zatim su oni špekulisali protiv istih tih proizvoda! Paradoks! Pre izlaska na berzu Goldman Saks je bila mala poslovna banka usredsređena na savetovanje klijenata i nikad se nije bavila neprijateljskim javnim preuzimanjima ili sličnim poduhvatima. Uvek na strani klijenata i imali su, zaista, čvrstu etiku. Bilo je to partnerstvo opreznih ljudi koji su rizikovali sopstveni novac.

Čim je Goldman Saks kročio na berzu, način rada se izmenio.

Klijenti su stoka grdna 

Trejderi, ljudi koji prodaju i kupuju sirovine, kamatne stope, devize, za sopstveni račun i za račun banke, preuzeli su svu kontrolu. Lojd Blankfajn, sadašnji predsednik Goldman Saksa, nekadašnji je Goldmanov trejder, bavio se plemenitim metalima.

I ta kultura trgovine, kultura velikog obima i obrta, navela ih je da prodaju proizvode čak i kad klijenti ne shvataju šta kupuju i ne razumeju rizike jer su te proizvode stvorili i lepo upakovali geniji finansijskog inženjeringa. Ta kultura će odneti prevagu i od tada, od izlaska na berzu, datiraju svi skandali koji su obeležili istoriju Goldman Saksa.

To je vreme dolaska matematičkih genija koji su izmislili kompjuterske berzanske algoritme, sistema koji omogućavaju igranje na berzi uz pomoć sofisticiranih matematičkih modela. Radi se o tkz. finansijskim derivatima: složenim proizvodima, plodovima komplikovanog finansijskog inženjeringa, baziranim na trulim hipotekarnim kreditima. Oni su prodavani klijentima a zatim su iza njihovih leđa operateri, povezani sa Goldman Saksom, špekulisali protiv njih.

Kad je kriza nižerazrednih hipotekarnih kredita dovela čitav sistem na ivicu ponora, osnovano je nekoliko istražnih komisija, pre svega Istražna komisija Senata. Senatori su bili ogorčeni zbog licemerja bankarskih trejdera koji su prodavali proizvode znajući za njihovu "toksičnost". Banka je tada prepustila javnom progonu nekolicinu drugorazrednih funkcionera, obezbedivši im usluge najboljih advokata. Rukovodeće instance banke koje su spretno priznale nekoliko formalnih nepravilnosti, nikada nisu suštinski uznemiravane zbog afere. Nedelikatni trejderi su žrtvovani, ali sistem nije doveden u pitanje.

Američka država se povlači pred bankarima 

Banka se izborila za kaznu od 500 miliona američkih dolara što je, sve u svemu, sasvim prihvatljivo s obzirom na desetine milijardi profita. I američko ministarstvo pravosuđa je odbacilo sve optužbe protiv banke , u nedostatku dokaza. Američko pravosuđe nije želelo da se upusta u neizvestan spor protiv Goldman Saksa. Proces bi mogao da traje u nedogled.

Upravo tu se vidi razlika u moći američke države, koja je prva ekonomska sila sveta, i Goldman Saksa! Državi nije delovalo uverljivo propadanje hipotekarnih kredita, urušavanja finansijskih proizvoda i zatvaranja banaka koje su bankrotirale pošto im je Goldman Saks prodao toksične proizvode?! Uostalom, pokazalo se da je tužiocima i sudijama teško da gone finansijere. Predmeti su nepristupačni, državni činovnici mnogo manje plaćeni od advokata.

Zaista, ne postoji nikakva šema po kojoj bi bankari mogli biti gonjeni po zakonu. Kako objasniti tu nekažnjivost? Samo je jedan odgovor: radi se o političkoj odluci. I čak ideološkoj!

Dominantna misao u Americi je da je Volstrit koristan. On zna posao. Dakle, sve banke su korisne, a velike banke kao Goldman Saks su posebno korisne. Goldman Saks je najbolja i stoga ne dolazi u obzir preispitivanje njegovih šefova, a još manje načina funkcionisanja.

Obama se povukao u ugao 

U martu 2009, suočena sa katastrofom, američka administracija je odlučila da se, ipak, suoči sa velikim bankama. Ali, u septembru je već sve bilo po starom. Banke su ponovo sve karte držale u svojim rukama. Sajmon DŽonson, bivši glavni ekonomista MMF, objašnjava: "Obama je propustio priliku. Kada je došao, skandali vezani za finansijski krah su uzburkali čitavu Ameriku, trenutak je bio povoljan, imao je mogućnost da pokori bankare!"

Došlo je do prvih susreta sa direktorima velikih banaka. Govori, zgražavanja, čak i pretnje. A onda - jedno veliko ništa.

Obama je imao šest meseci kad su bankari potpuno zavisili od njega. Bankarima je bio potreban Obama jer je njihov opstanak zavisio od budžetskog novca. I krah su izbegli zahvaljujući tome što je ideologija u Beloj kući ostala ista, iako su se ljudi promenili. Jer, treba znati da je i Obama, kao i prethodnici, izabran zahvaljujući novcu Volstrita.

Ponovo se pokazala kobnom solidarnost političkih i ekonomskih elita u Sjedinjenim Državama. Američka oligarhija bez kompleksa brka politiku i finansije. Nema značaja da li su desnica ili levica. Uostalom, deregulacija je započeta pod Klintonovom administracijom. Ministar finansija zvao se Robert Rubin, gle čuda, jedan od bivših generalnih direktora Goldman Saksa. Republikanci ili demokrate, svejedno, Volstrit rado sklapa brak sa moćnima.

Volstrit uvek ima pristupa najvišim nivoima vlasti. To postavljanje svojih ljudi, američki sistem favorizuje. Malo se proputuje po svetu politike, pa se vraća u prvobitno preduzeće kojem su učinjene usluge za vreme mandata. „Monsanto“ to čini povezujući u svoju mrežu sva preduzeća koja u manjoj ili većoj meri imaju veze sa poljoprivredom. Goldman to radi sa svim političkim uporištima koja imaju veze sa finansijama. To čine sve banke, ali za razliku od JP Morgan ili Morgan Stenli, Goldman Saks ima znatno veštiji pristup.

Velike banke su fascinirane političarima i diplomatama. Taj fenomen se može sresti i u Evropi. Goldman Saks, međutim, regrutuje bivše guvernere centralnih banaka, bivše regulatore i - u Evropi - bivše komesare Evropske komisije. U tome je snaga Goldman Saksa - idu pravo tamo gde leže informacije.

Kako je uništena Grčka 

Krugovi predatorstva u Goldman Saksu postepeno postaju sve razorniji: počelo se udarom na male štediše uz pomoć nižerazrednih hipotekarnih kredita, pa su krenuli na sopstvene klijente zahvaljujući finansijskim derivatima da bi na kraju, počeli da napadaju i države!

Goldman je prvo organizovao, uz veliku proviziju, manevar sa podacima i lažnim prikazom finansijskog bilansa Grčke kako bi joj omogućio da pristupi evrozoni. Zatim je, znajući dobro da je sve to virtuelno i zasnovano na veštoj montaži i maskiranju pravog stanja, špekulisala na štetu Grčke.

Novinar Nik Danbar je još 2003. otkrio što se događa u Grčkoj. Ali, svi su mu se rugali. Jedan od njegovih kontakata ga je pitao da li je upoznat s poslom koji je Grčka sklopila sa Goldmanom. Goldman sebi pribavio preko 300 miliona dolara honorara. I taj bankar, naviknut na neverovatne sume novca, bio je šokiran tim poslom.

Šta je mehanizam dila Goldman Saks - grčke vlade? Goldman Saks je uspeo da smanje grčki dug za oko tri milijarde. Majstorski je dao zajam sa kamatom većom od tržišne a ne izloživši se nikakvom riziku, tako što se istovremeno osigurao od rizika da Grčka prestane da servisira svoj dug. I u ovoj drugoj operaciji, Goldman Saks će zaraditi dodatnih 600 miliona evra. Eto, zaradiš kao savetnik Grčke, a potom i igrajući protiv Grčke.

Ovakav tekst, koji je Nik Danbar objavio 2003, nije mogao nezapaženo da prođe u Evropi, Evropskoj banci,Evropskoj komisiji.

I - koji je rezultat objavljivanja ove afere? Nik Danbar je izgubio posao! On je radio za časopis Risk, specijalizovan za finansijske rizike. Kad je otkrio veštu manipulaciju, Goldman i grčka vlada su hladno objavili da je sve čista izmišljotina. Fajnenšel tajms je odbio da objavi bilo šta u vezi s tim. Bi-Bi-Si takođe. I - čitava nezgodna priča je pokopana.

Goldman Saks veoma je dobro znao da organ za kontrolu evropske javne potrošnje Evrostat u tom trenutku nije imao direktora zbog korupcijskog skandala, pa nije imao ni kontrolu nad tom operacijom.

Za Goldman Saks Grčka je predstavljala idealnu metu - mala zemlja čiji su javnim funkcioneri nedorasli zadacima koji su se pred njih postavljali i sa administracijom fascinaciniranom američkim bankarima i Volstritom.

Ni ovog puta nije činjeno ništa nelegalno. S obzirom na sve ono što se događa – oko špekulacije protiv najslabijih zemalja u evrozoni - nije teško pretpostaviti da u svemu tome opet ima prstiju Goldman Saks i druge banke.

Ne treba se ovde povoditi za teorijama zavere. Poslovni bankari su tu da bi zaradili novac! Goldman svuda postavlja svoje ljude zbog profit i evrozona zbog neverovatnog zaduženja zemalja članica predstavlja idealan plen za bankare. Goldman Saks, sa svojom političkom mrežom, u boljem je položaju od drugih.

Kako se preuzima Evropska banka

S obzirom na broj ljudi koji su bili u Goldmanu, a koji su sada u evropskim instancama u Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Portugaliji i u Francuskoj, može se postaviti pitanje o eventualnim sukobima interesa. Ali, u pitanju je neverovatan mehanizam za sticanje novca koji ne poštuje nikakvu etiku i ukoliko im se ukaže prilika da uklone zakonske prepreke, promene propise, utiču na regulative, to će i učiniti.

Mario Dragi

Ova banka ima neverovatan lobi u Briselu, u nastojanju da utiče na zakone. Oni utiču da ti zakoni budu što više u njihovu korist a kada se donesu novi zakoni oni čine sve što je u njihovoj moći da ih osujete.

Goldman Saks ne krši zakon, već postavlja pravne norme! Ova priča o uticaju Goldman Saksa na svetske finasijske tokove ne može se završiti bez pominjanja slučaja Marija Dragija. On, predsednik Evropske centralne banke, radio je u Goldman Saksu od 2002. do 2005. godine. Samo što g. Dragi nikada nije rekao šta je tačno radio u GS. Uvek je ponavljao da nije bilo nikakvog sukoba interesa i da se nije bavio pitanjem suverenog duga, međutim, poznato je da je on bio direktor za Evropu odeljenja koje se bavilo velikim korporativnim klijentima i suverenim dugom!

Zbog čega Mario Dragi ne objašnjava šta je tačno radio u Goldman Saksu, makar da preseče sumnje da se njegova uloga sastojala da prodaje iste „otrovne“ proizvode koji su prodavani Grčkoj i drugim evropskim vladama, pre svega italijanskoj vladi. Pred poslanicima Evropskog parlamenta i Komisijom za finansije postavilo se upravo to pitanje. On je izjavio da nije znao šta je učinjeno na nivou grčkog duga. Ipak, ni u jednom trenutku Mario Dragi nije želeo da se distancira od onoga što je učinjeno Grčkoj. Niti osuđuje, niti žali - samo veli da „nije ništa učinio po tom pitanju“.

Umesto zaključka: Ako Goldman Saks, ovakav kakav je, nikada nije učinio ništa nelegalno, onda je logično zaključiti, zbog sve pošasti, da bi možda trebalo promeniti zakone.