Globalno selo gori, a srpska vlada se češlja

Tako su se i u Srbiji na prste jedne ruke mogli izbrojati oni koji su realno sagledavali opasnosti koje od ovako neprirodno postavljenog globalnog ekonomsko-finansijskog sistema prete i našem društvu. Pri tome, do sada glas tih i takvih kod nas se nije uopšte uvažavao, jednostavno su bili tretirani kao marginalci koji „zlurado“ priželjkuju propast dominatnog sistema u „najboljem od svih svetova". No, kako je vreme prolazilo i kako se od kraja prošle godine već „golim okom" mogla videti nadolazeća kriza a i vrlo moguć globalni finansijski krah, odnos prema alternativnom mišljenju i kritici neoliberalne paradigme se počeo postepeno menjati. Kako je od kraja prošle godine jedna vrsta finansijske krize smenjivala drugu i kako se finansijski sistem sve više panično hvatao „državne vidljive ruke" tako su i vodeći mediji počeli, doduše u početku vrlo stidljivo, da govore ono što je svima koji žele da vide istinu bilo jasno mnogo ranije. Sistem je na ivici propasti i čini se da nema te moći ili znanja koji bi ga mogli odmaknuti sa ivice provalije.

GLOBALNA DAFINA 

Ono što je bitno jeste da se niko ili gotovo niko nije upitao koji su pravi uzroci, a ne simptomi, ove izuzetno kritične pozicije globalnih finansija a sa njima i ekonomije, jer su finansije krvotok privrednog života. Ako ne utvrdimo uzroke nemoguće je „stvar“ popraviti. Jedino je moguće palijativnim merama poput finansijskih injekcija vlada u bankarski sektor odlagati ono najgore za nekoliko meseci (kako se i doživljava „spasilački paket" od 700 mlijardi dolara američke administracije). Površno, iako ne i netačno, moralističko objašnjenje je - pohlepa bankara. Bankari, ali i drugi igrači na tržištu, uvek su težili maksimalnom profitu pa se nije dolazilo do ovako opasne situacije koja preti da izazove ekonomski slom nesagledivih razmera u celom svetu. No, poslednjih decenija je došlo do liberalizacije finansijskog tržišta što je dovelo do enormnog emitovanja različitih „vrsta novca" sa naglaskom na derivatima koji jednim delom zalaze u domen finansijske zone sumraka (u smislu „prodaje" pozitivnih očekivanja). Dakle, sistem u kome je trijumfovala neoliberalna dogma o „nevidljivoj ruci" koja će sve regulisati, dovela je i do buma špekulantskog kapitala u protekle dve decenije kakav je nezapamćen u svetskoj istoriji. 

Da bi običnom našem posmatraču ove globalne finansijske drame, koje vrlo lako i vrlo brzo može postati i naša, bio jasniji taj i takav špekulantski rast možmo nazvati i „globalnom Dafinom". Nerealni prinosi na derivate su usisavale nove realne resurse da bi neko vreme takav, na nerealnim temeljima zasnovan, sistem opstajao. No, on jednom mora pući, a puca preko leđa onih najsitnijih igrača i onih koji su se poslednji uključili u „piramidu". 

Pored paralele između globalne špekulantske emisije kredita i derivata, sa mehanizmom „Dafiment banke“ postoji i sličnost u političkim reakcijama na ovakvu prevaru. Kao što je kod nas Miloševićeva vlada tolerisala takvu špekulantsku igru „bankara", tako su i vlade moćnih zapadnih država, pre svega SAD, gledale blagonaklono na globalni finansijski kazino u kome se nekima činilo da svi dobijaju. 

Isto tako, kada se pokazalo da sistem koji toliko troši i generiše dugove na svim nivoima ne može dugo opstati, onda se pokušava da se produži njegov vek finansijskim injekcijama koje vode inflaciji. Stoga je uzrok krize ne ljudska pohlepa koja je uvek u istoriji postojala, već neoliberalni sistem zasnovan na stimulisanju strukturne pohlepe kroz liberalizaciju finasijskog sistema u kome se emituju derivati koji samo „nadražuju pohlepu". Stvorena je jedna virtuelna ekonomija da bi se vampirski isisali resursi mnogih naroda. Reč je dakle o jakoj interesno-ideološkoj sprezi finasijskog sektora i vlada koji su omogućili raspomamljeno divljanje finansijskih magnata što će za posledicu najverovatnije imati opustošenje privredno-socijalnog horizonta. Oligarhijski vrhovi finansijskog i političkog establišmenta povezani su tokovima novca i ideološkog jednoumlja, a proizvod toga je parazitska i kockarska ekonomija koja pljačka realne resurse do mere ugrožavanja celog sistema.

U tom i takvom globalnom finansijskom matriksu u kome ne važe pravila realne ekonomije sve je izuzetno umreženo i međuzavisno tako da poremećaj u jednom delu sveta izaziva haos u drugom. Isto tako, propadanje jednog dela finansijskog sektora vodi razaranju većeg broja privrednih grana. Finansijsko-političke oligarhije zapada su u svoju igru uvukle ceo svet i sada su i privrede drugih zemalja njihovi taoci. Naime, čak i zemlje koje imaju politički i ekonomski kapacitet da budu nezavisni igrači na tržištu, ne mogu da se izvuku iz ovog finansijskog vrzinog kola, barem time što svoje devizne rezerve drže u zapadnim bankama i u „zapadnim papirima". 

Stoga bi kolaps zapadnog finansijskog sektora možda imao i teže posledice na neke zemlje koje imaju visok stepen finansijske zavisnosti (institucionalne i ideološke) od zapadnih bankara. Naročito je ta zavisnost izražena u onim manjim i siromašnijim zemljama poput naše koje su u poluvazalnom položaju u odnosu na zapadne finansijske strukture i čije su elite korumpirane spolja. Stoga neubedljivo izgledaju one procene kako se vrlo verovatni finansijski kolaps neće preliti van Zapada ili pak kako se neće porazno odraziti na privredu i socijalnu sferu. U tom pogledu su neozbiljna i neodgovorna uveravanja naših „eksperata" koje je Aleksandar Brkić nazvao „prepisivačima" kako će i nas mimoići glavni talas finansijske anihilacije koji se tek očekuje krajem ove ili početkom sledeće godine, pošto se pokazalo da je finansijska crna rupa daleko veća od tričavih 700 mlijardi dolara koje je američka država stavila u paket prve pomoći. 

ŽIRAFA U NOJEVSKOJ VLADI

Možemo se pitati da li su više nego sumnjivo optimistične i umirujuće ocene od naših ekonomskih komesara plod njihovog iskrenog uverenja da će nas zaista mimoići finansijski tornado ili svesno ignorisanje realnosti jer bi se onda postavilo i pitanje njihove odgovornosti. Ne bih da budemo optuženi za širenje finansijske panike, ali sa takvim privrednim performansama, sa platnim deficitom od skoro 10 mlijardi dolara, takvim prenaduvanim budžetom, prevelikom javnom potrošnjom, te takvim ignorantima na čelu ekonomskih institucija, mi zapravo ni nemamo razloga za brigu i nesigurnost. Naprotiv, možemo biti sigurni da nećemo dobro proći i da će pri tom najveći teret ekonomskih nevolja podneti običan čovek a da će se „eksperti" na vreme izvući iz „rizičnih poslova". 

U momentu globalne finansijske krize koja može svetu da donese katastrofu, naša vlada se bavi žirafama i nekakvim „(anti)fašističkim" performansima u centru prestonice. Još gore od ovog nojevskog zavlačenja glave u pesak jeste jednostrana i ničim izazvana primena SSP u vidu skidanja zaštitnih carina na robu iz EU u momentu kad sve vlade gledaju da zaštite koliko je moguće svoje finansijske i privredne resurse. Pri tome se objašnjava kako će manji priliv od oko 150 miliona evra od carina biti nadoknađen većom proizvodnjom. Nije baš jasno kako ćemo sa nižim carisnkim prihodima vlade i višim uvozom ostvariti rast proizvodnje. Takvi medijski argumenti su uvreda za inteligenciju prosečnog građanina, ali ono što je još gore jeste da jednostrana i ničim izazvana liberalizacija uvoza pokazuje ili potpuno ignorisanje realnosti ili je pak reč o štetnom savezu domaće evrobirokratije i uvozničkog lobija. 

Serija finansijskih kriza, od one sa kreditima za nekretnine pa do novijih lomova bankarskih giganata, najavljuje sigurni pad investicija koje dolaze i od finansijskog i od industrijskog kapitala. Recesija je gotovo neizbežna i stoga ne možemo računati ni približno na onaj stepen stranih investicija, a o jeftinim kreditima i drugim „doznakama iz inostranstva" i da ne govorimo. Svi u svetu uveliko razmatraju verovatan (s)lom bankarskog sistema, duboku privrednu krizu po „argentinskom scenariju" osim kod nas. No, sve to očigledno nije dovoljno da prodrma ovu vladu kojoj su i dalje glavni problemi potvrde ideološko-emotivnih „zaveta" između DS i SPS-a. Dok sada u svetu niko više ozbiljno ne veruje u spasonosnost neoliberalnih dogmi o slobodnom tržištu i ukidanju granica da bi zavladala „slobodna tržišna ljubav" samo ovde to ignorišu. Samo se u Srbiji moglo u ovom momentu desiti da se jednostrano redukuju carine prema EU čime ugrožavaju ionako slabu privedu koja će sada znatno teže dolaziti do kredita i investicija. Svakom ko iole zna da računa jasno je da se trgovniski deficit „nadoknađivao“ u deviznom prilivu kredita kao što se budžet popunjavao i kreditima i rasprodajom društvenih firmi. Stoga bi sad kad neće više biti moguće doći do kredita i do investicija trebalo redukovati uvoz kako se ne bi trošile fluidne devizne rezerve. Umesto toga srpsko tržite se otvara za strane robe niskim carinama, kao i to da se dinar brani na „prvoj liniji“ koja destimuliše proizvodnju i izvoz, što je sa ekonomskog stanovišta potpuno iracionalno.

Pri tom se objašnjava kako je to rušenje zida zaštitnih carina zapravo blagotovrno za našu privredu. To nam zvuči i kao ono „objašnjenje" da će rast cena telefoniranja doneti preko konkurencije u perspektivi nižu cenu komunikacionih usluga. Da situacija nije kritična, sve ovo bi bilo komično. Naši domaći neoliberali su, čini se, danas tako usamljeni u praktikovanju neoliberalne ortodoksije da preti opasnost da budu poslednji mohikanci već propale paradigme.
Ono o čemu površni monetaristi, kojima je glavni domet kontrola inflacije, ne govore jeste ono što je od suštinskog značaja. Ono što primarno u privrednom životu nisu ni novci i „derivati", ni kamate i inflacije, već samo biće privrednog života – a to su ljudi i „proizvodnja života", tj. realni ljudi i realne kompanije u privrednom životu. Kako smo mi poslednjih godina ostali ne samo bez solidne vojske, već i bez dobrog dela privrednih resursa, bez sopstvene proizvodnje i sposobnosti da barem delom supstituišemo uvoz, mi čak iako nas glavni finansijski ciklon mimoiđe (zbog nerazvijenosti tržišta špekulativnih „derivata“) nemamo čemu da se nadamo. Bez sopstvene privrede i sopstvenog bankarskog sektora (barem jedne ozbiljne nacionalne banke koja bi mogla finansirati oporavak i razvoj privrednog života) mi ne možemo očekivati da u ovom globalnom tumbanju prođemo dobro. Odgovorni za deindustrijalizaciju Srbije, za gubitak šanse za kakav-takav sopstveni privredni razvoj, kao i za to što smo ostali bez sopstvenih banaka su pre svega domaći „eksperti" koji i dalje žele da kontolišu ekonomske tokove zemlje. 
Stoga, iako po nekim formalnim merilima naš finansijski sektor nije toliko razvijen, pa stoga nije ni toliko osetljiv, ne bi se složili sa paušalnim ili marketinškim ocenama kako nas ta globalna finansijska kriza može „samo da okrzne".

KO JE KRIV ZA PUCANjE SISTEMA

Kako u našem bankarskom sektoru nemamo ozbiljne domaće banke koje bi podnele udar krize a i kako je dominantan „nepouzdan“ tranzicioni kapital, postoji osnovana sumnja da bi on mogao da se povuče iz našeg finansijskog sektora (ako se to već i ne dešava) te da privredu i građane ostavi na cedilu. Na žalost, ovu zabrinutost pojačava i činjenica da su brojne „strane" banke bile samo instrumenti tuđih finansijskih politika, sredstvo izvlačenja kapitala iz zemlje ili pak plasiranja kredita po zelenaškim kamatama (sa niskim rizikom) a neretko i kanal za pranje prljavog tranzicionog novca. Stoga, ne gajimo iluziju o kvalitetu i ozbiljnosti našeg bankarskog sektora, te shodno tome ni oko njegove sposobnosti da opstanu u ovim izuzetno teškim uslovima. Sa takvim bankarima i vladom koja nema ideju kako „preživeti finansijsku zimu" nije ni čudo što se tako brzo prešlo iz faze gubljenja poverenja bankara, privrede i stanovništva u Narodnu banku i vladu u fazu otvorene nervoze, netrpeljivosti, histeričnih reakcija pa i paničnih poteza. 
To naravno nikako nije dobro, jer kad ljudi nemaju poverenja u sistem, a kod nas imaju i razloga za to, sistem nije otporan na izazove. Stoga, iako nas po formalnim finansijskim parametrima svrstavaju u „šestu grupu“, u zemlje koje će verovatno pretrpeti manje štete od drugih, mi zbog nepoverenja u institucije i loših performansi naše vlade i privrede nismo takvi optimisti. Sa jedne strane, bankarski sektor se ponaša neodgovorno poput običnih zelenaša, a sa druge, ni institucije ne daju povoda da im se ukaže poverenje. Problem je što mi i nemamo izgrađene institucije jer je kod nas glavnu reč vode komesari reformi i korumpirani političari. Oni su, ma koliko to bilo neverovatno, i sada zatečeni ovom globalnom krizom koja lako može da se završi potpunim svetskim ekonomskim krahom, jer niti su pratili dešavanja u svetu niti su želeli da slušaju „loše vesti". Kao što je Milošević ignorisao pad berlinskog zida i nije bio svestan promena u svetu, tako i sadašnji lideri nisu bili na vreme svesni pucanja finansijskog zida (Wall Street) koji zbog njihove nesposobnosti i korumpiranosti može da se surva i na našu glavu.

Ko je onda odogovoran za to što Srbija potpuno nespremno dočekuje finansijski zemljotres? Pre svega oni koji su vodili našu ekonomiju od petog oktobra na ovamo – Dinkić i ostali „članovi benda" koji i sada kontrolišu domaće tokove novca. Oni su demontirali domaće banke da bi omogućili ulazak stranih i tako je Srbiji trajno ugrožena finansijska bezbednost (pandan vojnoj ili energetskoj). Naime, ni jedna država bez svog bankarskog sektora, a i bez državnih i razvojnih banaka ne može računati ne samo na razvoj, već i na stabilnost u kriznim vremenima. Osim toga, radikalnom liberalizacija je dovela do poplave strane robe koja je u velikoj meri potisla teško oslabljenu domaću proizvodnju. Veštački održavan nizak kurs dinara je destimulisao izvoz (pa i proizvodnju) a to je bilo i jedino ekonomsko dostignuće ove ekipe koje će oni grčevito braniti i po cenu rapidnog topljenja deviznih rezervi. Stoga, mi ulazimo u zonu visikog rizika bez ikakave zaštite. Jednostrano skidanje zaštitnih carina u ovom momentu globalnog finansijskog haosa izgleda nam kao coup de grace prema sopstvenoj privredi ali i državnoj kasi. Svaka logika staje pred vratima ideoloških neoliberala koji uz to i imaju lični materijalni interes da nas sve vode korak bliže ekonomskom haosu, bedi i nezaposlenosti.