Gde će završiti srpska arka?

Ocenjujući posljednja zbivanja na srpskoj ekonomskoj, političkoj i socijalnoj sceni došao sam do zaključka da je moja prognoza, koju sam dao u tekstu „Srbiji spasa nema“, bila preoptimistična, pa ću izložiti svoje sadašnje viđenje ekonomske situacije. Za ovu priliku držim prikladnim da Srbiju uporedim sa rečnim brodom ili (biblijskim rečnikom) arkom.

Pre svega, mora se odati dužno priznanje našem kapetanu broda (premijeru) i celoj posadi, jer su u rekordnom vremenu i iznosu prebrodili MMF slapove (ne zna se, istina, uz koju cenu) i obezbedili gorivo za pogon arke. SEKA, noćna mora celog sveta je iskorištena kao šansa za reformske mere vezane uz prelaženje MMF slapova, i istovremeno je obuzdana, te veštim zahvatom posade uvezana za dno, a komandant mornarice (predsednik) zadovoljno trlja ruke po odlično urađenom poslu i s pravom se hvali da je to uspelo samo njegovoj posadi. Sada ostaje Amerikancima i Evropljanima da odrade svoj dio posla i uvežu za dno ostale krakove hobotnice.

Istina, u posljednjem intervjuu komandant je vratio kapetanu sva prava i odgovornost za upravljanje arkom, a protivkrizne mere su prestale biti izuzetne i ne služe za primer „urbi et orbi“. Zlobnici bi iz ovog izvukli osnovani zaključak kako je komandant mornarice konačno shvatio da ga posada izvrgava ruglu, jer ponavlja njihove nebuloze, pa stoga sada od ove pere ruke, shvativši da bi mogao biti otplavljen zajedno s njom.

A šta rade pojedinačno članovi posade, putnici i rezervna posada?

Prvi oficir, ekspertski Raspućin, kojega sam „neosnovano“ optuživao za lošu situaciju srpske privrede, stvara čuda neviđena. U par poteza je stvorio SZT (Srpsko zajedničko tržište) od najmanje petsto miliona potrošača (pored Rusije i CEFTA, Turska, Iran, Severna Afrika, Ukrajina itd. itd.), a gdje će se zaustaviti još se ne zna. Slutim da će, po preuzimanju Krajzlera od strane Fiata, na meti biti i daljih petsto miliona potrošača. Ja ne mogu predočiti koliko Punta, malina, čelika (nadam se da nije problem pustiti ponovno visoke peći) i drugih proizvoda će progutati ovo SZT. Bojim se da će biti problem s nedostatkom proizvodnih kapaciteta. Na drugoj strani, srpski proizvođački monopolistički karteli će (na zadovoljstvo potrošača) morati oboriti svoje cene i proizvodnju, zbog jeftine turske a i iranske robe. Dakle svi vuci će biti siti, a sve ovce na broju.

Dalji maestralni potez ekspertskog cara (unapredio sam ga zbog SZT) je dobijena bitka sa modernim Musa Kesedžijama (bankarima), kojima je pokazao guju iz potaje (bankrot Srbije) i ovi su pristali da refinansiraju inostrane dugove srpskih firmi. A u ovome se vidi sva njegova veličina, jer je odradio posao za koji nije plaćen i koji nije problem države (što proizlazi iz ranijih izjava eksperata). Istina, svaka bitka uzrokuje i gubitke, što u ovom slučaju znači pad kreditnog rejtinga, pa je Srbija sada među prvima gledano od zadi.

Posljednja izjava ekspertskog cara o tome kako se odlaže realizacija genijalne ideje o provođenju multilateralne kompenzacije, govori o tome kako ovaj sve radi u pravo vreme. Iako su neki jadni sumnjičavci osporavali originalnost ideje (da su to prvi izmislili komunisti) i da ista nije davala očekivane rezultate, verujem da ćemo biti ugodno iznenađeni kada on upotrebi ovo odloženo oružje, te državu i privredu reši dugova, zbog čega će nastupiti sveopšta likvidnost. Nadam se da sam ovim pohvalama makar i delomično oprao „mea culpa, mea maxima culpa“.

Što nam je pripremio drugi oficir, ekspertski vodič (Boža bajkoputopisac) koji je, nakon provođenja Srba po Evropi, otkrio novu turističku destinaciju Aziju (Kina, Indija, Japan) i samo što nije kliknuo: „Ajdemo u Aziju“. Da li nam on to možda otvara novi svileni put? Nesretni Marko Polo se sigurno okreće u grobu zbog zavisti, jer je stigao samo do Kine.

Da ne zaboravim trećeg oficira, eksperta za koridore, koji se, stavljajući svoju ministarsku glavu na panj, izborio za nastavak radova na koridorima. Istina, u tom ne bi uspio da ga nije podržao komandant mornarice, koji koridorima daje prednost čak i pred Evropskom unijom.

Posebno treba istaći srpskog Grinspena, koji suvereno savetuje eksperte kako se mogu iz suhe srpske drenovine iscediti poslednje kapi vode i na taj način napuniti srpska budžetska kaca bez dna.

Što reći o kruni nezapamćenih srpskih uspeha - STO, zahvaljujući nesebičnoj podršci naših euroatlanskih prijatelja i samopregalačkom radu naših eksperata? Kada Srbija u 2010. postane članica Svetske trgovinske organizacije, celi svet će joj biti pod nogama. Kada se srpski proizvođači puste kao vukovi među svetske ovce, napraviće sveopšti masakr inozemne konkurencije. Na vidiku je oko šest milijardi potencijalnih kupaca za srpske brendove. Aleluja! Aleluja! Aleluja!

Inače, posada nastavlja sa dugoročno zacrtanim ekonomskim ciljevima. Spoljni trgovinski platni bilans za 2008. godinu se kretao u standardnoj relaciji dvostruko većeg uvoza od izvoza, u čemu Srbiji ne mogu konkurisati ni naš uzor SAD. Jedini prigovor našoj posadi je preskromnost. Tako su dali procenu rasta (negativnog) BDP u 2009. na dva odsto, a statistika za prvo tromesečje ukazuje da će se isti udesetostručiti.

Ne zna se gde se zaglavio buljuk očekivanih stranih investitora, jer sve što je uloženo u Srbiju u ovoj godini (osim za prikazani NIS) bi solidno društvo moglo prepiti za jednu večer u birtiji.

Ne želeći da zamaram čitaoce daljim uspesima kapetana i posade, prelazim na putnike u arki.

Pre svega, treba odati priznanje herojima najviše faze tranzicije, proizvodnim firmama koje preživljavaju usprkos sveopšte nelikvidnosti (uzrokovane pre svega ex-YU tajkunima i državom), a kojima usput krv piju bankarske pijavice visokim kamatama. Zločin bi bio ne spomenuti tajkune, zvezde pred i post oktobarske tranzicije, koji su tako visoko uzleteli da im je sunce počelo rastapati krila, pa postoji velika opasnost da se sunovrate i rasture Srbiju. Očekujem da će se kapetan i posada ugledati na Obamu i neće dozvoliti ovakav razvoj, i po cenu da to plate srpski poreski obveznici.

Izgleda da su „najveći dobitnici“ tranzicije poljoprivrednici, koji zahvaljujući ekspertima, iz obesti prolivaju mleko ili prosipaju pšenicu i tako slično.

Srpska srednja klasa uživa u svojoj pronicljivosti jer je potvrđena njihova procena da su izabrali najbolju moguću posadu za srpski brod. Koja druga posada bi se tako uspešno zaduživala i npr. održavala niskim rate kredita sa deviznom klauzulom? Ovo me podseća na vic o čoveku koji se je, padajući s nebodera pri svakom katu, hrabrio rečima da je još uvek dobro. A šta se dešava sa gubitnicima tranzicije, koji pomalo dosežu apsolutno dno? Pojedinci nastoje, na opravdano zgražanje demokratske javnosti i slobodnih medija, da štrajkovima glađu ili čak samopovređivanjem privuku pažnju na sebe. Komandant mornarice, kapetan i posada puste poneku krokodilsku suzu i traže strpljenje, jer su nas sustigla zla vremena, a oni požrtvovano rade na tome da će svako u najskorijoj budućnosti dobiti makar koricu hleba. Govore da je tiranin knjaz Miloš imao strah od mase koja šuti, dok naše demokrate veruju u ubedljivost svojih obećanja, ili verovatnije računaju da će u slučaju gustoga udariti u tutanj sa napunjenim putnim koferima.

Kako se ponaša srpska rezervna (opozicijska) posada? Rekao bih da je skoro zanemela pred problemima s kojima je suočena pozicijska posada. Nikakva ozbiljna kritika ekonomskih protivkriznih mera, a kobajagi se zalažu za izbore.

Da ne bih gubio vreme na hvaljenje upravljačke sposobnosti posade, vraćam se na samu plovidbu srpske arke. Ova plovi nezaustavljivo nizvodno, sredinom reke, sa fiksiranim kormilom (programiranim prema MMF kodu) u pravcu vodopada. Arka ne može pristati na neku od obala, već se njena plovidba jedino može usporiti pridavanjem gasa motorima u položaju vožnje unazad, a posada se za sada uspešno snabdeva gorivom iz MMF cisterne. Dobija, istina, i poneku donaciju, dok ostali privatni distributeri odbijaju izdavanje goriva zbog izostanka garancije plaćanja (vraćanja). Kako se zbog SEKA padavina vodok jako ubrzao, posada mora sve više pridavati gas, a arka sve brže plovi i nezaustavljivo se približava vodopadu. Još se ne zna kada će se sunovratiti, ali je odbrojavanje počelo, i to u mesecima, a ne u godinama.

Ne postoji kapetan i posada na svetu koja može ukotviti srpsku arku pred ambisom, a sadašnja se pretvara da nešto radi, sa čuvenim izuzetnim protivkriznim merama prve, druge itd. generacije. Dakle, sunovrat je neizbežan, a pitanje svih pitanja je šta će biti po raspadu arke? Tko će od rasutih dasaka „sklepati“ novu arku, koja će makar i pomoću vesala ploviti u smeru koji joj odredi posada. Ne verujem da možemo očekivati masivnu pomoć od naših zapadnih milosrdnih prijatelja, jer i oni se približavaju svojim Nijagarinim vodopadima. Od naših nesuđenih prijatelja s druge strane možemo očekivati zasluženi povrat dužnog prezira.

Dakle, ostaje samo uzdati se u se i u svoje kljuse i izvršiti, pre svega moralni, a potom i privredni, preporod Srbije. Moralni preporod je uslov svih uslova za privredni i svaki drugi preporod, jer mora biti jasno da se ni jedno društvo ne može razvijati kada njegovi pojedinci moraju stalno biti na oprezu da ih netko ne pokrade ili prevari (ako ih nagriza crv sumnje da ih neko iskorištava za svoje sebične ciljeve, da iz tuđe nesreće netko izvlači za sebe korist). Dakle, moralna pravila nisu sama sebi svrha, ali ne pridržavanje njih destruira celo društvo, kao što je slučaj sa Srbijom.

Pokušajmo proceniti koja bi to snaga mogla izvršiti nužni svekoliki preporod Srbije da Srbi ne podele sudbinu Hazara.

Da li su to naše političke stranke i njihovi članovi (koje uslovno nazivam Prva Srbija), koji su posljednjih dvadesetak godina učinili sve moguće i nemoguće, namerno ili nenamerno, da se Srbija i Srbi nađu u najgoroj situaciji u njihovoj historiji? Oni koji svu svoju snagu troše na traženje i hvatanje plena, dok im je Srbija poslednja rupa na svirali. Bojim se da ovi, iako klikću da se čuje i do neba kako ginu za Srbiju, nisu garancija za spas i sveopšti preporod. Što reći za našu Drugu Srbiju, koja je za šaku zelembaća prodala dušu i intelekt našim milosrdnim euroatlanskim prijateljima, i od Srbije načinila pljuvaonicu, kakva ne postoji u celom svetu? Kad bi bilo vremena, oni bi bili idealni da organiziraju čistionicu i da se na njih nalepi sav preostali neregistrirani srpski talog. Ali, u svakom slučaju, ovi nisu programirani da stvaraju, već da razaraju. Međutim, njihova je neprocenjiva zasluga što su svojim nebulozama džarali po srpskom ognjištu i na taj način održali plamičak patriotizma.

Ko potom uopšte može spasiti i preporoditi Srbiju? Po meni je to ona, skoro nevidljiva, nečujna, demoralizovana i neorganizovana, uslovno nazvano Prava Srbija, koja je sačuvala svoje moralne temelje i to samo mlada generacija koja ima snagu i nadu za promene. Starija generacija (u koju se svrstava pisac teksta) ili srednja generacija (Vukadinović i Antonić i drugi) su potrošene u svakom pogledu (fizičkom i psihičkom), i od njih se može eventualno očekivati moralna podrška, dok će se mlada generacija morati sama upustiti u nadljudski poduhvat, ukoliko želi učiniti nešto za svoju budućnost tj. da joj se njen budući život ne pretvori u pakao. Pisac teksta, kao promatrač sa strane, vidi za sada samo u mladoj generaciji, okupljenoj oko NSPM, kritičnu masu koja može započeti proces organizovanja Prave Srbije, i stoga im predlaže da se okrenu ovom poslu umesto prepucavanja sa kojekakvim infantilnim drugosrbijancima.