Galop kapitalizam

Svetska kriza je otkrila sve mane rekonstrukcije kapitalizma u Srbiji metodama šok terapije – brze liberalizacije tržišta roba i kapitala i privatizacije putem rasprodaje društvenog kapitala. Užurbana obnova kapitalizma, bez pratećih institucija i zakonske regulative – galop kapitalizam je stvorila velike distorzije u privredi. Država, preduzeća i pojedinaci su prihvatili devizu – troši više nego što stvaraš a nastali jaz zatvaraj pozajmljenim novcem. Velika sredstva od privatizacionih prihoda, donacija, doznaka, kredita su najvećim delom prelivena u javnu i ličnu potrošnju a ne u investicije u razvoj infrastrukture ili obnovu industrije. Srpska varijanta obnove kapitalizma je iznedrila poseban soj kvazi-privrednika u liku i delu domaćih tajkuna. Ove ikone društvenih promena u svojoj pohlepi unele su u privredni život i društvo u celini:

– Ekonomski i socijalno raslojenu zajednicu, sa oko 700 hiljada ljudi koji žive ispod granice siromaštva (korisnici narodnih kuhinja i buvljih pijaca) i preko milion nezaposlenih i, sa druge strane, malim brojem izuzetno bogatih pojedinaca koji kontrolišu srpsku privredu. Jedan od tajkuna sa svojih 80 kompanija na vrhuncu uspona imao je obrt blizu 10% društvenog proizvoda zemlje,

– Poslovni moral koji se zasniva na korupciji odnosno razmeni usluga sa državnom administracijom na svim nivoima, poslovnim prečicama koje podrazumevaju kršenje zakona, flagrantnom nepoštovanju zakonskih i ugovornih obaveza, masovnoj evaziji poreza i obilatom korišćenju sopstvenog ili tuđeg prljavog novca. Početni kapital je stvaran devedesaetih godina putem šverca energenata, duvana, droge, povlašćenog dobijanja kredita ili korišćenju pozicionog kapitala kada se poslovi iz društvenih firmi prebacuju u sopstvene firme.

– Zloupotrebe procesa privatizacije uz prećutnu saglasnost države. Način kako su privatizovane društvene firme su eklatantan primer novog poslovnog morala i nespremnosti-⁄ nemoći države da spreči kriminalizaciju privatizacije. Od 2. 250 privatizacija poništeno je 30 odsto a verovatno će broj neuspelih privatizacija biti znatno veći. Osnovni motivi domaćih investitora u većini slučajeva su špekulativne prirode, kupovina radi dalje preprodaje, ulaženje u lukrativne poslove sa nekretninama, isisavanje kapitala preko povezanih firmi istog vlasnika i pranje prljavog novca a ne i proizvodno-finansijsko restruktuisanje preuzetih firmi i njihov dalji razvoj. Masovna je pojava da se ne ispunjavaju obaveze u pogledu socijalnog programa, daljih ulaganja i isplata plata i doprinosa zaposlenima. Postoje i primeri, nažalost, ne tako brojni, uspešnih privatizacija sa domaćim kapitalom, u tekstilnoj industriji, građevinarstvu (putna privreda), metalopreradi, preradi obojenih metala, poljoprivredi i preradi poljoprivrednih proizvoda.

– Monopolizaciju tržišta u različitim stepenima od dominantnog položaja u maloprodajnoj mreži do kartela u proizvodnji jestivog ulja, cementa, mleka (proizvoda gde je uvozna konkurencija zanemarljiva). Cenu tržišne koncentracije plaćaju dobavljači i krajnji potrošači. Najupečatljiviji primer je razvoj maloprodajne mreže gde su dobavljači i potrošači primorani da u nedostatku konkurencije sufinansiraju širenje imperije jednog tajkuna putem visokih rabata i posebnih doplata za ulazak u mrežu dobavljača kao i odloženim plaćanjem za preuzetu robu i visokim maržama odnosno cenama. (Cene životnih namirnica i ostale robe široke potrošnje u Srbiji su i pored najnižeg PDV-a, najveće u regionu!)

– Neodrživu struktura privrede u kojoj preovladavaju uslužne delatnosti – trgovina, bankarstvo, nekretnine – koje su okrenute ka unutrašnjem tržištu. Liberalizacija uvoza i bankarski sistem sa stranim kapitalom je favorizovao trgovinu na veliko i malo i poslove sa nekretninama gde se ostvaruje brz obrt kapitala sa velikim profitnim maržama. Stvorena je „bazar“ ekonomija. Uslužne delatnost za razliku od industrije i poljoprivrede, su mogle da servisiraju „zelenaške kredite“. Ostatci realnog sektora su jedva opstajali između „čekića“ – konkurencije uvoznih roba i „nakovnja“- skupih kredita tj. nedostatka sredstava za razvoj tehnologija i novih proizvoda. Posle deset godina od demokratskih promena industrijska proizvodnja je dostigla tek 40 odsto proizvodnje iz 1989 godine. U ovoj činjenici se nalazi odgovor zašto je izvoz mali. Stalno rastući spoljnotrgovinski deficit zbog velikog uvoza mogao je da se „pegla“ (ras)prodajom domaćih resursa, doznakama onih koji su pošli trbuhom za kruhom, donacijama i stranim direktnim investicijama. Kada nema više šta da se rasprodaje a strane investicije izostanu - to se odigralo kada je svetska kriza kao cunami počela rušilački pohod po Srbiji - nastaju problemi, počinje zaduživanje države kako bi se uspostavila makro-ekonomska ravnoteža i smanjili pritisci na kurs domaće valute.

– Ogromne spoljne i unutrašnje dugove privrede i države sa trendom daljeg rasta. Krajem 2009. godine ukupni dugovi srpske privrede su dostigli 20 milijardi evra (spoljni dug 11 a unutrašnji 9 milijardi evra). Danas oko 15 hiljada firmi kasni sa plaćanjem obaveza po kreditima. Zabrinjavajući je i podatak da u grupi 40 najvećih dužnika koji učestvuju sa 50 odsto u ukupnim dugovima pored javnih preduzeća se nalazi 20 tajkunskih firmi. Nije u pitanju samo visina duga već njegov odnos prema sopstvenom kapitalu. U top listi „nadrealista“- tajkunskih firmi neto dug (ukupan dug umanjen za depozite) prema kapitalu se kreće do 3,5 prema 1! Poražavajuća je činjenica da su dugovi veći od imovine.[1] Grozničavo širenje, izvan gubera zasnovano na skupim kreditima a ne na zdravoj akumulaciji, pokazuje onu drugu stranu glamuroznog uspeha tajkuna. A kreatori ekonomskih politika su očekivali da će ovaj segment privrede biti motor razvoja privrede!? Odložena plaćanja i smanjenje tražnje dovelo je do epidemije nelikvidnosti sa žarištem u tajkunskim firmama. U 2009. godini oko 68 hiljada malih firmi je bilo nelikvidno a oko 10 hiljada je stavilo katanac na poslovanje. Nelikvidnost pored toga što zatvara vrata za kredite, povećava i nezaposlenost. Od 900 hiljada zaposlenih u 2009. godini u sektoru malih firmi, svaki deseti je izgubio posao ili je ostao bez plate i plaćenih doprinosa. Ovaj broj je daleko veći od broja zaposlenih u 20 najvećih tajkunskih firmi!

Ovo su posledice galop kapitalizm i nastale tajkunizacije srpske privrede. Da li se može govoriti o oporavku privrede i novim modelima razvoja a da se prethodno ne izvede čišćenje zagađene privrede od kriminala, korupcije i poslovnih podviga kvazi privrednika? Po svoj prilici ne. Kriza bi se produbila a socijalne napetosti bi ugrozile opstanak teško stečene demokratije. Ovoj zemlji su potrebni pravi privrednici - preduzetnici koji poštuju pravila igre (jednaka za sve, bez obzira na veličinu kapitala) i unose tako potrebnu dinamiku u privredni život a ne tajkuni i ostali kvazi privrednici koji devalviraju prave preduzetničke vrednosti.

Proces „dekriminalizacije i detajkunizacije“ privrede podrazumeva raskid „neozvaničenog braka“ tajkuna i države administracije i delovanje instrumenata pravne države kako bi se suzio prostor za mešetarenje kvazi-privrednika.

Država mora da odigra odlučujuću ulogu u stvaranju ambijenta za tržišno poslovanje svih aktera privrednog života, od velikih sistema uključujući i javna preduzeća do malih firmi i samostalnih privrednika, bez korupcije, sive ekonomije, prljavog novca, monopola,[2] malverzacija u privatizaciji, korišćenja „rupa“ u zakonima i birokratskih procedura. Primarni ciljevi u novim ekonomskim politikama moraju biti zapošljavanje, promena strukture privrede i razvoj infrastrukture. U krizi, finansijska podrška – subvencionisani krediti isključivo treba da se usmere na one koji proizvode razmenljiva dobra kako bi prebrodili teškoće nelikvidnosti i obezbedili sredstva za razvoj. Finansijska i drugi vidovi podrške su posebno neophodni maloj privredi i poljoprivredi.[3] Potrebno je formirati razvojnu banku i obnoviti rad postojećeg garancijskog fonda kako bi se izbegli propusti iz prošlosti kada su banke usmeravali klasične i subvencionisane kredite velikim, posebno tajkunskim firmama. Tajkuni ne bi mogli da koriste subvencionisane kredite. Banke i tajkuni moraju bez pomoći države, da rešavaju probleme rizičnih plasmana odnosno kredita.

Da li se država može otrgnuti smrtonosnog zagrlja tajkuna i da li će pokrenuti, iz korena promenjeni, model oporavka i razvojaprivrede? Stvoreni su određeni preduslovi (Agencija za borbu protiv korupcije, reformisano sudstvo, inovirani zakoni – oduzimanje imovine stečene kriminalom, konverzija privatizovanog zemljišta u građevinsko zemljište uz tržišne naknade, itd) i pokrenuti su neki procesi – poništavanje ugovora o privatizaciji i pojačana kontrola ispunjavanja privatizacionih ugovora, borba protiv narkomafije i pranja prljavog novca. Pitanje je da li će se procesi nastavit ili se radi o malim iskoracima u sklopu političkog marketinga? Živi bili pa videli!