EU utopija

Reakcije na kolumnu Đorđa Vukadinovića „Pometnja u čokoladnom carstvu“ objavljenu u Politici, u kojoj preovlađuje ironija na račun pristalica članstva u EU po svaku cenu, nagnale su me da sa aspekta Srbina koji živi i radi u Slovačkoj skoro dve decenije pokušam da sagledam pozitivne i negativne strane članstva u EU, kao i odnos srpske elite i javnosti prema EU.

Poći ću od značaja članstva i mogućnosti učlanjenja Srbije u EU u svetlu dosadašnjih evrointegracijskih procesa. Srpska elita vidi članstvo u EU kao rešenje svekolikih problema Srbije (ekonomskih, socijalnih, civilizacijskih, kulturnih, moralnih itd.), kao raj na zemlji ili, za razliku od komunista, „klasno društvo u kojem će svako raditi prema mogućnostima, a dobijati prema potrebama“. Ovakvom pristupu priklonio se s vremenom najveći broj građana iz prostog razloga – boljeg života. Ujedno, članstvo u EU bilo je tableta za bolove izazvane nakaradnom tranzicijom i ekonomskom politikom postoktobarskih vlada, koje su nanele nenadoknadivu štetu srpskoj privredi i celokupnom društvu.

Šta to sve Srbija treba učiniti da bi postala članica EU? Pre svega mora, barem formalno, da uskladi svoj ekonomski, pravni i socijalni sistem s evropskim normama, što se svodi na prepisivanje i usvajanje propisa EU i ne bi trebalo da predstavlja problem. Moraju se pridobiti stare članice EU, koje nakon satanizacije Srba i loših iskustava po stupanju istočnoevropskih država u EU (konkurencija jeftine radne snage, širenje kriminala i prosjačenja), a sada i zbog globalne ekonomske krize, neće biti oduševljene prijemom Srbije u svoje redove. To se može uporediti sa usvajanjem evropskog ustava, sa tim da niko neće lobirati za Srbiju.

Koje sve zadatke Srbija mora da ispuni da bi došla u situaciju da se odlučuje o njenom prijemu u EU? Neophodna je potpuna suradnja s Međunarodnim sudom pravde u Hagu, što znači bezuslovno izručenje Ratka Mladića, a to nije izvesno da je u moći Srbije. Od Srbije će se tražiti i priznanje i saradnja s Kosovom i rešavanje problema sa susedima, koji će, poučeni ucenom Hrvatske od Slovenije vezanom za granicu, postavljati svoje uslove, npr. kažnjavanje i sprečavanje stravičnih zločina koji se prema rezoluciji mađarskog parlamenta vrše protiv Mađara u Vojvodini i sa tim u vezi revizija Trijanona, kao i plaćanje ratnih reparacija Hrvatskoj, izručenje okrivljenih za ratne zločine i ispravljanje nepravde prema Hrvatima iz BiH. Bugarska će postaviti pitanje vekovnog ugnjetavanja Bugara na „okupiranim“ područjima. BiH i naši zajednički evroatlantski prijatelji će tražiti kooperativnost u demontaži dejtonskih institucija.

Slovenija će tražiti suštinsku autonomiju za Vojvodinu, Sandžak i Albance na jugu Srbije (Slovenija je fleksibilna prema tuđim, a vrlo tvrda prema svojim nacionalnim manjinama). Najmanji problem će biti sa Rumunijom koja će tražiti da se Vlasi ukinu kao nacionalna manjina. To su za sada predvidivi zadaci za stupanje Srbije u EU, a  o drugima ne želim da spekulišem. Iz svega navedenog vidimo da je učlanjenje Srbije u EU u sadašnjim okolnostima teoretska mogućnost, dok obećanja vlade i predsednika da će pristupanje biti najkasnije za nekoliko godina vređaju zdrav razum. Sve to potvrđuje i nedavna izjava nemačkog kancelara Angele Merkel da, osim Hrvatske, nema prijema novih članica i da ostatak Balkana ide u čekaonicu, s tim da Turska može dobiti samo privilegovano članstvo. Pogledajmo šta taj za Srbiju nedostižni cilj pruža članicama i da li su pogodnosti vredne svakog žrtvovanja.

Principi funkcionisanja EU kao zajednice država su opštepoznati i nije ih potrebno ponavljati. Takođe, suvišno je govoriti o starijim članicama i njihovom prosperitetu na plimi svetske ekonomske ekspanzije u drugoj polovini 20. veka. Stoga ću oceniti efekte učlanjenja istočnoevropskih država, koje su manje-više imale sličnu startnu poziciju kao Srbija, ali dosta nepovoljniji tretman nego stare članice, što bi se sigurno primenilo i na Srbiju. Tako je novim istočnoevropskim članicama pripala samo polovina dotacija poljoprivredi i onemogućeno je slobodno kretanje radne snage za određeno vreme (osim Engleske i Irske). Članice plaćaju doprinos u kešu za zajednički budžet iz kojeg se potom stvaraju i fondovi EU namenjeni za dotiranje grana privrede i aktivnosti koje nisu prioritet svih članica. Tako se npr. finansira gradnja postrojenja za prečišćavanje vode, a ne izgradnja kanalizacije, puteva do sela ili nabavka strojeva za muženje ovaca. Fondovi EU se formiraju prema potrebama razvijenih članica i nerazvijene zemlje često nisu u mogućnosti da iskoriste odobrena sredstva. Najveću korist od privlačenja investitora su imale nove članice i to kako iz EU, tako i izvan EU, sa tim da su velikim investitorima davane subvencije koje su se pisale sa osam nula.

Sledeća pogodnost je bila ta da su Engleska i Irska eksploatisale stotine hiljada nezaposlenih iz novih zemalja članica, a nije beznačajan ni broj sezonskih i radnika na crno, što je znatno poboljšalo trgovinske platne bilanse. Međutim, najštetnija za nove članice bila je skoro neograničena mogućnost države, firmi i građana za zaduživanje, što su oni besomučno i koristili. Ove države su istovremeno potrošile i znatan kapital dobijen od privatizacije, pri čemu je sve to imalo blagotvoran uticaj na rast BDP-a.

Međutim, zbog izbijanja svetske finansijske krize u drugoj polovini 2008. godine presušuju izvori svežeg kapitala i celokupna ekonomska konstrukcija u novim članicama počinje da se ljulja. Istovremeno se smanjuju zarade istočnoevropskih radnika u starim članicama i prestaje potreba za njima, tako da se čak i vraćaju, što dovodi do smanjenog priliva deviza u nove članice. Ne asocira li sve ovo na „balkanskog tigra“? Treba li navesti bolji primer od susedne Mađarske koja se zadužila više od 100 milijardi evra, pa je od kredita MMF-a i evropskih banaka u visini od 20 milijardi zasada uspešno ugašen požar. Ostale istočnoevropske članice su u manje-više sličnoj situaciji.

Simptomatičan je primer Slovačke, prozvane još „tatranskim tigrom“, koja je pored proizvodnje miliona automobila godišnje postala i članica Eurozone, a sada joj preti bankrot. O situaciji u automobilskoj industriji, koja je kičma proizvodnje, i posledicama po državu ne treba posebno govoriti. Kada se ovome doda da je u Slovačkoj precenjena kruna zamenjena evrom, a da su susedne članice Mađarska, Češka i Poljska devalvovale svoje valute i do 40 odsto, postaje jasno zašto Slovaci masovno odlaze u kupovine kod suseda, što dovodi do ogromnih gubitaka firmi i manjih prihoda od PDV-a i ostalih poreza. Dakle, članstvo u EU ima mnoge negativne strane, a ne samo pogodnosti.

Nastupanjem globalne ekonomske krize dobar broj inostranih proizvođača zatvorio je svoje pogone u istočnoevropskim zemljama, a nove investicije postaju iluzija. Kako je EU velika porodica država, koja kao svaka porodica funkcioniše kada ima novca, a nastaju svađe kada je kriza, neizvesno je kakvi će biti odnosi unutar EU u uslovima dugotrajne ekonomske krize.

Dakle, ukoliko se izloženi argumenti uzmu kao ispravni (teško ih je pobiti), članstvo u EU, i kada bi bilo dostižno u dogledno vreme, uopšte nije rešenje svekolikih srpskih problema. Oni koji to i sada zagovaraju su ili glupi ili nepošteni. Ove poslednje treba razumeti jer se time održavaju na vlasti ili postižu neke druge ciljeve. Kao alternativa evroatlantskim integracijama trebalo je zatražiti podršku i ponuditi ekonomsku saradnju državama koje nisu podržale protivpravnu vojnu akciju naših evroatlantskih prijatelja protiv Srbije i do sada nisu priznale nezavisnost Kosova (a tih je skoro 150). Otpor velikog broja ovih država mogao je rezultirati njihovim investicijama u privatizaciju srpskih firmi, pogotovo onih koje proizvode sredstva neophodna za obavljanje državnih funkcija (vojska, policija, javne službe i dr.), što bi garantovalo narudžbe. Iluzija je da srpske firme mogu učestvovati u svetskoj tržišnoj utakmici koja se odvija u kategorijama brendova (koje ove nemaju) ili u kategoriji jeftinih roba (poput kineske).

Srpska vladajuća elita je sa „razumljivim“ gnušanjem odbijala i samu pomisao ekonomske saradnje sa onima (osim Rusije) koji nisu pripadali krugu evroatlantskih prijatelja i tako je izgubljeno poverenje potencijalnih prijatelja. Primer za ovo je odbijanje saradnje sa kineskom kompanijom koja je htela da preuzme „Zastavu“ i FAP i ubaci se na evropsko tržište i potpisivanje ugovora sa „Fijatom“. Kako se na navedenoj alternativi nije počelo raditi pravovremeno, ova šansa je otišla u nepovrat. Zbog svega toga Srbija više nema alternativu, ona je čardak ni na nebu ni na zemlji.

Pokušaji vlade i predsednika države da pokažu zube svojim evroatlantskim prijateljima (umesto da im kao do sada donose bačeno drvce) time što će sarađivati s Iranom mogu izazvati bes Izraela, što nije preporučljivo, s obzirom na to da njihovi premijeri „izvlače uši“ čak i američkim predsednicima kada se ne ponašaju primereno. Kada se ima na umu da je Srbija s omčom oko vrata i da MMF svakog trenutka može izvući stolicu na kojoj sedi, eksperti moraju brzo objaviti da se radilo o neukusnoj šali. Građani Srbije su dobili zasluženu nagradu za to što su izdržali kaznu evroatlantskih prijatelja, a potom ponosno podržali svoje slobodno izabrane predstavnike na putu bez alternative.