Ekonomski dvougao - o razlozima ekonomskog rasta i propadanja, privatizaciji i neoliberalizmu

Jovan Dušanić: Jedan od problema vladajuće (neoliberalne) ekonomske nauke jeste nastojanje da se ona od društvene pretvori u egzaktnu nauku (lišenu istorijske, geografske i političke, atimeietičke dimenzije) i funkcioniše po istim principima kao matematika, te da i njene zakonitosti budu univerzalno primenjive. Neoliberali smatraju kako su ekonomija i socijalna odgovornost nespojivi, te da ekonomija ne poznaje kategorije pravičnosti i morala.

Mihailo Gajić: Mislim da nijedna društvena nauka, koliko god se naučnici trudili, nije vrednosno neutralna. Na to uticaj ima i to što ljudska bića po svojoj prirodi nisu kompjuterski racionalne i objektivne mašine, kako nam to pokazuju noviji uvidi iz psihologije. Međutim, u svojim osnovama, ekonomisti se uglavnom slažu, na primer: slobodna trgovina povećava blagostanje, podsticaji su važni, povećanje novčane mase koje nije praćeno povećanjem proizvodnje izazvaće inflaciju itd, ali izvan ovakvih osnova mišljenja se toliko razlikuju da deluje kao da ne pričamo istim jezikom. Zbog toga su i vrednosni sudovi važni za ekonomiju.

2. Sa pitanjem pozitivne analize u ekonomiji obično je usko povezan trend visoke matematizacije ekonomskih teorija. Koliko, po Vama, taj trend uspeva da se opravda, sa stanovišta uspešne implementacije istih u praksi?

Jovan Dušanić: Za potrebe matematizacije ekonomske pretpostavke se veštački formulišu kako bi omogućile matematičko rešenje. Polazeći od takvih pretpostavki koje u realnosti ne postoje, umnogome se pojednostavljuje matematičko modeliranje i omogućava lakše dokazivanje unapred postavljene hipoteze.S druge strane, tako dobijeni „naučnidokazi” koriste se za formulisanje neoliberalnih ekonomskih dogmi (koje se proglašavaju aksiomima), a potom i za definisanje željene ekonomske politike. Ključna pretpostavka od koje polazi savremena ekonomska nauka jeste da je čovekhomo economicuskoji, u uslovima slobodne konkurencije i punih informacija na tržištu, donosi racionalne odluke usredsređene na maksimiziranje sopstvene koristi. Ni jedna od ovih pretpostavki u stvarnosti ne postoji: umesto slobodne konkurencije imamo, po pravilu, oligopolske strukture, retko ko od učesnika na tržištu raspolaže punim informacijama, a ljudi se često rukovode neekonomskim motivima i ponašaju neracionalno.

Mihailo Gajić: Za ekonomiste se često kaže da su to ljudi koji danas objašnjavaju zašto se njihova jučerašnja predviđanja nisu ostvarila. Ili da na isto pitanje od deset ekonomista možete čuti dvadeset različitih odgovora. Matematizacija može biti korisna, ali kada ona postane svrha umesto alata, onda se nalazimo u problemu. Tehnički privid nepogrešivosti koji daje prevelika upotreba matematike i modela može da bude opasan - tako su Lange i Lerner u debati o ekonomskoj kalkulaciji tvrdili da su svojim matematičkim modelom dokazali da je ona moguća u socijalističkom sistemu. Istovremeno su u socijalističkim privredama stalno vladale nestašice na jednoj strani i hiperprodukcija na drugoj; takođe je i Pol Samjuelson u svom cenjenom udžbeniku, pošto se bazirao na modelu granice proizvodnih mogućnosti, godinama predviđao da će privreda SSSR-a prestići onu SAD-a za neke dve decenije (ovaj rok se produžavao svakim novim izdanjem udžbenika).

3. Danas su već čuveni primeri zemalja Skandinavije i Jugoistočne Azije kao visoko razvijenih, efikasnih privreda. Kako se izgradnja takvih uspešnih ekonomsko-institucionalnih poredaka može objasniti sa pozicije Vaših teorijskih načela?

Jovan Dušanić: Skandinavske zemlje su ekonomski visokorazvijene - imaju uzornu demokratiju i visoku socijalnuodgovornost. Uovim zemljama učešće javne potrošnje u BDP-u premašuje 50%, i najveće je među članicama EU, a najmanje (oko 35%) imaju Rumunija, Bugarska i baltičkedržave.

Interesantan je i slučaja azijskih zemalja, koje su u dužem vremenskom periodu imale visoke stope ekonomskog rasta – Japan, Južna Koreja i Kina. Sve ove zemlje pri modernizaciji svojih privreda primenjivale su takozvani azijski model koga karakteriše: strategija razvoja zasnovana na izvozno orijentisanoj industriji, izuzetno visok nivo štednje i investiranja te postepenostu reformisanju privrede. Pored navedenog, ove zemlje imaju i sličan tradicionalni sistem vrednosti i značajan deficit demokratije (kako se ona shvata na Zapadu). Ove zemlje ne samo da su razvoj zasnivalena industriji (u čijem planiranju i razvoju je država imala značajnu ulogu) nego su preduzimale aktivne mere da ona bude izvozno orijentisana. To se realizovalo korišćenjem protekcionističkih barijera uz doziranu liberalizaciju spoljnoekonomske i devizne sfere. Uporedo sa carinskim i drugim merama zaštite domaćih proizvođača, država je raznim instrumentima podsticala izvoz, gde se kao izuzetno efikasan pokazao veštački održavan potcenjen kurs domaće valute. U periodu intenzivnog razvoja stopa štednje u Japanu i Južnoj Koreji iznosila je oko 35%, a u Kini čak 45% BDP-a (u SAD, npr, ona iznosi manje od 10% BDP-a). Brzom privrednom usponu ovih zemalja pogodovao je i njihov tradicionalni sistem vrednosti koga karakteriše trudoljubivost, štedljivost, pravičnost, spremnost na žrtvovanje, a naročito izraženi kolektivizam i hijerarhijska struktura društva gde postoji prioritet opštih nad individualnim interesima, gde se više vodi računa o dužnostima nego o pravima. Iz poslednjeg proističe i princip kompromisa, tolerantnost prema raznim oblicima društvenog uređenja, uvažavanje alternativa, potreba za eksperimentisanjem, shvatanje da za opstanak i opšti napredak ne treba robovati bilo kojim ideološkim izmima. Sve navedeno se u velikoj meri odnosi i na Tajvan, Hong Kong i Singapur.

Primeri ove dve grupe zemalja jasno pokazuju da ne postoji jedinstven recept za uspešan ekonomski rast. To potvrđuju i zaključci Komisije za rast i razvoj (na čelu sa nobelovcom Majklom Spensom). Komisija je proučila iskustvo i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država u periodu 1950–2005 (kojesubar25 godinaunizu ostvarivale prosečnu stopu rasta iznad 7%), s ciljem da zemljama u razvoju ponudi preporuke za optimalnu strategiju razvoja. Komisija je zaključila da nema jedinstvenog recepta, ali ono što je zajedničko za analiziranih 13 zemalja jeste da je ključnu ulogu imala država saveoma sposobnom, aktivnom i pragmatičnom vladom koje nisu bile previše naklonjene slobodnom tržištu. Često su pribegavale potcenjivanju vrednosti domaće valute i štitiledomaćuprivredu od spoljne konkurencije. Pored toga, iz Izveštaja je vidljivo da su se svi uspešni modeli bazirali na visokoj stopi štednje i investicija, te da inostrani kapital ne može da bude adekvatna zamena za domaću štednju.

Mihailo Gajić: Sve ove zemlje su veoma različite, ali im je blisko to što su uspele da se relativno ubrzano razviju. Tačno je da su neke od njih imale industrijske politike (i tu kako uspehe, tako i neuspehe) ali sve su prvo uvele vladavinu prava i niske poreze. I sada te zemlje imaju više kapitalizma nego što se čini na prvi pogled - novoindustrijalizovane azijske zemlje imaju javnu potrošnju od oko 20% BDP-a, a u zemljama Skandinavije sa visokom javnom potrošnjom usled izdašnih socijalnih davanja, veliki deo državnih usluga iako finansiran javnim sredstvima pružaju privatne firme, pa tako postoje privatni vodovodi, 15% đaka u Švedskoj ide u škole koje se finansiraju putem vaučera, postoji obavezni privatni penzioni fondovi... Važno je napomenuti kako skandinavske zemlje nisu postale bogate usled velikih politika raspodele, nego da su prvo postale bogate, pa su tek onda uvele državu blagostanja. Preporučio bih knjigu Skandinavian Unehceptionalism švedskog ekonomiste Nime Sanandadžija (Sanandaji), koja detaljno obrađuje švedsko iskustvo.

4. Kako biste okarakterisali institucionalni poredak koji se izgradio u Srbiji, uzevši u obzir njen veoma dug i komplikovan tranzicioni put ka modernom kapitalističkom društvu? Da li se srpska ekonomska stvarnost može opisati novijim pojmom „burazerski kapitalizam” (cronycapitalism)?

Jovan Dušanić: Tranzicioni put ka modernom kapitalističkom društvu, kako ste ga karakterisali, pre bih nazvao putem u neokolonijalizam. Što se tiče drugog pitanja, tranzicioni model u Srbiji ime nova osambećarskom ekonomijom. Sprovodeći neoliberalni program ekonomskih reformi, naša ekonomska i politička vlast se ponaša kao seoski bećar: rasprodaje očevinu (privatizacija), zadužuje se kod komšija (ino-krediti) i sve to troši u birtiji (tekuća potrošnja).

Pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, naše vlasti su, posle petooktobarskog prevrata,  prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (tzv. Vašingtonski dogovor, čiji su osnovni elementi liberalizacija, stabilizacija i privatizacija), koji je vodi brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovaj program u suštini predstavlja kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji. Njime je Srbiju (kao i druge postsocijalističke zemlje) trebalo lišiti vlasništva nad resursima i dovesti je u takvu dužničku zavisnost da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Tako smo za ovih 15-ak godina tranzicionog puta (neoliberalnim programom šok-terapije) dobar deo imovine (ras)prodali, veliki broj fabrika zatvorili i malo šta novo izgradili. Spoljnji dug je u petorostručen (sa 6 na 30 milijardi dolara) i pri rast BDP-a nije dovoljan za plaćanje samo kamatana dug. Danas je broj zaposlenih manji nego napočetku tranzicije, a njihova prava su znatno redukovana. Strance pozivamoda investiraju u Srbiju, ističući kako imamo jeftinu radnu snagu, teza svakog zaposlenog dajemo takve pogodnost i da se sa pravom može postaviti pitanje: ko u koga više investira – strane kompanije u Srbiju ili Srbija u njih? Primer Fijata to lepo ilustruje.

Mihailo Gajić: Burazerski kapitalizam jeste interesantan pojam, pošto na spisku ljudi koji su napravili ozbiljne pare u našoj zemlji većinu čine oni koji su na ovaj ili način bili dobri sa državom tj. vladajućom elitom. Vladavina prava je niska, što znači da zakon ne važi jednako za sve, već da su „neki jednakiji od drugih”. Politika u Srbiji je mehanizam redistribucije - što svi znaju, jer inače niko ne veruje da političari žive samo od svojih malih plata. Centralizacija političke moći u partijskim oligarhijama, usled manjkavog izbornog sistema ali i neizgrađene političke kulture, dovela je do ovladavanja državom koja se onda koristi za ličnu korist. Na to dodajte i populističku ekonomsku politiku u vidu subvencija SDI, štetnih regulacija, neefikasnih državnih preduzeća i na kraju dobijate intervencionistički haos.

5. U poslednje vreme kontroverzna je tema privatizacije najvećih preduzeća u Srbiji, pre svih EPS-a i Telekoma. Kako bi, po Vama, trebalo razrešiti njihovo pitanje – imajući u vidu opšti značaj i ulogu velikih preduzeća za održavanje kakvog-takvog životnog standarda i „socijalnog mira” u društvu?

Jovan Dušanić: Osnovni razlog zbog čega navedena preduzeća ne trebapre pustiti u ruke stranaca jeste neophodnost da država obezbedi stratešku  kontrolu nad kompanijama čija važnost prevazilazi puki ekonomski interes, kao što je to slučaj sa energetikom, telekomunikacijama, bankarstvom, zemljištem, vodosnabdevanjem… Država koja se toga odrekne postaje kolonija, a njeni građani savremeno roblje.

Mihailo Gajić: Ekonomska teorija ne nudi nijedan razlog zašto bi država proizvodila struju ili se bavila telekomunikacijama, tu se ne ispavljaju nekakve tržišne greške. Sa druge strane, ova preduzeća su svojevrsna država u državi koja su leglo partijskog zapošljavanja i korupcije - podsetimo se vlasnika pečenjare na čelu EPS-a i toga da čistačica u tom preduzeću ima veću platu od nastavnika u školi. Država brigu o siromašnima treba da vodi sistemski, putem socijalne politike, a ne preko preduzeća čiji cilj treba da bude kreiranje profita. Ove dve stvari ne treba mešati - sada svi, ne samo bogati već i siromašni, plaćaju skuplje struju jer je EPS neefikasan.

6. Kakve su, po Vama, pozitivne i negativne posledice uvođenja evra kao jedine valute u Srbiji? Kakav bi dugoročan neto efekat na privredu taj potez ostvario?

Jovan Dušanić: Od petooktobarskih promena mo nešto se razne garniture menjaju na vlasti. Uvođenjem evra definitivno bi smo se odrekli dela suvereniteta oličenog u monetarnom suverenitetu, a time i vođenja monetarne politike kao značajnog dela ukupne ekonomske politike, posebno kod makroekonomskog usklađivanja (kojim se ublažuju i kompenzuju unutrašnji i spoljni šokovi do kojih dolazi u privredi, a koji se ne mogu otkloniti automatskim tržišnim mehanizmima), te podsticanja ekonomskog rasta. O razvojnom segmentu monetarne politike se i ne razmišlja nego se pod vidom sprovođenja stabilizacije (koja se svela na obezbeđenje relativno stabilnog deviznog kursa) precenjenim kursom dinara desetkuje domaća proizvodnja i destimuliše izvoz.

Mihailo Gajić: Mislim da uvođenje evra u Srbiji nije moguće usled eksternih političkih razloga, EU nam to ne bi dozvolila. Ali uvođenje neopozivo fiksnog deviznog kursa putem valutnog odbora (kao npr. u Bugarskoj, BiH i nekada u baltičkim zemljama) imalo bi pozitivne efekte na privredu. U ovom deviznom aranžmanu centralna banka ne može da vodi samostalnu monetarnu politiku, već samo ima funkciju menjačnice - nema kontrole nad novčanom masom dinara već ona zavisi od količine deviza. Srbija je visoko evroizirana zemlja, najveći deo štednje i kredita denominovan je u evrima, sve važnije cene - kapitala, energenata, pa čak i radne snage - iskazuju se u evrima, pa u slučaju slabljenja dinara ne dolazi do rasta izvoza jer nije zadovoljen Maršal - Lernerov uslov. Uvođenje valutnog odbora omogućilo bi sigurniju ekonomsku kalkulaciju, eliminisalo devizni rizik, i kreiralo bi antiinflatornousidrenje. Negativna strana priče je što pri nekoj krizi kada dođe do odliva kapitala, ovo mora da prati deflacija usled povlačenja dinara, pa su krize u zemljama sa valutnim odborom po pravilu dublje jer mora da dođe do interne devalvacije, putem cena umesto preko kursa. Ali to takođe znači i brže čišćenje tržišta i kreiranje osnove za brži rast tokom oporavka. 

7. Koje biste ekonomske mere, kao prioritetne, predložili Vladi Srbije?

Jovan Dušanić: Ono što bi trebalo odmah učiniti jeste hitno odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomske politike čiji su rezultati više nego poražavajući.

Mihailo Gajić: Prvo i osnovno - da uvede vladavinu prava. Pored sudstva, to znači i da državne institucije počnu da poštuju zakone, i da zakoni jednako važe za sve. Za sada je skor ove i prethodnih vlada u ovoj oblasti više nego užasan, uzmimo samo Savamalu kao primer, a ona je samo vrh ledenog brega. Drugo, da ukine sve subvencije bilo privatnim bilo javnim preduzećima. Može se pregovarati možda samo o kapitalnim subvencijama za komunalnu infrastrukturu. Treće, da smanji namete na rad, bilo smanjenjem poreza ili doprinosa.

8. Nedavno je u listu „Nedeljnik” (broj 289/90) objavljen tekst Svetozara Stiva Pejovića (Steve Pejovich) o konceptu liberalnog socijalizma. Kako Vi tumačite ovaj, može se reći, pokušaj sinteze dva suprotna stanovišta, kapitalističkog i socijalističkog privrednog uređenja?

Jovan Dušanić: Zanimljivo razmišljanje

Mihailo Gajić: Meni taj koncept mnogo naliči na državu blagostanja koja je uvedena u Evropi nakon II svetskog rata, gde se država uglavnom povukla sa tržišta i dopustila slobodnu tržišnu utakmicu, ali je istovremeno organizovala državni penzioni, zdravstveni i obrazovni sistem, kao i velikodušan sistem socijalne zaštite. Ovo je neko vreme delovalo kao efikasan srednji put između dva ekstrema. Problem leži u tome što ovakav sistem ne samo da nije efikasan (pošto zahteva visoke poreske stope, što ograničava rast) već u sebi sadrži klicu propasti usled demografske tranzicije i produžetka životnog veka. Stoga su države blagostanja fiskalno neodržive - tako je sadašnja vrednost budućih rashoda za penzije u Nemačkoj procenjena na 330% BDP-a (Kaier et Mueller, 2013).  

9. Koje tri knjige biste preporučili studentima u cilju unapređenja ekonomskog obrazovanja?

Jovan Dušanić: Za početak, dve knjige koje na pristupačan način uverljivo razgolićuju vladajuće neoliberalne dogme iz udžbenika po kojima se studenti uglavnom obrazuju u Srbiji. Prva je knjiga profesora ekonomije sa Kembridža Ha DŽun Čanga (Ha-Joon Chang) – 23 stvari koje vam ne kažu o kapitalizmu, a druga jednog od naših najboljih ekonomista Nebojše Katića – Iz drugog ugla. Kao treću preporučujem knjigu profesora Čanga – Loši Samarićani iz koje mogu da saznaju kako je ustrojen globalni ekonomski sistem. 

Mihailo Gajić: Nezahvalno je praviti liste knjiga - kako je to prikazao Umberto Eko: važnije su one knjige koje nismo pročitali od onih koje jesmo. Ipak ću izdvojiti: Human action, L. fon Mizesa, koja je neka vrsta sinteze laissez-faire stanovišta, kao kritika pozitivizma u društvenim naukama i statičkog pogleda na ekonomiju; Burgeois Dignitu: Why Economics Can’t explain the Modern World, profesorke D. Makloski (McCloskey), koja ukazuje na važnost ideja za razvoj društva i ekonomski rast, što većina ekonomista uglavnom zanemaruje; kao i The Black Swan, N. Taleba, kao deo serijala knjiga koja se bave ograničenošću našeg znanja.