Ekonomija Srbije danas – zavisnost od kredita koja traje

Sažetak: Ovaj članak je prirodan nastavak analize Razgrađivanje supstance ekonomije – zašto smo tu gde smo i obrađuje period razaranja supstance ekonomije Srbije tokom devedesetih godina XX veka, kao i pokušaje njene sanacije posle 2000. Država Srbija permanentnim zaduživanjima nemilice troši budućnost svojih građana, kao što je bio slučaj sa SFRJ u periodu od 1974. do 1980. Ako je devedesetih ekonomija plaćala visoku cenu pogrešne politike Srbije, slobodno možemo reći da je politika Srbije trpela zbog loše ekonomske politike posle 2000. godine – kada su, metaforički rečeno, u eksperimentima kombinovani kap stručnosti, dve kapi neznanja i čaša zlih namera. Srbija je postala „narkomanski zavisna od kredita“, a njeni dugovi gotovo sigurno neće biti otpisani, već će se otplaćivati uzimanjem novih kredita i od prodaje sopstvene infrastrukture, i/ili davanjem koncesija. Da bi što bolje sagledao opšte zdravlje čoveka, lekar treba da prati više pokazatelja – telesnu temperaturu, krvni pritisak, krvnu sliku itd. Tako i u ekonomskim analizama treba uporedo posmatrati više parametara, njihove apsolutne i relativne iznose i odnose, kao i nominalne i realne vrednosti. Na primer, valute gube na vrednosti, što za posledicu ima da dolar i evro danas ne vrede kao pre deset godina. Da i ne govorimo o tome koliko je vrednost dolara pala u odnosu na vrednost dragocenih metala. Prema zlatno-dolarskom standardu, unca zlata vredela je 1971. godine 35 američkih dolara, a na kraju 2011. na berzi je prodavana za 1.566,80 dolara. Još drastičniji primer jeste domaća valuta – u odnosu na početak 1994. godine, današnji dinar (avgust 2012. godine) realno je manji oko 85 puta.[1]

Ključne reči: analiza, zaduženost, platni bilans, MMF, izvoz, razvoj, EU.

Igra brojeva - prvi primer

Ukoliko je klijent u januaru 2008. godine u banci oročio ulog od 100 evra na period od 12 meseci po efektivnoj godišnjoj kamatnoj stopi (nominalna kamatna stopa banke umanjena za porez) od četiri odsto, januara 2009. podigao je 104 evra i, prema tome, nominalno zaradio četiri evra. Međutim, realno nije zaradio ništa, jer je 2008. inflacija u zoni evra iznosila četiri procenta,[2]što znači da je januara 2009. za 104 evra građanin mogao da kupi gotovo identičnu količinu robe i usluga na tržištu zone evra (eng. euro area) kao za 100 evra godinu dana ranije. S druge strane, ako bi klijent sada odlučio da u domaćoj banci podigne kredit u evrima po efektivnoj godišnjoj kamatnoj stopi od 12 odsto, trebalo bi da zna da je banka u ovu kamatu uračunala procenjenu stopu pada vrednosti evra (metodom najgoreg slučaja), zatim svoju zaradu, procenu rizika ulaganja, neostvarenu dobit zbog „obavezne rezerve“ koju mora da deponuje kod Narodne banke Srbije (NBS), kao i porez državi.

Tabela 1. Indikatori makroekonomskih i fiskalnih kretanja srpske ekonomije (1990–2011)[3]

¹ Platni bilans obuhvata izvoz i uvoz robe i usluga, prihode od investicija u inostranstvu, rashode od stranih investicija, priliv i odliv tekućih transfera (doznake, penzije, pomoć, pokloni), priliv i odliv direktnih stranih investicija, priliv i odliv portfelja investicija, priliv i odliv kapitala po osnovu kredita, smanjenje i povećanje monetarnih rezervi.

² Podaci o inflaciji uzeti su iz izveštaja NBS. Međutim, u analizi[4] je osporen obračun vrednosti inflacije koju objavljuje zvanična statistika u Srbiji jer nije uzeta u obzir promena cena kod nekih proizvoda i usluga.

³ Zvanično objavljen rast BDP-a (2001–2009) kasnije se pokazao kao netačan. To znači da je zvanična srpska statistika stvarala iluziju o većem rastu BDP-a u navedenom periodu.

Igra brojeva - drugi primer

Gostujući 29. aprila 2012. u emisiji Sedmica Radio Beograda 1,[5] ekonomski novinar Miša Brkić izložio je oštroj kritici profesora čije ime nije naveo:

„Profesor Univerziteta koji kaže da je izvoz Srbije 1991. godine bio dva puta veći nego 2011. godine direktno je slagao. I to kaže profesor Ekonomskog fakulteta! Ne, obrnuto je – prošle godine izvoz je bio dva puta veći nego 1991.“

No, pogledajmo šta pokazuje zvanična statistika: izvoz Srbije 1991. godine iznosio je 4,5 milijardi dolara, dok je vrednost uvoza bila 5,2 milijarde dolara. S druge strane, u 2011. srpski izvoz i uvoz iznosili su 8,44 milijarde evra, odnosno 14,45 milijardi evra – respektivno. Prema tome, Miša Brkić je samo delimično u pravu, jer je srpski izvoz 2011. bio nominalno veći 2,43 puta nego izvoz 1991. godine, odnosno realno veći 1,48 puta (1 $ _[1991] = 1,65 $ _[2011] = 1,27 € _[2011]). Uporedo s tim, prošlogodišnji srpski uvoz nominalno i realno bio je veći 3,61 odnosno 2,19 puta nego uvoz iz 1991. godine (videti tabelu 1).

Igra brojeva - treći primer

Kada govorimo o izvozu određene države, treba da razmatramo njen ukupan izvoz, ali i izvoz po glavi stanovnika. Na primer, procenjuje se da je izvoz Kine, koja ima 1,34 milijarde stanovnika, u 2011. godini iznosio oko 1.898 milijardi dolara, dok je izvoz Belgije, sa njenih 11 miliona stanovnika, bio oko 332 milijarde dolara.[6] To znači da je izvoz Belgije po glavi stanovnika bio oko 20 puta veći nego izvoz Kine.

Slika 1. Spoljni dug Srbije (2008–2012), izvor: Narodna banka Srbije[7]

Napomena: metodologija obračuna BDP-a Ministarstva finansija i NBS delimično se razlikuju

Igra brojeva - zaduženost Srbije

Javni dug predstavlja ekonomski agregat koji pokazuje koliko država, direktno ili preko garancija, duguje kreditorima u zemlji i inostranstvu. Spoljni javni dug, to jest dug države inostranstvu, i unutrašnji javni dug čine dve supstancijalne komponente ovog ekonomskog agregata. Ako je javni dug neke zemlje u opsegu od 30 do 60 odsto BDP-a, smatra se da je ta država „srednjezadužena“. Međutim, konstatacija je tačna ukoliko država ima uravnotežen platni bilans u razmeni sa inostranstvom, što sa Srbijom nije slučaj – 2011. godine „pokrivenost“ uvoza izvozom bila je svega 58,4 procenta, a ovome treba pridodati i obaveze servisiranja spoljnog duga. Devizne doznake, koje su poslednjih godina oko sedam odsto srpskog BDP-a, nisu dovoljne da pokriju tekući deficit platnog bilansa Srbije.[8]

Dodatni gorući problem predstavlja dramatična godišnja stopa povećanja javnog i spoljnog duga počev od 2008. godine – javni dug se povećavao po prosečnoj godišnjoj stopi od 5,5 odsto BDP-a. Već septembra 2011. javni dug Srbije premašio je granicu od 45 procenata BDP-a, da bi, prema obračunu srpskog Ministarstva finansija i privrede, 31. jula 2012. dostigao vrednost od 53,5 odsto BDP-a (ili 54,7 odsto BDP-a, prema izveštaju NBS).[9] To je iznosilo 15,47 milijardi evra s tim što su direktne i indirektne spoljne obaveze iznosile 9,29 milijardi, dok su direktne i indirektne unutrašnje obaveze iznosile 6,18 milijardi evra.

Uzroci rasta učešća javnog duga u BDP-u leže u sledećem: pad vrednosti BDP-a, pad vrednosti dinara u odnosu na evro i dodatno zaduživanje države poslednjih meseci. Što je najgore, spoljni dug Srbije iznosi gotovo 80 odsto njenog BDP-a. S druge strane, Nemačka, kao visokorazvijena zemlja i ujedno najrazvijenija zemlja Evrope, imala je u 2011. godini javni dug od 81,2 procenta BDP-a, ali je zato u istoj godini zabeležila suficit u trgovini sa inostranstvom od 158,3 milijarde evra; procenjuje se da će u 2012. godini nemački suficit iznositi oko 170 milijardi evra (210 milijardi dolara).[10] Prema tome, poređenje zaduženosti Srbije i Nemačke nije primereno.

Ako želimo da utvrdimo je li neka zemlja u razvoju visokozadužena, proveravamo da li je zadovoljen bar jedan od sledeća tri kriterijuma: ukupan spoljni dug veći od 80 odsto BDP-a, ukupan spoljni dug najmanje 2,2 puta veći od vrednosti godišnjeg izvoza robe i usluga i godišnje obaveze servisiranja spoljnog duga iznad 25 odsto vrednosti godišnjeg izvoza. Dodatni kriterijumi bili bi sledeći: brzina porasta spoljnog duga i pitanje da li je javni dug nadmašio 43 procenta BDP-a.[11]

Ne treba isticati koliko je važna struktura BDP-a, a posebno struktura izvoza – da i ne govorimo koliko je bitan uravnotežen platni bilans sa inostranstvom (bolje je da zemlja u razvoju ima suficit u razmeni sa inostranstvom). Sve u svemu, moraju postojati izvori za otplatu, to jest servisiranje dugova.

Razorne devedesete

Ako je sedamdesetih i osamdesetih godina HH veka nastupilo nagrizanje i razgrađivanje supstance naše ekonomije, devedesete su donele njeno delimično razaranje, uz odlazak velikog broja visokoobrazovanih ljudi u inostranstvo.[12] Zapravo, ekonomsku politiku Srbije u prvoj polovini devedesetih teško je smestiti u racionalan obrazac. Finansiranje SRJ, tačnije Srbije, pod teretom ekonomskih sankcija i građanskog rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995), bilo je hiperinflatorno od marta 1992. do januara 1994. godine (marta 1992. inflacija je bila viša od 50 procenata mesečno, a 24. januara 1994. godine uveden je novi dinar). Nakon iskustva s projektom „Zajam za privredni preporod Srbije”,[13] novi „državni projekat“ podrazumevao je „preuzimanje“ deviza od privrede i osiromašenih građana, i to na sledeći način: preko uličnih dilera, uvođenjem „šticovanog“ deviznog kursa i osnivanjem privatnih banaka koje su nudile nerealne kamatne stope. Setimo se samo koliko je prostora na srpskoj državnoj televiziji dobijala Dafina Milanović, vlasnica „Dafiment banke“, a da i ne pominjemo Jezdimira Vasiljevića, vlasnika „Jugoskandika“, koji i nije bio registrovan kao banka, što građani nisu znali.[14] U periodu mart–april 1993. godine došlo je do ubrzavanja hiperinflacije: „piramidalne“ banke (banke piramide) su se raspale, a krajem aprila pooštrene su sankcije SB UN prema SRJ. U takvoj situaciji oborene su kamate po teoriji „ofanzivnog podsticanja proizvodnje“. Međutim, ulivanje jeftinog novca u privredu izazvalo je porast proizvodnje, ali u smislu gomilanja zaliha.[15] Hiperinflacija zabeležena u SRJ ušla je u svetske ekonomske udžbenike i enciklopedije – jedino su hiperinflacije zabeležene u Mađarskoj 1946. i Zimbabveu 2008. bile veće.[16]

Ekonomska katastrofa zvana hiperinflacija razarala je supstancu srpske ekonomije i potpuno obezvređivala unutrašnje dugove (to su međusobna dugovanja preduzeća, obaveze poreskih obveznika, obaveze države kao što su isplate socijalne pomoći i dečjih dodataka, dugovi između privrede i banaka, dugovi građana za električnu energiju i komunalne usluge itd). Drugim rečima, hiperinflacija je „kaznila“ poverioce i ujedno izazvala krah Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja (PIO fond). Na vrhuncu hiperinflacije prikupljeni prihodi činili su svega jedan procenat budžetskih sredstava, a preostalih 99 odsto obezbeđivalo se primarnom emisijom novca.[17] S druge strane, u skladu s politikom „kupovine socijalnog mira“, građani su bili u mogućnosti da 1993. u potpunosti otkupe društvene stanove u kojima su stanovali za manje od 50 tadašnjih nemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti.[18]

Ipak, u novembru 1993. godine doneta je odluka o zaustavljanju hiperinflacije, a ekspertski tim na čijem je čelu bio Dragoslav Avramović predložio je „Program monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka“ (u javnosti poznat kao „Avramovićev program“). Kako je bilo potrebno vreme za pripremu njegovog sprovođenja, realizacija programa je započela u januaru 1994. godine. Uveden je novi dinar koji je bio vezan za nemačku marku (1 DM = 1 novi dinar). Ujedno, s predloženim programom stabilizacije koji je sproveden u SRJ, Vlada Srbije dosetila se kako da obezbedi dodatna sredstva za republički budžet, pa su privatni preduzetnici, koji su nameravali da nastave delatnost, morali da uplate taksu od 5.000 dinara, to jest 5.000 nemačkih maraka.

Program stabilizacije sadržao je dve faze – kratkoročnu i dugoročnu. Kratkoročna faza podrazumevala je, prema rečima profesora Jovana Dušanića, „monetarnu rekonstrukciju i antiinflacione mere u prvih šest meseci, sopstvenim snagama, u uslovima ekonomskih sankcija”.

„Hiperinflacija je preko noći slomljena, cene su mirovale i eliminisana su inflatorna očekivanja. Dinar je brzo povratio ranije izgubljene funkcije, a kamatne stope postale su realno pozitivne. Novouspostavljeni devizni kurs ostao je stabilan, a devizne rezerve su rasle. Dobar deo sive ekonomije vraćen je u legalni sektor. Deficit budžeta smanjivan je iz meseca u mesec. (...) Industrijska proizvodnja beležila je relativno visoke stope rasta, a znatno su povećane i plate zaposlenih. (...) Druga, dugoročna faza predviđala je suštinske ekonomske reforme koje bi, uz očuvanje stabilnosti ostvarene u prvoj fazi, vodile ekonomskom oporavku zemlje, to jest osiguravale dugotrajan stabilan ekonomski rast, uz optimalne stopu zaposlenosti i rast standarda građana. Ova faza (...) pretpostavljala je ukidanje ekonomskih sankcija i dotok svežeg kapitala potrebnog za njegovu realizaciju. Kako ta pretpostavka nije ostvarena, druga faza nije imala nikakve šanse na značajniji uspeh, kao što je to bio slučaj i s prvom fazom programa.“[19]

Međutim, država je nastavila s „kupovinom socijalnog mira“ i posle 24. januara 1994. godine, a to je podrazumevalo da se građanima, preduzećima i javnim ustanovama toleriše neplaćanje računa za električnu energiju, komunalne usluge itd. Ovo je pogubno uticalo na stečene navike građana i preduzeća u vezi sa izmirivanjem obaveza. Država je, ujedno, tolerisala javnim ustanovama i preduzećima, pretežno društvenim i državnim, neplaćanje doprinosa i zdravstvenog osiguranja, što je i te kako doprinosilo urušavanju zdravstvenog sistema i fonda PIO. U naredne tri godine, došlo je do kumuliranja unutrašnjih dugova, iako 24. januara 1994. godine oni nisu postojali, tako da je Republika Srbija već 1997. bila u problemima jer nije mogla da servisira svoje obaveze. Iz tog razloga je republička vlada odlučila da proda 49 odsto „Telekoma“ za gotovo 1,54 milijarde nemačkih maraka (1,54 DM _[1997] = 1 $ _[1997] = 1,40 $ _[2011]),[20] što je javnosti predstavljeno kao „strateško partnerstvo“. Novac od prodaje dela „Telekoma“ iskorišćen je za servisiranje dela obaveza Republike Srbije i za tekuću potrošnju.

Zakon o privatizaciji koji je stupio na snagu novembra 1997. davao je onima koji su radili u društvenim preduzećima pravo na besplatne akcije u vrednosti od tadašnjih 400 nemačkih maraka po godini radnog staža, i to u bilo kojem društvenom preduzeću. Kako je pisao ekonomski novinar Dimitrije Boarov, da bi građanin uspeo da iskoristi ovo pravo na besplatne akcije, potrebno je bilo da se preduzeće opredeli za privatizaciju – s tim što ona nije bila obavezna – te da takvu odluku objavi u nekom od tiražnih listova, a da rukovodstvo (menadžment) preduzeća ne podesi procenu kapitala tako da ga bude taman za internu podelu. Boarov je istakao i da su mnoga preduzeća odluku o privatizaciji oglašavala u lokalnoj štampi, nedostupnoj ni građanima susednih opština.

Sve u svemu, u februaru 1999. u Srbiji je bilo oko 60.000 akcionara, što je na 4,5 miliona građana koji su imali pravo na besplatne akcije zanemarljivo. Broj preduzeća koja su počela privatizaciju bio je mali, 200 od oko 7.000 njih, ali to su tada bile najbolje kompanije u Srbiji: „Tigar“, „Metalac“, „Jugoremedija“, „Bambi“, „Sintelon“, „Simpo“, „Energoprojekt“ itd.[21]

Dakle, utvrđeno je privatno vlasništvo u gotovo svim najrentabilnijim srpskim preduzećima – putem prava na podelu besplatnih akcija radnicima, iako ovim akcijama tada nije moglo da se trguje na berzi. Evo šta je o tome saopštio profesor Miodrag Zec:

„Prodajom ,Telekoma‘ i kada su podeljene akcije najboljih preduzeća, partija Slobodana Miloševića dobila je izbore 1997. godine, ali on, objektivno, nije ni hteo da podeli besplatne akcije, pa je već 1998, zbog velike inflacije i zbog nove procene vrednosti, to hipotetičko pravo (privremeno) suspendovano. (...) Kada je došlo do promena 2000. godine i kada je uspostavljena (privremena) Vlada Srbije sa koministarstvima, (...) jedino ministarstvo koje nije imalo tri koministra bilo je Ministarstvo za privatizaciju, na čijem je čelu bio Oskar Kovač. Menja se Zakon oprivatizaciji, a Mlađan Dinkić, kao guverner NBJ, potpuno ludački, podiže nivo kursa i prava na besplatnu podelu akcija rastu šestostruko. Posledica je da je za samo tri meseca 650 preduzeća gde su socijalisti upravljali otišlo u privatizaciju – na primer, Dragan Tomić tada privatizuje ,Simpo‘.“[22]

Posle dvehiljadite

Ekonomsku situaciju posle 2000. godine prof. Zec objašnjava sledećim rečima:

„Kada smo 2000. godine ušli u novi sistem, nama su otpisali deo dugova, dali su donacije i kredite – i sistem je privremeno saniran. (...) Pošto se završio period neto priliva kapitala iz privatizacije, mi smo već od 2006–2007. objektivno u problemima. Nismo ih identifikovali na vreme (...), a država Srbija počela je da se zadužuje potpuno suludo – i spolja i unutra. (...) Dakle, ovde treba slomiti sistem koji se zasniva na preraspodeli. (...) Naši današnji političari mladi su ljudi i njih će sačekati rezultati sopstvenog rada. (...) Jedino je Tito umro na vreme – otišao je u legendu u kada su dugovi eskalirali, tako da mu se mnogi i dalje dive. Da je poživeo do 1990. godine, kada je zemlja bila u rasulu a kasa prazna, pitanje je kako bi se to završilo. Mnogi njegovi politički istomišljenici završili su na vešalima, na primer Čaušesku.“[23]

Podsećanja radi, i Milton Fridman, jedan od osnivača čikaške ekonomske škole i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1976. godine, „umro je na vreme“ (2006),[24] to jest nije doživeo početak kraja neoliberalizma (2007–2008).

Otpis dugova i spoljnotrgovinska liberalizacija

U 1990. godini iznos spoljnog duga Srbije bio je oko 6,4 milijarde tadašnjih dolara, dok je BDP iznosio oko 20 milijardi. S druge strane, izvoz robe i usluga vredeo je 5,45 milijardi tadašnjih dolara, a uvoz – 7,04 milijarde. Po oba kriterijuma Svetske banke, Srbija je bila niskozadužena zemlja – i na osnovu odnosa spoljnog duga i BDP-a i na osnovu odnosa duga i izvoza robe i usluga. Međutim, zbog uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija prema SR Jugoslaviji, agresije 1999. i sistematskog knjiženja redovnih i zateznih kamata, spoljni dug Srbije dostigao je krajem 2000. čak 10,83 milijarde tadašnjih dolara, dok je izvoz robe i usluga iznosio 1,56 milijardi, nasuprot uvozu od 3,33 milijarde dolara. Samim tim, stepen spoljne zaduženosti Srbije u 2000. godini bio je ekstremno visok.[25] Ukupan spoljni dug Srbije u periodu 1990-2000. nominalno je uvećan 1,69 puta, a realno 1,28 puta, dok je godišnji izvoz u 2000. nominalno bio manji 3,5, a realno 4,62 puta u poređenju sa 1990. godinom.[26]

Božidar Đelić je u svojoj knjizi Kada će nam biti bolje (2007) zapisao i ovo:

„Februara 2006. godine Pariski klub poverilaca smanjio je naš spoljni dug za 700 miliona dolara, kao ,nagradu‘ za uspešno okončanje trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om. To je, nedvosmisleno, bila dobra vest za državu. (...) Podsetimo da je trogodišnji program dogovoren maja 2002, a zacrtan tokom pregovora sa Pariskim klubom novembra 2001. godine. Pošto mnogi poverioci nisu hteli da nam daju uslove koje je dobila Bosna i Hercegovina (67 odsto otpisa duga), setio sam se tokom pregovora primera Poljske, gde sam bio savetnik njihove vlade početkom devedesetih. Ona je dobila otpis 51 odsto duga, u dva koraka, i drugi deo realizovan je posle uspešnog sprovođenja višegodišnjeg ekonomskog programa, pod kontrolom MMF-a. Predložili smo da ponovimo poljski model i uspeh. Tako postavljenu ponudu poverioci su prihvatili jer je podrazumevala da ćemo popraviti svoju privrednu i finansijsku strukturu, a samim tim i dugoročnu platežnu sposobnost.“[27]

Pregovore s Pariskim klubom o otpisu duga SRJ, a samim tim i Srbije, vodili su Miroljub Labus, savezni ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i potpredsednik Vlade SRJ (2000–2003), i Božidar Đelić, republički ministar za finansije i ekonomiju (2001–2004). Šesnaestog novembra 2001. godine, Pariski klub je Saveznoj Republici Jugoslaviji otpisao 66 odsto duga po „napuljskim uslovima”, što je iznosilo nešto više od tri milijarde tadašnjih dolara (28. decembra 2001. potpisan je Usaglašeni zapisnik o konsolidaciji duga SRJ). Uzgred, ukupni dug SRJ javnim i privatnim poveriocima iznosio je oko 12 milijardi tadašnjih dolara, pri čemu je 4,5 milijardi bio dug zemljama članicama Pariskog kluba. Međutim, sporazum koji je parafiran s Pariskim klubom podrazumevao je otpis 51 odsto duga SRJ tek pošto potpiše novi aranžman sa MMF-om (u prvom kvartalu 2002. godine), a 15 odsto na završetku tog aranžmana, čije je trajanje procenjeno na dve ili tri godine. Ujedno, sporazum je predviđao da se ostatak duga od 34 odsto otplaćuje 22 godine, sa počekom („grejs periodom“) od šest godina.[28]

Krajem juna 2004. godine, tadašnji ministar finansija Vlade Srbije Mlađan Dinkić (2004–2006) i tadašnji guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić (2004-2010) okončali su pregovore s Londonskim klubom poverilaca, koji je otpisao 62 odsto duga Srbiji; drugim rečima, ukupne obaveze Srbije smanjene su „sa 2,7 milijardi dolara na milijardu i 80 miliona dolara. Kamatna stopa za vraćanje preostalih 38 odsto duga, u prvih pet godina, jeste 3,75 odsto, a od šeste do dvadesete godine treba da iznosi 6,75 procenata“.[29]

Već pomenuti ekonomista Milton Fridman eksploatisao je krilaticu „Nema besplatnog ručka“, koja, zapravo, odslikava pravo stanje stvari. U ekonomiji, niko nema nameru da vam nešto dâ, to jest pokloni, ako vam već više od toga nije uzeo ili ako ne planira da vam u budućnosti uzme. Kao što je naznačeno, otpis duga je podrazumevao aranžman sa MMF-om. Treba priznati da aranžman sa ovom finansijskom institucijom ima dve dobre strane: sprečava državu da troši previše (država s kojom se sklapa aranžman može da troši u skladu sa svojom produktivnošću ili malo više od toga), i daje „mrvicu kredibiliteta“ kod potencijalnih investitora u poslove u Srbiji i srpske hartije od vrednosti.

Međutim, aranžman je podrazumevao i spoljnotrgovinsku liberalizaciju, tako da je nastupila delimična repriza scenarija iz 1990. godine, kada je na čelu Vlade SFRJ bio Ante Marković. Posrnula srpska privreda nije mogla da izdrži konkurenciju, jer na tržištu liberalizacija favorizuje „jačeg“, to jest bogatijeg. Smanjio se broj zaposlenih, posebno u industriji (doduše, neka radna mesta bila su fiktivna jer su radnici propalih preduzeća dolazili na posao, a nisu primali zarade). Posledice loših ekonomskih odluka, o kojima će biti reči, nisu se osetile odmah, jer je postojao priliv novca od privatizacije, deviznih doznaka i kredita. Dodatno opterećenje za budžet Srbije predstavljalo je vraćanje stare devizne štednje i štednje u bankama piramidama tokom devedesetih. Pojedini ekonomisti blagovremeno su upozoravali na problem dramatičnog povećanja spoljnog duga Srbije,[30] ali to nije imalo odjeka u glavama „krojača naše sudbine“. Svetska kriza (2007-2008) samo je razobličila slabosti naše ekonomije. Poslednjih godina, država Srbija zaduživala se preko svojih mogućnosti, ali to su činili i brojni srpski privrednici („preinvestirali su kapital“). Ekonomista dr Mlađen Kovačević je još 2010. godine konstatovao kako Srbija „narkomanski zavisi od stranog kapitala“.[31]

Izvoziti ili propadati

Govoreći o srpskom izvozu, Božidar Đelić je u svojoj knjizi Kada će nam biti bolje (2007) napisao sledeće:

„Izvoz je srpski patriotizam 21. veka. Nećemo imati na duži rok stabilan dinar i dobar životni standard ukoliko višestruko ne povećamo izvoz sa sadašnjih 4,5 milijardi dolara (podatak za 2005. godinu). Bez povećanja izvoza, nećemo moći da pokrijemo nužni uvoz opreme za modernizaciju preduzeća ili da finansiramo otplatu velikog spoljnog duga. Bez povećanja izvoza, kroz koju godinu moraćemo ili da devalviramo dinar, ili da znatno smanjimo izdatke za penzije, školstvo i zdravstvo. Zato nema važnijeg zadatka za ekonomsku politiku u godinama koje dolaze od povećanja izvoza. Ozbiljne analize pokazuju da u sledećih deset godina minimalni godišnji rast izvoza u evrima koji obezbeđuje stabilnost i solidan napredak zemlje treba da bude nešto iznad 10 odsto. Da bismo postali dobrostojeći narod, trebalo bi nam bar pet do sedam dodatnih poena rasta svake godine. To je izuzetno ambiciozan cilj, koji će iziskivati veliku mobilizaciju cele nacije i, ako ćemo otvoreno, koji podrazumeva da, bar neko vreme, neki drugi poželjni ciljevi, kao što su povećanje potrošnje ili povećanje prosečnih plata, budu u drugom planu. Politički, to neće biti lako objasniti, još manje održati. Međutim, na tom pitanju će se videti stepen zrelosti našeg društva. (...) Problem je što je NBJ, pa NBS, u periodu 2001–2006. vodila, sa izuzetkom perioda od osamnaest meseci od januara 2003. godine do jula 2004. godine, destimulativnu politiku kursa dinara koja je imala negativne posledice na izvoz. Ali svi će se složiti da najvažniji razlog za naš skromni izvoz zapravo predstavlja mali broj konkurentnih dobara i usluga koje možemo da ponudimo svetu. (...) Nikada nismo imali ,zlatno izvozno doba‘: ni 1989. godine, (...) kada su tri prva proizvoda bila bakar, obuća i muški kaputi. Ni tada nismo bili lideri u nekom sektoru visoke tehnologije i neretko se izvoz forsirao zbog deviznog priliva, makar s gubitkom, kao što je bio slučaj sa dobrim delom izvoza na američko tržište (meso, vozila).

(...) Moramo se pomiriti sa činjenicom da agrar neće rešiti sve probleme naše ekonomije, daleko od toga. Učešće primarne proizvodnje u bruto domaćem dohotku poraslo je sa oko 10 odsto krajem osamdesetih godina prošlog veka na oko 20 odsto u 2000. godini. Primarni poljoprivredni proizvodi predstavljaju skoro 27 odsto ukupnog srpskog izvoza, a ta branša i dalje zapošljava više od 23 odsto radne snage. Ti brojevi su, nažalost, više odraz duboke krize industrije i zakržljalosti sektora usluga nego dokaz snage naše poljoprivrede. Ona je i dalje jedna od najmanje produktivnih u Evropi, s nejasno definisanim snagama i mnogim slabostima.“[32]

Treba biti iskren i konstatovati da je Božidar Đelić precizno popisao probleme, uključujući „destimulativnu politiku kursa dinara“, to jest precenjenost domaće valute, i definisao šta treba preduzeti za stabilnost i napredak ekonomije Srbije. Međutim, za sedam godina koliko je proveo u Vladi Srbije, kao ministar finansija i ekonomije (2001–2004) i potpredsednik Vlade za evropske integracije (2007–2011),[33] malo toga je učinio da se stanje ekonomije popravi. Neki njegovi potezi učinili su da se stanje pogorša, na primer odluka da se od 1. januara 2003. ukine Zavod za obračun i plaćanje (ZOP); pre toga se ova finansijska institucija zvala Služba društvenog knjigovodstva (SDK), pa Služba za platni promet. Naime, ukidanje te institucije, pod plaštom „povećanja efikasnosti i uštede“,[34] i bez ustanovljavanja odgovarajuće zamene, imalo je teške posledice: ne samo da je otvaranje firmi i njihovo dovođenje u stečaj bilo je gotovo bez ikakve kontrole, već država nije bila u stanju da naplati ni poreze ni doprinose. Analizom iz jula 2012. godine[35] Poreska uprava je utvrdila da je od 360 milijardi dinara dugova (118 milijardi dinara čine glavnice, a ostatak kamate) moguće naplatiti svega 30 milijardi dinara, što znači da nije naplativo 91,67 odsto ovih dugova. Kada je država postala svesna situacije (2011), prebacila je obavezu kontrole naplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na komercijalne banke.[36]

Koncem jula 2012. godine, na samom kraju svog mandata, guverner NBS dr Dejan Šoškić govorio je krajnje otvoreno o dve najkrupnije greške srpske ekonomske politike u poslednjih desetak godina – precenjenosti dinara i evroizaciji:

„Tokom 2001. i 2002. dinar je izgubio vrednost prema evru samo za 3,7 odsto, a prema dolaru osam odsto, što znači da je dinar bio veštački prejak u odnosu na evro i dolar. Zbog toga su proizvodi iz Srbije postali skupi – i na domaćem i na stranom tržištu. Smanjena je konkurentnost domaće privrede i to je uticalo na strukturu ekonomskih aktivnosti, ali i investicija. Bilo je više usluga i uvoza, manje proizvodnje i izvoza. (...) Građanima je ,prodavana‘ iluzija rasta standarda zbog rasta plata u evrima, što je omogućavalo kupovinu više uvoznih proizvoda. (...) To je uništilo šanse za razvoj u sektorima koji su izvozno sposobni i vitalni za Srbiju – industriji i poljoprivredi. (...) Druga greška bila je evroizacija – 2002. godine donesen je Zakon o deviznom poslovanju koji uvodi mogućnost plaćanja i u devizama i u dinarima s valutnom klauzulom, a kasnije je i bankama dozvoljeno da se u velikoj meri kratkoročno zadužuju u devizama u inostranstvu. Posledica toga je to što je masovno ugovaranje obaveza u devizama i dinarima s valutnom klauzulom u privredi Srbije izazvalo znatno veću osetljivost domaćih cena na formiranje kursa. Zaduženost građana i privrede u devizama ili dinarima s valutnom klauzulom činilo je da svaki gubitak vrednosti dinara otežava redovno izmirivanje kreditnih rata i utiče na većinu problematičnih kredita u našim bankama, što ugrožava finansiju stabilnost dužnika i bankarskog sistema.“[37]

Tako je govorio Dejan Šoškić, a profesor Zec istakao je i nešto više:

„Možemo da polemišemo o razlozima zašto je ,Geneks‘ bio uspešan 1970-ih i zašto danas nije moguće obnoviti takvu firmu, čak i da neko hoće; zašto je tada bilo moguće napraviti za to vreme dobro koncipirano preduzeće po vertikali kao što je bio ,Jumko‘ i zašto se roba tog preduzeća mogla prodavati u Rusiji nekad, a sada ne može – jer se danas tamo prodaje roba ,Prade‘. Ja sam kao student bio u Moskvi 1973. godine, u momentu tamošnje velike krize, i posetio veliku robnu kuću GUM. Tada je stizala roba,Koštane‘, ,Jumka‘ itd. Narod je toliko navalio i uzimao cipele bez obzira na broj, jer je oskudica bila velika, a onda se na Crvenom trgu sprovodila razmena – broj 44 za broj 42 itd. To je tako bilo. Danas je GUM najskuplji šoping mol na svetu, tamo nema stvari ispod 1.000 dolara. (...) Dok ne budemo svesni šta se stvarno desilo, nećemo izaći iz krize. Mi ovde recikliramo stare socijalističke ideje i mislimo da se istorija može ponoviti. Mislimo da Broz može ,ustati‘ – ne može, mislimo da možemo Gadafiju prodati robu – ne možemo, jer su Gadafija ubili. Rusi koji imaju pare kupuju ,bentlije‘, a oni koji bi (možda) kupili ,Koštanine‘ cipele idu bosi. Promenio se svet u globalizaciji. Stvari treba nazvati pravim imenom i da se vidi gde su naše zablude, koje su ogromne.“[38]

Slika 2. Struktura srpskog uvoza i izvoza proizvoda u 2011. godini (izvor: RZS)

Ako su 1989. prva tri srpska izvozna proizvoda bila „bakar, obuća i muški kaputi“, u 2011. godini, kao što ilustruje slika 2, to su bili proizvodi crne i obojene metalurgije, električni uređaji i žitarice. Izvoz srpskog sektora informacionih tehnologija (IT sektor) u 2011. godini iznosio je oko 200 miliona američkih dolara, a ostvaren izvoz poljoprivrednih proizvoda u 2011. od gotovo 2,7 milijardi dolara, što odgovara iznosu od oko 2,07 milijardi evra.

„Najvažniji proizvodi agrarnog porekla u izvozu prošle (2011) godine bili su kukuruz, u vrednosti od 422 miliona dolara (dve trećine izvezenih količina kukuruza kupile su rumunske firme), šećer za 156,3 miliona, smrznuta malina ,roland‘ za 101,6 miliona, pšenica za 82,4 miliona, suncokretovo ulje za 81,6 miliona, jabuke za 62,1 miliona i pivo u bocama od jednog litra za 60,3 miliona dolara.“[39]

Međutim, ove godine (2012), dva srpska izvozna aduta dramatično su ugrožena – kukuruz zbog suše i proizvodi crne metalurgije zbog povlačenja kompanije „Ju-Es Stil“ (US Steel) iz „Smederevske železare“ početkom februara.

Činjenica je da se svet dramatično promenio posle rušenja Berlinskog zida. Ono što je moglo da se prodaje na tržištu nekadašnjeg „istočnog bloka“ do 1989. godine više ne može. Da bi naši izvoznici danas mogli da sarađuju sa ozbiljnim distributerima kako u Ruskoj Federaciji, s kojom naša država od devedesetih ima Sporazum o slobodnoj trgovini, tako i u Evropskoj uniji, potrebno je, pored kvaliteta i prihvatljive cene proizvoda, da prilože bankarske garancije, poštuju rokove isporuke i obezbeđuju dovoljno velike količine proizvoda – što nije slučaj s velikom većinom naših izvoznika, čast izuzecima. Dodatni problem predstavlja već pomenuta precenjenost dinara, koja destimulativno deluje na izvoz, i mali broj prepoznatljivih proizvoda („brendova“) koje naša ekonomija može da ponudi svetskom tržištu.

Sigurno je da je poljoprivreda jedan od naših resursa, ali ona nije dovoljna da se srpski ekonomski tokovi preokrenu u pozitivnom smeru. Kada naši političari govore o poljoprivredi, uvek misle na primarnu proizvodnju, to jest na ono što se neposredno pokupi sa njive, iz plastenika, voćnjaka, vinograda itd. Ne treba biti ekonomski ekspert pa konstatovati kako treba razvijati sektore gde imamo komparativne prednosti. Potencijali postoje u prehrambenoj prerađivačkoj industriji, proizvodnji električne energije, izradi aplikativnog softvera. Ipak, analiza o tome koje sektore treba unapređivati zahteva poseban članak.

Mit o Evropskoj uniji

Članstvo u EU ne garantuje ekonomsko blagostanje, a primeri za to su Portugal, Irska, Italija, Grčka, Španija, pa i Slovenija (države zone evra, koje nisu u stanju da prate „nemački tempo“, jer je evro krojen po meri nemačke ekonomije i nekadašnje nemačke marke). Da i ne pominjemo slučajeve Bugarske i Rumunije, koje, doduše, nisu članice zone evra, ali se nalaze u nezavidnoj ekonomskoj situaciji.

Naši političari, koji su uglavnom bili zapljusnuti talasom euforije, da ne kažemo talasom evrofanatizma, populistički su najavljivali da se pred državom kandidatom za članstvo u EU otvaraju pristupni fondovi – čime se kod građana podgreva uverenje kako će institucije i infrastrukturu naše zemlje da izgrade poreski obveznici Nemačke, Austrije, Francuske, Italije itd. Činjenica je, međutim, da EU nikome neće dati više od onoga što planira da uzme. Ponovo se nameće zdravorazumsko pitanje zašto bi nam neko uopšte poklanjao novac? Naime, „nema besplatnog ručka“. Ilustrovaćemo izrečeno sa nekoliko „svežih“ primera.

Odlazeći nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas istakao je „da je za vreme njegovog mandata (2007-2012) Nemačka uložila u Srbiju 1,5 milijardi evra, što je 50 odsto više nego ranije“. Ovde je problem u terminologiji. Naime, stvari treba nazvati pravim imenom i saopštiti – „(...) nemačka privreda uložila je u svoje poslove u Srbiji 1,5 milijardi evra (...)“. Dakle, nemački privrednici investiraju vođeni sopstvenim interesom. Sada treba okrenuti stvar i upitati koliko je država Srbija uložila u nemačku privredu putem subvencija koje, prema proceni bugarskih ekonomista, kumulativno iznose čak 17.000 evra po radnom mestu, a ne 10.000 evra.[40] Čak i kada Nemačka dodeljuje stipendije našim uspešnim studentima, računa da će deo stipendista ostati u Nemačkoj da radi – samim tim investicija bi se isplatila.

Kada Evropska banka za ekonomski razvoj (EBRD) daje povoljne kredite za izgradnju srpske infrastrukture, to podrazumeva da EBRD definiše i uslove tendera – koje će, razume se, zadovoljiti samo firme iz EU (doduše, one angažuju srpske firme kao podizvođače, ali glavnu zaradu ostvaruje nosilac posla). Setimo se samo slučaja Mosta kod Beške na Koridoru 10, koji je kreditirala EBRD, a gradila austrijska „Alpina“ (prvobitna ugovorena cena iznosila je 33,7 miliona evra, da bi, prema proračunu austrijske kompanije, narasla na oko 100 miliona evra, što je trenutno predmet sporenja).[41] Ista kompanija pobedila je i na tenderu za izgradnju deonice auto-puta Dimitrovgrad–Sukovo-Pirot (istok).

Jedno poređenje: Azerbejdžan je aprila 2012. godine odobrio Srbiji „zajam od 308 miliona evra, na period od 25 godina, uz poček od tri godine i kamatnu stopu od četiri odsto godišnje“ za izgradnju deonice Koridora11, uz uslov da nosilac poslova budu kompanije iz Azerbejdžana. Ruska Federacija je tokom posete tadašnjeg predsednika Dmitrija Medvedeva Srbiji, 20. oktobra 2009. godine, ponudila kredit vredan milijardu dolara, koji bi bio iskorišćen za modernizaciju srpske železnice – za šta su zainteresovane ruske kompanije. (Ruska Federacija se 2011. saglasila da se 200 miliona dolara iskoristi za podršku budžetu Srbije, ali za sada insistira da se ostatak kredita iskoristi za unapređivanje srpske železnice.) I Kina nudi kredite za mostove i delove auto-puta, koje bi u Srbiji gradile kineske kompanije, uz podršku srpskih kompanija kao podizvođača.[42]

Kada je u pitanju članstvo u Evropskoj uniji, ne treba zaboraviti važnu činjenicu da su SAD „najvažniji član EU“ (izraz koji ističe politički analitičar i bivši diplomata Ognjen Pribićević[43]), što znači da ulazak u EU podrazumeva i američki blagoslov. Sve u svemu, put ka članstvu u EU (ne članstvo samo po sebi!) daje nam u ruke sredstvo da izgradimo koliko-toliko sređenu državu, ali kvalitet građenja institucija zavisi od nas samih. Istoričar dr Čedomir Antić, koji svoju poziciju definiše kao „evrorealizam“, decembra 2011. godine izneo je mišljenje o pomenutoj zajednici država:

„Suočavamo se s prilično tužnom činjenicom, za naše političare Evropska unija jeste pitanje mode, od njih često čujemo tu floskulu da je ,Evropska unija jedan zbir ideja‘, ideal kome valja težiti (...), a kod jednog dela naroda ona se poistovećuje s nastavkom socijalne države iz doba realnog socijalizma, iz doba socijalističke Jugoslavije. (...) Međutim, Evropska unija za nas je značajna kao korektiv, kao podsticaj da se ovde donose reformski zakoni, da se menja socijalno-radikalna struktura koja je, nažalost, većinska u našim narodu, i koja je stvarana decenijama. (...) Evropska unija je naš cilj, ali moramo da ga postignemo kako bi postala sredstvo – da se država unapredi. (...) Ali Evropska unija ne treba da bude cilj da bi grupa (naših) birokrata dobila nova radna mesta. Ne zaboravite da je Evropska unijaaminovala ,umanjenje‘ demokratije kod nas – setimo se reizbora sudija (2009–2010), koji su prvo osporili pa podržali, setimo se skarednih izmena i dopuna Zakona oinformisanju (2009), koje je kasnije (Ustavni sud Srbije) proglasio neustavnim, setimo se umanjenja prava građana kada je reč o političkom organizovanju. Prema tome, pitanje ideala veoma je složeno. Hajde sada da ne govorimo o Evropskoj uniji na način na koji je Slobodan Milošević govorio o nacionalnim i državnim interesima. U Miloševićevom slučaju pokazalo se da onaj ko mnogo govori o idealima obično te ideale izda.“[44]

Država ne treba da zapošljava, već da stvara ambijent za poslovanje

Koliko je država Srbija nerazumna, svedoči i to da preduzetnici nikada nisu sigurni koliko će država da zahvati povećanjem dosadašnjih taksi i uvođenjem parafiskalnih nameta. Zadatak države jeste da stvori okruženje (ukidanje parafiskalnih nameta, donošenje jasnih i preciznih zakona koji će da se sprovode), u kome se isplati privređivanje, to jest stvaranje dodate vrednosti. Država treba da uredi sistem, da definiše pravila igre koja će se poštovati, što se posebno odnosi na predupređivanje iliti sprečavanje monopola, sigurnost ulaganja kako investitori ne bi morali da traže međunarodnu arbitražu, sigurnost imovine i zakonske garancije da će privrednici preko suda moći da naplate svoja potraživanja u razumnom roku. Tek kada se država uredi, to jest kada bude jasno definisano šta se očekuje od pojedinca i šta pojedinac može da očekuje od nje, bićemo u prilici da se nadamo kulturnom i ekonomskom preporodu. Samo u uređenoj državi preduzetnički duh njenih građana dolazi do izražaja. „Matrica života“ države jeste njena ekonomija, u kojoj treba da važi pravilo „radi, štedi, investiraj“, a ne „zadužuj se, nerazumno troši, a zatim štedi“.

„Domaću ekonomiju mogu da razviju samo njeni građani“

Strani investitori i strane banke dolaze u Srbiju da zarade, što je prihvatljivo i legitimno, a ne da razvijaju njenu ekonomiju: „Domaću ekonomiju mogu da razviju samo njeni građani“, ističe Nebojša Katić, finansijski konsultant iz Londona.[45] Jedan od najvećih problema Srbije jeste to što je ekonomska i politička scena konzervirana – nova lica se izuzetno teško probijaju, to jest „i nož i pogaču“ još drži takozvana ekonomska i politička elita, koja se ovde etablirala devedesetih godina XX veka. U prilog tome, najveći broj pripadnika „ekonomske elite“ stekao je bogatstvo devedesetih godina trgujući s društvenim i državnim preduzećima, kada je pretežno dolazilo do preraspodele (prelivanja) kapitala, a ne stvaranja dodate vrednosti.

„Ko su danas vlasnici Srbije? Oni koji su sedamdesetih, osamdesetih (i devedesetih) bili na vlasti (...) ili njima bliski ljudi.“[46]

Svaki pokušaj da naši poslovni ljudi, koji su se izgradili u inostranstvu, dođu da investiraju u poslove u Srbiji sasecan je u korenu.[47] S druge strane, da bi utvrdili svoju poslovnu imperiju, domaći poslovni ljudi „investirali su” u političke stranke – koje su im, s pozicije vlasti, tolerisale neplaćanje poreza i doprinosa, neizmirivanje obaveza malim preduzetnicima (dobavljačima), obezbeđivale im monopol i privilegovan položaj na tenderima i pri javnim nabavkama. U sistemu trgovine interesima, i jedni i drugi pokazali su kako nemaju nameru da bilo šta menjaju, to jest nisu želeli da se odreknu stečenih pozicija i privilegija. Takvo stanje se zove „zarobljena država“. Cenu ovakvih odnosa plaćaju mali i srednji preduzetnici, ali i građani Srbije – i kao potrošači i kao poreski obveznici. Da budemo precizniji, građani i veći deo privrednika plaćaju cenu zarobljavanja države preko viših cena robe i usluga, ali i veće javne potrošnje.

Gostujući u emisiji Oko ekonomije na RTS-u 14. marta 2012, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević predočio nam je sumornu sliku stanja u srpskom preduzetništvu:

„Država od početka ima faraonsku distanciju i ignoriše sve predloge privrede i preduzeća, i nije donesen ni jedan jedini zakon koji bi unapredio poslovanje. (...) Ovako izgleda slika malih i srednjih preduzeća – od 103.600 (firmi), 64.000 je u blokadi, u ovoj godini 18.000 preduzeća izašlo je iz sistema PDV-a, 5.658 preduzeća u januaru je izbrisano iz registra, jer su im računi bili nelikvidni duže od godinu dana. Ključni problem jeste što je država postavila odnos prema privrednicima prema modelu ,uzeću sve što ja hoću da uzmem, a vi zadržite što god ostane‘. A ne ostaje ništa! (...) Evo predloga šta treba da se uradi, ili u Srbiji neće postojati ekonomija. Prvo, oročeno plaćanje na 60 dana od kojeg neće biti izuzeti ni država, ni javna preduzeća, ni lokalne zajednice. Drugo, poreska reforma koju je još Dijana Dragutinović (ministarka finansija 2008-2011) sjajno predložila, (...) a gospodin (Mlađan) Dinkić zaustavio. Treće, borba protiv sive ekonomije i crnog tržišta koji zauzimaju 50 odsto tržišta i stimulisanje svih zapošljavanja putem budžeta, a ne partijskih fondova. (...) Jedini plaćeni zadatak države jeste da napravi ambijent u kojem se isplati poslovati. Zašto se ljudi ne odlučuju za biznis? Zato što se u Srbiji ne isplati raditi – mnogo je bolje švercovati, baviti se politikom ili biti (zaposlen) u javnom sektoru.“[48]

Zaključak

Posle 5. oktobra 2000. godine započelo je uspostavljanje institucija države (još uvek nisu „zaokružene“ i „utemeljene“), a ujedno su promovisani brojni „modeli“ i „strategije“ za stabilizaciju i oporavak delimično razorene srpske ekonomije tokom devedesetih godina XX veka. Međutim, nemali broj stranačkih ljudi postavljan je na odgovorne funkcije, a da nisu imali odgovarajuće kvalifikacije. Naime, da bi neko uopšte upravljao državnim resursima, potrebno je da prethodno bude afirmisan u svojoj struci, a ne da mu rukovanje polugama vlasti bude prvo zaposlenje.

Stiče se utisak da je država Srbija, opterećena nasleđenim problemima[49], u periodu 2000–2012. pretendovala da pređe u stepen manje uređenosti – poreski, zdravstveni i obrazovni sistem i dalje su neodrživi na duži rok, donošeni su zakoni koje niko ne poštuje, odluke Ustavnog suda Srbije nisu bile obavezujuće, obrazovane su institucije čiji se izveštaji i delovanje ignorišu (Savet za borbu protiv korupcije, Fiskalni savet Republike Srbije itd), donošene su i brojne „strategije“ koje su ostale mrtvo slovo na papiru, stečaj (preduzeća, banaka) i restrukturiranje preduzeća traju nerazumno dugo, niska stopa zaposlenosti (oko 34 odsto nasuprot prosečnoj stopi zaposlenosti u EU koja je u 2011. iznosila 64 odsto), subvencionisanje radnih mesta, pogubno državno upravljanje bankama i preduzećima (slučajevi „Agrobanke“, „Razvojne banke Vojvodine“, „Galenike“, Azotare „Pančevo“ itd), zatim stvaranje nepotrebnih agencija čije se nadležnosti prepliću, „reforma“ pravosuđa (2009–2010) koja je skupo koštala građane. Zbog izostanka evidencije kupoprodajnih ugovora, do 2010. investitori su mogli da varaju građane višestrukom prodajom istih stanova. Tu je i nepostojanje socijalnih karti kako bi se ustanovilo ko je zaista od stanovništva materijalno ugrožen i koliko kome treba pomoći... Jednom reči, devijacije sistema zvanog država Srbija brojne su i zahtevaju podrobnu analizu. Odgovor na pitanje zašto smo tu gde smo unajkraće bi glasio ovako: zato što su kombinovani neznanje i zle namere krojača naše sudbine. Naše institucije su u izgradnji i treba im ojačati temelje, a ne samo popravljati fasadu.

Obraćanje istoričara dr Slobodana Markovića na godišnjem skupu Naprednog kluba 27. januara 2012. deluje kao veran presek stanja u kojem se trenutno nalazimo:

„Srbija je jedna od dve evropske zemlje koje su u XXI vek ušle bez definisanih granica. Gledano iz perspektive dva veka, građani Srbije danas se nalaze u teškom ekonomskom položaju. Ekonomska divergencija u odnosu na zapadnoevropsko jezgro, to jest ekonomska udaljenost Srbije od zapadnoevropskog jezgra danas je izraženija nego ikad za poslednjih 150 godina, za koje imamo ekonomske pokazatelje, sa izuzetkom devedesetih godina. Od 1860-ih do 1970-ih Srbija i Jugoslavija uspevale su da održe BDP po glavi stanovnika od 30-40 odsto proseka najrazvijenih zemalja. Taj prosek je pao tokom stagnacije 1980-ih, a sunovratio se devedesetih – na 12 odsto. To treba uvek isticati. Ono što se desilo tokom devedesetih nije se desilo u prethodna dva veka istorije srpske državnosti. Za ispravljanje ovakvog stanja potrebne su decenije, a niko nije spreman to da reši.

Politički, četrdeset pet godina komunističke vladavine stvorile su diskontinuitet koji nije lako prevazići. Mi smo tek nedavno dobili Zakon o rehabilitaciji i Zakon orestituciji, a i dalje nemamo Zakon o otvaranju tajnih dosijea. (...) Sva društva u tranziciji, bar ona u našoj okolini, označila su 1990. kao godinu obnove. Nijedno od tih društava nije imalo naročit problem da utvrdi šta oni, zapravo, obnavljaju – a to je situaciju koja prethodi dolasku komunista na vlast. Dakle, nastojali su da zamene četrdeset pet godina nedemokratije demokratskim poretkom.

Jedino mi, u svom duboko podeljenom društvu, ne znamo kada nam počinje moderna istorija: 1804. ili 1945. godine. Postoje i oni što ,znaju‘ da se istorija završila 1987. godine, a ne znaju kada je počela. Dok se sami sa sobom ne dogovorimo koja je naša početna godina i šta mi zapravo želimo da obnovimo, nećemo moći da izađemo iz krize u kulturnom pogledu.

Današnja zdanja Vlade Srbije, Ministarstva finansija i Ministarstva inostranih poslova iz vremena su Kraljevine Jugoslavije. Ista situacija je i sa Glavnom poštom, Narodnom skupštinom i Generalštabom. Znači, naša državnost ostavila je nešto što mi danas koristimo. (...) Ali mi nemamo osećaj kontinuiteta sa onim što su nam preci ostavili. (...) Nemoguće je nastaviti tamo gde se stalo 1940. godine. Naime, svaka generacija tumači ispočetka neke vrednosti, neke norme koje su ranije postavljene. Ali reč je o tome da mi nismo uspostavili kulturni kontinuitet sa onim što nam je ostavljeno.“[50]