Drama nije sasvim ista, ali je drama

(Politika, 13.01.2009)

 

Vašington, januara – Kako si, šta radiš – pitanje je koje ovdašnji poznanik (i mnogi neznanci) doživljava kao priliku za ispovest. Kaže da slobodno vreme provodi najčešće uz televiziju, da su mu dojadili restorani pa da sam spravlja jela, da mu je dosadio i šoping pa da radije neposredno kontaktira s prirodom, da ga mrzi da ide kod lekara pa sam sebi daje dijagnoze i određuje terapiju…

To je i naš slučaj, kažu mu sagovornici. Tipični slučajevi? Da, ali – za krizna vremena koja su i ovde banula.

Poznanika i slučajeve slične njegovom, na pomenuti izbor je nagnalo – pomanjkanje novca ili bar perspektiva da bi moglo da se desi da im te „svetinje” ponestane. Bilo im je uobičajenije da počesto idu u bioskop, jedu restoranske specijalitete, kupuju „krpice” – sve donedavno kad je svakodnevica počela da im sugeriše da bi 2009. mogla da nalikuje 1929. godini, kojom su ih dedovi i očevi plašili kad su se odvažili da ih umesto bajkama zainteresuju istinitim pričama.

Sadašnje njihovo odricanje od stečenih navika, znalci ocenjuju kao nagoveštaj boljke koja bi mogla da zahvati ceo sistem. Procenjuju, naime, da bi takav „simptom” postao masovan ako bi se, bar donekle, reprizirala Velika (ekonomska) depresija od pre 80 godina, posle „crnog utorka” – kraha ovdašnjih berzi.

Gubici u novoj Velikoj depresiji preživljavali bi se mahom intimno, bez potresnih javnih scena – objašnjava Elizabet Voren, specijalista za bankrotstva, sa Univerziteta Harvard. Ne bi bilo kolona ojađenih koji sve što im je preostalo nose u naramcima, ni redova pred pokretnim kazanima besplatnih obroka, ni berzanskih brokera svedenih na ulične prodavce jabuka – već bi se grčevi podnosili privatno, svođenjem prohteva na zadovoljavanje neophodnosti.

Mada, kao i onda – uz povećanu državnu intervenciju za oporavak privrede i smanjivanje nezaposlenosti pomoću javnih radova s masovnom radnom snagom… Ovakvu prognozu nedavno je ponudio „Boston gloub”, uz pozivanje na niz eksperata, da bi zadovoljio znatiželju savremenika koji se sve češće pitaju – šta bi moglo da ih snađe u vremenima čiji im finansijski „zemljotresi” počinju da liče na uvod u „cunami” iz treće, četvrte pa i pete decenije prošlog veka. Životna scena se otad toliko promenila da ni drama ne bi bila ista – sugeriše se.

Za pola veka prosperiteta stečene su zalihe za održavanje pristojnog standarda i u velikim iskušenjima, osim ako bi ona potrajala „predugo”. A izvučene su i pouke iz ondašnje krize, tako da se greške, pa ni stradanja, neće ponoviti – predviđaju ekonomisti.

Ali, publika im pamti da nisu predviđali ni da će nastati sadašnji finansijski lom koji je uzdrmao gigante Volstrita i milione prezaduženih domaćinstava ostavio bez krova nad glavom. U takvim okolnostima, strepnja od ponavljanja Velike depresije izgleda izraženija od zebnje od eventualnih novih terorističkih napada.

Ne teši ih sasvim ni to što najpoznatiji „katastrofičar” među ovdašnjim ekonomistima Nurijel Rubini – koji je predvideo sadašnja tumbanja na tržištu nekretnina, hipoteka i kredita – ne veruje da je mogućna repriza Velike depresije. Jer, on sada prognozira da bi 2009. mogla da produbi recesiju i bude još gora od prošle godine, koju je posleratna generacija doživela kao jednu od najtežih. I pride: da će i 2010. oporavak biti tako slabašan da će osećaj nelagodnosti ostati čak i ako recesija bude tehnički okončana.

Sadašnja recesija će biti ozbiljnija od prethodnih, ali može se izbeći repriza Velike depresije ako se ne ponove ondašnje greške – smatra DŽefri Saks, uticajni ekonomista sa Univerziteta Kolumbija i specijalni savetnik generalnog sekretara UN. „El paisu” je izjavio da razloge za takav relativni optimizam nalazi i u činjenici da će kormilo SAD uskoro preuzeti Barak Obama koji obećava da će, za razliku od DŽordža Buša, poboljšati međunarodnu saradnju, pa da uskoro mogu da se smanje sada rašireni strahovi, iako recesija ne može brzo da se zaustavi.

Psihološki faktor je zaista bitan – nadovezuje se Robert Šiler, ekonomista sa Jela. Ako dođe do obećanih (Obaminih) velikih ulaganja u infrastrukturu i građani uvide da to daje plodove, osetiće olakšanje i posvetiti se normalizaciji. Ali, dodao je, problem je u tome što smo svi u stanju iščekivanja…

Poverenje u ekonomske prognostičare je splaslo jer su recesiju evidentirali kad se već razmahala – nastavlja „Njujork tajms”. Njihov kompjuterski model nije registrovao emotivne faktore, kao što je bio šok zbog kombinacije kreditne krize i pada cena kuća. Većina naših modela sačinjena je tako da ekonomija sama sebi određuje rejting – precizira Najdžel Golt iz masačusetske prognostičarske firme.

Među onima koji slute brzi oporavak je Rendel Mur, iz firme koja istražuje ekonomske prognoze. Sada je recesija najdublja, ali paket (Obaminih) podsticajnih mera i snižavanje cena goriva mogli bi da podstaknu poverenje potrošača i „vrate nas na normalni kolosek”.

Uložićemo u infrastrukturu (možda nekoliko stotina milijardi dolara), s masovnim javnim radovima, više nego ikad posle stvaranja sistema autoputeva 1950-ih, uverava Obama. Analitičari ga stoga porede sa predsednikom Frenklinom Ruzveltom, nalazeći da je sadašnji lider u povoljnijem položaju od prethodnika.

Tim dolazećeg šefa Bele kuće izvukao je pouke a i nije nasledio ekonomsku depresiju nego se suočava s njenom pretnjom – konstatuje se. Neće, uz to, ponoviti ni Ruzveltovu „grešku” koja se ogleda u okolnosti da „nije dovoljno ulagao”, pa stalno povećavaju sumu potrebnu za stimulisanje privrednog oporavka. Takvu orijentaciju podržao je i osnivač Majkrosofta i jedan od najuspešnijih biznismena i najbogatijih ljudi današnjice Bil Gejts. Konzervativniji krugovi upozoravaju, pak, da će se povećati već ogroman budžetski deficit (načinjen pod njihovim rukovodstvom).

Izbeći ponavljanje Velike depresije ostaje, čini se, glavni zadatak ma koliko uvećavao druge nevolje. Irvin Kan (103) radio je na Volstritu onda, a sada je verovatno najstariji aktivni njujorški finansijski analitičar. Za Bi-Bi-Si se prisetio davne krize koja je bila toliko dramatična da mu je šef zamerio što se na poslu smeje. Bilo, ne ponovilo se – slažu se svi.

I nije kao što je bilo, naravno. Tu su televizija, internet...

Kulturolog Virdžinija Postrel pravi i prisnija poređenja. Žene su, kaže, u vreme Velike depresije imale samo devet komada odeće a sada, u proseku, svaka ima po sedam pari farmerki…

Komentator „Vašington posta” Dejvid Ignejšus smatra, međutim, da bi trebalo da oživi nešto od postdepresijskog duha, koji je uočio kod svog oca. Pre svega – štedljivost i veća posvećenost stvaranju nego kupovini dobara.

Izgleda da je došao kraj finansijskom svetu kakav smo poznavali – sugerisao je tandem poznavalaca Majkl Luis i Dejvid Ajnhorn u njujorškom listu. Svet je s razlogom štošta zamerao Americi ali je, kažu, verovao da – ona zna šta radi s novcem. To verovanje je, dodaju ironično, i glavni razlog što je kolaps ovdašnjeg finansijskog sistema izazvao globalnu krizu poverenja. Psihološku, ako ne i veliku – depresiju.