Da li su vrata opasnim zarazama širom otvorena?

„Sve poslove predviđene Programom obavili smo i u predviđenim rokovima, za dostavljene račune Ministarstvu poljoprivrede platili smo porez na dodatnu vrednost, a država nije izvršila svoje obaveze prema većini veterinarskih organizacija još od jula 2008. godine“, navodi se u ovom saopštenju. Takva situacija, upozoravaju dalje veterinari, može imati nesagledive negativne posledice po stanovništvo, državu, stočarstvo i prehrambenu industriju, jer, zbog nemogućnosti nabavke lekova, vakcina, opreme, ali i goriva za izlazak na teren, može doći do pojave zaraznih bolesti koje će ugroziti zdravlje ljudi i životinja i zabrane izvoza životnih namirnica poreklom iz Srbije”. Veterinarska komora podseća i da je budžetom za 2009. za Upravu za veterinu predviđeno 1,3 milijarde dinara, što je na nivou polovine planiranih sredstava za prethodnu godinu. Zaključak se sam nameće – veterinarske organizacije neće biti u mogućnosti da preduzmu sve mere za otkrivanje, sprečavanje pojavljivanja, suzbijanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti, onako kako je to rađeno decenijama unazad.

Veterinari vole u šali da kažu kako oni, za razliku od lekara koji brinu o zdravlju pojedinca, brinu o zdravlju nacije. Veterinarska služba je prvi borbeni red u sprečavanju bolesti, kontroliše zdravlje životinja, takođe, odgovorna je i za zdravstvenu ispravnost namirnica životinjskog porekla, kroz aktivnost dve veoma važne inspekcije – veterinarske i sanitarne.

Problem nije od juče

Privatizacija mreže veterinarskih stanica u Srbiji (ima ih 158) koje čine jedinstveni sistem zdravstvene zaštite životinje, gotovo da je dovršen 2008. Kasni privatizacija veterinarskih stanica u Medveđi, Bujanovcu i Lebanu, ali bi uskoro i to trebalo da bude privedeno kraju. Prema zakonu, sve veterinarske stanice dužne su i dalje da sprovode Program mera zdravstvene zaštite životinja, kao i do sada. Ali....

Veterinari su svojevremno upozoravali da zakon trebalo da obaveže nove vlasnike da na duži vremenski period očuvaju prvobitnu namenu stanica, kako bi sistem funkcionisao, jer postoji realna opasnost da umesto veterinarskih stanica niknu benzinske pumpe, restorani, moteli... Stočari i poljoprivrednici bi ostali bez veterinarske zaštite. Niko ih nije čuo. Račun za „ gluve telefone“ , stiže upravo ove, 2009.

U godini kada Veterinarsko društvo Srbije, sa oko 3.500 vetrinara, obeležava 120 godina postojanja (starije je samo Srpsko lekarsko društvo – 137 godina), veterinarska struka, čiji nacionalni i strateški značaj niko ne spori, primorana je da se i bukvalno, bori za goli opstanak. Jer, kažu dobro upućeni, kad „padne“ terenska služba, a to je mreža veterinarskih stanica, „padaju“ i instituti: dva naučna i 12 specijalističkih. Novi vlasnici veterinarskih stanica, među kojima, nažalost, najmanje ima veterinara, uneli su u ovu službu pravi haos. Stručnjake niko ništa ne pita, standardi se ne uvažavaju, u edukaciju se slabo ulaže, struka se osipa... Gde su završile pare od privatizacije, pitaju veterinari, ali – odgovora nema.

Kako to izlgeda u praksi? Evo i par primera. Vlasnik veterinarske stanice u Bačkoj Palanci, inače, trgovac, od januara 2009. isplaćivaće vetrinarima platu od 10.000 – 14.000 dinara (100-150 evra!) Naravno, od petoro veterinara koliko ih je bilo kada je stanica privatizovana, troje je napustilo posao. DVOJICA preostalih, ukoliko pristanu da rade pod ovim uslovima, teško da će kvalitetno sprovoditi propisane mere zaštite. Vlasnica nekoliko veterinarskih stanica (po zanimanju lekar), da bi sprovela zakonske mere, premešta veterinare iz Iriga u Vrbas, iz Vrbasa u Novi Sad, ali – ljudi odlaze: plata mala, a uslovi, van pameti. Sličnih primera ima na pretek.

Državi na dušu što Program mera zaštite životinja od zaraznih bolesti još uvek nije usvojen. On podrazumeva uzorkovanje krvi i drugih materijala od domaćih životinja na terenu i to se radi dva puta godišnje, u proleće i jesen. Prema zakonu o veterini, obavezno se prati desetak bolesti, a program mera obuhvata i neke zaraze koje se javljaju povremeno, kao i one koje se smatraju iskorenjenim. Ipak, najbolnija tačka u neveseloj sudbini veterinarske struke jeste sudbina ustanova u koje su se decenijama unazad svi kleli – Veterinarskog zavoda Zemun i Veterinarskog zavoda Subotica.

Jedino rešenje – uvoz?

Oba zavoda proizvode vakcine, imune serume i dijagostička sredstva. Polovinom 2009, za vlasnika Veterinarskog zavoda Zemun, ustanove koja postoji 70 godina, prema ugovoru, prestaje obaveza da proizvodi vakcine, serume i dijagnostiku. Srbija će ostati bez vakcina. Umesto da izvozimo, kao što smo radili prethodnih godina, zaštita životinja u Srbiji ubuduće će zavisiti od uvoza. Oni koji dobro poznaju prilike na tržištu vakcine, znaju da u slučaju pojave, na primer, antraksa, maleusa, sakagije, crvenog vetra, klasične kuge svinja, besnila, vakcine ne mogu da se nabave za dan – dva. Trenutno, proizvodnja vakcina u Zavodu je minimizirana, preseljena u podrum i, po svemu sudeći, verovatno će uskoro stati. Zavod će prestati da postoji. Sudski spor koji već četiri godina vodi konzorcijuma zaposlenih, oko nepravilnosti prilikom aukcije, na kojoj je kuća prodata, izgubiće svaki smisao. Sadašnji vlasnik „Zekstra“ grupe (tekstilna industrija), koja je kupila Veterinarski zavod i njen direktor gosp. Dragan Đurić (predsednik Sportskog društva „Partizan“), ne ulažu u osnovnu delatnost Zavoda.

Nedavno iskustvo Hrvatske, veoma je poučno. Naime, sredinom 2008, izbila je epidemija antraksa u okolini Đakova. Naša bivša braća nisu imala vakcinu. Ali, setili su se ko ima. Hitno su došli u Srbiju i nabavili vakcinu u Veterinarskom zavodu Zemun. Problem su imali i Slovenci, međutim, kako članicama EU nije joj dozvoljeno da vakcinu nabavljaju van tog područja, iako su i oni bili voljni da kupe vakcinu u Zemunu. Nakon pet dana potrage uspeli su da je nađu u Španiji. Za tih pet dana, antraks se širio. Nažalost, domaćim vlastima ovom iskustvo nije bilo znak za uzbunu.

Privatizacija veterinarskih stanica je, kako ocenjuju veterinari, najlošije izvedena u Srbiji i Hrvatskoj, putem aukcije. U Hrvatskoj je, ipak, za nijansu bolje, jer su prednost imali veterinari i konzorcijmumi stručnjaka. U Sloveniji i Republici Srpkoj mreža stanica privatizovana je putem tendera. Najefikasnija je, kažu, bila Crna Gora. Sve je urađeno za 24 časa, pri čemu su objekti ostali u vlasništvu države, dok služba, kao privatni zakupac, funkcioniše kao i ranije.

Rat u Odboru za poljoprivredu

Kod nas, kako tvrde veterinari, u poslednje vreme, vodi se pravi rovovski rat u Skupštini, koji bi ovu državu, ukoliko se hitno nešto ne preduzme, mogao skupo koštati. Održavanje dve sednice Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije ( 23. januara i 4. februara), radikali su na najgrublji način onemogućili. Odborom inače, predsedava njihov bivši član, sada u redovima SNS, prof. dr Zoran Mašić, jedan od najuglednijih veterinara u ovoj zemlji. Galama, vređanje, vriska, puštanje muzike sa mobilnih telefona, šta sve nisu radili narodni poslanici SRS-a da bi onemogućili sednice. Prof. beogradskog univerziteta, pozvan kao gost, bio je zaprepašćen. Upitao je „zašto ste izabrali Mašića?“ – „Zato što je najbolji“, odgovorili su radikali. „Pa i dalje je najbolji“, čudio se profesor. „Napustio nas je“ – „ali to je vaš problem, a ne problem poljoprivrede, veterine, građana ove zemlje i svih nas“, komentarisao je profesor. Odbor za poljoprivredu na dnevnom redu već duže vreme ima veoma važna zakonska rešenja, na koja čekaju poljoprivrednici, stočari, veterinari. Veterinari su se i doslovce „zaglavili“ i našli u zatočeništvu politike, a njihova delatnost sa politikom jedva da ima nekakve veze.

Na drugoj strani, direktor Uprave za veterinu u Ministarstvu poljoprivrede, dr Zoran Mićović (DS), kažu upućeni, sve manje se meša u svoj posao. Veoma je aktivan kao predsednik Komiteta paraolimpijskih igara. Priča se da ima diplomatskih ambicija. Generalni inspektorat koji je nedavno formiran, razvalastio je direktora Uprave za veterinu njegovih doskorašnjih ingerencija, pa bi, ukoliko, ne daj Bože, dođe do epidemije i pojave, na primer, slinavke, svinjske kuge ili ptičjeg gripa, teško bilo utvrditi ko je za šta nadležan. Ali, koga to brine?

I dok se partijske strukture ne nagode, vreme prolazi. Bruceloza, tuberkuloza krava, kuga svinja, sa ovih prostora ne samo da nisu iskorenjene, već ih je poslednjih godina bilo više nego što se očekivalo. Kolika je cena tog nemara? Zasada to niko ne računa. Ostaje samo da se nadamo da će se oni koji odlučuju dozvati pameti i shvatiti da su tu zbog naroda koji ih je birao, a ne zbog teranja inata i vođenja partijskih ratova.